Милутин Јанковић



Милутин ЈанковићМилутин Јанковић, четнички поручник и војвода Драгачевски.

(Дљин код Лучана - јун 1944, Вујетинци код Драгачева)


Биографија
Један од првих равногорских првобораца.

Пре рата био жандармеријски потпоручник у Драгачеву.

За време априлског рата, потпоручник Јанковић је пратио повлачење владе до Пала, одакле се вратио у своје родно место са униформом и карабином.

Током маја 1941. године одлази у Београд где је већ био тражен од Немаца. Потера Гестапоа за Јанковићем није успела захваљујући услугама његових пријатеља у полицији као и командира жандармеријске станице у Чачку Василија Диклића. Потпоручник Јанковић је формирао једну групу четника у свом родном селу Дљину.

На самом почетку стварања организације један број људи одлазио је на Равну Гору по налоге, вежбе и инструкције.

На Равној Гори се потпоручник Јанковић зближио са пуковником Михаиловићем, а касније ће чак овај да му буде кум на венчању. Као једног од поверљивих човека у организацији, Михаиловић је после Вучка Алемпијевића поставио потпоручника Јанковића за команданта четничких одреда у Драгачеву по формирању првих војних формација.

Након тога, потпоручник Јанковић добија задатак да организује срез Ариљски, да учврсти дисциплину и да привуче што више народа за предстојећи устанак.

Након стварања организације ЈВуО, по формирању "Телесне страже генерала Михаиловића", потпоручник Јанковић је постављен за њеног команданта.

Поред тога, Јанковић је био командант Драгачевске бригаде II Равногорског корпуса од јануара 1942 до 1. јануара 1944. Вршио је функцију и команданта пратећег батаљона Врховног Штаба ЈВуО, од јануара 1942. до априла 1944. Године 1943. унапређен је у чин поручника и добио је титулу војводе Драгачевског.

Почетком 1944. против војводе Јанковића почела су да стижу први негативни коментари. У извештајима Врховне Команде наводило се да се потпуно осамосталио и да је изиграваао самосталног војводу по Драгачевском региону. Уз то, стизале су и притужбе да се одао блуду и пљачки и да је извршавао масовне егзекуције народа у Чачанском крају. Први који је желео да га спаси, био је генерал Михаиловић, али за то није хтео да чује командант II Равногорског корпуса, мајор Предраг Раковић који је већ сазвао преки војни суд и износио оптужбе против војводе Драгачевског.

У тренутку када је војвода Јанковић кренуо на реферисање Врховној Команди, четничка тројка га је заробила недалеко од села Вујетинци и спровела у Штаб мајора Раковића где је донешена пресуда да се осуди на смрт стрељањем.

Војвода Јанковић је стрељан у јуну 1944. у засеоку села Вујетинаца

Миодраг Палошевић

Миодраг ПалошевићМиодраг Палошевић, четнички потпуковник.

(1901 Београд - 13. мај 1945, Зеленгора)

Биографија
Миодраг Палошевић је рано остао сироче. Кад је српска војска 1915. године отпочела повлачење пред несразмерно надмоћнијим непријатељем, он се придружио војсци која је одступала са краљем Петром Карађорђевићем. Било му је свега петнаест година кад је прешао Албанију и када је негде при повлачењу наишао на одред пуковника Војина Поповића, чувеног Војводе Вука.

Тако је млади Палошевић био повезан са четницима Војводе Вука и на тај начин постао четнички војник. Са четницима је остао до онога дана док српска влада није нашла могућности да део своје омладине, који се нашао са војском, пошаље на школoвање у савезничку Француску.

Миодраг Палошевић је после рата са једном од првих послератних класа завршио у Београду Војну академију. Као коњички официр, службовао је у разним крајевима земље, понајвише у Београду, где је једно време био ордонанс-официр команданта града, генерала Воје Томића. Пред сам рат, када су формиране јуришне јединице војске Краљевине Југославије, мајор Миодраг Палошевић је постављен за команданта Првог јуришног батаљона у Новом Саду. На челу тог батаљона ушао је у априлски рат. После тешких губитака, које је батаљон претрпео неколико дана пре капитулације на бијељинском аеродрому. Мајор Палошевић се са нешто људства повукао у босанске планине. Крајем априла у околини Хан-Пијеска, срео је пуковника Дражу Михаиловића и ставио му се под команду.

Заједно са групом официра који су пратили Дражу Михаиловића, мајор Палошевић долази на Равну Гору и присуствује проглашењу четничке организације као легитимног наследника борбе против Немаца.

Мајор Палошевић, као један од најближих Михаиловићевих сарадника је био главни организатор четничког покрета. По црквеним портама и школским двориштима сазивао је ноћне зборове и објашњавао сакупљеном народу циљеве четничког покрета.

По успостављању привремене сарадње са партизанскиm одредима, Палошевић је био заповедник четничким одредима које су водиле борбе око Крагујевца у октобру 1941. и на Рапај Брду.

