Има везе и са другим стварима, али итекако има везе и са језиком, јер је језик врло озбиљна ствар, језик је претеча нације... А сукоб је настао између двеврло блиске нације

Каква је то ,,лоша слика'' створена о ћирилици у Србији? 
На чему се базира та ,,лоша слика''?
Ово би било слично исказу да Срби националисти (на пример моја маленкост) не воле латинично писмо, јер то апсолутно није тачно. Ја могу да будем против тога да латинично писмо покушава да потискује ћирилично писмо ( и тима покушава да угрожава културни идентитет мог народа), али ми латинично писмо ни мало не смета, јер читам сајтове и код Хрвата и код житеља Босне, као и наше сајтове који користе латинично писмо (мада мислим да би ови наши сајтови требали да буду написани ћириличним писмом).
А ако под латиницом рачунамо и све оне који користе разне облике римског алфабета, онда мислим да практично нема човека у овој земљи, који има рачунар, а да га не користи и да нема ништа против тог писма. А и зашто би имао нешто против неког писма (или језика)?

Не видим ни један рационалан аргумент да ,,већина Срба не воли ћирилицу''.
А и искрено би се зачудио да је то баш тако. И на чему почива таква тврдња?
Мислим да љубав, односно мањак исте није разлог у некоришћењу ћирилице, већ да су разлози у лењости, поремећеним културним вредностима, проблема са идентитетом, утицај ранијег система школовања који је допринео да се овде створи оваква клима и ситуација да ми не знамо које је наше писмо...

И корак даље да одем, када ми неко каже да не воли неки језик (да неко не воли неко писмо сам данас први пут чуо), увек када се поведе дубља прича, дође се до тога да дотични ,,невољени језик'' има тешку граматику, да млађани језикомрзац исказује особити дозу лењости према дотичном језику или да га професорка мрзи.  Ово последње је често круцијалан ,,аргумент''.
Поједини језици нам можда парају уши, можда нам збуче крајње необично, можда нам се из тих разлога не допадају, али тешко да их неко зато ,,не воли''.



И даааа... Никола, желим јавно да те похвалим, супер ти ,,стоје'' ћирилична словца.      



Шта су по националности били Свети Ћирило и Методије није баш потпуно утврђено (а и није много битно, били су ЉУДИ, просветитељи, мисионари, угодници Божији...).
Највероватније су били Грци, али могуће је да су били и делом Словени. Солун је био двојезичан град у то време, отац им се звао Лав, на грчком би то било Λέων, што оставља простора да им је чак и отац можда био Словен.
У Житију се каже да течно говоре словенски као и сви који су из Солуна...

Хвала :о)

Evo,i ja da ga pohvalim. 


Mada mislim da bi mu ludacka kosuljica,sa sve davidovom zvezdom na sebi,ipak najlepse stajala. 

a) На основу чега си стекао уверење да је то општеприхваћено мишљење? Ево, пре неки дан сам видео плакат за некакав хип-хоп концерт писан ћирилицом. И то врло необичним, нимало "застарелим" фонтом.
б) У којој школи и на ком узорку?
в) Немам ништа против да се "Плазма" за хрватско тржиште продаје у латиничном (или каквом год другом) паковању за иностранство. Али, за српско тржиште треба да буде ћирилично паковање.

Затирање српске ћирилице – план или случај
   PDF    Штампа    Ел. пошта
Василије Клефтакис   
петак, 06. јануар 2012.

Увод

Ако би се један универзитетски образован грађанин Србије, који је неким чудом заспао почетком 1912. године, као српска верзија Рип ван Винкла[1] (посрбимо му име – нека буде у скоро дословном преводу: Родољуб Пужић), и пробудио се – не после 20 година као Рип, него после 100 година – у 2012-ој години, имао би и чему да се у Србији начуди. Као образован човек, он је 1912. године познавао аутомобиле и возове, авионе, телефон и телеграф, читао новине и илустроване часописе, ишао у биоскопе, куповао по тадашњим модерно опремљеним радњама... Све садашње, савремене, модерне, верзије ових ствари га не би запањиле. Брзо би схватио да је то последица техничког усавршавања, модернизације, прогреса и обрадовао би им се – али једна ствар би га запањила и изазвала крајње мучан утисак: откуд толика поплава “latinicе“ у Србији? Где је нестала српска ћирилица... и зашто? Он, у Србији 1912. године, није могао да запази ниједну књигу, новину, часопис, плакат, штампане на латиници у тој земљи. Данас, у 2012-ој години, шетајући, на пример београдском Кнез Михаиловом, Родољуб не би видео ниједну ћириличну фирму, а морао би се јако помучити док на киосцима и у излозима књижара пронађе неки ћирилични наслов! Он, наравно, није могао ништа знати о томе да је Србија од краја 1915. до краја 1918. године била окупирана од стране Аустроугарске, која је забранила ћирилицу – а када би то знао, онај призор у Кнез Михаиловој улици га не би запањио: само би са сетом помислио да аустроугарска окупација још увек траје! Уосталом, ко зна?! Његовог модерног српског парњака по образовању, ове, 2012. године, то преовладавање “latinice“ уопште не би зачудило. Он га чак не би ни запазио. Још су се његови деда и отац, постепено препарирани од лукавих и мудрих – и не баш увек нежних политичких, полицијских и језичких “спин доктора“ – навикли не само на појаву него и на све већи продор “latinice“. Убедили су их да је ћирилица застарела, да је она одлика назадњаштва и мрачног национализма, да је употреба “latinice“ добра, лепа и корисна – јер и она је наводно српска, она наводно олакшава комуникацију са модерним светом, наводно олакшава учење страних језика, наводно олакшава оријентацију страним туристима – и шта све наводно не – и све то само наводно лепо и фино.

