Nedaleko od Zenice jedan čovek će petu zimu zaredom dočekati u pećini, koju je pretvorio u svoj dom, jer je želeo da se skloni od ljudi.



Žarko Hrgić (57) nekada je imao normalan život i porodicu, a pećinu kod Zenice, koja je ranije bila skladišni prostor obližnjeg kamenoloma, pronašao je pre tridesetak godina.

"Odbio sam da živim u prostorima koje mi je lokalna zajednica dodeljivala", kazao je Žarko za agenciju Anadolija ističući da ne voli upoznavanja s ljudima i da u pećini ima svoj mir.

Hrana mu, kako kaže, ne predstavlja problem, a nalazi je tako što uzima ono što izbacuju drugi.

"Jedini problem je što uvek moram da čistim, jer bude puno snega i nekada zna i zatvoriti vrata. Najgori period je sad kad padne kiša jer voda tada ulazi i u pećinu", rekao je Hrgić.

Žarko je naučio da spava i na temperaturi od 25 stepeni ispod nule i otkrio da uprkos svemu, nikada nije bio bolestan. On kaže kako mu je čudno da se ljudi, koji ga obilaze, stalno žale na razne prehlade.

"Oni žive u stanovima i imaju sve. Meni je bolje nego njima, a imaju sto puta bolje uslove od mene", rekao je Hrgić.

Žarko, koji je nekada imao stan u Zenici, 1986. godine je prvi put otišao u Nemačku, odakle su ga nemačke vlasti šest puta proterivale jer je ilegalno boravio u toj zemlji.

U mladosti bio dobar slikar, time se ne bavi već 25 godina, ali je ubeđen da će se ponovo posvetiti slikanju.

"Dolazi bolje vrijeme za mene. Završeno je ovo razdoblje mog života", rekao Žarko sa optimizmom i otkrio da će uskoro njegov sin doći da ga vodi kod sebe u Busovaču.

Pećinski čovek u srcu Evrope uveren je da će do Nove godine napustiti svoj pećinski dom i da će odlaskom u stan postati sasvim obična osoba koja živi u normalnim životnim okolnostima.

Izvor: B92


Stvarno neobičan čovjek, zar ne? Da li možete zamisliti kako bi izgledao vaš život u pećini?

Ima onaj Milivoje Stojanović(čini mi se) iz Blaca koji se odmetnuo u šumu...

Jbt,Zaratustra je ziv...

U Spaniji, u Grenadi postoji mnostvo naseljenih pecina 

pecinari u srbiji..   

nemoguce 

зеница.

jos gore 

Не капирам.. што живи у пећини? 

зато што је докони лењи испрдак

Bese na televiziji neki covek sto je doktorirao eletrotehniku , a onda otiso da cuva ovce na nekoj planini. Naravno, ima kucicu, ima sve, ne jede djubre, taj lik je za mene car. Za ovog je verovatno mrgi u pravu.

Ono, ako je stvarno srecan, neka zivi.

Nije neobican... samo je prsao...
A zivot off grid def ne mora da bude tako... kako da kazem... nehigijensko-isposnicki...

Много ме мрзи да копирам текстове сада па ево, погледајте овог "Платона из шуме":
http://dzonson.wordpress.com/2010/11/05/milija-stojanovic-platon-iz-sume/
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Sumski-Platon-strahuje-samo-od-gromova.lt.html


 Постојао је и видео који сам поставио али ми је гоогле тубе обрисао. Штета..

I za sve te godine, nisi smislio način da se osamostališ?
I dalje živiš na račun drugih.

Ma to su sve sitne jajare, paraziti i lose kopije, ovaj ih je sve zajebao:

---

Boško Drljić i Nirdala

Prorok i pustinjak Boško Drljić od 1987. godine živi pod stenom kraj puta Gornji Milanovac – Čačak. Džin-zmiju čeka 17 godina. Nirdala je katran crne boje, divlje lepote, ima nasmešeno lice, dugačka je između 15 i 24 metra, debela k’o bandera.

Boško Drljić je 1987. godine pročitao u Ekspres politici vest da se u šumama oko sela Šopići, kod Lazarevca, pojavila džinovska zmija! Doputovao iz Sarajeva, gde je živeo, upoznao očevice, obigravao šume oko Šopića – ali je nije našao. Sreo je te godine u gornjomilanovačkom selu Semedraž. Od tada, već sedamnaestu godinu živi za dan kada će u specijalnom oklopu, koji mu je obećala firma Ristić iz Beograda, ući u Šaranske tunele iza Semedraža i ubiti “zmiju nirdalu, moćnu novembarku”.