Мајор Палошевић је био увек присутан у Врховној Команди ЈВуО . По формирању првих јачих јединица у лето 1942 . мајор Палошевић је био на функцији главног инспектора трупа, а од 1943. био је командант Ваљевског корпуса, да би по организацији првих официрских школа ЈВуО постао командант Школе резервних официра за официрске кандидате у селу Ба.

Након преформација преосталих четничких корпуса на састанку у Модричи 10 март 1945. Палошевић је добио задатак да командује Ђачком групом и са њом се заједно налазио на Зеленгори где је организација ЈВуО претрпела одлучујући пораз против партизанских јединица у мају 1945.

У одсудној бици на Зеленгори потпуковник Палошевић био у средњој колони Врховне Команде. После разбијања преосталих четничких снага, Палошевић је остао са групом од 25 војника и повлачио се испред партизанских јединица. 13. маја 1945. у покушају да пређе Сутјеску, налетео је на нову партизанску потеру, па се повукао у правцу Пиве. Ту га је сустигао и опколио један батаљон црногорске бригаде који је позивао и њега и његове борце на предају. У пуцњави која је затим настала, Палошевић је погинуо.

Да га партизани не би препознали, неко из његове пратње му је после погибије одсекао косу и браду. Његово тело је скупа са осталим изгинулима бачено у Сутјеску на утоку Дрине.

Мирко Лалатовић, четнички пуковник

(1904,Страшевина код Никшића - април 1945, Јасеновац.)

Биографија
Генералштабни ваздухопловни мајор (пилот) пре рата.

Био на служби у оперативном одсеку Генералштаба ваздухопловства војске Краљевине Југославије. Неколико дана пре капитулације авионом побегао у иностранство. Половином 1941. пребачен у савезничкој команди у северној Африци. Заједно са мајором Захаријем Остојићем у служби обавештајне групе искрцао се 21. септембра 1941. у близини Петровца на мору.

Заједно са мајором Остојићем дошао у штаб Драже Михаиловића на Равној Гори. У Штабу је од краја 1941. па све до краја априла 1945. био Шеф Другог одсека Оперативног одељења Врховне Команде ЈВуО.

Током пролећа 1942. руководио радио-везом са иностранством. Крајем марта 1945. придружио се командантима који су напустили Дражу Михаиловића и кренуо да се пробије на запад, савезниоцима у сусрет. Његову и Остојићеву групу су разоружале Усташе на Лијевче Поље и одвели у логор Јасеновац .

Судбина Лалатовића је била иста судбини Остојића. Заједно су их стрељали у Јасеновцу крајем априла 1945.

Мирослав Трифуновић

Мирослав Трифуновић-ДроњаМирослав Трифуновић-Дроња, Четнички генерал и Војвода Шумадијски

(1894 - 1945)

Биографија
Рођен је у Крагујевцу 1894. године.

У Првом светском рату се као омладинац борио на положајима око Кајмакчалана и после рата је одликован орденом Карађорђеве звезде са мачевима. Војну академију је завршио у Београду 1925. У чин бригадног генерала унапређен 1938. године. Завршио је и ђенералштабну припрему. Пре рата радио једно време и на Војној академији као предавач. Држао је предмет "Тактика" и "пешадијска обука". Написао неколико значајних књига о пашадијском начину ратовања.

Пред почетак рата одликован је Карађорђевом звездом са мачевима II степена. У априлском рату, био је интендантски командант у 3 Армији генерала Милана Недића. По заузећу Скопља, повлачи се правцем Ниша, а по капитулацији крио се у области Топлице.

У лето 1941. ставља се под командом пуковника Драже Михаиловића и добија задатак да организује простор Србије. Након наименовања Драже Михаиловића за армијског генерала, генерал Трифуновић добија директиву да успстави организацији ЈВуО на простору Трстеника и Врњачке Бање. По организацији првих корпуса, генерал Трифуновић је постављен за делегата Штаба Драже Михаиловића у Србији октобра 1942. и истовремено је наименован за команданта Србије са овлашћењем да решава питање свих корпуса.

За време боравка Врховне Команде у Црној Гори у лето 1942. генерал Трифуновић је успео да организује 35 корпуса и 4 велике групе корпуса које су се тада налазиле у Србији. Крајем 1943. добио је широка облашћења од Драже Михаиловића. Легализовао се код генерала Милана Недића још почетком 1942. и остао је легализован све до партизанског упада у Србију. За време окупације кретао се са лажним именом Др.Оња, па је тако настао и његов надимак "Дроња".

Против њега су Немци јула 1943. предузели операције "Heinrich" и" Trajbjagt", које су биле уско повезане са операцијом "Schwarz" у Црној Гори. Намера је била да се генерал Трифуновић и читав његов штаб заробе.

По инвазији партизанских одреда на Србију, генерал Трифуновић је 17. маја 1944. учествовао на састанку са Димитријем Љотићем у близини Горњег Милановца . Тада је направљен споразум за формирање заједничког националног фронта у Србији ради борбе против комуниста.