Покушајмо да помогнемо Родољубу, да и он схвати о чему се ради(ло) – да заједно погледамо шта се то све током протеклих 100 година збива(ло) са ћирилицом у публикацијама у Србији.

Ја нисам ни школовани философ, ни језикословац, ни библиограф, него само обичан лекар и зато сам неук – не знам како треба водити дубокоумна философско-лексичка истраживања и излагања. Али, пошто имам доста искуства у медицинском истраживању, описивању болести и медицинским публикацијама, ја ћу се у даљем излагању држати принципа излагања као код изучавања неке заразне болести, што ово, по мом мишљењу, и јесте.

Хајде да погледамо кроз какве је све фазе пролазила употреба ћирилице у Србији током претходних 100 година.

Материјал и методи рада

Уз свест да још не постоји свеобухватна библиографија објављених текстова на територији Србије за период 1912-2011. на српском језику, у раду се морало ограничити на – као најбољи расположиви извор података – податке са сајта Народне библиотеке Србије (www.nb.rs), одељак «Каталози/е-извори», и преко Узајамне базе података (COBIB.SR) – “Узајамна библиографско-каталошка база података, 2.373.977 записа“ – вршити истраживање о броју расположивих података, одвојено за категорију “књиге“ (непериодична издања), као и за категорију “серијске публикације“ у даљем тексту: периодика (новине, часописи и сл.) за текстове објављене у различитим временским одсечцима на српском језику[2], на територији Србије – како на ћирилици, тако и на “latinici”. Разлози за стављање “latinicе” под знаке навода су изложени у одељку “Дискусија”. Истраживањем је тако (према стању средином децембра 2011. г.) обухваћено 509.973 наслова књига и 21.543 наслова периодике објављених у Србији на оба писма у периоду 1912-2011. године.

Узимајући у обзир историјске чињенице које су се одиграле на територији Србије током претходних 100 година (политичке промене, ратови, терор, диктатура итд.), који нису могли бити без ефекта на живот народа, а – самим тим и ћирилице, покушало се и да се бар у извесној мери успостави корелација са тим, често трагичним, догађањима и сагледа какав је био њихов утицај на употребу ћирилице. Временски одсечци нису дати у истоветним дужинама – јер је егзистенција разних државних облика (или страних окупација) варирала, као што су варирале и фреквенције релевантних политичких и историјских догађања. Како би се разјаснила квантитативна колебања употребе ћирилице, у поређењу са “latinicom“ , у табелама су уз сваки временски одсечак и број публикација (књига и периодике) у поједином временском одсечку, помињани и облици државне организације а у тексту и датуми појединих историјских догађаја.

Резултати

За основицу су узети подаци о броју књига и периодике објављених у последњим годинама пред и почетком Великог рата у Краљевини Србији (1912-1915. г.) – Табела 1:
ПЕРИОД
   
БР. НАСЛОВА
   
ЋИРИЛИЦА (%)
   
“LATINICA” (%)
   
ПРИМЕДБА
К Њ И Г Е
1912/1915
   
1697   
   
1.669 ( 98,4)
   
 28 (1,6)
   
 Краљ. Србија
П Е Р И О Д И К А
1912/1915
   
123     
   
118 (95,9)     
   
5 (5,1)
   
 
 
Табела 1

Током егзистенције Краљевине СХС/Југославије, до краја 1944. г., број латиничних издања – како књига, тако и периодике показује известан пораст (Табела 2):
ПЕРИОД
   
БР. НАСЛОВА
   
ЋИРИЛИЦА (%)
   
“LATINICA” (%)
   
ПРИМЕДБА
К Њ И Г Е
1919/1944
   
31.574
   
28.116   ( 89)
   
3.458 (11)
   
Краљ.СХС/Југослав.
П Е Р И О Д И К А
1919/1944
   
2.902
   
2.475 (85,3)
   
427 (14,7)
   
 
 
Табела 2

Односи ћирилице и “latinicе“ у објављеним публикацијама периода 1945-1962. г., приказани су у Табели 3:
ПЕРИОД
   
БР. НАСЛОВА
   
ЋИРИЛИЦА (%)
   
“LATINICA” (%)
   
ПРИМЕДБА
К Њ И Г Е
1945/1946
   
 2.815
   
2.383   (84.6)
   
432 (15,4)
   
ДФЈ/ФНРЈ
1947/1951
   
8.430
   
6.015   (71,4)
   
2.415 (28,6)   
   
ФНРЈ
1952/1962
   
30.842
   
16.327 (53,6)
   
14.153 (46,4)
   
ФНРЈ
П Е Р И О Д И К А
1945/1946
   
 352
   
256 (72,7)
   
96 (27,3)
   
 
1947/1951
   
704
   
450 (63,9)
   
254 (36,1)
   
 
1952/1962
   
2.108
   
1.006 (47,7)
   
1.102 (52,3)
   
 
 
Табела 3

У следећем периоду, закључно са 1991. г., (Табела 4), тренд опадања издавања ћириличних књига и периодике се појачано наставља:

ПЕРИОД
   
БР. НАСЛОВА
   
ЋИРИЛИЦА (%)
   
“LATINICA” (%)
   
ПРИМЕДБА
К Њ И Г Е
1963/1972
   
45.721
   
19.156 (41,9)
   
