Колико смо ми неозбиљни,ју ју ју...

Prenosim feljton o Rajku Miticu,koji je zadnjih dana izlazio u Vecernjim Novostima... Mislim da tako nesto zasluzuje da se nadje na ovoj temi. Postovacu u nekoliko poruka,pa nemojte slati nista u medjuvremenu,radi preglednosti...





RAJKO MITIĆ - PRVA ZVEZDINA ZVEZDA



Одлазак легенде

ФУДБАЛСКИ свет са свих меридијана, затечен, дирнут и искрено ожалошћен, сиромашнији је за великог аса, непоновљивог Рајка Митића. Пуних 60 година Рајко Митић није био само наша легенда и спортски понос, већ и јединствени херој фудбалског света. Тако су га доживљавали Енглези и Французи, Руси и Италијани, Мађари и Шпанци, али и Бразилци и Аргентинци, сви који цене личност и достојанство, можда највећег џентлмена у копачкама свих времена, човека који је у сваком тренутку свог живота зрачио скромношћу, толеранцијом, стрпљивошћу, храброшћу, мирноћом и, надасве, високим моралом, који је исказивао и доказивао на себи својствен начин.
Колико је Рајко Митић био вољен, цењен и за све протекле деценије готово антологијски присутан у светској фудбалској јавности, потврђује и омаж који су му новинари лондонског Би-Би-Сија посветили у својој ударној радијској емисији. Истакли су, на пример, да су одлазак Рајка Митића у вечност доживели као губитак свог сер Стенлија Метјуса и да се такви фудбалски и људски колоси рађају једанпут у стотину година. Рајко Митић је, према оценама Енглеза, својим односом према фудбалу и животу, и надасве, својом харизмом, подстакао својевремено људе у Звезди да званично од генерације до генерације, од епохе до епохе, производе звезде, јер су за такав посао имали “светског непрелазног барјактара”.
Није ли и овај детаљ довољан разлог за све иницијативе које се ових дана могу чути и прочитати, да наш највећи стадион понесе име Рајка Митића и на тај начин симболизује најделикатнију и најзначајнију етапу у историји Црвене звезде. Мађари су се на прави начин одужили својим великанима Ференцу Пушкашу и Јожефу Божику, Немци из Кајзерслаутерна знали су да награде значајно играчко дело Фрица Валтера, Италијани из Милана нису заборавили Ђузепа Меацу, као што Украјинци из Кијева памте Валерија Лобановског, Аустријанци су чувени бечки Пратер претворили у храм Ернеста Ханапија.
Ми, Срби, нисмо имали значајнијег од Рајка Митића. На терену је, свакако, било већих мајстора и за укус и очи навијача, привлачнијих звезда, али са Рајком Митићем у тиму све је било једноставније и сигурније.
Рођени вођа и капитен био је многима и другар и отац, или, како истиче Драгослав Шекуларац - и они који су играли са њим и после њега - регулатор емоција и сејач оптимизма. Не тако давно говорио је његов саборац, ривал и велики пријатељ Стјепан Бобек, да је управо Рајко Митић својом храброшћу и подстицајем добијао многе мечеве репрезентације (као против Француза 1949. у Фиренци, или против Руса 1952. у Темпереу, после оних фамозних 5:5) и пре него што су они почели. “Једноставно”, истиче Бобек, “сви смо се осећали сигурнијим и спокојнијим уз Рајка Митића. Волео је да побеђује, али заједно са нама, преузимајући искључиво сам сав ризик на себе. Стајао је иза нас кад је било најтеже, несебично помагао и храбрио, посебно дебитанте, и у томе је био и остао непоновљив...”
За многе ће, свакако, остати тајна, чиме је то Рајко Митић фасцинирао стручњаке, фудбалере, новинаре. Можда су за дечака, рођеног 16. новембра 1922. године у маленом Голцу крај Беле Паланке, највећи утицај с краја тридесетих имали Благоје - Моша Марјановић и Војин - Шкоба Божовић, тадашњи асови шампионског БСК. Управо они су инсистирали на томе да Рајко Митић обуче њихов плави дрес, да дебитује за БСК на значајном мечу против Ујпешта из Будимпеште, и не сањајући да ће наш фудбал добити аса, који игра с лакоћом једноставно и до савршенства рационално.
Чак и легендарни Немац Сеп Хербергер једно своје предавање на Академији фудбала у Келну посветио је играчким ексклузивностима и особеностима које је поседовао његов касније студент Рајко Митић. Говорио је о колективној игри која је била идеја водиља Рајка Митића у каријери, о његовој неуништивој машини у грудима кад трчи, о његовим пасовима, који су неухватљиво прецизни, о његовим головима који су не тако ретко представљали пријатан доживљај за навијаче свих клупских застава, о њему као рођеном команданту на терену, који све конце игре држи у својим рукама. Сувишне потезе у игри, говорио је Рајко Митић, касније коментатор “Спорта” и “Темпа”, доживљавао је као штетне по тим, и увек се борио против импровизације у фудбалу.