Потом је генерал Трифуновић сазвао конференцију свих виђенијих сеоских домаћина у Таковском срезу и објашњавао им војно-политичку ситуацију у Србији. Као резултат преговора Тригуновића и Љотића, требао је да уследи састанак између Михаиловића и Љотића, али до њега никад није дошло. На завршним преговорима са љотићевцима, Мирослав Трифуновић је издејствовао да се Српска државна стража и Српска гранична стража трансформишу у Српски ударни корпус (СДК), који ће се под његовом командом повлачити преко Санџака и Босне. Крајем децембра 1944. дошао је у Михаиловићев Врховни Штаб и у њему је остао до краја.

Заједно се повлачио са четничким снагама у Босну и пробијао се према Србији у мају 1945. године.

Погинуо је на Битка на Зеленгори 13. маја 1945. када ја граната пала непосредно близу самог штаба Врховне Команде. Сахрањен је под кишом метака и војним почастима у шумама Зеленгоре

Мустафа Мулалић


(1898 - 1951)

Биографија [уреди]
Рођен је 1898. у Ливну.

Пре рата био је члан Југословенске Народне Странке (ЈНС) и њен посланик (1931. и 1935. године) Пре априлског рата био је администратор и сарадник листа "Соколски гласник".

По окупацији, живи у Београду. Тада се повезао са неким официрима Драже Михаиловића, а затим је отишао на Равну Гору, док је његову улогу у вођењу муслиманског центра преузео Абдулах Кемура.

По доласку у штаб на Равној Гори постаје уредник листа "Равна Гора и Равногорска мисао". У Михаиловићевом штабу остаје све до априла 1945. Био је једини Муслиман у тој команди и аутор написа за радиографску емисију Врховне Команде ЈВуО за Муслимане у којима се позивају Муслимани на идеолошку борбу против комунизма.

Био је члан политичког (цивилног) дела Врховне Команде ЈВуО, потпредседник Централног националног комитета и уредник листа "Исток" За време рата ангажовао се међу Муслимана на стварању четничких јединица, али није имао резултата.

Почетком 1944. Мулалић је требао заједно са др Лазаром Марковићем да представља четничку делегацију у Лондону ради нових преговора са југословенском владом.

Међутим, након седнице ЦНК у селу Рошцима решено је да уместо њега и Марковића путује Адам Прибићевић.

Након четничког слома на Зеленгори, долази у Београд и предаје се властима ДФЈ.

Осуђен због четничке идеологије на пет година затвора које је издржао у Београдској Главњачи.

По пуштању из затвора, умире 1951. године.

Коста Пећанац

Коста Миловановић Пећанац


Војвода Коста Пећанац
рођен: 1879
Дечани, Краљевина Србија
преминуo: 25. мај, 1944
Николинац, Србија
Коста Миловановић Пећанац је рођен 1879. године у селу Дечани, у близини манастира Високи Дечани. Датум његовог рођења је немогуће утврдити јер се Пећанац у војним документима водио само под годином рођења. Отац Косте Пећанца Милован је био заштитник манастира Дечани. Оца и мајку су му убили Арбанаси приликом напада на Високе Дечане. Пећанац је одрастао у специфичним условима. Био је принуђен да раније сазри, да врло млад постане самосталан и води бригу о себи.

У Србију долази 1892. године када је имао 14 година. Радио је као најамник. У 21. години живота отишао је на одслужење редовног кадровског војног рока. Крајем 19. и почетком првих година 20. века, на простору Македоније је започето комитско бојевање. Подручје дејстава српских комитских чета била је превасходно територија Македоније. Коста Пећанац као млад комита се борио у овим сукобима. Учествовао је у бици код Шупље Стене, близу Пчиње и на Челопеку, код манастира Матејче. Ђакон владике жичког, војвода Јован Грковић-Гапон предложио је тада Косту Пећанца за војводу. На великом четничком скупу на Божић 1904. Кости Пећанцу је дата титула војводе. Имао је 25 година.

Од 1910. године појачале су се борбе у Македонији, којима се придружио Пећанац. Оставио је своју трудну жену и децу, узео свој карабин и отишао у бој.

За време Првог Балканског рата, Пећанац је мобилисан као припадник Треће армије и борио се у редовној војсци, као наредник у другом пуку Моравске дивизије. Борио се код Мердара где је Арнауте поразио. Затим учествује у бици код Куманова и учествује у ослобођењу Метохије. Следи Други балкански рат, кога сам Пећанац назива "бугарски рат". Учествује на фронту од Китке на Осоговској планини, дуж реке Злетовске и Брегалнице. Одбацује Бугаре са својим снагама чак код Грљана.

На почетку Првог светског рата Пећанац се борио као редован војник. Био је наредник у другом пуку Моравске дивизије другог позива. Из рата ће изаћи као поручник. После пада Србије, 1915. године, Пећанац се са својом дивизијом повлачи преко Албаније. За време рата педантно је водио свој ратни дневник. За време боравка у Солуну, умро му је најстарији син Милован од тифуса.

