III. ЧОВЕК ПРАИСТОРИЈЕ ПОЗНАВАО ЈЕ СЛОВО*
* Из серије предавања "Осмишљавање писма у Подунављу",
одржане 1988. у Милану. ТВ Нови Сад снимила је
истоимену серију у 4 епизоде, 1989. године.

Ако се суочимо са најповијим фундаменталним открићем науке да вода поседује меморију, сигурно је да Дунав чува у сећању многа прохујала варемена и цивилизације које су чиниле та времена. Јер, Дунав је кроз сва та, историјски позната или нама још недокучива времена, привлачношћу своје енергије као светим осмишљавањем опстојања, указивао материнско уточиште и домороцима и намерницима. Огњишта многих цивилизација, надахнута том светом енергијом трајала су на његовим обалама и својом духовном снагом обасјавала потоња времена и светове.
На његовим обалама, ницале су и расцветавале најраније цивилизације старог континента, те такозване земље залазећег сунца, али он је увек хитао ка итсоку, ка изворишту светлости и истине, као да је световима једнако указивао на могућност тог пута.
На веома широком пространству између Црног и Јадранског мора, Карпата и Крита, у периоду неолита, од VI до IV миленијума пре Христа, имамо прву појаву писма које претходи свим до данас познатим системима писма. Најбогатију ризницу те прве појаве откривамо на средњем Подунављу, на монументалном археолошком локалитету Винча, недалеко од Београда, по коме је ово писмо и добило свој назив. Али, Винча није и једини археолошки локалитет на Балкану, који данашњу цивилизацију суочава са тако богатом ризницом писмености света кога смо веома често сматрали светом примитивног духовног живота. Писменост Винче шири се просторно и временски и скоро незамисливим димензијама и свим природама своје морфологије, пиктографском, идеограмском и словном, оно врши утицај на развој писмености потоњих цивилизација.
Панонска равница, чије јужне обале запљускују воде очаравајућих токова Дунава, представља још једну ризницу те писмености. О томе нам пружају обиље сведочанстава археолошки локалитети: Старчево, Гомолава, Доња Бањевина, Ватин.
Од млађег каменог доба које је означено културом Старчево - ccа. 6.000 година пре Христа - преко Винчанске културе до касног бронзаног доба у које спада и Ватинска група до 1400 г. пре Христа, палеописмо панонске равнице, потврда је континуитета развоја винчанског писма.
Рани трагови овог писма сачувани су у синтетизованим порукама и духовним законима, урезаним на керамичким предметима за свакодневну употребу или вотивним фигурама у којима је утиснута механика духа праисторијског света.
Задивљује данас истанчана морфолошка прецизност праисторијског човека у овим записима, али и чињеница о великој доследности његове духовне идентификације са писмом. Велики број ових документа, с друге стране, потврђује и веома широку распрострањеност његове писмености, што нас наводи на закључак да она ннје била привилегија само одабраних, већ духовна потреба далеко ширих кругова.
Многе цивилизације, које су се кретале преко пространства Балканског полуострва, нису могле да не подлегну утицају овог духовног израза. Оне су преузимале светост слова као најдубљу светост облика из кога настаје и у коме опстаје свет чисте свести, прилагођавајући се његовим принципима, или прилагођавајући њих, својој енергији духа.
Панонски силабаријум је био дуго у употреби као једини уџбеник писмености старе Европе, али и као једини нзвор за силабаријуме потоњих евроазијских цивилизација. Он нас данас приближава временима која не можемо потцењивати. И не само то. Он као да испитује нашу спремност - хоћемо ли чисто и исправно примити његове поруке - чију ћемо садржину ускоро сазнати.
Својим писмом праисторијски човек формулише своје идеје и слике са слободом духа. Без осећања празнине и усамљености он се друштвено не изолује и не отуђује, већ тежи заједници и заједничкој интелектуалној комуникацији. Он се не одваја од своје будућности и прошлости и не представља такозвани "пловећи свет". На против, свестан своје прошлости он има поштовања за њу, он је захвалан за све што му је та прошлост оставила и он живи у непосредној близини са њом, она је присутна у његовом свакодневном животу, он је доживљава. То нам не потврђује само начин сахрањивања и простор сахрањивања који он дели са својим животним простором, већ и његови принципи живљења на три временска нивоа које сматра да му припадају јер и он њима припада.