Лепо у Београду


РАЈКО Митић је играо у оно време, и никада због тога није зажалио, када су се уместо милионских премија за значајне победе репрезентације или за тријумфе у вечитом дербију против Партизана на поклон добијали радио-апарати “Космај”. Није ли то и суштински разлог што је за све генерације и све фудбалске епохе остала упамћена она олимпијска репрезентација из Тампереа 1952. (Беара, Станковић, Црнковић, Чајковски, Хорват, Бошков, Огњенов, Митић, Вукас, Бобек и Зебец), који чак и млади данас напамет знају, или што се такође генерација Црвене звезде (у којој су перјанице били Митић, Станковић, Ђајић, Томашевић, Живановић, Вукосављевић, касније Тачак и Огњенов), која је самодисциплином, витештвом и мајсторством освојила пет државних титула између 1951. и 1959. и четири трофеја купа.
Тон таквом схватању фудбала давао је управо репрезентативни и клупски капитен Рајко Митић.
И данас се сећам речи великог шармера Александра Тирнанића, творца олимпијског тима из 1952, који није раздвајао Митића и Бобека, Вукаса и Зебеца, Чајковског и Бошкова, али је увек бираним речима говорио о свом капитену: “Рајко Митић је био посебан, неприметан за ручком и вечером у ресторану, први и најупорнији на тренингу, најчешће би друговао са књигом у спаваћој соби и тако утицао на остале да се понашају као врхунски професионалци. Мислим, искрено, да тај олимпијски тим из 1952, који је чак 29 мечева заредом одиграо у непромењеном саставу, не би дуго остао и не би био тако запамћен да нисмо имали и врхунског капитена...”
Рајко Митић је једноставно био инкарнација морала и правде. Упућујући телеграм саучешћа у среду, поводом смрти Рајка Митића, председника УЕФА, Француз Мишел Платини, као да је на длану имао досије човека који је, како истиче, писао историју нашег европског и српског фудбала.
Покојни Срђан Мркушић, један од фудбалских великана, којег нажалост више нема на традиционалним састанцима у “Трандафиловићу”, говорио је често и без ограде о оном
фабулозном мечу против Бразила 7. јула 1950. у Рију када се Рајко Митић повредио при изласку из тунела и морао да затражи лекарску интервенцију, јер му је крварила глава. “Не може се ни замислити како смо се осећали без Рајка Митића, као капитена и вође, јер тада није било могућности да на терен изведемо неког другог фудбалера. Таква су била правила игре.
Када се Рајко Митић, после тридесетак минута, са чалмом на глави, ипак појавио на терену, бурно поздрављен од 160.000 Бразилаца на ’Маракани’, јер су га и они ценили и волели, већ је било 1:0 за домаћи тим. Капитен је тек у полувремену сазнао да губимо, али у наставку, нажалост, није било снаге да се успе, изједначи и евентуално победи фаворизовани Бразил...”
Када су кренуле прве приче о преласку Рајка Митића у Ботафого или Фламенго, Бразилци су по сваку цену желели да га ангажују и нису штедели новац. У похвалама како наш ас игра и како се као човек понаша, предњачио је Леонидас, звезда бразилског фудбала с почетка четрдесетих година и касније деценијама угледни радио-коментатор.
Међутим, Рајко Митић није ни помишљао да се из Београда пресели у Рио, говорећи: “Мени је најпријатније у Београду, не могу да замислим себе без Славије и Калемегдана, нити да дрес Црвене звезде заменим некиим другим...”
И то је био Рајко Митић, присталица фудбала свог времена, веровао је да се лепе комбинације, вешти дриблинзи и голови који се памте могу доживети и у Београду, не само у Рију, Буенос Ајресу и Монтевидеу.
Није подносио силеџијство у фудбалу, и како би често знао да призна, имао је срећу да су се робусни бекови устручавали да га руше и неспортски осујете. Није подносио ни насиље у фудбалу, па је тако у Сплиту 1955. самостално донео одлуку да повуче тим са терена, пошто је каменицом са трибина Бора Костић био погођен у главу. Тај цех су касније платили и Црвена звезда и Рајко Митић, али капитен је био у праву и искрени поштоваоци фудбала одобравали су његов гест.


Витез на трави


БИЛО је нормално да дечак из скромне породице железничара, који је као играчку имао само гумену лопту, покуша да оствари запаженију фудбалску каријеру. Било је и нормално, станујући у Кошутњаку да, заигра за неки нижеразредни клуб и, тек касније, постане мета ловаца на таленте. Међутим, људи из БСК били су најбржи, кад су чули за једног “страшног клинца из Кошутњака”. Одмах су га регистровали за јуниорски тим и предали му дрес са бројем девет...
Непосредно пред почетак Другог светског рата, матурант Пете мушке гимназије и, касније, несуђени ветеринар је, као најталентованији у својој генерацији, повремено улазио у први тим, замењујући репрезентативне асове формата једног Ваљаревића, Вујадиновића, Божовића. Тада је привукао и пажњу пословично опрезног Светозара - Кике Поповића, који га је уврстио у јуниорски национални тим.
- Моје дотадашње узданице Северин Бијелић, Предраг Ђајић, Милан Крстић или Златко Чајковски деловали су бледо у друштву Рајка Митића. У мечевима против Мађара у Будимпешти и Италијана у Милану све их је бацио у сенку! Имао је све што сам тражио: енергичност, храброст, упорност, сјајан ударац, снагу вође. У њему сам видео другог Попца - говорио је својевремено Светозар - Кика Поповић, легендарни технички директор Црвене звезде и БСК и један од наших највећих стручњака свих времена.
РАЈКО Митић је, збиља, подсећао на Милорада Николића Попца, миљеника навијача и фудбалера коме је прорицана блистава играчка будућност. Међутим, Милорад Николић, касније емигрант до краја живота, носио је дрес број 11. Рајко Митић, опет, волео је да игра у улози градитеља. Кад је приграбио дрес број 8, више га никоме није препуштао, ни у Црвеној звезди ни у репрезентацији.
Из тих дана између 1940-1945, када је, према казивању његових вршњака, можда и најефектније играо у каријери, занимљив је детаљ који, такође, потврђује колико је личност Рајка Митића била богата. Никад се није понашао као млада звезда, већ је
долазио на стадион тихо и неприметно, куцајући на врата свлачионице. Старијима се обраћао са “ви”, упијајући сваку реч Глишовића, Лехнета, Вујадиновића, Маноле, Марјановића. Никад није заборавио Николу Марјановића, рођеног брата Благоја - Моше Марјановића, који га је пронашао на травњацима Кошутњака.
Таква личност је, једноставно, била предодређена за вођу. Рајко Митић је привилегију спортисте капитена претворио у привилегију човека.
ФУДБАЛСКИ витез није дуго чекао на старт у репрезентацији. Заједно са Браком Станковићем и Костом Томашевићем, за меч против Чехословака, 9. маја 1946. у Прагу и на Дан победе, позван је и њихов капитен Рајко Митић. Колико занимљив, толико и импресиван био је “прашки случај”: уз Загрепчанина Плешеа и Сплићанина Матошића, селектори инж. Милорад Арсенијевић и Александар Тирнанић шансу су указали деветорици дебитаната!
Тај поратни стартни тим (Монсидер, Станковић, Кокеза, Плеше, Хорват, Симоновски, Томашевић, Митић, Бобек, Матошић и Кацијан) потпуно је разбио Чехословаке (2:0) и наговестио да се доминација фудбалских шампиона из времена Планичке, Косталека и Бицана сели у прошлост. Рајко Митић је тада, пред 50.000 Чехословака, на стадиону у Храчанима, постигао први репрезентативни гол. Није се дуго чекало: 29. септембра 1946. у Београду наш тим је потврдио (4:2) победу из Прага, Рајко Митић је и тада постигао диван гол.
Без Рајка Митића, из тих првих поратних година, нису могли ни репрезентација ни Црвена звезда. Кирил - Џина Симоновски, такође велики фудбалер и касније врстан стручњак, објашњавао је феномен Рајка Митића на занимљив начин: - Митић је наш највећи фудбалер. Све што је знао и радио, била је чиста перфекција. Митић није био фудбалски уметник као Бобек. Његов играчки репертоар био је скромнији. Играјући против њега знао сам увек шта ће учинити и на који начин, али га никад у томе нисам могао да спречим. Зато је он фудбалски велемајстор!