Када су се бугарске окупационе трупе налазили на територији Србије, поново долази до враћања Косте Пећанца у Србију. По избијању Топличког устанка, већина народа се подигла против бугарских окупатора да брани своја огњишта. У српској врховној команди је направљен план за герилско ратовање унутар бугарске територије у Србији, а за ту улогу је одређен поручник Коста Пећанац. Пећанац је већ чуо за покрет још једног комите Косте Војиновића- Топличког који је већ водио борбу против Бугара. Поручник Пећанац је авионом пребачен у горњу Топлицу. Састао се са Костом Војиновићем 9. октобра 1916. у селу Гргуре код Блаца. Војиновић је предлагао муњевиту акцију, а Пећанац да буде изабран за вођу, па тек тада акцију. Пошто је Војиновић наставио ратовање, Пећанац му се придружио. Своје одреде Пећанац води против Бугара код села Петровац у околини Лесковца, али је ту био поражен и изгубио је доста својих војника. Одреди Косте Пећанца марта 1917. нападају Куршумлију и после победе улазе у град где народ кличе Кости Пећанцу и његовим четницима. После бугарске офанзиве из правца Ниша, Пећанац се повлачи према планини Радан. Напада Босилеград крајем априла 1917. Тада је излетео из свог склоништа, сакупио одред од 130 комита и кренуо на Бугаре. После заузимања града, спалио га је. Бугари предузимају још жешћу офанзиву крајем маја 1917. на читаву Топличку територију, а Пећанац се повлачи са својим четницима. Бори се за Пећ, Метохију и Санџак. Оставља самог Косту Војиновића бугарским потерним одељењима, а овај да не би пао жив бугарима у руке извршава самоубиство.

Након рата, Коста Пећанац учествује у гушењу Арбанаске побуне на Косову, а једно време ради као изасланик пуковске коморе. Изабран је за вођу удружења српских четника „Петар Мркоњић“ у априлу 1932. које се супроставља владајућем режиму. Долази до подела у четничкој организацији, па тако један број се издваја и формира „Удружење старих четника“, на челу са Илијом Трифуновићем Бирчанином. Пећанац остаје веран монархији и ради на омасовљавању свог покрета.

У Априлском рату налази се као командант Пете армијске области у Скопљу. За време окупације, у духу наредби коју је добио, Коста Пећанац шаље разне емисаре у разне крајеве Србије и наређује да говоре народу о узроцима капитулације и да под хитно стварају расположиве снаге за борбу против окупатора као четничке одреде. Они су, поред разговора на терену позивали угледне грађане и официре да долазе у Горски штаб који се тада налазио на планини Соколовици, близу Куршумлије. Захтевао је да се још не отпочиње са борбом против немачке и италијанске војске, да сви поштују окупаторску власт, не изазивају окупатора због репресалија и не чине ништа без његовог одобрења. Своју четничку активност, Пећанац је највише развио на подручју источне и јужне Србије. Након сабора на планини Видојевици, одржан је велики скуп у Лесковцу. Тада је Пећанац формирао Јаблански и Медвеђански четнички одред. Након тога, Пећанац одлази у Шумадију, где је на планини Букуљи 27. августа 1941. издаје проглас у коме позива све партизане да се врате својим кућама или ће он кренути да их уништи. Коста Пећанац је успоставио сарадњу са генералом Миланом Недићем у Београду, стављајући му своје одреде на располагање. Пре тога, Пећанац се преко Вере Пешић, одличног обавештајца повезао и са Немцима. Тада Коста Пећанац започиње оружане борбе против патизанских одреда. Након повлачења партизанског Врховног Штаба у Санџак крајем 1941. делатност Пећанчевих четника полако слаби. Пећанац ради на придобијању народа и уништењу преосталих партизанских одреда у источној Србији. Након пролећне офанзиве 1942. године и разбијања партизанских преосталих одреда у источној Србији, Пећанац је распустио своје одреде у Србији. Са својих 100 четника и старешина одлази у Соко Бању, где је примио апанажу од Владе националног спаса у Београду.Делатност Косте Пећанца је сада у циљу да преко Немаца покуша да уништи покрет Драже Михаиловића и тако да остане једини војвода у Србији. Када је Врховна Команда ЈВуО (Југословенска Војска у Отаџбини) ухаватила поруку да Пећанац жели да прода Михаиловића за 700.000 златних марака, Дража Михаиловић наређује команданту Делиградског корпуса, мајору Бранимиру Петровићу да се уз помоћ тројки ликвидира Коста Пећанац.

Четничка тројка у саставу Бранимир Петровић, Тилко Динић и Будимир Митровић је на превару ухватила војводу Косту Пећанца у селу Николинцу близу Соко Бање и заклала га 25. маја 1944. Коста Пећанац је сахрањен на њиви једног сељака на 20 метара од пута Соко Бања-Књажевац.

Након Пећанчеве погибије, већи део његових снага приступио је покрету Драже Михаиловића, а мањи број се прикључио народноослободилачкој војсци.

Петар Баћовић


Петар БаћовићПетар Баћовић, четнички потпуковник и војвода.

(- април 1945, Јасеновац.)

Биографија
Правни факултет и Војну академију је завршио у Сарајеву пре рата. Радио је као адвокат широм Југославије.

После капитулације војске Краљевине Југославије, одлази у Босну. По формирању Владе националног спаса генерал Недића, долази у источну Босну, а затим је вршио функцију шефа кабинета министра унутрашњих послова владе Милана Недића у Београду.