Oči u oči sa zmijurinom

Osmu godinu Boškov dom je ispod natkrivene stene u Brusnici, na putu između Gornjeg Milanovca i Čačka. Tu spava po kiši, snegu, suncu. Pre je živeo u Semedražu, u brvnari na Petakovića zabranu, da bude bliže nirdali, ali mu je brvnara izgorela.


- Ona je jedne noći, pošto se kreće samo po mraku, pregmizala od Šopića do Semedraža jer je znala da je ja tražim. Kad sam je prvi put sreo, presekla me oko devet uveče na putu stravičnim siktanjem. Približavala je svoju glavu 20 centimetara mojoj glavi, siktala i oštetila mi sluh na desnom uhu. Uživao sam u tom susretu. Bio sam prvo ljudsko biće koje pred njom nije bežalo.

Otišla je, gmižući preko mekane trave, a zvuk gmizanja se čuo dugo, dugo, jer je masivna. Njen trag video sam posle u brđanskoj klisuri. Trideset do osamdeset centimetara je širok, s tim što se pola metra levo i desno od tragova vide tanjirasti tragovi sličnog prečnika. To ostavlja mogućnost da ona u zadnjoj petini tela ima par nogu. Nirdala je katran crne boje, divlje lepote, ima nasmešeno lice, dugačka je između 15 i 24 metra, debela k’o bandera…

Od glave njeno telo se postepeno proširuje u telesinu. Jednom sam naišao na ostatke praseta koje je ona pojela. Ostavila je desnu plećku, nogicu i deo hrtka, potpuno u fronclama. Od seljaka ovde saznao sam da je moćna nirdala skrckala osam muškaraca u poslednjih 20-30 godina.

Moćna nirdala je ključ zemlje i svemira, ona je zmija apokalipse i spektakularnija od otkrića Tutankamonovog blaga, kineskih glinenih vojnika i deset nivoa ispod Keopsove piramide. Zato jer se na njenoj strani nalaze hulje, a ona zna ključne tajne čovečanstva – priča Boško svoju filozofiju.

Boško je bio stipendista Sarajevske industrije mesa. Do 1984. radio je kao punilac i vezač salama, na parovanju kobasica i šarovanju slanine. Onda je svoj život posvetio nirdali. Pročitao je dve knjige od Bernarda Heuelmansa “Zmajevi nisu nestali” i “Fantomi životinjskog carstva”.



Trening za “Valjak”

- Moj život u prirodi je treniranje za osnivanje naučno-istraživačke grupe “Valjak”, koja će, pored ostalog, morati da pronađe i džinovskog slona i džinovskog jelenka. Ja praktično više i ne mogu da spavam u kući koliko sam se navikao na prirodu.



Detinjstvo u domu

Boško ima rođene sestre u Subotici i Prijedoru i rođenog brata u Čakovecu. Brat ga je posetio jedanput sa zetom Mirkom.

- Čuli su da sam umro. Neko je provalio tu glupost. Roditelji su mi umrli davno. Majka me je 1942. nosila u naručju u kozaračkom zbegu, imao sam tad dve godine, i pogodio ju je mitraljeski rafal. A otac je 1948. godine u Prijedoru popio čitavu kutiju lekova za srce i umro. Nas četvoro smo odrasli u domu u Bosanskoj Dubici. Kako smo odrastali, svako je odlazio na svoju stranu…

Čita sve novine. Daju mu prodavci na kiosku. Nekada je imao najveću kolekciju dnevnih novina u Srbiji. Izgorele s onom brvnarom. Knjige čuva pod stenom, u plastičnim kantama da ih ne pojedu miševi i pacovi. U bivaku ima šatorsko krilo, vreću za spavanje, ćebad, jorgan, kauč, tri jastuka, čaršaf.


Leči se slaninom

- Izuzetno mi je toplo, zaklonjen sam od vetra. Vi ne biste verovali da kada ste u toploj postelji napolju imate daleko lepši osećaj nego u kući. To je prijatan osećaj moćne svežine. Nemojte zaboraviti da u Beču postoji klinika koja leči promajom.

Nikada nisam bio prehlađen, niti sa oboleo od gripa. Lečim se šarenom slaninom, belim lukom i hlebom. Pod tom stenom nastaju najsjajnije tihe poruke neba, zato sam je izabrao. Brijem se na česmi pored magistrale u Mlakovcu. Od domaćina u selu uzmem vruću vodu, obavim kupanje u prirodi. Nikad ne koristim deterdžent i šampon, alergičan sam na hemikalije od kad živim napolju, već mirišljivi sapun. Zarađujem radeći po seoskim domaćinstvima.