Енглези на коленима


ПОСТИГАО је 32 гола у дресу репрезентације, али по сопственом казивању, најчешће се сећао оног, у мечу против Енглеза, када су 16. маја 1954. гостовали у Београду. О том поготку, на пластичан начин је писао и легендарни радио-репортер Радивоје Марковић у књизи “Двадесет златних”. Био је то антологијски гол, којим је срушено осионо понашање Билија Рајта и његових другара пред долазак у Београд.
- Можда је Митић постигао и лепше голове, свакако и јесте, али овај у мечу против Енглеза био је посебан. Можда и зато што је тај “меч године” против фаворизованих Енглеза указивао и на наше шансе на Светском шампионату у Берну. Пружали су Енглези снажан отпор, онај прави, типично енглески. Ближио се крај и у последњим минутима правда је задовољена: Митић је кроз шуму ногу шутирао снажно и прецизно, голман Мерик се није ни померио. Фоторепортери су “забележили” и комичан призор: Мерик, Дикинсон и капитен Рајт “ухваћени” су како на коленима клече пред човеком који је нашој репрезентацији донео једну од највећих победа.
Многи ће, опет, подсетити да је Рајко Митић у дресу репрезентације најбоље играо 21. маја 1953. у Београду против Велшана (5:2), када је постигао чак три гола. Тада су наши и британски новинари данима писали о чудесном Велшанину Џону Форду, наводно најбољем европском голгетеру у тој сезони, да би на Топчидерском брду видели блиставо издање Рајка Митића и нашег тима (Беара, Станковић, Црнковић, Чајковски, Хорват, Бошков, Рајков, Митић, Милутиновћ, Бобек и Зебец), када је и почео да се осипа олимпијски састав из Тампереа.
Колико је Рајко Митић био неопходан репрезентацији и колико је без њега у плавом дресу све било несигурно, потврђује и исповест Тихомира - Бате Огњанова у књизи “Без златног јубилеја”, јер управо он, суботички фудбалски велемајстор, једини из чувеног олимпијског тима 1952. није одиграо педесет мечева за репрезентацију. Дуга је то и занимљива прича, у којој Тихомир - Бата Огњанов окривљује селектора за неправду која
му је нанета, али пред меч против Немаца у Лудвигсхафену, 21. децембра 1952, истиче:
- Митић, наводно, није био у форми и Тирнанић је одлучио да га изостави из тима. Немци су били разочарани, јер су очекивали наш комплетан олимпијски састав, посебно Митића и Бобека који су, тада, били занимљиви и за њихове клубове. И, какве ли ироније: припао ми је дрес број 8, дрес човека који ми је уливао снагу да задржим позиције у репрезентацији. Осећао сам се изгубљено у трију, поред Вукаса и Бобека. Митића није било поред мене и моја крила, која су ме носила на свим ранијим мечевима, била су посечена...
СЈАЈАН техничар, који је играо обема ногама и поседовао снажан ударац, издржљив и упоран као маратонац, Рајко Митић никад није тежио за јефтиним ефектима. Одушевљавајући и игром и понашањем, увек је био господар тренутка и никад и нико није успевао да га избаци из равнотеже. Чак ни онда када је 1966. био смењен, преко ноћи, са функције шефа стручног штаба Црвене звезде. Тачно је да годинама после тога није навраћао у клуб, али је зато била присутна његова фотографија у природној величини да би, како је време одмицало и људи се мењали, опростио Црвеној звезди тај тешко опростиви грех.
Боравећи пре десетак година у Суботици и Новом Саду, на позив руководилаца Фудбалског клуба Војводина, Мађар Ференц Пушкаш је на Петроварадинској тврђави говорио о многим нашим фудбалерима, о Бобеку и Џајићу, о Чајковском и Вукасу, о Шекуларцу и Галићу, али је тада, сећам се, много лепог, и тачног, рекао и за Рајка Митића: - Митић је један и неупоредив. Сви знамо какав је господин био на терену, али не знају сви шта је и колико значио за тим чији је капитен. Сви ми смо имали по нешто значајно: Ди Стефано у Реал Мадриду, Чарлтон у Манчестер јунајтеду, Бекенбауер у Бајерну, Кројф у Ајаксу, Божик и ја својевремено у Хонведу. Међутим, Митић је за своје саборце био ауторитативнији од свих нас. Такав човек, пример свима и у свему, ретко се среће, не само у фудбалу...”