Недићев апарат је напустио почетком 1942. године, када одлази у Херцеговину и придружује се четничким формацијама у Херцеговини. Од јануара 1942. до јуна 1944. био је командант Команде оперативних јединица источне Босне и Херецеговине. Са мајором Војиславом Лукачевићем боравио је у специјалној мисији Драже Михаиловића у Каиру. 14. фебрауара 1944. послат је у Италију као пратња шефа енглеске војне мисије пуковника Вилијама Бејлија. У Барију је разоружан и враћен у Југославију без пртљага. Након тога, Баћовић се стално налази у штабу са Дражом Михаиловићем.

Априла 1945. придружио се групи која је напустила Дражу Михаиловића. У покушају да се са њима пребаци на територију под командом савезника, ухваћен је од Усташа на Лијевче Пољу, спроведен до Јасеновца и ликвидиран као и већина других официра крајем априла 1945. године.

Радослав Ђурић


четнички мајор и пуковник ЈНА.

(1906 - 1989)

Биографија
Рођен је у Илиџи поред Сарајева 1906. године.

Основну школу и гимназију је завршио у Сарајеву, а Војну Академију у Београду. После убиства Краља Александра био на разним дужностима у војсци Краљевине Југославије. 1940. године био је начелник за везу при 2. Армији, а ту га је и затекао рат.

За време априлског рата био је начелник штаба Босанске пешадијске дивизије са средиштем у околини Бања Луке. После распада фронта на сектору 2. Армије, мајор Ђурић се повлачи према Сарајеву где га сустиже и капитулација. Одлази илегалним путевима ка Београду и једно време живи под окупацијом. У Београду успева да успостави обавештајни пункт југословенске краљевске војске која је избегла заробљавање с намером да не признају окупацију, већ да беже у шуму.

Тражио је везу да се повеже са организацијом пуковника Драже Михаиловића која је тада са партизанским одредима водила веће борбе у западној Србији.

По заузећу Чачка у септембру 1941. одлази на слободну територију. Пуковник Дража Михаиловић му поверава команду над свим четничким снагама у сливу Западне Мораве, а затим га поставља и за команданта свих четничких снага које ће заједно са партизанским вршити опсаду Краљева почетком октобра 1941.

После отпочињања грађанског рата, 2. новембра добија преко официра за везу наређење о повлачењу снага са опсаде Краљева. Одбија да изврши ово наређење са изговором да не жели отпочињање братоубилачког рата и одлази на нове преговоре са партизанским представницима. На своју руку пише писмо партизанској Врховној команди у Ужицу и захтева да се прекине братоубилачки рат.

Касније је као четнички официр и главни делегат био на свим преговорима са партизанским делегатима о престанку сукоба. Последњи контакт са партизанима имао је 27. новембра у Прањанима када се налазио на челу мешовите комисије за утврђивање кривца за почетак сукоба.

После повлачења главнине партизанских снага, одлази на Равну Гору почетком децембра 1941.

У јануару 1942. добија задатак да обиђе све срезове по Србији и да обавештава о томе Врховну Команду. Једно време борави у рејону Кнића, затим у Мионицу и Горњи Милановац.

22.јануара 1942. поново се састаје са Михаиловићем и добија задатак да иде у источну Босну да би обишао четнике Јездимира Дангића и да однесе три радио-станице. 15. марта 1942. стиже у Братунцу, где се по први пут сусрео са мајором Дангићем.

После мисије у Босни, мајор Ђурић одлази на подручје планине Чемерник, а затим у Македонију да би учврстио четничку организацију. По формирању првих корпуса у Србији, мајор Ђурић је постављен за команданта Јужноморавског корпуса, са Горским Штабом бр 110. Истовремено је био команднат београдске четничке организације која је мобилисале људе да се прикључују четницима.

По доласку на подручје јужне Србије, борави на територији Јабланичког среза, а потом врши организацију и у Власотиначком, Врањском и Кумановском срезу. 7. априла 1942. долази на подручју Власотинца и почиње са организацијом Власотиначког корпуса. У јесен 1942. године добија наређење да ухвати везу са Дамњаном Велчевим у Бугарској и пуковником Зервасом у Грчкој и да их мобилише за борбу против Немаца. Почетком 1943. године организовао је обавештајну службу у Нишу. наредио је неколико ситних диверзија на прузи Ниш-Скопље, код Беле Паланке и Островице. Одбио је наређење Драже Михаиловића да сруши пругу јужно од Врања у тренутку када су почели ослободилачки покрети у Грчкој и Бугарској. Под изговором да нема експлозива, мајор Ђурић је већ увелико припремао бекство у народноослободилачки покрет. На подручју јужне Србије остаје све до половине 1944. године. Тада му је у штаб стигла и прва британска војна мисија који су предводили мајори Џорџ Лоу (George Low) и Ели Поповић (Elly Popovich)


