Бајо Станишић

Бајо СтанишићБајо Станишић, Четнички пуковник

(1890 - 1943)

Биографија
Рођен је је у Винићима код Цетиња 1890. године.

Основну школу завршио је у Барама Шумановића, а подофицирску школу на Цетињу 1907. године.

У Првом и Другом балканском рату био је командир Винићке чете. Рањен је на Скадру 29. октобра 1912. године. У Првом светском рату је официр, па је 1916. године интерниран у немачки логор "Boldogason" у ком је провео све до пада Аустро-Угарске 1918. године. Примљен је у југословенску краљевску војску, па је службовао у Београду, Марибору, Билећи и Требињу.

У Билећи је вршио дужност командира Подофицирске академије. Чин пуковника добио је 1940. године.

За време априлског рата био је командант је 38. пука који је једини напредовао код Скадра у војним операцијама. По капитулацији се повезао са Црногорским официрима, међу којима су били Павле Ђуришић и Ђорђије Лашић и почео припреме за дизање устанка.

За време Тринаестојулског устанка 1941. био је и члан привремене команде народноослободилачких група Црне Горе, а крајем јесени се налазио у штабу Вражегримско-Паковићко-Петрушинског Народноослободилачког покрета. Пуковник Бајо Станишић је протестно напустио Врховни штаб устаничке војске и са Бјелопавлићима формирао четничку формацију чији је био командант.

Са италијанским представницима је направио споразум 11. фебруара 1942. године у село Рсојевићи, код Даниловграда и отворено се изјашњавао против НОП-а. Био је у свим борбама које су се у братоубилачком рату водиле на простору Црне Горе читаве 1942. године.

Почетком 1943. пуковник Станишић се налазио у Херцеговини, организујући своје одреде ради уништења партизанског покрета.

У јесен 1943. са генералом Блажом Ђукановићем је преселио свој штаб у манастир Острог. Врховни партизански штаб дао је задатак Петој пролетерској црногорској бригади да опседне и ликвидира Станишићев и Ђукановићев штаб у самом Острогу.

Напад је почео 17. октобра 1943. Зидине острошког мамастира тучене су топовима. Блажо Ђукановић и Бајо Станишић су давали жилав отпор из самог манастира. Пуковник Станишић се повукао у Горњи острошки манастир, мисећи да ће му стићи помоћ из Никшића. После 4 дана опсаде, 21октобра предао се први генерал Ђукановић са нешто војника, а затим је осуђен на смрт и стрељан. Једини отпор је остао да пружао пуковник Станишић са своја два синовца. И поред партизанског повика да се преда, Станишић остаје до краја. Пред његову смрт, самоубиства су извршили његови синовци, а он је погинуо пуцајући са прозора Острошког манастира.

Тело му је бачено низ острошке литице. После његовог погубљења, запевана је партизанска песма:

Божидар Ћосовић-Јаворски

Божидар Ћосовић-Војвода Јаворски је рођен у селу Брезова код Ивањице.

Пре рата је био сеоски трговац и зеленаш. После априлског слома, Божа Јаворски формира своју групу, а себе проглашава за Војводу Јаворског.

Група је вршила отимачине и пљчкање села у моравичком срезу. У лето 1941. Божа Јаворски се проглашава Војводом организације Драже Михаиловића. Пошто је организација ЈВуО чула много лоших појединости о њему, одрекла га се.

Тада Божа Јаворски приступа организацији Косте Пећанца, а истовремено се проглашава и за војводу организације Драже Михаиловића.

Као двојаки војвода, Војвода Јаворски дејствује једино у своје име.

Као Пећанчев човек, а истовремено и непоуздан елеменат за организацију ЈВуО, прекио суд ЈВуО га је тајно осудио на смрт.

Четничка тројка га је пронашла јула 1943. на Голији и на спавању убила.

Драгиша Васић

Драгиша Васић ј ебио српски књижевник, академик и адвокат.

