Evo jedne, po meni, veoma interesantne teme. Meni je bila zadata kao domaci zadatak.

Šta osećate, vidite ili čujete kada čitate knjigu? Kakvi su Vaši doživljaji? Postoji li knjiga koja je na Vas ostavila neki poseban utisak i zašto? I da li smatrate da je dobro živeti u svetu knjiga?

Knjige me fasciniraju i prebace me u neki drugi svet koji me u potpunosti obuzme dok citam neku knjigu. Volim dobre trilere i fantasiju, tako ta uzivam u takvim delima.

Garant nam izvlačiš domaći na kvarno  

"Trošim" sve vrste umetnosti, ali književnost mi je zaista nešto posebno. Knjiga kao ni jedan medij uvlači u sebe,  stimuliše mozak da stvara slike, a stvarno dobra knjiga ima i ono nedočitano, ono što ostane posle, osećaj, "ukus" knjige. Knjiga najčešće ogoli autora, i u njoj je veoma vidljiv njegov unutrašnji život; a ono što je zaista moćna stvar u vezi knjiga je obrada sadržaja, najprostije rečeno. Vezano za to kakva je tema knjige, ili kakav je stil upotrebljen, svaki čovek istu knjigu može doživeti u skladu sa sopstvenim životnim iskustvom – potpuno drugačije. “Šuma” je grupa sasušenih stabala na brdu, ali je takođe i zeleno nepregledno prostranstvo; šuma je i ono gde smo bili na izletu ili ono što smo videli u nekom filmu – zavisi kako ko. To je 6 milijardi različitih doživljaja iste stvari. Naježim se svaki put kad pomislim na to. A osećaj kad otkrijete da se slažete sa piscem u nekom stavu ili stvari (a predhodno je vi niste mogli formulisati jasno u svojoj glavi) je neponovljiv.
Mnogo knjiga je ostavilo utisak na mene, potrajalo bi da ih sve nabrojim, ali mogu reći da najradije čitam knjige fantastike. Dobra fantastika pruža meni preko potreban otklon od stvarnog sveta, i ima neograničenu količinu motiva sa kojom barata, a istovremeno nikad nije toliko daleko od stvarnog sveta, i objašnjava ga.
Da knjige budu deo tvog života – da, ali živeti u svetu knjiga…ne zvuči dobro. Svaka knjiga je najpre način interpretacije događaja jednog čoveka (autora), a njegovo tumačenje ne mora biti ispravno. Onda, najčešće su knjige podređene određenim pravilima žanra, tržišta ili nečeg trećeg. Neretko, pisac u knjigama romansira sopstveni život, menja loše događaje u dobre (šta-bi-bilo-da-je-bilo), ponekad je u pitanju najobičnija psihoterapija na papiru (samog pisca); a najlošije knjige su skup opštih mesta, stereotipa manje ili više maskiranih. Primenjivati doslovno takve stvari u životu moglo bi te uvući u razne probleme, jer život nema opšta mesta, niti pravila tržišta, niti ikakvih pravila.(bar po mom mišljenju  )

Saruman, ne izvlacim, nisam takva
Svidja mi se odgovor.

A evo mog domaceg:

"Citajuci dobre pisce desavaju se pred nama cuda"

    Na pocetku bese rec. I tu rec smo mi, ljudi, veoma pametno iskoristili. Pomocu nje, stvorili smo svet u kome postoje samo nasa osecanja - svet knjiga.
    Svaka knjiga ima svog tvorca, koji koristi svoje reci, misli i osecanja da stvori jedinstveno delo. Svako delo koje je dobro oblikovano, otvara nam vrata u novi, drugaciji svet od realnog. Pisci se po tome i dele na one koji su uspeli da nam otvore vrata, i na one koji nisu uspeli, a ne na dobre i lose.
Kornelija Funke odrasla je na bajkama, pa je zato odlucila da stvori delo u kome je iskazala svoje postovanje prema knjigama. Priala je o knjigama, zadivljujuce docaravajuci radost i strahve citanja.
Njeni glavni likovi su Mo i njegova cerka, Megi. Oni u knjizi predstavljaju stvarnost, zivot u kome je sve ograniceno. Nasuprot njima, sporedni likovi satkani su od mastila, oni su likovi iz Moovih i Meinih knjiga - junaci, carobnjaci, vile i vestice. Ti sporedni likovi razlog su zasto Mo i Megi ne citaju naglas - citajuci njihova imena i opise naglas, oni postaju deo stvarnosti, izgubljeni u novom svetu, kao i covek kada se izgubi u njihovom svetu, bezeci od stvarnosti.
Kornelija Funke je, pomocu svojih carobnih reci, uspela da pretvori i moje srce u srce od mastila. Od trenutka kada sam pocela da citam ovaj roman, postala sam deo Meginog i Moovog zivota. Zivela sam u njihovoj kuci u kojoj su knjige bile naslagane svuda, u hodniku, ispod stolova, u uglovima soba, pa cak i u toaletu. Te iste knjige bile su sastavni deo ne samo njihovog, vec i mog zivota. Plakala sam i smejala se sa njima, bila sam uz njih kada mi je bilo najteze.
Preda mnom se desavalo cudo - bila sam deo jednog nestvarnog sveta, osecajuci sve ono sto su glavni likovi osecali. Bila sam bogatija za jedno novo iskustvo, samo citajuci ovu knjigu.
Ipak, knjizevna cuda ne treba shvatati olako. Megina majka, citajuci, nasla se zarobljena u svetu knjiga, potpuno nesvesna stvarnosti. Ta nesvesnost stvarnosti moze nas pretvoriti u bezlicnu masu satkanu od suvog mastila, zauvek izgubljeni u stanju blazenstva. To je Kornelija Funke zelela da kaze, kada je napisala da se treba plasiti citanja.
    Bas kao sto je i Isidora Sekulic napisala: " Poneko mesto, jedan stih, jedan red proze, hodaju mi ispred duhvnih ociju nekako covecjim hodom. A kad hocu da se smirim, uzmem da to procitam telesnim ocima, bude jos snaznije antropomorfnije: formalno osecam da ispred toga teksta neko lezi, ziv covek ili mocna sen...", i ispred mene su se dogadjala cuda citajuci pisce kao sto je Kornelija Funke, Ivo Andric, Milos Crnjanski i Desanka Maksimovic.

ocena je izmedju 4 i 5. argument: "nisi navela dela pisaca koje si pomenula u zakljucku."

Hm...da. Ako idete u Prvu bg gimn, i predaje vam Porobicka, nikako ne savetujem da prepisete ovaj sastav 

Zamerka joj je čisto tehnička - naravno da bi znala da nabrojiš bar neko delo od tih pisaca.

E, moram da priznam da nisam nikada čuo za Korneliju Funke  , ove ostale sam, naravno, čitao, ali nije to moja vrsta literature. Andrić mi je užasno depresivan, a i gubi me kod tema o kojima piše. Crnjanski i Desanka...bilo je davno, možda bih mogao da se podsetim malo.

Jedini je problem sto je trebalo da pisemo o jednom delu. Naravno, mogla sam ja da pisem o vise dela ali, to bi znacilo da sam promasila temu.

Ma  OK, to je samo domaći iz srednje škole, i to dosta dobro ocenjen, kako vidim. Naravno, možda si od onih što ne priznaju ništa osim čistih petica, pa te iznervirala 

ne. iznerviralo me je izmedju 4 i 5. "Ne znam sta da ti dam". Ja volim da mi kaze ocenu, makar to bio i kec. Ovako sam uvek negde izmedju. Nisam peticar  prosek 4,0 XD