Ели Поповић и Радослав Ђурић у јужној Србији 1943.У марту месецу 1944. увелико се спрема да оде у партизане. Последњи састанак који је имао са мајором Драгутином Кесеровићем 17. марта 1944. тицао се тога да мајор Ђурић учествује са својим корпусом у одбрани подручја Јабланице и Топлице од партизанских снага, које су покушавале да искористе упад трупа Црвене Армије и да развију фронт у Србији.
Ово је одбио, с образложењем да нема довољно људи за такву широку акцију. Међутим, прави разлог одласка мајора Ђурића у партизански табор била је његова афера са својом шифранткињом Вером Пешић, која је била агент Гестапоа. Мајор Радослав Ђурић је после њене осуде на смрт због шпијунаже лично одложио егзекуцију, с образложењем да се Вера Пешић по ослобођењу изведе пред народни суд који ће јој судити за издају верности Краљу Петру II. Овакав Ђурићев потез у првом реду је био сумњив команданту Гњиланске четничке бригаде, који је организовао пуч са својим војницима и тражио његову смену. Мајор Ђурић јавља почетком маја 1944. Дражи Михаиловићу да је све пучисте затворио и сменио њихове официре.

Тада је против Ђурића устао мајор Јован Стевановић и 18. маја са Вардарским, Јужноморавским и Јабланичким одредима блокирао Ђурићев штаб код Лесковца. Мајор Ђурић се предао и против њега је припремано војно суђење за издају и шпијунажу. Мајор Радослав Ђурић је већ 27. маја успео да побегне из затвора и прикључи се најближим партизанским одредима. Вера Пешић и њена мајка су ухвашћене и стрељане 18. маја 1944. на Бањској Реци.

За наследника мајора Ђурића прво је постављен мајор Јован Стевановић, а затим мајор Ранко Стошић.

По преласку Радослава Ђурића у партизански покрет, он постаје командант Јужноморавске дивизије НОВ и ПОЈ-а. Учествовао је у разбијању четничких и љотићевских снага у Јабланици и Топлици. Убрзо је као искусан официр постављен за помоћника начелника Главног Штаба за Србију и првог заменика генерала Коче Поповића.

У завршним операцијама за ослобођење Србије учествује у борбама против Четврте групе јуришних корпуса код Ибра, Копаоника, Топлице и Јабланице. Након краљевог говора од 9. септембра, радио је на мобилизацији доскорашњих четника у партизане по читавој јужној Србији.

Из рата је изашао са чином пуковника Југословенске Армије. После рата, обављао разне дужности у војсци. Био је на служби у Нишу, Алексинцу, Прокупљу, Приштини итд.

Сведочио је на суђењу против Драже Михаиловића 1946 године.

Пензионисан је 1948. године.

Повукао се у свој стан у Београду где је и умро 1980. године.

Објавио је за живота књигу својих сећања из рата.

Предраг Раковић


Предраг РаковићПредраг Раковић, четнички мајор и војвода Љубићки.

(Пријевор код Чачка - 15. децембар 1944, Миоковци, код Чачка)

Биографија
Основну школу и гимназију завршио у Чачку. За време гимназијских дана дошао у сукоб са напредном комунистичком интелигенцијом. По одласку у Београд, уписује Војну Академију.

За време априлског рата био је на службовању у жандармеријској станици у Чачку. Избегао је заробљавање и повезао се са групом пуковника Драже Михаиловића.

На Равну Гору је дошао почетком јуна 1941. Ту је добио инструкције да организује Љубићки срез са поручником Радишом Чековићем. Раковић је формирао први четнички одред у Пријевору и околним селима.

По појављивању првих партизанских одреда у Љубићком срезу, Предраг Раковић води заједничке преговоре у селу Губеревцу 21. јула 1941. са партизанским представницима које је предводио Момчило-Моле Радосављевић око заједничке борбе са Немцима.

Учествовао је са партизанским одредима у освајању Чачка. По повлачењу главнине четничких снага из Србије крајем 1941, Предраг Раковић остаје са једним делом својих снага у Србију и добија овлашћење да се легализује под командом генерала Милана Недића како би прикупљао оружје од српских добровољачких јединица.

По наређењу пуковника Косте Мушицког, командант Петог добровољачког одреда, капетан Марисав Петровић је легализовао Раковићев одред 1. маја 1942. под именом "Самостални четнички Љубићки одред Танаско Рајић", а седиште му је било у Чачку.

Након неуспелог атентата који је организовао Војко Чвркић на Дражу Михаиловића, поручник Раковић је изведен пред Војни Суд због небудности. Ипак је пресуда донета у његову корист и он је ослобођен кривице.

По организацији ЈВуО у Црној Гори у лето 1942., поручник Раковић је унапређен у чин капетана и дата му је улога команданта Другог Равногорског корпуса који се налазио у Србију. Недалеко затим, по указу југословенске владе у Лондону, капетан Раковић је унапређен у чин мајора и дат му је орден "Карађорђеве звезде".

И поред тога што се налазио као легализовани командант у Србију, Немци су у лето 1943. спалили родну кућу капетана Раковића у селу Пријевору код Чачка. Његова мајка и најмлађи брат су на време успели да побегну. Исте године, Раковић је од старог Илије Бирчанина добио и титулу четнички војвода.