(Горњи Милановац 2. октобар 1885 - јун 1945, Бања Лука)


Драгиша Васић
Биографија
Као младић послат је на школовање у Београду. Првог светског рата студирао је књижевност и права. Био је угледни професор књижевности и правник у Београду. Ипак, одбацио је права и посветио се једино књижевности. Био је добар писац и песник. Рано је остао удовац. Прва жена му је била кћи председника Српске владе др Ивана Рибарца. У Први светски рат је отишао са чином резервног поручника војске краљевине Србије, да би се из рата вратио са чином мајора у резерви. Драгиша Васић је био велики поборник организације „Црна Рука“. Протествовао је код тадашњег председника владе Пашића да се генерал Драгутин Димитријевић Апис пусти на слободу. После Солунског процеса заоштрио је односе са државом. По завршетку рата, одлази у Горњи Милановац и наставља да се бави књижевношћу.

Бавио се писањем и историјских дела. Овековечио је бурни Мајски преврат и убиство последњег Обреновића у својој књизи „ Деветсто трећа“(1920). Детаље о убиству последњих Обреновића дао му је поручник Михаило Вемић који је једва извукао живу главу на Солунском процесу. Прелаз Српске војске преко Албаније овековечио је у својој књизи приповедака "Утуљена кандила"(1922). Комунистичком покрету се замерио својом књигом „Црвене Магле“ (1924). Васић је сматрао да је комунизам тренутна појава и да ће врло брзо нестати.

Драгиша Васић одлази у Москву 1925. године. Ту је упознао своју будућу супругу. Из тога брака родила му се ћерка Татијана. Заједно са будућом супругом враћа се поново у Београд где она почиње да предаје књижевност у једној београдској гимназији. Као једног од угледнијих човека тога времена, додељена му је титула Академика, а врло брзо Драгиша Васић постаје потпредседник Српског Културног Клуба са средиштем у тадашњем Капетан Мишином здању, одмах по његовом оснивању у Београду 1937. године. Ту се употнао са будућим поборником четничког покрета др Стеваном Мољевићем, који је био председник Бањалучког одбора клуба.

По почетку Априлског рата нашао се на пропутовању по Црној Гори. Одмах након капитулације Југословенске војске, Васић одлази у родно место и повлачи се из јавног живота. По формирању првих партизанских одреда у Таковском срезу, Драгиша Васић, бојећи се да ће пасти у њихове руке и да ће настрадати због својих предратних полемика одлучује да се приклони организацији пуковника Драже Михаиловића.

Из свог села пише неколико писама на Равну Гору. По наређењу пуковника Михаиловића, мајор Миодраг Палошевић и поручник Звонко Вучковић долазе воловским колима по њега преобучени у сељаке половином августа 1941. Већ 17. августа Драгиша Васић стиже у штаб Драже Михаиловића у место звано Бабина Глава на Равној Гори. Пуковник Михаиловић је добро знао предратне заслуге Драгише Васића па га је убрзо уврстио у свој штаб као политичког делегата. Васић је почео да политички уздиже четнички покрет. Убрзо, пуковник Михаиловић поставља Васића за свог личног делегата, а затим и за политичког делегата читаве Врховне Команде. Драгиша Васић се апсолутно противио предлогу пуковника Михаиловића да се Краљевска Југословенска војска преименује у Српску Војску, објашњавајући да има већи број официра који су Хрвати, Муслимани и Словенци, те да је четнички покрет само наставак неуспелог априлског рата старе југослковенске државе. Драгиша Васић се својим залагањима и предлозима врло брзо наметнуо пуковнику Михаиловићу.

За време привремене сарадње партизанских и четничких одреда у западној Србији, Васић је у својству четничког делегата за политичка питања био присутан на свим састанцима. Тако је на другом састанку препознао покрајинског секретара за Ваљевски округ Милоша Минића, несвршеног адвоката из Чачка који се представљао под лажним именом.

По заузећу Горњег Милановца септембра 1941. Драгиша Васић преузима уређење првог листа ЈВуО под називом "Слобода или смрт". Васић је свој целокупшни боравак на Равној Гори од половине августа па све до краја октобра брижљиво бележио у својој првој историји. Васићева „Историја Равне Горе“ је била куцана на писаћој машини и имала је 600 откуцаних страна. Васић је започео своју књигу кратком историјом саме Равне Горе, затим априлским сломом и капитулацијом, организацијом Драже Михаиловића, преговорима са партизанима и своја запажања. Будућа секретарица партизанског чачанског одреда је била особа која је куцала Васићеву историју. Ова историја остала је негде у Србији после повлачења главине четничких одреда децембра месеца 1941. Васић је сакрио да не би пала Немцима у руке. Поред књиге, сакривена је и прва скица грба Четничке Врховне Команде у пећини на Равној Гори коју су Немци пронашли и уништили.