26.563 (58,1)
   
СФРЈ
1973/1982
   
72.683
   
27.710 (38,1)
   
44.972 (61,9)
   
СФРЈ
1983/1991
   
69.639
   
23.484 (33,7)
   
46.152 (66,3)
   
СФРЈ
П Е Р И О Д И К А
1963/1972
   
2.356
   
1.086 (46,1)
   
1.273 (53,9)
   
 
1963/1972
   
2.841
   
1.305 (45,9)
   
1.535 (54,1)
   
 
1983/1991
   
1.844
   
 821 (44,5)
   
1.022 (55,6)
   
 

Табела 4
Стање ћирилице у српском издаваштву периода 1992-2000. г., приказано је у Табели 5:

ПЕРИОД
   
БР. НАСЛОВА
   
ЋИРИЛИЦА (%)
   
“LATINICA” (%)
   
ПРИМЕДБА
К Њ И Г Е
1992/2000
   
86.976
   
52.612 (60,5)
   
34.365 (39,5)
   
СРЈ (од 27.04.1992)
П Е Р И О Д И К А
1992/2000
   
4.590
   
2.572 (56,1)
   
2.018 (43,9)
   
 

Табела 5
 
На Табели 6 се види како се кретало учешће ћирилице у Србији по прелазу власти у руке ДОС-а:
 
ПЕРИОД
   
БР. НАСЛОВА
   
ЋИРИЛИЦА (%)
   
“LATINICA” (%)
   
ПРИМЕДБА
К Њ И Г Е
2001/2008
   
111.127
   
56.353 (50,7)
   
54.774 (49,3)
   
СЦГ/ Реп. Србија
П Е Р И О Д И К А
2001/2008
   
2.884
   
1.089 (37,8)
   
1.794 (62,2)
   
 

Табела 6

Последњи посматрани период, 2009-2011, приказан је у Табели 7:
ПЕРИОД
   
БР. НАСЛОВА
   
ЋИРИЛИЦА (%)
   
“LATINICA” (%)
   
ПРИМЕДБА
К Њ И Г Е
2009/2011
   
48.469
   
 23.370 (48,2)
   
25.099 (51,8)
   
Републ. Србија
П Е Р И О Д И К А
2009/2011
   
 839
   
325 (38,7)
   
514 (61,3)
   
 
 
Табела 7

Ради лакшег увида у ритам потискивања ћирилице у периоду комунистичке владавине, као и у садашњем демократском периоду, они подаци који су детаљно дати у табелама дају се сумарно и у облику два графикона. Они, уколико се настави садашњи тренд, прогнозирају нестанак ћирилице 2050-2060. године:

 

Графикон 1: Процентуално учешће ћирилице и “latinice“ у издавању књига у Србији 1912-2011.

Графикон 2: Процентуално учешће ћирилице и “latinice“ у издавању периодике у Србији 1912-2011.

Дискусија

Пажљивији читалац ће се упитати зашто је “latinica” стављена под знаке навода? За разлику од природне латинице, која се користи у писаним документима великих европских култура, као што су Италија, Француска, Немачка и др., на Балкану се у неким словенским језицима (словеначки, хрватски) као једино њихово писмо употребљава модификована верзија латинице са разним додацима основним латиничним словима (š, č, ć, ž, đ) или комбинацијама слова (lj, nj, dž) – што је легитимно за те језике, јер они немају сопствене писане знаке за те звуке. То је, у најмању руку, потпуно сувишно у српском језику, коме се та “latinica” већ скоро читав век упорно намеће, упркос чињеници да српски језик има своју фонетску, ћириличну азбуку са посебним писменим знацима за сваки звук у језику, као и дугу, непрекидну традицију њене употребе.

Разматрајући резултате приказане у Табели 1, за период 1912-1915, треба напоменути да је свих 28 “latiničnih“ књига представљених на њој, штампано и издато на територији ондашње Аустроугарске монархије, као и 3 од 5 периодичних издања. Једино су преостала два издата на територији окупиране Краљевине Србије, последњих месеци 1915, и то од аустроугарских окупаторских власти, које су током целог периода своје окупације територије Краљевине Србије забраниле ћирилицу, свесне њеног огромног значаја по српску националну свест и национални идентитет. Ту чињеницу не смемо испустити из вида у даљем разматрању. Дакле, мада се формално може говорити о извесном, минималном присуству “latinicе” у овом периоду у Краљевини Србији, условљеном специфичношћу употребљеног компјутерског програма за претраживање[3] – у суштини се радило о апсолутној, стопроцентној заступљености ћирилице.

За период аустроугарске окупације Краљевине Србије (пред крај 1915- пред крај 1918. г.) не постоји довољан број података, а оно мало што постоји углавном се не односи на окупирану територију Краљевине Србије, него на део територије ондашње Аустроугарске монархије – Војводину, која је после Великог рата ушла у састав Краљевине СХС, па би за тај период податке са окупиране територије Краљевине Србије, уколико су те публикације чуване, требало потражити у окупаторовим библиотекама (у Будимпешти или Бечу).

Што се тиче периода постојања Краљевине СХС/Југославије – од 1919. до 1944, приказаном на Табели 2, треба истаћи да је раст присуства “latinicе” потпуно схватљив и легитиман за ондашњи период и стање – јер је новостворена држава у том периоду обухватала и велике области у којима је употреба “latinicе” била укорењена. Државна престоница је била у Србији (Београду), а и новоуведена идеологија интегралног југословенства – чији ауторитетни заступник је био краљ Александар I Карађорђевић – имала је огроман утицај, посебно међу наивним Србима који су је оберучке прихватили.

