Спортско друштво Црвена звезда :: Kosarka ~ Odbojka ~ Tenis ~ Ostali sportovi

Ево једног текста из Наше Борбе објављеног 26. Априла 1997. а и данас је јако актуелан

Где ће пасти Звезда

У години Светског првенства, где после дуже паузе игра и југословенска репрезентација, перспективе бившег европског првака далеко су од европских.
Клуб од гледалаца нема ни за основне потребе и мора да продаје најбоље играче. „Замор материјала“ и у руководству, директори Цветковић и Џајић најавили одлазак.

Ратко Поповић

Кад су се у априлу '91 фудбалери Црвене Звезде враћали из Минхена у авиону је било као да путују амерички милионери с манирима новокомпонованих југовића. Победа против Бајерна(2:1) само је наговестила финале Купа Шампиона, али је показала да нисмо сила само у фудбалу. Члан управе црвено-белих рекао нам је да су премије наших играча биле далеко веће од ривалових. Динар је победио марку, а 2,000 ДЕМ које је један београдски бизнисмен преко стјуардесе проследио Звездиним стрелцима на Олимпијском стадиону Савићевићу и Панчеву, требало је да покажу да човек држи реч („Сваки гол хиљадарка“), а и да за њега та „сумица“ није ништа. Уосталом, улог за једну туру „шлаге“ коју је, уз обиље вискија, с друштвом играо до Београда, износио је – сто марака.Фудбалери се нису коцкали, уколико не рачунамо реванш када су се Немци „самоубили“ у неспретној интервенцији голмана Рајмонда Аумана већ виђене продужетке спречио је аутогол и наш првак је обезбедио финале у најцењенијем европском клупском такмичењу. После у Барију и без гола против Олимпика (0:0 у регуларном делу), титула европског првака стигла је у Београд. На пенале (5:3).