Праисторијски човек је човек снажних емоција и правичног односа према заједници, према природи и према себи самом. Он не преображава свет својим животом и својом делатношћу, која није само непрестана борба за пуки опстанак. Он открива свет. Открива га око себе и у себи. Он такође има своје жеље и снове. Јер је човек. Али, према мишљењима неких истраживача, тај човек не припада историјској, већ митолошкој свести. Таква мишљења допринела су да новије цивилизације имају један индиферентан однос према духовним тековинама праисторијског човека. Испоставило се, међутим, да граница између историјског и митолошког, из дана у дан ишчезава. И старе цивилизације које су биле тако игнорисане од новијих, све више задају главобоље цивилизацијама високе технологије, нудећи им извесна своја есенцијална, егзистенцијална решења, које ове својом технологијом још не могу одгонетнути.
Праисторијски човек је оставио трагове свога искуства и тиме такође потврдио да није био такозвани "пловећи свет". Био је то свакако његов однос према будућностн, његова одговорност према будућности, којој је, као што смо рекли, припадао исто онолико, колико је припадао и свом и минулом времену.
Записи које је свет праисторије оставио на пећинским зидовима, на каменим плочама, на керамичким предметима или на дрвету, не представљају само историју његовог живљења, већ и законитост тог живљења, као и нужност те законитости. Стога њихове поруке нису откриће тајне те законитости која би за будућа времена била упутства, већ опомена за начин живљења и мишљења које су они без сваке сумње изједначавали. Била је то у ствари њихова припадност будућности.
Колико су потоње цивилизације осмишљавале присутност у свом времену том припадношћу будућности, најбоље потврђује њихова немоћ да схвате језик и писмо тих својих далеких претходника. И свака помисао на могућност писма у далекој праисторији, извесне мрзовољне истраживаче који су се определили за поједине дисциплине истраживања прошлости, не само што не збуњује, већ их до те мере испуњава самоувереношћу и самољубљем, да такву могућност хладнокрвно одбацују.
Поставља се питање, ко је у овом случају писмен или неписмен? Онај ко није познавао умеће писања, или онај ко не познаје умеће читања?
Данас у свету постоји велика документација архајских записа. Они су настали из неколико фамилија писама. Најранији њихови трагови досежу до IV миленијума пре Христа. Међутим, најновија археолошка, спелеолошка и граматолошка истраживања су писменост човека померила на веома дубоку прошлост која досеже до 250.000 година. И то није никаква сензационалност, већ морални чин савесних истраживача који су давно схватили да је писмо биолошки везано за човека, као његова духовна манифестација.
Документација архајског писма на Балкану, посебно на подручју Југославије, померила је многа историјска и географска сазнања о развоју и простирању писма. И што је још значајније, та документација нуди потврду о постојању линеарног, односно азбучног писма још у VI, VII миленијуму пре Христа које траје и данас.
Човек је писао слово и број без устручавања у за нас, још увек недокучивој и несхватљивој дубини прошлости. То значи да времена која су прохујала, нису била убога.
Човек је у дубокој прошлости живео у вертикалној духовној законитости кадар да се суочи и савлада све загонетке живота на које је наилазио, али их није савлађивао јер је живео као део њих, у свеопштој законитости идеалног јединства. Све своје искуство оставио је у својим писаним порукама будућим временима, можда са предосећањем поремећаја равнотеже чисте структуре. Да ли ће самоубилачка атомска цивилизација бити у стању да достигне ниво његове писмености како би открила праву, можда спасоносну садржину његових порука зависи једино од наше преостале енергије духа.
Клањање пред алфабетом као стециштем неисказаних тајни било је својствено синкретизму. За Francesca d`Asisia је сваки исписани лист био светост јер су слова била света. Човек дубоке праисторије исписивао је слово. Археолошка документација нас уверава да је то за њега био свети чин јер је отварао нове просторе историје.
Сталне деобе света, неспоразуми, самољубље, бекство од законитости природног развоја привидне благодети, сведочанство су једног хода ивицом провалије, сведочанство бекства од истине у безнађе јер је, између осталог, у употреби отуђени језик, језик механичке комуникације, а у човеку је потиснуто узбудљиво осећање љубави и радости живљења у заједнштву и разумевању.
Хоћемо ли се препустити дивљању стихије која води у неминовну и коначну катастрофу изложену нашем свакодневном погледу на поцепано небо или ћемо прихватити зрачак наде на прагу трећег миленијума који нам нуди суочавање са својим наличјем у претходној ери, са свим порукама духовог искуства? Преостаје нам истинити језик и чисто слово, та једина узвишена и света истина пред којом се треба клањати и са којом је једино могуће живети и осмислити свој идентитет.