Након повлачења Четничких снага из Србије крајем 1941. одлази у Црну Гору. Стално је био присутан у Врховни Штаб пуковника Михаиловића у Шеховићима код Колашина. По формирању Врховне Команде ЈВуО 27. јуна 1942. Васић је заједно са др Стеваном Мољевићем био задужен за пропаганду. Све до краја рада у четничкој Врховној Команди сматран је за другог човека Равногорског покрета, одмах после генерала Михаиловића. Међутим водећу улогу у четничком покрету почиње полако од 1943. да стиче др Стеван Мољевић. Драгиша Васић је једно време био ван политичих домашаја и боравио је у Гружи коју је држао легализовани одред капетана Предрага Раковића.

Нови подстрек Драгиша Васић добија на Светосавском конгресу у село Ба, близу Љига у другој половини јануара 1944. Драгиша Васић је отворио Конгрес са балкона основне школе Краљица Марија у село Ба пред великом скупином народа. На Конгресу је изабран за члана Централног Националног Комитета (ЦНК), а затим и за секретара Извршног одбора ЦНК. У ЦНК вршио је функцију председника правног и законодавног одбора.

На следећем састанку четничких првака у родном граду генерала Михаиловића 21. октобра 1944., Драгиша Васић је предлагао да се четнички покрет мора очувати по сваку цену. Васић је одбио предлог потпуковника Павла Ђуришића да главнина снага крене у Црну Гору, последне Јадранску обалу и дочека искрцавање савезника. По разлазу са Дражом Михаиловићем, Драгиша Васић напушта четнички штаб код Лознице почетком априла 1944. и са пуковницима Остојићем и Лалатовићем креће преко Дрине у Босну.

Драгиша Васић је био један од ретких четничких бегунаца кога није снашла судбина Лијевче Поља. Са нешто од преко стотину војника и официра одбио је да поверује у гарантије Секуле Дрљевића са Усташама и окренуо натраг према Бања Луци. Међутим ту је колону спазила и опколила бригада Корпуса Народне Одбране Југославије (КНОЈА). Драгиша Васић је одмах признао ко је и шта је. По наређењу министра за Босну и Херцеговину у Влади ДФЈ-а Ђуре Пуцара-Старог одведен је и затворен у Бањалучкој гимназији. Његово заточење нигде није јавно објављено, па су сви мислили да га је снашла судбина Остојића, Ђуришића и Лалатовића у Јасеновцу. То је посведочила његова ћерка Татијана Васић. Једино је знала да јој је отац жив и да није страдао у Јасеновцу. У међувремену, постојале су индиције да су Васића спремали да буде сведок на суђењу Драже Михаиловића. Међутим, по наређењу Ђуре Пуцара Старог Драгиша Васић је изведен на тајно суђење у Бања Луци почетком јуна 1945. По кратком поступку, осуђен је на смрт као главни идеолог четничког покрета Драже Михаиловића. Стрељан је истог месеца у истом граду.

Записници са суђења и пресуда нигде не постоје. У литературама је протурана вест да је Васић страдао у Јасеновцу заједно са осталим похватаним четницима на Лијевче Пољу. Неки аутори су отишли толико далеко да су писали да је Васић уствари замењен за неке похватане Усташе на основу погодбе које су имали Народноослободичачки покрет и Усташка држава пред крај рата, па је тако доспео у комунистичке руке. На основу тих уговора, Комунисти су пустили неке веће Усташке личности да слободно беже Запад док они не затворе потпуно обруч.

Војислав Лукачевић, четнички потпуковник

(1908,Београд - август 1945, Београд.)

Биографија
Рођен у имућној банкарској породици. Гимназију и војну академије завршио у Београду. Имао је чин капетана војске Краљевине Југославије у резерви. Радио је пред сам рат у грађевинском друштву "Батињол".