Мора се, ипак, напоменути да је током немачке окупације Србије (1941-1944. г.), за разлику од аустроугарске окупације током Великог рата (када је ћирилица, из поменутог мотива, била забрањена), проценат књига штампаних ћирилицом порастао на 92,5%, а проценат периодике штампан “latinicом“ је пао на 7,5%, што се, између осталог, може објаснити нараслом одбојношћу српског народа према “latinici“ услед свести о усташком геноциду над српским народом у НДХ.

У целини узев, комбинујући податке табеле 1. и 2., може се рећи да је пре оног периода када су комунисти узурпирали власт у Србији (крај 1944. г.), лавовски део штампаних издања у Србији био ћирилични (никада испод 85% учешћа).

Што се тиче периода 1945–1962, приказаног на Табели 3, занимљиво је, да се у првом његовом разделу (1945–1946. г.), који би се могао назвати периодом комунистичког терора, заступљеност ћирилице у издаваштву књига одржала скоро на предратном нивоу, док је код периодике већ почело опадање. То би се можда могло протумачити и тиме што су нови комунистички властодршци у циљу стабилизације своје апсолутне власти били презаузети физичким ликвидацијама (потенцијалних) противника – добрим делом припадника српске грађанске класе, па нису имали времена, а ни интелектуалних капацитета за усредсређивање пажње на интелектуалније теме. Касније су то обилно надокнадили, а у томе су имали и вољну – или невољну – помоћ преживелих интелектуалаца, чланова терорисане српске грађанске класе. Може се рећи да је већина таквих породица већ у следећој генерацији невољно “легла на руду“ комунистима, јер је преношење традиционалних друштвених вредности и породичних традиција потомцима, рођеним непосредно пред, током и после II светског рата (нарочито у периоду 1945-1970), било веома рискантно. То је код њихових потомака резултирало фрагментарним, магловитим и често искривљеним представама о прецима и њиховим друштвеним и политичким вредностима – другим речима, дошло је до прекида еволуције српске грађанске класе. Мали део претходне грађанске класе се одмах помирио са губитком (конфискованих, а понекад и не баш потпуно) материјалних добара и добровољно се покорио комунистичким властодршцима. Новим властодршцима, који нису патили од претеране образованости и друштвеног “шлифа“, такви аранжмани су одговарали. Путем њих се долазило до, новој власти наизглед (па и стварно), верних образованих људи са знањем страних језика и правила углађеног друштвеног понашања. То је у почетку комунистичке владавине, до формирања нових сопствених кадрова, све било од користи у спољној трговини, образовању нових дипломатских кадрова, а што се тиче културе и науке, на Универзитету, у Академији наука и научним институтима. Такви кетмани су и од своје деце крили сопствена убеђења и традиције – а њихова деца и унуци су одрастали заједно са својим привилегованим вршњацима – директним потомцима већином неотесаних и неуких комунистичких узурпатора. Тако се – као нездрави амалгам новог и старог – формирала титовска “Нова класа“. Та некадашња деца из четрдесетих-педесетих година XX века су очеви, мајке бабе и деде садашње пост-титовске анационалне српске грађанске класе, перјанице и крема “невладиних“ организација, као и руководстава практично свих политичких странака, у најбољем случају равнодушни према судбини ћирилице...

У разделу 1947-1951, у коме је дошло до извесног лабављења комунистичког терора и почетка дуготрајног периода комунистичке диктатуре, дошло је до даљег опадања учешћа ћирилице – како код књига тако и код периодике. У том погледу је од велике важности обратити пажњу на следеће чињенице:

- 1947 г., долази до потпуног “подржављења“ последњих остатака приватног издаваштва, до одузимања свих књижара (као и свих радњи и предузећа) и тоталне комунистичке контроле штампарства и штампе са строгом цензуром;

- Резолуција Информбироа 1948. г., са свим последицама по унутрашњу политику у ФНРЈ;

- Непознатог датума 1950. године, у сусрету са америчким амбасадором Џорџом Аленом, југословенски министар просвете (Родољуб Чолаковић?), на амбасадорово питање: „Па, ако толико желите да се одвојите [од Стаљина/СССР], зашто не кажете да ће се школовање обављати ћирилицом и латиницом, и да ћете постепено елиминисати ћирилицу, како бисте показали да сте раскинули са Русијом?“, одговорио је: „Ми обезбеђујемо да сва деца у Југославији науче латиницу, и то ће постепено, на дуже стазе, само од себе довести до тога.“[елиминације ћирилице], што је доказивало да је то његова политика на дуже стазе у односу на овај проблем [4].

- У разделу 1954-1962, дошло је до “Новосадског договора“ (10.12 1954 г.)[5]; a већ током 1958, по први пут у историји, у Србији je објављено више “latiničnih“ (1356 [50,7%], од ћириличних 1317 [49,3%]) издања књига. За периодику до тога је дошло у истом временском разделу, када је 1959. године објављено чак 61,6% “latiničnih“ наслова! То је, несумњиво, била погубна резултанта ефекта, засад недокументоване, политичке одлуке комунистичких властодржаца, коју је америчком амбасадор Џорџу Алену поменуо министар културе (Р. Чолаковић?), као и “Новосадског договора“, који је, такође несумњиво допринео ефикасном извршавању поменуте одлуке.