Шта је било после? Свашта и ништа! Звезда је крајем '91. освојила и титулу клупског шампиона света (Токио), па почели трговину. Прво уносну(Просинечки), па после „дај шта даш“. Највећа сеоба била је у јуну 1992. Тада су отишли Дејан Савићевић, Дарко Панчев, Миодраг Белодедић, Синиша Михајловић, Владимир Југовић, Илија Најдоски.
Проблеми су почечи кад су уведене санкције. Због обустављања платног промета с Југославијом обештећења су могла да се наплате тек после скидања ембарга. На папиру нико није мога да узме ни „жуту банку“, а да је узимано-узимано је. Ко је „књижио“ сам Бог зна, а да заинтересовани ницу прошли како је договорено најбоље показује случак Синише Михајловић. Он је у јуну '92. отишао у Рому, обећано му је обештећење од 1,9 милиона долара, па је „наложено“ да чека своје паре уз гаранцију да ће све бити плаћено „48 сати по скидању санкција“.
Санкције су некако преброђене уз јад и беду за фудбал. Тренинзи су одржавани без топле воде, играчи су “плате“ добијали и у натури (свињске полутке, кромпир, шећер, зејтин...), али и уз понеки трансфер „на црно“ (Ивић, Стефановић, Ковачевић...), да не истражујемо и Звездин удео у „испраћају“ 4.000 фудбалера који су отишли у иностранство у време ембарга. Је ли новац отишао на Кипар или је у ташнама, тајним каналима стизао овде - знају само добро упућени, али да увек није стизао на праву адресу сведочи Синиша Михајловић. Некадашњи Звездин „бомбардер“, данас члан Сампдорије и италијански држављанин (двојно држављанство), потегао је тужбу кад је уместо обећаних 1,9 милиона добио свега 600.000 долара.
Цветковић тврди да је то само прва рата, јер је и клуб добио само први део, играч – хоће све. И то без „одбитка“ који су у међувремену израчунали у Црвеној Звезди. Суд ће просудити (или ФСЈ, или УЕФА, пошто Звездин директор признаје само „спортске пресуде“), али је ово препуцавање само кап у мору које прети да потопи наш најтрофејнији клуб. Црвену Звезду (20 титула првака државе, 16 пехара у Купу Југославије, шест „дуплих круна“, првак Европе '91, победник Интерконтиненталног купа исте године...) последњих месеци прати „празан ход“ и недостатак „погонског горива“. Екипа је „откачена“ већ у првом колу Купа купова (Екерен), испала је и у домаћем Купу (Обилић), у Шампионату Југославије има бод мање од Обилића и сто разлога за веровање да ће клуб, чији је власник Жељко Ражнатовић Аркан, у пет преосталих кола освојити све бодове и наравно – титулу. Обилић није Манчестер, па да изгуби од аутсајдера, околност да се све зна далеко пре краја првенства није и главни разлог за најављене оставке Владимира Цветковића и Драгана Џајића. Генерални директор (15 година) Цветковић и технички директор Џајић (20 година) најавили су да неће конкурисати у новом мандату (од јуна). Остали из „врхушке“ по питању избора нису се изјаснили. А ту су: Драган Томић, председник Скупштие Србије, Томица Раичевић, потпредседник Савезне владе, Слободан Радуловић, директор „Ц маркета“, Чедомир Петровић, директор, директор одржавања јавних објеката у Влади Србије, Радмило Богдановић, посланик СПС у Савезној скупштини, Светозар Мијаиловић, директор Института за транспорт технологије, Душан Маравић, бизнисмен и потпредседник ФСЈ, Мирослав Павловић, директор „Тим трејда“.
У Звезди се увек знало: прави изазов је бити „неко“ у овом клубу, у спортском и на функционерском плану. Нека су „дрмали“ Слободан Пенезић Крцун, Никола Бугарчић, Дража Марковић... Сад су калибри мањи, али је време „дрматора из сенке“. Да ли они подмећу ногу Цветковићу и Џајићу? Круже приче о „политичком маслу“ и твдње да је све почело од диктата Томице Раичевића, који је сменио Љупка Петровића и довео Владимира Петровића Пижона, па му „после састављао тим“ и наредио да форсира Дејана Станковића. Исти извор тврди „да је Цветковић пуне торбе долара од трансфера доносио за ову државу“ па после попустио пред инсистирањем да се прода Дејан Станковић. Разлози за најављени сумрак Црвене Звезде ипак нису само Цветковић, Раичевић и њима слични. Највеће невоље су паре. Некад је од улазница покривано 70 одсто трошкова, данас само седам процената. Некад је тим бар неколико сезона играо заједно, данас и последњи анонимус који као „појачање“ дође из Бадњеваца, Лучана или Врбаса, врло брзо тражи своје „из уговора“, и гледа да што пре оде у иностранство. А у уговору обично пише бар неколико десетина хиљада марака, које Звезда нема. Односно има (и још нешто приде) кад „удоми“ такве у неком иностраном клубу. Зато и виц са регресом од пре неки дан (700 динара) кад су сви првотимци чекали да га узму и није виц, него реалност. Плате још некако стижу (до 30.000 најбољима), рате за „парафе“ све ређе, а главна зарада од награде за освојени трофеј – исостаће. Отуд и жеља да сви који то имају могу да покушају да нађу – боље, А Звездини играчи могу. Лацио пристаје да за Дејана Станковића плати 24 милиона марака, а Сампдорија је капарисала Зорана Јовичића, Јувентус хоће Његуша, Немци су спремни да одреше кесу за Братислава Живковића, Перица Огњеновић бира – Италија, Шпанија или Немачка. Пецељ је већ био на „каљењу“ у Барселони, Друлић такође. Опет ће у Шпанију.

Знак СТОП заклањању жеље да се зараде паре без којих се не може. У Звезди више нема човека који би рекао (а не порекао) – не може тако. Изгледало је да је то Цветковић, али кад је усред сезоне продао Дарка Ковачевића и Дејана Стефановића, прокоцкао је поверење. Драгана Џајића, кад су паре у питању не питају. Његово је да „бира најбоље играче“. Не може се речи да Џајић није обављао посао из „описа радног места“, али ни да је учествовао у најновијим аранжманима о одласцима. Био је против.
Ипак, није ишло. Лане у европској конкуренцији, после победа против Хартса и Кајзерслаутерна, Звезду је елиминисала Барселона, ове године Екерен је већ на почетку прекинуо пут у Купу купова. У домаћој конкуренцији такође није испуњен план. По свему судећи, Звезда ће остати без трофеја. Узалуд су ангажовани странци (Крстески, Георгиоски, Аћимовић), узалуд су најављивани Бразилци (Гиба), узалуд нови тренер(Косановић) и заклињање да ће овај састав играти заједно најмање три сезоне. Џајић је добро снимио где је и не верујемо да ће променти одлуку о одласку. Цветковић је друга прича, али кад је о одласку реч, ни он неће остати на нашој „Маракани“.