По капитулацији, приступио покрету Драже Михаиловићу у лето 1941. и у њему остао све до јесени 1944. Лукачевић је био на високим положајима. Био је прво командант Старог Раса, командант Херцеговине, командант групе корпуса. Као четнички командант у Босни, руководио операцијама против НОВ и ПЈ, као и Усташа.Једно време командовао и четничким снагама у Црној Гори и Санџаку. У бици на Неретви руководио четничким положајима око Главатичева, Дрине и Калиновика. Као војни изасланик врховне комнаде ЈВуО фебруара 1943. одлази у Каиро, а затим у Лондон као делегат ЈВуОна венчању краља Петра и краљице Александре. У земљу се поново враћа крајем маја 1944. Лукачевић је био главни преговарач са југословенском избегличком владом у Лондону и разним функционерима око стварање "Независне групе отпора" ЈВуО који би имао задатак да обезбеди повратак краља Петра у земљу и обнову монархије у послератној Југославији.

После упада партизанских снага с јесени у Србију, Војислав Лукачевић септембра 1944. са својом групом санџачких јединица и комбинованим херцеговачким четницима је опколио Немце у Требињу. У току напада на Требиње, 29 херцеговачка НО дивизија је напала његове снаге у граду, што су искористили Немци и повукли се.

Лукачевић бежи према Гацку. Ту се налазила група Енглеза која се још раније искрцала код Дубровника. Лукачевић је отишао да преговара са том групом у намери да се преда и пође с њима. Међутим, разоружан је, ухапшен и спроведен према Никшићу, где је предат партизаниским јединицама.

Против њега, Драгутина Кесеровића и Ђуре Ђуровића је организовано прво јавно послератно суђење у главном граду.

Августа 1945. пред војним судом 1. Армије у Београду организовано је суђење против њега, Кесеровића и Ђуре Ђуровића.

Војни тужилац, пуковник Милош Минић је оптужио Лукачевића да је као командант четничких снага у Босни организовао покољ у Фочи, да је учествовао у истребљењу муслиманског становништва, да је сарађивао са окупатором у четвртој и петој непријатељској офанзиви, да је вршио злочине над припадницима НОП-а и да је сарађивао са квинслишком владом генерала Милана Недића.

Војно веће га је као и Кесеровића осудило на казну смрти стрељањем. Казна је извршена у Београду крајем августа 1945. Место стрељања никада није објављено.

ГОЂЕВАЦ МИЛОРАД ДР. (1/3 1860, Ваљево - 1933. Београд), лијечник и национални радник, покретач и организатор српске четничке акције.

Гимназију је свршио у Београду 1880, а медицину у Бечу 1889. Четири године служио је као државни лијечник у Књажевцу и Београду, па је онда ступио у службу београдске општине, у којој је остао до 1/4 1925. Од 1899 био је шеф општинског санитета. Као општински лијечник дошао је Гођевац у додир са Старосрбијанцима и Македонцима, који су живјели у Београду, залазио у њихове радње, упознао се са њиховим животом и преко њих са приликама на југу. Тако се упознао и са четницима, који су долазили у Београд на зимовање, и који су припадали бугарској комитетској организацији. Од њих је Гођевац сазнао, да нема другога спаса за српско име у тим крајевима него поћи истим путем, којим су Бугари још раније пошли. и који их је довео чак до Бујановца и Врање на нашој граници, до Охрида на западу и до Солуна на југу.

Гођевац је за ту идеју загријао свога интимног пријатеља, Луку Ћеловића, предсједника Београдске Задруге, и тако су они основали први одбор за потпомагање четничке акције у Старој Србији. Тајно од владе, Гођевац и Ћеловић започињу рад. Послије 29/5 1903 пришао им је и ђенерал Јован Атанацковић, али и влада и конзули из наших конзулата на југу били су апсолутно противни четничкој акцији. У мају 1904 била је послата од одбора из Београда прва чета војводе Анђелка, која се сукобила на Четирцима са турском војском и сва изгинула. То је изазвало буру у Београду. Београдска штампа, инспирисана из службених кругова, напала је најоштрије Гођевца и другове му, што шаљу људе на клаоницу. Али већ крајем исте године четнички покрет је узео толиког маха, да су се одушевили њиме и Београд и цијела земља. Идеја Гођевца и другова триумфирала је. За непуну годину дана четничке акције добило се више, него кроз дуге године пропаганде. Послије Милоша Милојевића ни један наш човјек није се толико заложио у раду за Стару Србију као Гођевац Почетком априла 1925. Гођевац је изишао из општинске службе и постао начелник Министарства Социјалне Политике, а послије мјесец дана је пензиониран.