Период 1963-1991, приказан на Табели 4, би се, за разлику од претходног (круте комунистичке диктатуре), могао условно сматрати нешто блажим и назвати периодом ауторитарне комунистичке владавине – али, како цифре показују, то је и период у коме је дошло до најдубљег пада ћириличног издаваштва.

Током овог периода је било много значајних политичких процеса и потреса који су сигурно утицали на даље потискивање ћирилице:

- Од почетка временског раздела 1963-1972, траје незадржив пораст и превласт броја латиничних над ћириличним књигама у Србији. Титово анатемисање српског “анархо-либерализма“, пропраћено чисткама у политици, привреди и култури (26.10.1972), сигурно је допринело даљем порасту “latiničkih“ издања, јер је ћирилица била жигосана као “националистичка“, па се заступање ћирилице као писма могло врло неповољно одразити на каријере оних који су били на одлучујућим положајима у издаваштву. Име (и не само оно) државе ФНРЈ се 7.4.1963. мења у Социјалистичка Федеративна Република Југославија (СФРЈ). Тада је већ целокупна државна-цивилна и војна администрација била писана искључиво “latinički“, такве су биле и регистрације моторних возила, сви саобраћајни знаци, велика већина табли са уличним именима, сва лична документа, писана комуникација органа власти са грађанима, сви титлови на страним филмовима, сви натписи на телевизији... Становништво Србије је на тај начин било систематски уроњено у дубоко “latiničkо“ море, што је временом директно утицало на његову свест и подсвест.

- У разделу 1973-1982, Тито са својим трабантима, током 1974. г., после обрачуна са српским “анархолиберализмом“, намеће нови Устав, који је широм отворио врата центрипеталним, сепаратистичким тенденцијама комунистичких олигархија појединих саставних делова СФРЈ. Сам Тито, после дуготрајне болести, умире 4.5.1980, остављајући за собом подељене комунистичке олигархе – своје потенцијалне “наследнике“ – у огорченој закулисној борби за његово наслеђе. Учешће ћирилице у издаваштву Србије пада све ниже.

- Раздео 1983-1991. од посебног је интереса за злехуду судбину ћирилице у Србији у оквиру СФРЈ. У њему ћирилица пада на свој историјски минимум – у књигама на 33,7% , а у периодици на 44,5%.

То, међутим, нису апсолутни рекорди суноврата ћирилице. Даљом анализом тог периода, може се видети да је срамни, апсолутни минимум учешћа ћирилице у издањима књига икада у Србији, забележен 1988. године: 31,2%, док је код периодике то било 1987 године (36.6%). У Србији је тада само један од три текста био штампан на српској ћирилици!

Треба свакако напоменути да је у неким круговима српске интелигенције све то (а  далеко од тога да је било само то) ипак изазвало известан отпор. Он је био, између осталог, изражен у припремама Меморандума САНУ, који је требало да буде стратешки програм српске интелигенције за афирмацију српских националних интереса. Делови његовог недовршеног нацрта су (провокацијом, чијом?) били објављени и у неким дневним листовима у Србији (нпр. “Вечерње новости“, 24/25 септембра 1986. г.), што је изазвало буру негодовања српског комунистичког, а поготово несрпског комунистичког, а и некомунистичког политичког и културног естаблишмента у СФРЈ;

- Формални распад СФРЈ, после дуже агоније почиње 25.6.1991. у Словенији – чему ускоро следе крвави грађански ратови у Хрватској и БиХ.

У немирном, драматичном, периоду 1992-2000. (Табела 5), под утицајем даљих политичких промена, дошло је до буђења коматозне српске националне свести код интелектуалаца, што се делом одразило и у упадљивом порасту учешћа ћирилице, која је у том периоду надмашила “latinicu” – како код књига (60,5%) тако и у периодици (56,1%). To је, како ћемо ускоро видети, било само привременo. У свему томе су и западне санкције (1992-1996) против Србије због грађанског рата у БиХ, као и санкције у вези са ситуацијом на Косову (1997-октобра 2000), а и НАТО-агресија са бомбардовањем Србије током 1999. били од знатног утицаја као фактор који је провоцирао српски протест и пркос.

Ако се посматра по годинама, види се да је, што се ћириличних књига тиче, током 1996. достигнут њихов максималан пораст (62,7%), а код периодичних издања је то било већ у 1993. години (62%). Како је време одмицало, и како су се појачавале активности западних специјалних служби у оквиру мера специјалног рата против Србије (регрутовање, обука и финансирање “невладиних“ организација новопеченог “грађанског друштва“), тако је и током овог периода започело опадање учешћа ћирилице у српском издаваштву – које је током 2000-е године за књиге опало на 57,7%, док је пад ћирилице код периодичних издања тада отишао чак до 46,3% .

Табела 6 приказује стање током периода 2001-2008. године. Државне форме су се мењале: СЦГ је егзистирала од 4.2.2003. све до отцепљења Црне Горе 3.6.2006, од када је Република Србија остала сама.

Током овог периода ћирилица се у Србији једва одржавала у минималној предности (50,7%), док је у периодици до краја тог периода већ опала на свега 37,8%. Увелико је задувао нови политички безалтернативно-еурофиличарски ветар који још увек не јењава. За подобне особе су се отвориле касе “невладиних“ организација и разних страних фондација, па су се и истакнути српски интелектуалци, верни својој традицији петлова-ветроказа, почели “адекватно“ сврставати према укусу западних спонзора, што је све имало даље директне негативне последице по ћирилицу.