По образовању "националног фронта" против комунистичке опасности, мајор Раковић је послат у лето 1944. послат у Београд као пуномоћник генерала Михаиловића да координира између Милана Недића и Михаиловића у ради заједничких циљева. У Београду му је за политичког саветника додељен Александар-Цинцар Марковић, министар спољних послова у влади Цветковић-Мачек. Тада је у Београду уместо убијеног пуковника Милоша Масаловића, на месту шефа војног кабинета Милана Недића доведен предратни Михаиловићев пријатељ, генерал Миодраг Дамјановић, који се вратио из немачког заробљеништва. Тако је Михаиловић преко Дамјановића и Раковића искоришћавао споразум са Недића да би од њега узимао оружје и муницију за потребе своје војске.

Главну улогу у том послу одиграо је лично мајор Раковић и његова мудра политика. Раковић је преко генерала Дамјановића успео да издејствује да се ЈВуО упути 10.000 пушака, 50.000 метака, 20.000 пари униформи и 100 милиона из Народне Банке у Београду.

По одлуци Владе Националног Спаса да се све њене формације претопе у четничке под команду генерала Михаиловића, мајор Раковић је напустио Београд и поново се вратио у западну Србију јел је требао да се заустави партизански продор из Босне.

Раковићев комбиновани корпус се супроставио партизанској дивизији која је надирала у Србију. По уласку трупа Црвене Армије у Србију крајем лета 1944., Раковић је био притешњен око Чачка. Ту је писао командантима Совјетске војске да заједно нападну Немце. Ускоро је пристигао контигент тзв.Југословенске добровољачке бригаде пуковника Марка Месића који је захтевао да се Раковић и његови одреди хитно ставе под заповедништво Тита.

Мајор Раковић ово није прихватио, па је покушао самостално нешто да учини. 6. октобра 1944. у сарадњи са мајорима Дујом Смиљанићем, Драгишом Пеливановићем и потпуковником Драгославом Рачићем напао је Немце у Чачку, али без успеха. У околини града га је сустигло потерно одељење КНОЈ-а, које га је прогонило, па је Раковић са све радио-станицом морао да бежи.

Задатак који је по одласку у Босну Дража Михаиловић поставио Раковићу тицао се да обезбеди повратак главнине четничких снага у западну Србију и да обавештава Врховну Команду о најновијим догађајима.

Мајор Раковић је чинио све на обједињавању преосталих четничких снага у Србију, наступајући у име Врховне Команде. Почетком децембра 1944., Раковић се са радио-станицом сместио у селу Миоковци близу Чачка. На "Светог Николу" је послао последњу поруку Дражи Михаиловићу.

15. децембра 1944. у јутарњим часовима, батаљон из састава Друге пролетерске дивизије је дознао где се крије мајор Раковић и одмах је блокирао село и кућу где се Раковић са својим пратиоцима сместио. Командант батаљона је позивао Раковића на предају. Да не би жив пао у руке партизана, мајор Раковић је извршио самоубиство, док се његова пратња предала. Заробљена је и радио-станица, а у торби мртвог Раковића пронађене су и шифре за радио-станицу. Тело мајора Раковића је тога дана било изложено на пијаци у Чачку.

Мајор Предраг Раковић је био познат и као најригорознији четнички командант. Поред тога, као командант Другог Равногорског Корпуса због недисциплине и самовоље казнио је смртном казном потпуковника Милутина Јанковића и пуковника Јеврема Симића-Дршку.

Најмлађи брат мајора Раковића који је побегао испред Немаца 1943., Живорад Раковић догурао је до места професора Београдског универзитета, а једно време је био и народни посланик у Савезној скупштини.

др Живко Топаловић (1886. - 1972.), правник и српски политичар XX века, противник комунистичког режима.

Рођен је 21. марта 1886. у Ужицу.

Матурирао у Ужичкој гимназији 1904. затим одлази у Београд где је завршио Правни факултет, на коме је докторирао кривично право. Од 1910. до 1912. стручно се усавршавао у Берлину и Паризу. Његову европску турнеју прекинуо је Први Балкански рат. Као резервни официр учествује у оба балканска рата и учествује у борбама за Куманово и на Брегалници. По завршетку балканских ратова, наставља усавршавање.

У Ужицу упознаје Димитрија Туцовића и Радована Драговића и Драгишу Лапчевића, покретаче модерне социјалистичке мисли. Тада постаје поборник социјалистичке струје.

Први светски рат [уреди]
По избијању Првог светског рата, учествује у борбама на Церу и Колубари. Био је јадан од бораца који је сахранио погинулог Димитрија Туцовића на Врапчем Брду новембра 1914. Тешко је рањен 1915. код Београда и заробљен од Макензенове војске. Размењен је тек 1918. године.

Тада се активно укључује у политичке процесе стварања југословенске државе. Био је учесник Крфских саветовања, агитовао је за југословенство међу католицима у Далмацији, Боки и довео је делегацију Хрватске на проглашење уједињења 1. децембра 1918. у Београду.