IV. АУТЕНТИЧНА ПИСМЕНОСТ ПОДУНАВЉА

На готово четрдесет локалитета широм Балкана, једна богата ризница писаног материјала није била само сведочанство високог степена писмености света из периода неолита, већ је пружала и обиље документације о високом степену његове свести. Све је то пружало могућност да се тај свет сагледа у правој светлости која одбацује иначе уврежене . предрасуде и домишљања о његовој духовној закржљалости. А управо том свету, свету писма, занемаривањем те његове најсветије тековине, преотета је улога лучоноше и пренета на сасвим другу страну света, где је цветала једна потпуно друкчија цивилизација, цивилизација која је материјално већ претпостављала духовном, или га је бар изједначавала с њим.
Историја је потврдила да време смењивања концепција уједно значи и време преотимања тековина цивилизација. Такав је случај и са балканском разграбљеном цивилизацијом. Готово десет хиљада година, свет не може да се снађе у сопственим пројекцијама.
Све до 1980. године богати фонд писмености из доба неолита на Балкану сврставан је у произвољне категорије које су само бледи наговештаји писма, како би се писмо као тековина уступило другим цивилизацијама. Тада се том материјалу пришло као аутентичној писмености подунавских цивилизација које до данашњих дана преносе ту традицију из времена у време ширећи је далеко, на све четири стране света.
Године 1987. у Милану је документовано образложен систем тог писма које је, према првом најбогатијем налазишту, добило назив Винчанско писмо. Од тог тренутка, Винчанско писмо као словно писмо настало у VI миленијуму ушло је у енциклопедије и предмет је изучавања на универзитетским катедрама Европе. То је условило промену и допуну већ утврђене хронологије појаве и развоја писма која сада гласи:

1. Протописмо Лепенског вира (8000-6000 год. пре Христа)
2. Винчанско писмо (5300-3200 год. пре Христа)
3. Сумерско у Месопотамији (3100 пре Христа - 75 г. наше ере)
4. Протоеламско (између 3000 и 2000 пре Христа)
5. Протоиндијско (око 2200 пре Христа)
6. Кинеско (1300 пре Христа и траје до данас)
7. Египатско (3000 пре Христа - 400 наше ере)
8. Критско (2000 - 1200 пре Христа)
9. Хетитско (1600-777 пре Христа)

Стара хронологија, коју је дао амерички граматолог I. Е. Gelb дакле, морала је уступити место новој без роптања. Веродостојност документације поразила је сва нагађања, домишљања и произвољности закључивања. Винчанско писмо је потекло из свог система и трајало у свом систему, а систем писма су Етрурци исправно називали елемента, што значи азбука.

Tu knjigu bi dao svakome. Ali nek svako bude rezervisan. S.u.s. odlican post!