Мајстор дербија

КАД играју Ливерпул и Манчестер јунајтед, мисли милиона енглеских заљубљеника у фудбал селе се на “Еланд роуд” или “Олд Трафорд”. Кад се састају Реал Мадрид и Барселона, онда су сви Шпанци на “Шамартену” или “Ноу кампу” и све се претвара у чаробну фудбалску ноћ. Кад дође дан за обрачун Милана и Интера, онда сви путеви са Пјаца Дуома воде према “Сан Сиру”. Ми, Срби, имамо сигурно један од најспецифичнијих клупских дербија на свету. Црвена звезда и Партизан су међусобне мечеве у шампионату и купу претворили у институцију и тако је још од 5. јануара 1947. Рајко Митић је 19 пута би учесник у дербијима Црвене звезде и Партизана и увек у главној улози без обзира на резултат. Често би се у разговорима враћао на почетак, али и на феномен дербија вечитих ривала: - Сећам се нашег првог дуела по сибирској зими, пред 4.000 навијача, на Топчидерском брду. Судио је Чачанин и лекар Бранко Лалић. Мислим да се деценијама ништа није променило: сваки наш дерби је неизвестан и напет. Карантин није потребан, јер смо добро знали шта добијамо, на психолошком и спортском плану, победом над Партизаном. Постојала је у то време тзв. велика четворка у југословенском фудбалу, али дербије Звезде и Партизана ништа није могло да замени...
И, у даху, наставља причу о Црвеној звезди и Партизану, о себи и својим ривалима, у књизи “Дерби” Драгише Ковачевића: “Моја улога, као капитена, била је изузетно деликатна. Морао сам да дајем савете клупским друговима, да помажем арбитру, да пружам пример витешког понашања. Најчешће су ме чували Атанацковић, Дреновац и Пајевић. Највише сам волео да ’ратујем’ са Атанацковићем. Тежио је надигравању, док су Дреновац и Пајевић имали задатак да ме ’искључе’ из игре, али у границама спортског, без грубих стартова и намере да се противник повреди...”
Први меч заувек остаје у сећању. На једној страни Ловрић, Станковић, Петровић, Ђајић, Спајић, Кашанин, Томашевић, Митић, Језеркић, Анђелковић и Шећеров. На другој Глазер, Брозовић, Попеску, Чајковски, Ђурђевић, Симоновски, Михајловић, Палфи, Бобек, Рупник и Шереш. Црвена звезда је доминирала, у 54. минуту водила 3:0 хет-триком Јована Језеркића, да би у 72. Ђајић скривио аутогол. Искупио се голом у 77. минуту, али је у 83. и Кашанин скривио аутогол! Љубиша Спајић је искључен, па је у 85. минуту Стјепан Бобек смањио на 4:3. Драма у финишу, али је Црвена звезда сачувала минималну победу. Рајко Митић је последњи меч против Партизана одиграо 26. октобра 1958. Тада је поред себе имао дечаке Шекуларца, Стипића и Рудинског, као и нешто старијег Бору Костића.Црвена звезда је победила (2:0). Касније, у својим запаженим коментарима, Рајко Митић је истицао: “Партизан је чешће побеђивао, без обзира на то што сам, као капитен у црвено-белом дресу, освојио пет титула државног првака и четири трофеја у националном купу. Најчешће Бобек, Валок, па и Милутиновић били су фатални за тим.
Када сам најбоље играо против Партизана?
Па, можда, 8. јуна 1995, када смо победили 4:1. Најтужнији и готово понижен био сам пре тога, 8. децембра 1953. када нас је Партизан буквално разнео (7:1) на Топчидерском брду. Бобек, Милутиновић и Зебец радили су шта су хтели. Нигде нас није било!” Партизану је припао први пехар у националном купу 1974, да би наредна три (1948, 1949, и 1950) припала Црвеној звезди. Први је страдао Партизан (3:0), затим Наша крила и загребачки Динамо. Сјајни стручњак Миша Павић, са европским угледом тренера, тврдио је да је Црвена звезда 29. новембра 1948. одиграла један од најбољих мечева у својој историји.Рајко Митић био је јунак победе и стрелац изванредног гола. Иза незаборавне игре Мркушића, Станковића, Дракулића, Тадића, Ђурђевића, Ђајића, Цокића, Митића, Томашевића, Палфија и Вукосављевића стајао је Светислав Глишовић, некад велики ас БСК и репрезентације. “Много је људи врхунских стручних квалитета утицало на међународни продор Црвене звезде. Ја бих најпре указао на Кику Поповића, Љубишу Броћића, Жарка Михајловића, Светислава Глишовића, Мишу Павића, Миљана Миљанића”, често је говорио Рајко Митић, никад не истичући сопствене заслуге које су, у две најделикатније деценије Црвене звезде, биле немерљиве.


Сребро као злато


ДВЕ сребрне олимпијске медаље, чиста као суза, већ деценијама налазе се у витринама Рајка Митића. Можда су могле бити преточене и у златне, али објективно: и Швеђани 1948. у Лондону и Мађари 1952. у Хелсинкију били су моћнији.
Загребачки голгетер Фрањо Велфл је у брошури "Сви моји голови" на занимљив начин описао пут наше репрезентације до финала и судара са Швађанима:
"Луксембуржани и Турци су се добро држали, али смо у другом полувремену срушили њихов отпор. Чекао нас је полуфинални дуел против фаворизованих Британаца и хук са трибина древног Вемблија, јер су домаћини имали стопостотну подршку 60.000 навијача. Умирио их је мој гол, да би их у наставку Бобек и Митић дотукли. Било је 3:1, јунаци наше победе Чајковски, Митић и Бобек..."
Финални меч против Швеђана није обећавао жељено изненађење. Био је то растанак једне сјајне генерације, јер су асови из навалног трија - Грен, Нордал и Лидхолм - већ потписали професионалне уговоре са великим Миланом. Карлсон се припремао за одлазак у Болоњу, Розен је постао члан Атлетико Мадрида. Швеђани су лабудову песму претворили у заслужену победу (3:1) над Југословенима, играјући маестрално и ефикасно у финишу.
Била је то лабудова песма и за поједине наше репрезентативце. Четири године касније, на Олимпијским играма у Хелсинкију, из тог тима ће наступити петорица: Митић, Бобек, Чајковски, Станковић и Вукас.
Пред пут у Хелсинки 1952. Југословени су приредили сјајну увертиру у Загребу: надиграли су борбене Норвежане (4:1) и наговестили значајну улогу на олимпијском турниру. Индијци су убедљиво поражени на старту (10:1, Рајко Митић је постигао три гола), да би потом уследила два драматична меча против Совјета у Тампереу.
Николај Бесков, тада један од адута селектора Александра Аркађева, касније врсни стручњак московског Динама и тренер репрезентације СССР, у књизи "Моје успомене са терена", између осталог, пише:
"За само петнаест минута у првом полувремену Југословени су срушили наше наде. Головима Митића, Огњанова и Зебеца повели су 3:0. У првом минуту наставка поново Огњанов и 4:0! Бобров је ублажио катастрофу, Зебец повисио на 5:1 и... Онда је дошло до несхватљивог преокрета. Беара на голу стоји укочен, они испред њега са оловом у ногама. Шта се збило са Југословенима? Никад то нисам схватио, али смо ми, ипак, стигли до 5:5 и шансе да у другом мечу изборимо пласман у финале..."
То се, ипак, није догодило. Митић је начео мрежу совјетског тима, Бобек повисио на 2:0 из пенала, да би Чајковски прокрчио пут у финале. Грешка из првог дуела није поновљена, Југословени су победили 3:1 и, очигледно преморени и психолошки исцрпљени, кренули пут Хелсинкија да, можда, изненаде моћне Мађаре. Тада је Радивоје Марковић, преносећи дуел против Совјета пуних 180 минута, тријумфално закључио: "Овај наш олимпијски тим, који кроз две године у Берну може постати и светски првак, задао је тежак ударац Стаљину и Информибору..."
Жалио је Рајко Митић, не ретко у нашим честим шетњама од Славије до Теразија, што репрезентација није успела и на Светским шампионатима 1950. у Рију и 1954. у Берну. Говорио би: "Милиони људи знају шта ми се догодило у Рију пред меч са Бразилом и о томе нема смисла више причати. Можда тада нисмо ни имали веће шансе у конкуренцији Уругвајаца и Бразилаца, мада смо сјајно стартовали у мечевима против Швајцараца (3:0) у Бело Хоризонтеу и Мексиканаца (6:1) у Порто Алегреу. Нажалост, никад нисам преболео четвртфинални меч против Западних Немаца, 27. јуна 1954. у Женеви. Пошто смо претходно надиграли Французе, затим у једном дивном мечу играли нерешено против Бразилаца, имали смо Западне Немце као на длану. Чинили смо чуда, посебно Милош Милутиновић. За главу се хватао Сеп Хербергер, да би на крају баладе признао: изгубио је бољи тим. Сада можемо да постанемо и светски прваци..." Тако је и било. Предвођени Фрицом Валтером, Западни Немци су у финалу изненадили много квалитетније Мађаре. Тај 27. јун 1954. био је тужан дан за јубиларца Рајка Митића који је репрезентативни дрес обукао 50. пут.