Јован Дероко
Четнички капетан, Јован В. ДерокоЈован В. Дероко (1916, Прокупље - 6. новембар 1941, Село Љубић код Чачка), четнички капетан II класе.


Биографија
Рођен у сиромашној породици. Након избијања Топличког устанка, породица се пребацила у источну Србију.

Војну академију је завршио у Београду неколико година пред почетак Другог светског рата и убрзо је унапређен у чин капетана. За заслуге у служби одликован је орденом белог орла, а потом је унапређен у чин капетана II класе и преведен у ђенералштабну припрему. Пред почетак рата у Југославији службовао је у Загребу као артиљеријски капетан. На том положају га је дочакао и Априлски рат. Његов дивизион је био распоређен на периферији Загреба где је доживео издају хрватских официра. Пошто је немачка армија без борбе ушла у Загреб, капетан Дероко се повлачи у правцу Црне Горе да би избегао заробљавање и наставио евентуални отпор по Симовићевом плану Р-41 на Бојани.

Након потписивања капитулације, са неколицином официра одлази у Боку Которску у намери да се повеже са избегличком владом у Лондону и стави јој се на располагање као официр који жели да настави борбу. Ту му се придружио и поручник Звонко Вучковић који је после капитулације побегао у Црну Гору.

Капетан Дероко је у Боки Которској сазнао да се негде у западној Србији крије и пуковник Михаиловић и тражио је везу да дође до њега. Дероко је ускоро ухватио везу са истакнутијим политичарима који су му открили где се налази пуковник Михаиловић. Капетан Дероко стиже на Равну Гору половином јуна и убрзо се истиче као један од најспособнијих команданта. Поред тога, Јован Дероко је био најмлађи капетан у читавој четничкој организацији. После организације првих четничких одреда, Дероко је добио задатак да организује Љубићки срез.

У првим четничко-партизанским акцијама у западној Србији, Јован Дероко је учествовао у ослобођењу Чачка заједно са Јеличким партизанским одредом. У граду су заробљена два немачка топа која су одмах предата капетану Дероку који их је уврстио у своју јединицу. Тако је Дероко постао командант прве артиљеријске јединице четничких снага у западној Србији. По ослобођењу града, Дероко је постављен за привременог представника четничке команде у Чачку, док је Ратко Митровић био одређен са представника партизанске команде. Пуковник Михаиловић је затим капетану Дероку поверио дужност начелника штаба Врховне Команде, а затим му је додељена команда над артиљеријском јединицом која је учествовала у опсади Краљева.

Опсада Краљева је изведена у току првих дана октобра и трајала је скоро месец дана. Командант четничких снага био је мајор Радослав Ђурић, а капетан Дероко је имао функцију Начелника Штаба мајора Ђурића и истовремено команданта артиљеријских јединица које су биле лоциране на Ибру. Током опсадних дејстава, Дероко је успео да онеспособи немачки аеродром у околини Краљева (данас Лађевци) и да пресече комуникацију Краљево-Београд.

Неуспех опсаде Краљева је био праћен и почетком грађанског рата између партизана и четника. После четничког напада на Ужице 2.новембра 1941. (Битка на Трешњици), Дероко је посео нове положаје. По отпочињању првих озбиљнијих борби између четника и партизана, капетан Дероко је предстаљао четничку делегацију на преговорима о престанку сукоба. Први састанак је одржан у селу Дракчићи близу Чачка. На том састанку се поред Дерока појавио и мајор Ђурић са четничке и Средоје Урошевић-Уча са партизанске стране. Међутим преговори су завршени без резултата. За време преговора, Дероко је наредио да се ухапси партизанска делегација као одговор на напад партизана на четнички штаб у Чачку. После мучних преговора, Дероко је ипак ослободио делегацију, али су партизани тада већ опкољавали село. Тако је дошло до оружаног обрачуна који је трајао све до протеривања Дерока и његове групе из села.