Ко ће доћи? Клуб није за продају, кажу – „припада навијачима“ и тако ће и остати. Од чега ће живети? Од навијача се не може, осим с Партизаном, за остале утакмцие од улазница нема ни за редарску службу. Од спонзора? Танко! Овде пет пишу, један дају, за иностранство чак ни „Стела роса“, „Етоал руж“, „Ротер штерн“ нису марке за продају.

Где ће онда пасти Звезда?

Има ли лека и како га пронаћи? Ево и „рецепта“ тројице људи који се разумеју у фудбал, добро знају шта се око фудбала дешава, како се зарађује новац и освајају бодови, где су „мајдани“ пара и играча.

Први (др Александар Обрадовић) је у Звезди био све (масер, лекар, шеф стручног штаба, генерални секретар...). Други (адвокат и тренер Велибор Васовић) играо је у Звезди и Партизану, био је тренер у оба клуба, живео је и радио у Холандији, Француској, Швајцарској, Египту... Трећи (Жељко Ражнатовић Аркан) је од „обичног навијача“ постао вођа „Делија“, кажу да их је ујединио кад су почетком вишестаначја Војислав Шешељ и Мирко Јовић покушали да и на трибине „уведу“ политику. Данас има свој клуб (Обилић), диплому фудбалског тренера, кажу и много утицаја и нешто мање љубави према клубу за који је навијао 40 година.
-Проблем професионализма није решен ни до данашњег дана. Још није разјашњено питање власништва клубова, који би морали да пређу на систем акционарства. Само тако моћи ће да остварују нормални профит из међународних и домаћих такмичења, Све остало су бесмислице. (Др Александар Обрадовић).
Нису за стање у фудбалу криви политичари који су у управама клубова. Криви су стручњаци, јер је питање фудбала пре свега стручно питање. Ти стручњаци седе у ФСЈ и ништа не раде. Фудбалски савез треба да окупи сву нашу стручну памет, да направи програм рада, одговарајући систем такмичења и да постави озбиљне људе на руководећа места. Јер кад малог човека ставите на положај, упропастите и човека и положај. У оваквој ситуацији логично је да је прво банкротирала Црвена Звезда. Као највећи клуб има највеће трошкове, највише играча, најбројнију администрацију. Скандал је да наш највећи клуб не може да се издржава без продаје играча. Каса је празна и играчи су недавно претили штрајком због неисплаћених принадлежности. Доста ствари треба мењати – пре свега број играча у клубовима треба свести на 16, смањити Лигу на 14 клубова, са шеснаестогодишњацима треба потписивати десетогодишње уговоре.(Велибор Васовић)
-Сви политичари морају да оду из Црвене звезде и да оставе клуб људима из фудбала. Џајић мора да остане да ради, цела управа треба да буде спортска. Цветковић није смео да дозволи да играчи причају како нису исплаћени, како их лажу и варају. Није требало ни да прихвати дужност министра спорта, два посла одједном није могао да ради, и то је његова грешка. Волео бих да Црвена звезда стане на ноге и да идуће године Обилић има адекватног противника. (Жељко Ражнатовић Аркан).

Стадион – јама без дна

Стадион Црвене звезде је највећи спортски објекат у Југославији, у овој новој (СРЈ) и у оној старој (СФРЈ). Саграђен је 1965. и „регистрован“ за 97.422 навијача. После је разним преправкама (диктат УЕФА) број места знатно смањен. Најпосећенија утакмица била је против Ференцвароша (23. Априла 1974), тада је продато 96.070 улазница(за последњу „велику“ утакмицу против Екерена дозвољени максимум био је 48.365).
Европска фудбалска федерација је још 1988. наложила националним савезима да на свим стадионаима поставе столице за седење. Стајање није укинуто декретoм, дат је рок десет година и клубовима остављена могућност да у том времену сваке сезоне поставе по десет одсто седишта. Немци, Французи, Италијани... завршили су то одавно, код нас „још раде“. Докле?
-До јесени. То је последњи рок и ми се трудимо да га испоштујемо. Склопили смо уговор с америчком фирмом „Џенерал електрик“, по њиховој лиценци правимо столице „Ред стар“ и 55.000 седишта коштаће нас 2,5 милиона марака – каже директор Звездиног стадиона Милорад Ћоровић.
Издатак који помиње директор само је мали део који однесе овај гигант. Само за воду, струју, одржавање траве оде новац довољан за пословање „успешне ЈУ фирме“. Црвена Звезда је, према речима господина Ћоровића, намерна да се уклопи у Детаљни урбанистички план и направи све што је овде планирано. По ДУП-у „уцртани“ су помоћни терени, хале, хотел из категорије Хилтон, Шератон или Хајат...