Копачке о клин


ПОСЛЕДЊИ пут је обукао репрезентативни дрес 29. септембра 1957. године у Букурешту, у пријатељском мечу против Румуна (1:1), у игри која ни по чему није представљала репризу старта, давног, 9. маја 1946. године у Прагу, када је и Рајко Митић био један од дебитаната који су очитали лекцију славним Чехословацима. У опроштајном букурештанском мечу, био је вођа навале, растајући се коначно од репрезентативног дреса, имао је 35 година и 23 дана, само четири мање од рекордера и свог великог клупског другара Бранка Станковића.По повратку у Београд, састао се са групом новинара у „Малом Паризу“ и саопштио да више неће наступати за репрезентацију. Затим је своју одлуку званично предочио и највишим функционерима ФСЈ. Одбио је свечани коктел, који је у његову част желео да приреди ФСЈ, истакавши да му нико ништа не дугује и да је, заправо, он све добио од фудбала: „Тренутак је да ми, старији, уступимо дресове младићима који стижу на главну сцену и зато је природно што желим да се повучем тихо и без помпе. Без фудбала не могу, али јавна истицања не подносим. Мислим да ћете ме разумети...“ И то је био Рајко Митић: лако је подносио бреме популарности, јер је и у животу и у спорту био тих, ненаметљив, скроман и надасве породичан човек. Вирови и странпутице живота налазили су се далеко од овог идола навијача свих клупских боја.
ГОДИНУ дана касније, званично је завршио играчку каријеру и последњи пут био капитен Црвене звезде. Играло се финале националног купа и, између двадесетак фудбалера, једини са свежим седим власима био је Рајко Митић. Тада је на Топчидерско брдо дошло 25.000 навијача, да прославе очекивану победу Црвене звезде над Вележом, али и да испрате већ 26-годишњег капитена у легенду. Црвена звезда је играла маестрално, заслужено славила (4:0), али некако сви се чекали тренутак када ће непоновљиви капитен примити пехар и оптрчати почасни круг.
Проломио се аплауз, којим је стадион пуних десет минута био претворен у буктињу људи, али и тужних зато што Рајко Митић више неће играти. Затим су му честитали Бркљачић, Бенцо, Радиљевић,Џидић, Лазови, Уручевић, тренер мостарског тима и његов вишегодишњи пријатељ Ратомир Чабрић. За историју је остао истоветни снимак десетак фоторепортера, како Рајка Митића, са пехаром у рукама, носе преко терена Поповић и Рудински, Стипић и Дурковић. Сви они ће, како се на комеморативном скупу изразио Душан Маравић, бити његови наследници и врли ученици.
„Испраћамо човека којем смо се дивили, од којег смо учили и наследили људске и спортске вредности“, рекао је тада Душан Маравић. Био је пример за све како се воли живот, цене пријатељи и поштују ривали. Захвални смо му на моралном и спортском богатству које је поделио са нама...“
НЕСУЂЕНИ ветеринар, али и дипломирани дифовац и виши фудбалски тренер није могао да седи скрштених руку ни два месеца. Запажени коментатор у „Спорту“ и, затим, дуги низ година у „Темпу“, могао је да бира функције у клубу, да започне стручну каријеру и у ФСЈ. Али, он се, ипак, одлучио да изазов подели са својим вишегодишњим пријатељима и саборцима др Александром Обрадовићем и Мишом Павићем.
Често је истицао суштинске циљеве, као шеф стручног штаба Црвене звезде, у којој су тада, с почетка шездесетих, Бора Костић, Лазар Тасић, Миљан Лековић, Владимир Беара, па и Владимир Поповић, већ били ветерани.
„Црвена звезда ни за тренутак не сме да заостане у трци за европским клупским вредностима. Никад нећу заборавити како смо играли против Расинга у Паризу, Андерлехта у Бриселу, Ујпешта у Београду, колико су нас ценили Бразилци и Аргентинци када смо, с почетка педесетих, у две узастопне године боравили на турнејама у Латинској Америци. Црвена звезда, најзад, има и обавезу да брани углед клуба који је до тада освојио пет титула државног првака и четири трофеја у националном купу, који је између 1946. и 1958. регрутовао у репрезентацију чак 35 својих фудбалера. То је за све нас била велика част, али и обавеза коју не смемо да занемаримо...“ Фудбалски светац на терену, желео је да богатство свог фудбала, романтичног и исконски чистог, повећа и са клупе стручњака.