Тада је Дероко посео са топовима нови положај на Љубићу у намери да изврши бомбардовање Чачка којег су тада држали партизани. Партизанска извидница открила је Дероков положај на Љубићу, па је као превентива упућен Јелички партизански одред да осујети Дерока. До борбе је дошло у поподневним часовима 6. новембра 1941. на Љубићу. Партизани су гледали да униште два топа са којима је Дероко располагао. Дероко је заузео положаје на брдашцу поред једног потока са којег је имао добар увид у ситуацију на терену. Међутим у покушају да одбије партизанску колону која је напредовала уз брдо, погинуо је поред својих топова када га је пушчано зрно погодило у главу. После тога, партизани су преотели два топа и уврстили их у састав својих јединица.

По другој верзији, Дероко је био лакше рањен, па је сишао до потока да превије рану. Ту га је пронашао један партизански вод и стрељао на лицу места.

Када је погинуо Дероко је имао свега 25 година. Био је један од најмлађих капетана у војсци Краљевине Југославије и један од способнијих команданата. За Дерока је важила нарочита максима да је био изврстан „диверзант“. Он би ноћу са још двојицом пратилаца разоружавао на препад немачке стражаре и шпијунирао њихову територију. Осим што се показао као способан командант, био је и одличан писац.

Пошто је живео у Топличком региону у годинама отпочињања славног Топличког устанка 1916.године, Дероко је написао књигу „Топлички устанак“, још када се припремао да ступи у ђенералштабну припрему.

Драгутин Кесеровић


Драгутин Кесеровић, као мајор уочи рата.Драгутин Кесеровић, четнички пуковник и војвода Копаонички.

(21. новембар 1896,Пироман код Обреновца - август 1945, Београд)

Биографија
Основну школу Кесеровић је завршио у родном Пироману, а затим је уписан у једну подофицирску школу у Београду. Из те школе отишао је у Први светски рат, заједно са још четири своја брата. Ратна срећа била је наклоњена Кесеровићима: сви су преживели рат и, овенчани славом Солунског фронта, вратили се кући. Драгутин и његов брат Милутин су остали официри. Њих двојица су из рата изашли као поручници. Осим официрског чина, Драгутин Кесеровић је из Првог светског рата донео и Медаљу за храброст "Милоша Обилића". Њега је служба одвела најпре у Невесиње, а затим у Мостар и Котор]].Средином тридесетих година тражио је премештај у Србију. Тако се, 1936. године, са породицом преселио у Крушевац. Био је комадант 1. батаљона дванаестог пешадиског пука "Цар Лазар". Непосредно уочи Другог светског рата положио је испит за мајорски чин.

У априлском рату 1941. године, батаљон мајора Драгутина Кесеровића давао је одлучан отпор немачким моторизованим јединицама на бугарској граници. Кесеровић је избегао заробљавање код Цариброда и врати се својој породици. Али већ током јуна успео је да окупи десетак официра и подофицира, постављајући свој штаб на месту званом Пикет, изнад села Мали Купци, надомак Јастрепца. Одмах је ступио у везу са четничким војводом Костом Пећанцем. Од Пећанца, Кесеровић је добио титулу Расинског војводе. Наредних седмица мајор Кесеровић обилази копаоничка и жупска села. Држи зборове, прикупља мобилизацијске спискове, као и оружје заостало иза војске поражене у априлском рату. Неко је обавестио Немце о томе, и једна патрола хапси Кесеровића на путу Александровац-Крушевац. На саслушању у Крушевцу, Кесеровић је рекао да је члан Пећанчеве организације, а да циљ његовог рада, наводно, није дизање устанка, већ завођење реда. Средином септембра 1941, генерал Љуба Новаковић преноси Кесеровићу наређење Драже Михаиловића да почиње "општи устанак" у Шумадији на дан 22. и 23. септембар 1941. године, нападом на све градове у којима су Немци. Кесеровићев задатак био је заузимање Крушевца. Он издаје наређење о мобилизацији и 21. септембра присуствује заклетви 6.000 регрута у манастиру Стрмци. У нападу на Крушевац, заказаном за 23. септембар, требало је да учествују и партизани. После напада на Крушевац, Кесеровић се са својим Расинским четничким одредом придружио опсади Краљева, где је и формално постао припадник Равногорског покрета Драже Михаиловића.