Ja sam stručnjak za ograđivanje, stručnjak za cepanje drva, stručnjak za krčenje vrzine, stručnjak za čišćenje štala i kokošinjaca. Široki su dijapazoni mojih radova. Tu dobijem dovoljno novca, a bavim se i skromnim proricanjem. Svi pravi proroci ne smeju biti skupi, to je ključno. Osobama koje primaju poruke s neba tada se ta nit prekida.

Kada hoćete da imate skromno a dovoljno novca, to mi je došla tiha poruka s neba, treba da psujete tri stvari: krvavu majku, krvavo sunce i krvavu lepinju. Od kad to radim, skromno sam obezbeđen – uveren je Boško, lutajući po pustahiji kraj Ibarske magistrale sa kesom u kojoj “sve svoje nosi”.

Porodicu nije osnovao. Zaljubljen je još od 1970. u ženu “s onog sveta”. Video je jedanput, dok je živeo kao podstanar u Sarajevu, u kući nekog muslimana.

I dok mašta pod svojom stenom u Brusnici, obećava na rastanku: Sledeće godine uhvatiću ili ubiti nirdalu. Bićete pozvani!

Izvor: Kockicica

Ima i knjiga o njemu:

http://www.scribd.com/doc/51622535/Bozidar-Mandic-Plavi-Mag

Kao i detaljnu reportazu:




Umro posle 20 godina samackog zivota u prirodi i po supama.

Ja sam isto cuo da je umro jos pre neku godinu. Ne znam da li je uhvatio Nirdalu al pocim se ona ne pojavljuje vise, onda mora da je uspeo. 

Umro je on, ima jedno 5 godina, a cim nirdale nema, mora da ju je pojeo, pa preopteretio zeludac i jbg.

Bio je čovek sa misijom, što većina nas ne može reći. R.I.P.

 

šro se tiče moćne nirdale,ona je u neraskidivim suštinskim kontekstima savremenih zbivanja

 

Moderni pustinjak - 27 godina u šumi

Čovek koji već decenijama živi kao pustinjak, odgovoran je za više od 1.000 provala u kuće i stanove iz kojih je krao hranu i druge potrepštine. Konačno je uhapšen na severu američke države Mejn.



Kristofer Najt (47) uhvaćen je u krađi hrane iz kampa za ljude sa posebnim potrebama.

On je u potpunoj izolaciji živeo 27 godina i to pod šatorom smeštenim među drvećem opremljenim krevetom, rernom na gas i tranzistorom sa kog je voleo da sluša rok muziku.

Neki stanovnici kažu da su bili svesni njegovog postojanja godinama, na šta su ih navele česte provale.

Tokom ispitivanja nakon hapšenja, Najt je rekao da je poslednji put imao verbalni kontakt sa drugom osobom devedesetih godina prošlog veka.

Neki vlasnici šumskih koliba kažu da su napolju ostavljali hranu za njega, jer su se plašili da će im tokom hladnih meseci provaliti u kuću. Ipak, drugi su bili potpuno nesvesni njegovog postojanja.

Pol Anderson, gradski odbornik, organizovao je javnu raspravu o ovom čoveku. “Živim u gradu 32 godine i nikada ga nisam sreo”, rekao je Anderson.

Od kako je nestao bez traga i očiglednog razloga iz svoje kuće kada je imao samo 19 godina, Najt je krao hranu iz koliba i obližnjeg kampa za osobe sa posebnim potrebama. Lovočuvar Teri Hjudžis je još od tada u potrazi za njim, a ovog puta uspeo je da ga uhvati zahvaljujući posebnom alarmu.

Najt je uhvaćen u trenutku kada je izlazio iz hladnjače u kuhinji sa rancem punim hrane.

“Koristio nas je kao supermarket”, rekao je Harvi Česli, menadžer kampa.

Uprkos hladnim zimama kakve vladaju u Mejnu (temperature su nekada i danima ispod -12 stepeni Celzijusa), Najt nije napuštao svoj šator i izbegavao je da pali vatru da ga neko ne bi primetio.

Da bi se ugrejao, umotavao se u nekoliko vreća za spavanje.

Kada je uhvaćen, Najt je bio uredno obrijan i nosio naočare u avijatičarskom stilu kakve su bile popularne osamdesetih godina.

On je optužen za krađu i provalu i trenutno se nalazi u zatvoru.

Zašto je odlučio da se povuče u šumu, još nije poznato. Pokušaji da se pronađu njegovi srodnici nisu urodili plodom.

Izvor: B92


Jeste da je bio lopov... ali sa izuzetno jakom ličnošću i unutrašnjom snagom za priznanje. Njemu zatvor dođe kao odmor na Karibima.