Последњи посматрани период, 2009-2011, издвојен је (Табела 7), јер је током њега власт у Србији прешла у руке коалиције око Демократске странке – у току ког периода, и у области издавања књига у Србији, учешће ћирилице поново пада испод 50%, и у издаваштву књига и периодике се враћа на ниво од пре 53 године (1959. г.). Синови и унуци комуниста – данас још увек на власти у Србији – настављају дела својих предака. Скоро да би се могао – нажалост, сада у циничном смислу, цитирати стих чика Јове Змаја[6]:

„Где ја стадох — ти ћеш поћи!”
„Што не могох — ти ћеш моћи!”
„Куд ја нисам — ти ћеш доћи!”
„Што ја почех — ти продужи!”

Тај негативни тренд ће се, без адекватног делања истинитих и искрених наследника чика Јове Змаја сигурно наставити. Они зато не би смели да забораве и наставак горњег цитата: „Још смо дужни — ти одужи!”

Што се мене тиче, ја сам већ раније изнео своје аргументе против употребе “latinice“ у српском језику[7], па их зато овде нећу понављати.

Закључак

Да останемо на принципима медицинског чланка, јер сматрам да се ради о болесном феномену:

Прогноза: У данашњој ситуацији, положај ћирилице у Србији се вратио на онај исти жалосни ниво на коме се налазио у комунистичкој диктатури, 1958-1959. године.

Истина, данас је положај српског језика и писма у важећем Уставу наизглед снажан – али, осим делимичног спровођења његових одредби у државној и локалној администрацији, то остаје мртво слово на папиру. Довољно је само осврнути се око себе, и затим погледати (намерну?) амбивалентност у односу на ћирилицу и аподиктичну афирмативност према латиници у истом члану Закона о службеној употреби језика и писама (Члан 4): “Орган, организација и други субјект може свој назив, фирму или други јавнинатпис да испише, поред ћириличког и латиничким писмом. У фирми предузећа, установе и другог правног лица, односно радње или другог облика обављања делатности део који се користи као знак може се исписивати само латиничким писмом“[8]. Како разумети оно “поред ћириличког и латиничким писмом“? Да ли се поред (обавезног?) ћириличког натписа то исто може исписати и “latiničkim“, или је законом остављен слободан избор – pa piši kako voliš? С друге стране, у истом члану закона јасно стоји: “... део који се користи као знак може се исписивати само латиничким писмом“. Лепо и transparentno, a Бога ми и edukativno, зар не?

На оправдано питање које је поставио Љубиша В. Јовановић[9] у свом недавном чланку “Да ли је ћирилица плански препуштена тихом изумирању?“, данас у (још увек привременом?) недостатку писмених доказа-докумената о одлуци комунистичких властодржаца о таквом плану, одговор би се могао дати и на основу цифара изведених из проучених података базе COBIB.SR :

- У поређењу са 1945/1946, проценат књига штампаних ћирилицом у Србији, на српском језику, се скоро преполовио: са 84,6% 1945/1946, у 2011. је био 46,3%, док се проценат ћириличних новина и часописа (периодике) више него преполовио: са 72,7% је пао на 30,3%.

Уз помоћ здравог разума, одатле следи: „Ако се то гега као патка, кваче као патка, изгледа као патка – онда мора да је патка“.[10] Дакле: Да! Такав план (мора да) је постојао, јер се његови ефекти виде свуда око нас. Уколико се садашњи тренд настави, може се са доста сигурности прогнозирати нестанак ћирилице око 2050-е године.

Терапија: За оздрављење положаја ћирилице неопходно је да постоје воља државе да се он поправи, као и инструменти за њено адекватно спровођење (јасни, недвосмислени закони и санкције за њихово кршење), јер то уопште није, и никада није ни било, језикословно, него искључиво политичко питање. Једини проблем је: а шта је воља државе Србије?

Е, Родољубе, Родољубе (са почетка овог текста) – можда није ни требало да се пробудиш?

[1] "Rip Van Winkle", позната и широм света превођена приповетка (из 1819. г.) америчког писца Вашингтонa Ирвинга (Washington Irving). Јунак приповетке, Рип, после свађе са женом отишао је у планину, тамо срео неке митске личности, напио се са њима, заспао и пробудио се тек после 20 година, нашавши на своје чуђење свет потпуно измењеним.

[2] Узгред буди речено, покушај да се нешто слично уради претрагом у каталогу Naučne i Sveučilišne Knjižnice u Zagrebu није успео, јер у њеном каталогу (http:// katalog.nsk.hr), ни за један временски одсечак периода 1912-2011. г. (чак ни за време постојања “заједничке државе“) не постоји појам ни српског језика, ни ћирилице. Постоји могућност претраге само за следеће језике: hrvatski, engleski, francuski, njemački.

[3] COBIB.SR у одредници државе “Србија“ подразумева садашњу територију Републике Србије, не узимајући у обзир променљивост граница током времена: тј. да је до (скоро) краја 1918. Војводина била у границама Аустроугарске монархије, док је садашња БЈРМ била у границама Краљевине Србије од 1912-1918.