Како ни напад на Краљево није успео, Кесеровић се враћа у крушевачки крај и наставља рад на организацији покрета. Први Кесеровићев задатак састојао се у формирању Расинског корпуса. Корпус је формиран од 1. јануара до почетка јула 1942. године, и представљао је једну од десет најачих четничких ратних јединица.

Као комнадант Расинског корпуса, Кесеровић је непрекидно водио борбе против Немаца, Бугара, љотићеваца и партизана. Против његових јединица је била организована операција "Копаоник", коју је из Краљева пратио Хитлеров помоћник Хајнрих Химлер. Расински корпус је пробио обруч који су око њега начинили делови

Лета 1943. делови Расинског корпуса нанели су тежак пораз љотићевцима код Стопање, због чега је уследила нова немачка офанзива, названа "Стифелкнехт". У акцији су учестовала два пука 297. немачке дивизије, један СС и четири бугарска батаљона.

Наређењем генерала Драже Михаиловића, Драгутин Кесеровић је 30. априла 1944. године унапређен у чин потпуковника и постављен за комаданта Расинско-топличке групе корпуса. Ову јединицу чинили су Расински, Топлички и Јастребачки корпус. Ова група корпуса је имала задатак да се супростави партизанским дивизијама које су надирале из Босне

Улазак Црвене армије је утицао на то да се Кесеровићи одреди ангажују у заједничку борбу са трупама Црвене Армије. Прва акција је била ослобађања Крушевца 14. октобра 1944. У граду је Кесеровић дочекао енглеског поручника Евалда Крамера и совјетског пуковника Патовкина. Када су Црвеноармејци почели да их хапсе четнике након оштре интервенције Тита у Совјетском штабу у Крајови, Кесеровић се спасао бекства из Крушевца. После говора окупљеним грађанима са балкона хотела "Париз", Кесеровић се, пред совјетским официрима, изговорио да мора у тоалет. Изашао је кроз прозор тоалета и прикључио се својим четницима, који су се ужурбано повлачили према Гоч]]у, док су, под совјетском заштитом, у град улазиле партизанске јединице.

Расинско-топличка група корпуса повлачила се према Босни на јужном крилу, правцем Ивањица-Сјеница-Пријепоље-Пљевља-Калиновик, а затим према питомијем босанском северу. Задњих дана 1944. године пуковник Драгутин Кесеровић командује нападом четника на партизанске снаге у Тузли. Због недостатка тешког оружја, овај напад није успео. Али после неколико дана Кесеровићеве јединице биле су за Божић 1945. године, после тродневне борбе, успеле су да савладају усташе у Модричи. У овом граду четници ће остати готово три месеца. Средином марта прелазе реку Босну, да би наредних месец дана остали на Вучјаку. Са ове планине, четничка главнина је 13. априла пошла у Србију, желећи да подигне устанак против комуниста. Јединице за пробој до Србије подељене су у три колоне. Пуковник Драгутин Кесеровић је био на челу десне колоне. После тачно месец дана пробоја, 13. маја 1945. године, до Србије су прво стигле јединице под Кесеровићевом командом. Било је то на ушћу Сутјеске у Дрину, испод Зеленгоре.


Драгутин Кесеровић, на Жељину 1942. годинеОстаци Кесеровићевих јединица покушали су наредних дана да пређу Дрину и наставе борбу.
Кесеровић се са двадесетак људи упутио преко Јахорине и Вокшанице, да би 6. јуна поново избио на Дрину, наспрам села Јагоршница. Један подофицир се утопио у брзој реци, а он је успео да преплива. Али на другој обали је ухапшен и спроведен у Београд.

Суђење пуковнику Кесеровићу одржано је почетком августа у Београду пред Војним Судом 1. Армије за злочин против народа и државе. Кесеровић се на суђењу бранио углавном изговорима да је једино радио против Немаца и да се борио као савезник. Није споменуо догађај у Крушевцу, као ни две немачке операције које су предузете против њега.

Суд је донео пресуду којом је на казну смрти стрељањем осудио пуковника Кесеровића због злочина против народа и државе, због помагање окупатору, због сарадње са владом Милана Недића и због непријатељске делатности противг нове државе.

Пуковник Кесеровић је стрељан крајем августа 1945. Место стрељања није објављено.

--------------------------------------------------------------------------------
Младен Жујовић



Младен ЖујовићМладен Жујовић, Четнички потпуковник. Политичар.