Смена из - новина


ЦРВЕНА звезда је тријумфално завршила сезону 1959/1960, освојила је титулу државног првака и у сезони 1963/1964. Била су то велика дела Боре Костића, Љубише Спајића, Драгослава Шекуларца, али и Новака Томића, Живорада Јефтића, Душана Маравића, Владимира Дурковића, Владимира Поповића, Војислава Мелића и, свакако, фудбалског драгуља са Уба Драгана Џајића. У том периоду Црена звезда је надиграла (3:1) Партизан у финалу националног купа 1959, затим и загребачки Динамо (3:0) у незаборавном београдском финалу, 24. маја 1964, када су бриљирали Џајић, Поповић, Мелић, Дурковић и већ времешни Бора Костић.
Биле су то лепе године нове генерације Црвене звезде, када је знатно појачано и ривалство два београдска шампиона, јер су игру Партизана већ носили Шошкић, Миладиновић, Бечајац, Јовановић, З. Чебинац, Ковачевић, Галић, Пирмајер и нешто старији Радовић и Вукелић. Биле су то године када су асови Црвене звезде као до тада играли водеће улоге у репрезентацији: Шекуларац, Костић и Дурковић у финалу Купа европских нација 1960. у Паризу, две године касније Шекуларац, Поповић, Дурковић, Мелић (дебитовао у мечу против Уругвајаца) на Светском шампионату у Сантјагу, где су Југословени пропустили колосалну шансу да се нађу у финалу и у дуелу против тада моћних Бразилаца Гаринче, Ваве, Амарилда и Загала.
Рајко Митић је често критиковао Шекуларца и његов егзибициони фудбал, који је неретко штетио колективном духу тима, али га је ценио и волео. Сећам се да је приметно био разочаран што су уместо Југословена у финалу играли Јозеф Масопуст и његови сународници, у суштини скромнијих фудбалских квалитета, истичући: „Пропустили смо историјску шансу, али и Шекуларац, који би сигурно понео епитет најбољег фудбалера Светског шампионата 1963. Тада се, збиља, налазио у животној форми...“
ТАДА су сви планови Рајка Митића - талентованог стручњака и човека огромног ауторитета - били везани за Црвену звезду. Никад није истицао себе и свој допринос, већ је, без резерве, говорио да су Миша Павић и посебно др Александар Обрадовић „суво злато клуба“. Такав стручни тријумвират нико тада у европском фудбалу није имао. Др Александар Обрадовић је био луцидни менаџер и творац победничке атмосфере у клубу. Миша Павић, опет, радио је у Црвеној звезди стрпљиво са неколико генерација, још од турнира „Кварнерска ривијера“ 1953, да би касније постао стручњак европског класа у лијешком Стадарду (у који се три пута враћао) и у најугледнијим шпанским и португалским клубовима. Праведно је подсетити да је иза таквог стручног трилинга, плејаде репрезентативаца и свих подвига куба, тада из Коларчеве 3, стајао неупоредиви никад недостигнути генерални секретар Слободан Ћосић, чије је возионарство било јасно, модерно и дугорочно.
ПРЕД крај 1966, нажалост, нешто чудно се догодило и у до тада хомогеној и недодирљивој Црвеној звезди. Тренер Миша Павић се већ налазио у лијешком Стандарду. Др Александар Обрадовић није крио намере да Американце, преко спонзора Вилија Кокса, жели да научи фудбалу и да ће тамо, преко Атлантика, иницирати оснивање неколико клубова. Одлучио је да са собом поведе и неколико југословенских фудбалера, пре свих сјајног бека Новака Томића.
Рајко Митић је на службеном путу сазнао да је за новог шефа стручног штаба постављен Миљан Миљанић. Није био ни себичан, ни ташт, уважавао је незаобилазни процес убризгавања свеже крви у све поре клуба, амбициозно се припремао, као члан селекторског тима ФСЈ, да постане савезни капитен и самостално води репрезентацију, али - погодио га је начин на који се руководство Црвене звезде одлучило за промене, преко ноћи и без његовог знања и одобрења.
Дужи низ година Рајко Митић се није појављивао у клубу. Водио је репрезентацију, знано и успешно, писао коментаре у „Темпу“ (никад против Црвене звезде, још мање против Партизана), да би се, касније, ипак вратио својој првој и највећој спортској љубави и искрено истакао колико цени стручне квалитете Миљана Миљанића: „За смену сам сазнао из новина, али за то није био крив Миљанић. Високо ценим његов стручни профил. Он није само врстан теоретичар, како многи иронично тврде, већ и изванредан практичар. Зато је и успео са генерацијом Џајића и Аћимовића, зато је и постао стручњак и фудбалски човек на светском гласу...“


Крађа на "Олимпику"