[4] Mehta, Coleman Armstrong: “A Rat Hole to be Watched”? CIA Analyses of the Tito-Stalin Split, 1948-1950. (Under the direction of Dr. Nancy Mitchell.), (http://repository.lib.ncsu.edu/ir/bitstream/1840.16/1006/1/etd.pdf

[5] Његови потписници из Србије су били (http://govori.tripod.com/novosadski_dogovor.htm)

Ivo ANDRIĆ, književnik i akademik iz Beograda; dr Aleksandar BELIĆ, profesor univerziteta i predsjednik Srpske akademije nauka iz Beograda; Živojin BOŠKOV, književnik i urednik "Letopisa Matice srpske" iz Novog Sada;dr Miloš ĐURIĆ, profesor univerziteta iz Beograda; dr Krešimir GEORGIJEVIĆ, profesor univerziteta iz Beograda; Miloš HADŽIĆ, sekretar Matice srpske iz Novog Sada; Marijan JURKOVIĆ, književnik iz Beograda;
Radovan LALIĆ, profesor univerziteta iz Beograda; Mladen LESKOVAC, književnik i profesor univerziteta iz Novog Sada; Svetislav MARIĆ, profesor i potpredsjednik Matice srpske iz Novog Sada; Živan MILISAVAC, književnik i urednik "Letopisa Matice srpske" iz Novog Sada; dr Miloš MOSKOVLJEVIĆ, profesor i naučni saradnik Srpske akademije nauka iz Beograda; Boško PETROVIĆ, književnik i urednik "Letopisa Matice srpske" iz Novog Sada; Veljko PETROVIĆ, književnik i akademik, predsjednik Matice srpske, iz Beograda; Đuza RADOVIĆ, književnik iz Beograda; dr Mihailo STEVANOVIĆ, profesor univerziteta iz Beograda;

[6] Јован Јовановић Змај:Светли гробови (Декламовано на поселу које су приредили ђаци Више гимназије београдске 25. јануара 1879. г. у корист породице Ђуре Јакшића).

[7] Василије Клефтакис: Србија, латиница и "латиница",

http://www.nspm.rs/kulturna-politika/srbija-latinica-i-qlatinicaq.html

[8] Закон о службеној употреби језика и писама. Закон је објављен у "Службеном гласнику РС",

бр. 45/91, 53/93, 67/93, 48/94, 101/05, 30/10.

[9] http://www.nspm.rs/kulturna-politika/da-li-je-cirilica-planski-prepustena-tihom-izumiranju-q.html

[10] If it walks like a duck, quacks like a duck, looks like a duck, it must be a duck.

Jednog dana cu procitati ovaj tekst, u medjuvremenu...............

Koji je mentol padio procenu trenda na ona dva grafikona?

Удбалица или ћирилица, питање је сад?
Александар Б. Ђикић   




Ускоро ће се навршити сто година од како је у Србију, на врховима хрватских бајонета, донета латиница. И то не било каква, него баш хрватска. Прво што су Броз и његови другови из, по злу чувеног, 41. Домобранског пука након окупације Србије урадили (наравно под покровитељством К&К окупационих власти) била је забрана српске ћирилице у јавној употреби. Како ми прилично ревносно чувамо Брозове тековине (на шта смо му се безброј пута и песмом клели на свим нивоима), то и хрватску латиницу у Србији, као његово прворођенче, мезимче такорећи, чувамо са посебним жаром. Још увек у Србији није важно колико шта кошта, ако се не скреће са Брозовог пута.

Врховни правни акт Србије, у члану 10, јасно каже да је у Србији у службеној употреби српски језик и ћирилично писмо, а да се употреба других језика и писама уређује законом, на основу Устава. Мислим да је више него јасно да по Уставу нико Мађаре не тера да уџбенике штампају ћирилицом (што они заиста и не чине већ користе своју латиницу), нити Хрвате (што такође они не чине већ користе своју латиницу), али је апсурдно да Срби своје уџбенике штампају хрватском латиницом. Устав свакако не забрањује Србима да уџбенике штампају кинеским писмом или немачком латиницом, али колико је мени познато нико на свету не штампа уџбенике страним писмом, уколико се не ради о неком раду међународног значаја, или о преводу на неки страни језик. Зашто смо ми толико специјални? Или неписмени, свеједно?


Окупирани Београд 1915.

Далеко од тога да је за овакво стање крива (само) садашња власт у Србији, нити само комунистичка власт из прошлог века. Са почетком пропасти српске државе утапањем у краљевину СХС, почела је и дискриминација српске ћирилице. Најснажнији ударац српском језику и писму задат је 1954. године такозваним Новосадским договором, договором који су организовали лингвисти у кожним мантилима. Тим лингвистима се није смело рећи НЕ. Хрватски лингвисти јесу ставили потпис на тај договор, иако су како кажу били незадовољни јер је хрватски језик назван хрватско-српским, али коначан ефекат овог „договора“ јесте рапидно урушавање српске писмености, и несразмерно фаворизовање хрватске латинице у службеној и јавној употреби. За употребу латинице у свакодневном животу налазило се много изговора: те једноставнија је за писање, те модернија је, те појављују се компјутери па је глупо користити ћирилицу (заборављајући да су тада Јапанци били лидери у информатичкој технологији иако су се служили својим писмом), и тако даље. У основи а и позадини потискивања ћирилице увек је стајао страх. Официри ЈНА који су писали ћирилицом бивали су прекомандовани у гарнизоне за које им је требало два дана да их на карти нађу, политичари нису могли да се пењу комунистичким лествицама. А остали, поготову Срби који су живели у национално мешовитим срединама, сматрали би се недовољно оданим братству-јединству уколико би писали ћирилицом. Нешто као да су славили крсну славу.



Но то је било, што би се рекло, не повратило се. Али повратило се! Довољно је погледати штампана јавна гласила. Осим врло малог броја новина све се штампају хрватском латиницом. Намерно не кажем „осим часних изузетака“, јер сам спреман да се кладим да се и те новине штампају ћирилицом само због традиције, а никако зато што су власници и уредници национално свесни. Шта тек рећи о телевизији као најпопуларнијем медију?

