Aluzija je bila na Nichea nego sam se pravio blesav. Njega su terminalno strpali u ludnicu kada je "navodno" napao kocijasa na ulici zato sto je bichevao neposlusnog konja.

Elem - um nije iluzija ali kreira iluziju - um je alat koji nam je dat da spoznajemo stvari aki postoje dva puta spoznaje - ututrasnji i spoljni. Potonji je onaj koji chinimo svaki dan i za to nam je potreban um - za ovaj prvi nacin um ne samo da nije neophodan nego je i suvishan. Odatle ono chuveno "milsim dakle postojim" se moze slobodno prevesti "milsim dakle ne vidim" . Pojam - JA mislim - uvek i npopravljivo definise to JA koje misli a to je nas ego. Svaki ego misli drugacije i iz perspektive svog centra,. Samim tim opazanje pojmova je razlicito za svaki pojedinacni ljudski ego. Posledica tih razlicitosti opazanja je dokaz netacne i iskrivljene percepcije koju nam ego pruza. Recenice tipa: ja sam povredjen, ja sam ljut, razocaran sam, zabolelo me je - sve dolaze iz perspektive egocentricnog JA, koje zahteva, trazi i ocekuje. Mi radimo a ocekujemo nagradu, kopamo ocekujuci vodu na dnu rupe. U tom procesu kopanja nase misli i nas ego su skoncentrisani samo na jednu stvar - vodu - a dok je stvarnost oko nas kopanje i znojenje u rupi. Kada vodu ne nadjemo - razocarani smo i imamo osecaj da smo uzaludno kopali. A ako kojim slucajem povucemo ego i skoncentrisemo sve svoje napore na tisinu (tacnije udjemo u nju bez napora) tada kopanje postaje i delanje i cilj delanja. Tada kopanje postaje nas Bog, jer je to nasa stvarnost u tom trenutku. Mi zivimo u tom TRENUTKU u realnosti i u Bogu i u skladu sa Bogom i nama samima. NO-MIND stanje nam daje sposobnost da zivimo u sadasnjem trenutku. Kada iskopamo rupu mi cemo biti srecni i spunjeni bez obzira sta je na dnu rupe. A ako ne nadjemo nista necemo osecati razocarenje jer nije bilo ocekivanja - to je zivot bez patnje u kome je svaki delic sekunde postojanja svrsishodan i ispunjen svesnoscu bitisanja. Sve ostalo van toga je iluzija i nepostojeca opsena koja nas zarobljava u materijalnom svetu.

Dakle - na kopanje sta cekate 

Čovjek koji kopa bunar najviše prebacuje sebi zato što nije završio školu, pa ogorčen zbog toga kopa s mukom bez obzira našao vodu ili ne. U prvom planu je ljudska sudbina, ogrčenost istom. Takav čovjek nema jasnih ideala. Ideali su u drugom planu, a teška sudbina u prvom.

Čovjeku u pustinji ideal je čaša vode, gladnome hrana, zatvoreniku sloboda... Međutim te stvari od kojih su ljudi napravili ideale nisu sami po sebi ideali vec osnovne ljudske potrebe. Akcenat je na teškoj sudbini. Ona potiskuje ideale. Realnost komfornog života nekih ljudi mnogo je lakse prihvatljiva od realnosti ubogih i siromasnih. Uživali mi ili ne u sadsnjem trenutku on je određen dubokim emocijama koje su u nama samima. 

Sadasnjost kao vremenska tačka sama po sebi nije čista, jer je pola-pola. Postoji materijalistička teza da jedino sadasnjost utiče na budućnost, tj. ono sto ce biti zavisi isključivo od sadasnjosti. "Svi su cvetovi budućnosti u semenu sadašnjosti", kako kaže kineska narodna poslovica. Ali napredni duhovni učitelji upozoravaju da i budućnost djeluje na sadašnjost. Najverovatnije je da je odnos jednak: koliko sadašnjost utiče na budućnost, isto toliko utiče i budućnost na sadašnjost.     

Ljudi ja sam pronasao smisao zivota...on ne moze da se prenese tj kaze nekome. Svako mora sam da ga pronadje, a ko to uspe postao je bolji covek. Trazite smisao zivota u sebi a ne u svetu i drugima.

Ма шта нам наприча 

Brate, 'de ga nađe?? Ja moj tražim evo već 30 godina, i ćorak, nigde ga nema 

A gde si ga trazio - da znam da ne gledam tamo 

Samo ti prati svoju lucu. 

~vec pisah ovde... ranije... pa, neki nisu skopcali Nicea, konjovoljitelja   

Ma samo se vi sprdajte...a i ja budala vama naso to da pricam

Sale isprozivase te ovi ko konja     

Sapeti u mracnom, uskom kavezu koji smo sami sacinili, a smatramo ga za ceo univerzum, malo je nas koji mozemo zamisliti drugu dimenziju stvarnosti.
Ovo je prica o vecini vas, koji su ceo zivot proveli i provode u vlaznom bunaru(obicnom svetu):
Jednog dana, dosla zaba sa mora kod zabe iz bunara:
>>Odakle dolazis?<< pitala je zaba iz bunara.
>>Iz velikog okeana><<
>>Koliko je velik taj okean?<<
>>Ogroman je.<<
>>Mislis, kao cetvrtina ovog bunara?<<
>>Veci.<<
>>Veci? Mislis kao polovina?<<
>>Ne, veci.<<
>>Da li je... velik kao ceo bunar?<<
>>Neuporedivo je veci.<<
>>Nemoguce! Moram i ja da vidim.<<
Krenule su zajedno. Kada je zaba iz bunara videla okean, toliko je bila zapanjena da se raspukla.
Razmislite