НАШ фудбал је кроз готово стогодишњу историју имао сјајне савезне капитене. Некад су то били Бошко Симоновић и Светозар - Кика Поповић у предратном периоду, и инжењер Милорад Арсенијевић и Александар Тирнанић у поратном. Велики успех постигла је и селекторска комисија ФСЈ (Љубомир Ловрић, Хуго Рушевљанин и Првослав - Боба Михајловић) на Светском шампионату 1962. у Сантјагу. У међувремену се и лутало, посебно у 1964. и 1965, када наша јака репрезентација није изборила учешће на Светском шампионату 1966. у Лондону.
Било је очигледно да са многочланим комисијама, са људима различитих стручних профила, понекад и са људима запаженог политичког ауторитета, нисмо били много срећни. То је био и разлог да се селекторска комисија ФСЈ (Александар Тирнанић, Вујадин Бошков, Миљан Миљанић, Бранко Станковић и Рајко Митић) распусти званично 6. новембра 1966. и поново успостави институција савезног капитена. Директан повод за такву одлуку био је катастрофални пораз (6:1) наше репрезентације, "скрпљене" у Нишу, и у мечу против осредњих Бугара у Софији.
Коцка је бачена и чланови Извршног одбора ФСЈ су за савезног капитена једногласно изабрали Рајка Митића. Одлучио је његов играчки и стручни ауторитет, његова храброст да у ходу мења и подмлађује репрезентацију и, најзад, његово обећање да ће наша репрезентација можда стићи и до финала трећег по реду Купа европских нација у Риму.
ЗВАНИЧНО је стартовао 23. априла 1967. у Будимпешти, поразом (0:1) у не много обавезном мечу против Мађара. По повратку у Београд, храбрећи и себе и своје изабранике, обећао је да ће репрезентација стартовати победом у квалификацијама за Куп европских нација и да ће Западна Немачка бити надиграна 3. маја 1967. у Београду. То се и догодило. Пантелић, Фазлагић, Јусуфи, Брнчић, Рашовић, Холцер, Мелић, Бечејац, Хасанагић, Скоблар и Џајић играли су врло сигурно, али је Рајко Митић, без обзира на све, позитивно, смело изјавио да су промене неопходне и да тај будући тим неће бити ни налик овоме у којем су се Скоблар, Јусуфи, Мелић и Брнчић још налазили у врхунској форми. Међутим, сви они су већ играли у иностраним клубовима, или били оптерећени
преласком границе.
Био је у праву Рајко Митић и одржао реч, не обазирући се на оштре критике сумњичавих коментатора, који су сматрали неупутним "експериментисање у фази квалификација". Да је био на правом путу, доказао је онај незаборавни меч против Француза у Београду (5:1), који се 24. априла 1968. некако поклопио са једногодишњим капитенским стажом Рајка Митића. Тада је извео тим у саставу: Пантелић, Фазлагић, Холцер, Белин, Рамљак, Љ. Михајловић, Петковић, Тривић, Мусемић, Осим, Џајић. У главној улози се, посве неочекивано, нашао дебитант Илија Петковић, који је са два дивна поготка у фуриозном квалификационом мечу обезбедио репрезентативни дрес број 7 за дуже време.
КАКАВ дан за наш фудбал, 5. јуна 1968. у Фиренци! На једној страни углавном сви асови светског првака: Мур, Чарлтон, Бенкс, Стајлс, Бол, Харст, Вилсон, Питерс. На клупи самоуверени селектор Алф Ремзи. На другој страни: Пантелић, Фазлагић, Дамјановић, Павловић, Пауновић, Холцер, Петковић, Тривић, Мусемић, Осим и Џајић. Када је Драган Џајић постигао диван, антологијски гол, и спустио на колена капитена Мура, Вилсона, Бола и голмана Бенкса, свима на стадиону у Фиренци било је јасно да ће, против Италијана у финалу у Риму, играти Југословени. Британски новинари, посебно чувени Дејвид Милер из лондонског "Тајмса", писали су оде о Џајићу и његовом голу, о високом моралу и течној игри нашег тима.
Финални меч, 8. јуна 1968. у Риму, протекао је, нажалост, у знаку швајцарског банкарског чиновника Готфрида Динста, који после 1:0 за Југословене (опет прелепим голом Драгана Џајића), више није дозвољавао нашим фудбалерима да играју. Безобзирно је допринео Италијанима да изједначе и стекну шансу на поновљени финални меч. Ђани Ривера и његови другари стидели су се таквог расплета, али су у другом мечу заиграли као да се ништа није догодило?! У томе им је видно помогао и шпански арбитар Луис де Мендибил. Протест европске јавности био је очекиван: Италијани су постигли победу које се стиде.
Коментар Рајка Митића био је кратак: "Питајте оног Швајцарца зашто је и у име кога делио неправду на 'Олимпијском стадиону'..."


Последња битка


МНОГИ су, тек пошто је преминуо у ноћи између 29. и 30. марта и изгубио одлучујућу битку са својим тешко начетим срцем, сазнали шта је све Рајко Митић, као врхунски фудбалер светског гласа и као савезни капитен победничког духа, постигао између 1940. и 1970. године. Управо толико је био један од главних јунака на нашој фудбалској сцени, витез на терену и узор свима како се понаша човек неоптерећен спортском славом.
Данас, сигурно, и најмлађи знају шта је све постигао легендарни фудбалер у дресу Црвене звезде и репрезентације, и на који начин је освајао срца навијача свих клупских боја. Много је, међутим, детаља којих нема међу титулама, медаљама, спортским и државним признањима. Рајко Митић је поставио и неке рекорде као клупски и репрезентативни капитен.
Зар није занимљив податак да се са 75,42 процената успешности у конкуренцији десних полутки Рајко Митић налази на седмом месту на свету, испред Холанђанина Нескенса, Немца Валтера, Аргентинца Марадоне, Француза Платинија, Енглеза Чарлтона? Или, онај други, нама много ближи: према оценама извештача "Спорта", које је наш лист увео још давне 1950, Рајко Митић се са просечном оценом 7,51 налази убедљиво на првом месту, испред Златка Чајковског 7,48, Владимира Беаре 7,47, Стјепана Бобека 7,43, Драгослава Шекуларца 7,40, Драгана Џајића 7,39, Бранка Зебеца и Драгана Стојковића 7,34.
КАДА је, водећи репрезентацију 34 пута и са запаженим успехом, предао палицу савезног капитена свом саборцу из олимпијског тима Вујадину Бошкову (било је то 18. новембра 1970), одлучио да заклопи своју златну књигу, Рајко Митић се посветио послу новинског коментатора. Као у "Спорту" између педесетих и шездесетих, тако и касније у "Темпу", све до пензионисања, пословично су били занимљиви и актуелни његови бритки коментари. Млађи га никад нису видели у копачкама, али је остао мит о великом фудбалеру и човеку који је представљао збир најлепших врлина. Делио их је са супругом Љубом и сином, али и са унуком који носи његово име. Рајко, међутим, није само деда свог унука,био је и остао отац и деда генерација и генерација фудбалера који су касније постали успешни и угледни људи.
Данас је и у култном "Трандафиловћу" тихо и тужно. Долазе његови вршњаци и фудбалски саборци да попију кафу или чашицу ракије, да проћаскају о Митићу, Мркушићу, Тасићу, Калоперовићу, Станковићу, Језеркићу, Вилотићу и свима којих више нема међу живима, али остаје Удружење "Рајко Митић - Стјепан Бобек", и никад неће променити име. Никад се неће угасити, што је и најлепши посмртни поклон једном од његових оснивача.
ИСТАКНУТИ спортски новинар и пријатељ Рајка Митића, човек који је животни век провео у фудбалу Миле Кос, у књизи "Асови века", истиче како су почеле невоље са срцем нашег највећег фудбалског витеза:
"Једног хладног децембарског дана, пензионер Рајко Митић је пешице кренуо према стадиону Црвене звезде, где је најчешће ћаскао са кустосом клупског музеја Миленом Павловић. Неочекивано је осетио снажан бол у грудима који се ширио према раменима. Ослонио се на дрво. Бол је минуо и после извесног времена вратио се кући и одвезао на клинику. Кардиолози Интерне Б клинике су констатовали инфаркт миокарда! Остао је две недеље у болници, затим и двадесетак дана на рехабилитацији. Лекари су утврдили да је дугогодишње прекомерно пушење било узрочник обољења срца. Одмах је оставио цигарете и посветио се шетњама до центра града, или до стадиона Црвене звезде. Увек се на своју Славију, где је становао на првом спрату, враћао са десетак дневних и периодичних новина у рукама..."
У летњим месецима Рајко Митић се најчешће склањао у своју скромну викендицу на Умци. Налазио се тик уз Саву, са дивном баштом, коју је брижно неговао. Одлазио је на значајније мечеве Црвене звезде, волео да гледа Манчестер, Арсенал, и Јувентус...
Фудбалски светац је отишао у легенду и незаборав. Сви ми, који смо га познавали и сарађивали с њим, али и стотине хиљада оних који су слушали истините приче о овом дивном човеку - остали смо сиромашнији за свог Рајка Митића.