Корисници националних фреквенција спроводе насиље над српским језиком уводећи нове термине попут: лабараторија (уместо лабораторија), за урадити (типично хрватски израз), хендловати (ваљда слушати Хендлову музику), дефилују по екранима разне психолошкиње, хирургшкиње, родитељи и родитељке, и то насиље прати обавезно хрватска латиница. Зашто? Чије они националне фреквенције користе, хрватске или српске?

Класичан пример насиља над већином је телевизија града Београда, Студио Б. Тачно је да у Београду живе и Хрвати, али и Мађари, и Кинези, и Роми. Зашто се студио Б обраћа само Хрватима? Целог 25. децембра на оба програма РТС у углу екрана стајало: Sretan Božić! Зашто Јавни сервис честита празник само Хрватима (претпостављам да не честита Муслиманима, који такође користе хрватску латиницу)? Зашто не и Мађарима, Словацима, Бугарима, Румунима или Грцима? Гледах 7. јануара ХРТ не бих ли замјетио узвратну гесту, али узалуд. Шта је разлог да државна телевизија фаворизује хрватску латиницу? Па кад је државна таква, шта рећи о: Првој, Авали, Кошави? Овога пута поштедећу моју омиљену Б-92. Њихова циљна група се свакако не служи ћирилицом. Чак и телевизија коју контролише будућа владајућа странка користи искључиво хрватску латиницу. Незнање или Брозов дух?

Како се тек понашају јавна предузећа и установе. Треба ли јавна предузећа да поштују Устав? Ми који у презимену имамо „Ђ“  не ретко смо питани на шалтерима пошта: Које „Ђ“, господине, “DJ” или „Đ“? Зар се то може игде друго осим у Србији?! Безмало сва јавна предузећа и установе крше Устав. Интернет сајтови наших школа, факултета, универзитета су у великој мери латинични. Наша деца трпе културни терор у школама. Под терором попуштају и у огромној већини заборављају сопствено писмо. Случај или намера? И Књаз Милош је у Србији постао Knjaz Miloš, а и краве дају мање млека ако једу Сточну храну, него им у Србији сад дају Stočnu hranu. Да ствар буде још и гора у ово коло су се уплеле и руске фирме. У својој земљи поштују Устав, али у Србији – не. Све руске банке и предузећа у Србији користе латиницу. Питање за господина Конузина: „Има ли Руса у тим фирмама?“

Јавна је тајна да ће предстојећом променом Устава бити нападнуте преамбула (о Косову и Метохији) и члан 10 (о употреби језика и писма). Притисци ће бити страшни. Пролетос су „напредњаци“ покушали да иницирају промену Устава. Та иницијатива је прекинута чувеним предускршњим штрајком: глађу, жеђу, ваздухом и пулсом. Вероватно се чека бољи тренутак, а куд ћеш бољи тренутак него када си на власти. Повод за промену Устава ће вероватно поново бити смањење, са 250 бескорисних посланика, на 125 бескорисних посланика. Прави разлог, биће брисање Косова и Метохије и релативизација српске ћирилице – а онда ћемо сви постати богати, високи, лепи и плави.

На Косову и у Метохији ћирилице нема у јавној употреби. Нисам чуо да се ико од тамошњих српских политичара побунио. Зар мулти-култи Косово не подразумева слободну употребу језика? То што се код шиптарских власти и ЕУЛЕКСА третира као српски, у ствари је бошњачки и хрватски. Шиптари то не крију. Зар српским политичарима на Косову и у Метохији није стало до српског језика? А до чега им је стало, ако не до тога. Зашто не иницирају тужбу међународном суду? Да апсурд буде већи, једино тамо српска омладина пише ћирилицом.


Председник Тадић полаже венац на латиници у Јадовну

Шта тек рећи о срамним, по сваку цену латиничним, аутомобилским таблицама? Познато је да полицајци у вицевима нису еталон за интелигенцију, али МУП то није морао да демонстрира баш на таблицама типа: WĆ ili YĐ. Много је видљиво. Неко ће рећи: Па не може се у Европу са ћириличним таблицама. У реду, Бугарска и Грчка су чланице ЕУ, али им ни на памет није пало да користе хрватску латиницу. Ако пажљиво погледамо таблице на грчким и бугарским аутомобилима, видећемо само слова која су заједничка грчком односно бугарском писму и латиници. Ни трага од WĆ.

Наша опсесија хрватском латиницом, а запостављање сопственог језика и писма, јесте патолошка. Она личи на човека који дâ да му се избију здрави, лепи, бели зуби, како би му се уградиле протезе. Ако толико волимо слова па нам је мало 30, него хоћемо да имамо 60, зашто онда инсистирамо на 7 падежа? Што не уведемо 12? Или је можда број падежа у обрнутој сразмери са бројем слова, тј. постајемо све неписменији?

Није могуће писати о овој теми а не завршити мудрим речима владике Николаја: „Свето је оно што су свети људи створили. Ћирилицу су створили света браћа Кирил и Методије“. Схватамо ли ми то, или нам више ништа није свето?

http://www.nspm.rs/kulturna-politika/udbalica-ili-cirilica-pitanje-je-sad-q.html

иначе...тито се потписивао ћирилицом

neki imaju 27 znacki koje dokazuju upravo tu teoriju  - mora da smo ih uvezli od amera