Међуратни политички живот [уреди]
После рата, поред адвокатских послова, бавио се политичким радом. Био је учесник на оснивању Комунистичке партије Југославије 1919. у београдском хотелу Славија као председник социјалистичке странке. Убрзо је изабран у централно партијско веће, као други секретар, одмах иза Филипа Филиповића.

Из чланства КПЈ иступио је оног тренутка када се КПЈ приклонила Коминтерни. Отада је једино био вођа социјалистичке партије.

Противио се и аутократском режими краља Александра. Био је представник слободног синдикалног покрета при Међународној конференцији у Женеви. Затим се бавио публицистичким радовима и адвокатуром.

Из политичког живота се постепено повлачио по убиству краља Александра у Марсељу. Остао је једино адвокат.

Други светски рат и окупација [уреди]
За време окупације, живео је у Београду и није имао никаквих контаката све до 1943. године.

На позив Драже Михаиловића да се нађе у оквирима његовог покрета, др Живко Топаловића у априлу 1944. пристиже на Равну Гору са својом супругом. Још тада, др Топаловић је успоставио блиске контакте са лидером британских лабуриста Клементом Атлијем. То је нарочито одговарало Дражи Михаиловићу, који је веровао да ће Черчил после рата изгубити изборе, па је то био додатни разлог да се још чвршће повеже са Топаловићем.

По доласку на Равну Гору, Живко Топаловић је добио највише политичке положаје у читавом покрету. Био је трећа политичка личност, одмах иза Васића и Стевана Мољевића. Одиграо је значајну улогу на Светосавском конгресу од 25-28. јануара 1944. у селу Ба. Био је један од креатора Башке резолуције. Тада је изабран за председника новообразоване Југословенске Демократске Заједнице (ЈДЗ) и постао је један од чланова четничког Централног националног комитета, обављајући различите дужности. Касније је примљен у Извршни одбор ЦНК.

Као један од угледнијих политичара у Равногорском покрету, Дража Михаиловић га у мају 1944. шаље у дипломатску мисију у Италију заједно са капетаном Звонком Вучковићем, који је био предвиђен за војну мисију.

Непосредно пре формирања привремене владе ДФЈ по споразуму Тито-Шубашић, сам др Иван Шубашић се срео са др Живком Топаловићем у Барију и тражио да уђе у новооформљену владу. Топаловић је то одбио, а и сами руководиоци НКОЈ-а нису желели да виде Топаловића у новој влади, под изговором да је он искомпромитована личност.

Живко Топаловић је имао задатак да стави савезницима до знања циљеве, војну снагу и спремност четничког покрета и да све четничке јединице стави под савезничку команду.

У свом меморандуму савезничким владама почетком августа 1944. узалудно је упозоравао да се грађански рат у Југославији налази у својој највишој фази у којој учествује око 300.000 људи.

Топаловић је српску ситуацију почетком септембра 1944. оценио као трагичну и равну Косовској из 1389. године. У писму које је упутио Дражи Михаиловићу, др Топаловић, јасно му је предочио слабости покрета и упозоравао на много бољу организованост партизанског. После потпуног уништења четничке организације у Југославији, др Живко Топаловић је ухапшен са својом супругом у Италију.

Није предат југословенским властима, већ је протеран у Француску. Одатле одлази у Швајцарску где пише низ чланака у којима критикује Западне савезнике због напуштања Михаиловића у рату. На судском процесу против Драже Михаиловића у Београду осуђен је у одсуству на 20 година затвора.

Послератно деловање [уреди]
Почетком 1948. одлази у Париз где оснива "Међународни социјалистички биро", у коме су сарађивали познати социјалисти. У Паризу је објавио већи број чланака на пет светских језика о политичким приликама у комунистичкој Југославији и читавом радничком покрету у Европи. Критиковао је Петогодишњи план, законе о аграрној реформи, конфискацији, национализацији и привременом откупу. Био је велики критичар Информбироа, називајући га "Тамница Европе".

Био је главни уредник часописа "Le Bireau" (Биро), који се бавио економским и политичким питањима тадашње Европе.

Био је учесник на оснивачком састанку Међународног федералистичког покрета у Стразбуру (1948), Конгреса народа Европе, Азије и Африке у Паризу (1949.), на оснивању првог југословенског слободног синдиката (1949), на оснивању Удружења српских федералиста (1956.).

У Паризу је уређивао часопис "Le Syndicalisme Exile" (Синдикални лист у иностранству) и "La Future" (Будућност). Објавио је две расправе на француском и седам књига на српском језику. У првим чланцима, др Живко Топаловић је описивао тешкоће синдикалног и социјалистичког покрета у Србији и Југославији, док је у других пет књига бранио Дражу Михаиловића и читав његов покрет.

Почетком седамдесетих одлази у Беч, где остаје до смрти. Последње године свога живота издао је своју последњу књигу под насловом "Како су комунисти дограбили власт у Југославији". То је била тротомна књига са следећим насловима: "Борба за будућност", "Грађански рат", "Како су комунисти дограбили власт у Југославији".

Крагујевачки Погледи су сва три дела објавила 1999. године под насловом "На Равној Гори".

др Живко Топаловић је умро 11. фебруара 1972. године у Бечу.