Kraj feljtona.


Tekst preuzet sa "Vecernje Novosti"

Zar nisu Enfild i Santjago Bernabeu?

Ne znam zasto Eland Road za Liverpool... A Samarten je stadion na kome je Real igrao pre nego sto je napravljen Bernabeu 1947.,ali se cak i Bernabeu u prvo vreme zvao Samarten...do 1955. kada je zvanicno nazvan Santjago Bernabeu.

11. april 2008. | Izvor: B92, blic.online | ČŽ
Pavlu Ninkovu zapaljen džip

blic online

Fudbaleru Crvene zvzezde Pavlu Ninkovu u noći između srede i četvrtka zapaljeno je vozilo na parkingu. Na džip „tojota“, koji je igraču dat na korišćenje, dvojica za sada neidentifikovanih mladića na parkingu u Ulici Danila Lekića na Bežanijskoj kosi, bacila su „Molotovljev“ koktel. Džip je izgoreo, a u požaru se oštećeni i „opel vektra“ i „sitroen“, koji su bili parkirani do „tojote“.

"Džip sam oko 21 sat parkirao ispred zgrade, gde obično i ostavljam vozilo. U to vreme nije bilo nikog sumnjivog na parkingu. Oko 2.15, komšija me je zvao na fiksni telefon i rekao da je zapaljen moj automobil. Istračao sam iz stana i na parkingu ugledao buktinju. Džip je goreo s prednje i sa zadnje strane, ali ne i unutra", rekao je Ninkov.

Na parkingu su u to vreme već stigle i patrole policije i vatrogasci koji su razbili staklo na džipu, da bi ugasili vatru koja je zahvatila prednji i zadnji deo vozila.

"Komšije su mi kazale da su videle dva momka kako nešto bacaju na džip, vozilo počinje da gori, a oni beže. Zaista ne znam ni ko su oni ni zašto su to uradili. Od trenutka kada sam video zapaljeni džip, razmišljao sam da li sam se s nekim sukobio. Nisam, međutim, mogao da se setim nijedne osobe s kojom imam neke razmirice ili sam u svađi", rekao je Ninkov za Blic.

11. april 2008. | Izvor: B92, www.sport.novosti.co.yu | ČŽ
Nove afere oko transfera iz Zvezde

Operativci za suzbijanje privrednog kriminala Uprave kriminalističke policije MUP Srbije prikupili su dokaze i pripremaju dve nove krivične prijave protiv nekadašnjih funkcionera Crvene zvezde. Reč je o transferima Dejana Stankovića u rimski Lacio i prelazak Perice Ognjenovića u španski Real. Kako "Novosti" nezvanično saznaju nove prijave mogle bi da budu podnete sledeće nedelje. Malverzacije s prodajom prvotimaca išle su uvek u istom “šablonu”.

Izuzetak je jedino “slučaj Drulić” gde je on, ne samo ostao uskraćen za milion evra, već je falsifikovan njegov potpis i otvoren devizni račun bez fudbalerovog znanja.

Policija je došla do podataka da u gotovo svim transferima ima razlike u ciframa dokumenata koji su u Srbiji i onih u FIFA i inostranih klubova. U domaćim papirima cena transfera je umanjivana za po nekoliko miliona u zavisnosti od slučaja. Tako je na transferu Dejana Stankovića razlika oko četiri miliona dolara, dok je kod Perice Ognjenovića reč o milionu tadašnjih nemačkih maraka. Ovlašćeni sudski tumači sada prevode originalne papire, kako bi bili priloženi uz ostali dokazni materijal.

Stanković je prešao u Lacio 1998. godine za, kako se navodi u Zvezdinim papirima, 27 miliona maraka. Italijanski klub, kao i FIFA, barataju cifrom koja je veća za četiri miliona dolara. Ognjenović je prodat madridskom Realu 1999. godine za tri miliona nemačkih maraka, a u Zvezdinim papirima se pojavljuje cifra od dva miliona nemačkih novčanica.

Iz inostranstva ovih dana treba da stigne i dokumentacija koja se odnosi na prelazak Dragana Mladenovića u Glazgov iz Rendžersa 2004. godine za 1,6 miliona evra. Pod sumnjom je oko pola miliona evra, što nije prikazano u zvaničnim papirima. Ista nezakonita “metodologija”, kako sumnja policija, upotrebljena je kod Njeguša, Vidića, Stankovića, Ognjenovića, kao i Mladenovića. U toku je provera papira i oko ostalih prodaja fudbalera crveno-belih.

Pavle to je zbog gola ne derbiju za koji si ti kriv

To je zbog nekih drugih stvari!

Kojih?