(1895 - 1969)

Биографија
Рођен је 5. јуна 1895. у Београду у имућној породици.

Детињство је провео уз млађу браћу. Основну школу и Другу мушку гимназију с великом матуром завршио је у Београду и у јесен 1913. године ступио на Војну академију (46. класа). После свега девет месеци школовања, ступио је у рат као питомац поднаредник.

Цео Први светски рат провео је на првим линијама фронта као водник и заступник командира Митраљеског одељења. За заслуге у рату одликован је орденом Белог орла с мачевима, двема златним медаљама за храброст, једном сребрном медаљом за храброст и енглеским Војничким крстом.

Године 1920. заједно с преживелим ратницима из 45. и 46. класе београдске Војне академије поднео је оставку на војну службу у знак протеста што су после уједињења новопримљени официри из бивше аустроугарске војске из политичких разлога унапређени за капетане II класе, док су они који су заједно са њим изашли као победници из рата остали са чиновима поручника.

Тада је разрешен војне службе и неколико пута кривично гоњен. Након напуштања војне службе, одлази у Париз где је дипломирао на Правном факултету 1923. године и докторирао 1928. године, одбранивши тезу "О уставној власти у српским уставима".

По повратку у Београд ступио је у адвокатску канцеларију свог пријатеља књижевника Драгише Васића, будућег подпредседника Српског ученог друштва.

По објављивању мобилизације, поново облачи војну униформу и у априлском рату 1941. учествује као официр штаба ђенерала Миодрага Дамјановића, све до капитулације која га је затекла у Пријепољу.

Након тога, илегално живи у разним крајевима Шумадије све до јула 1941. када одлази на Равну Гору где се ставља на располагању пуковнику Дражи Михаиловићу у његовој предстојећој борби.

Том приликом поднео је Михаиловићу познати "Нацрт за формирање и организацију органа цивилних и политичких власти на које би се војничка страна Покрета имала ослањати".

Нацрт др Жујовића је усвојен на конференцији одржаној на Равној Гори и тада је образован Централни Национални Комитет у који је Младен Жујовић ушао као члан Михаиловићевог Врховног штаба.

Марта 1942. ухапшен је од стране Гестапоа у Београду, али је после два месеца условно пиштен због недостатка доказа.

Поново долази у штаб Драже Михаиловића 1942. године на Сињајевину у Црну Гору. Тада је је био изабран за чланове Извршног одбора ЦНК, заједно са Васићем, др Мољевићем.

Маја 1943. постављен је за команданта војних четничких снага у западним крајевима Југославије (Западна Босна, Лика и Далмација) са задатком да тамо уведе више реда и дисциплине и предузме офанзиву против партизана у западној Босни.

Тада је унапрђен у чин потпуковника.

У Сплиту успева да са покрет Драже Михаиловића још више веже за угледне Хрвате који су били југословенски оријентисани, али је ту био ухапшен по други пут, овога пута од Италијана.

Након Мусолинијевог пада, искористио је прилику после предаје италијанских снага и побегао из затвора. У једном нападу на партизанске одреде под Динаром, тешко је био контузован, док је његов начелник штаба погинуо.

У околини Динаре остаје све до упада партизанских снага у Шушак, па затим на рибарском бродићем прелази Јадранско море и искрцава се у савезничкој бази у Бриндизију у Италији.

Дража Михаиловић га тада поставља за свог главног делегата у Председништву Југословенске краљевске владе у Каиру и он тамо одлази савезничким авионом. Након говора краља Петра II преко радија, Младен Жујовић напушта Африку и одлази у ослобођени Париз захваљујући помоћи француских пријатеља које је познавао још за време студија.

Неколико је пута покушано његово изручење југословенским властима. На суђењу Дражи Михаиловићу заједно са још 23 лица оптужених за издају земље и ратне злочине, које је одржано од 10. јуна до 15. јула у дворани Војнопешадијског училишта на Топчидеру у Београду, Младен Жујовић је осуђен на смрт у одсуству.

Притисак југословенских власти на Француску владу био је тако велики да је сам Жујовић морао да напусти Француску и оде у Америку.

Децембра 1950. се враћа у Париз.

Ту је и умро 15. новембра 1969. године. Сахрањен је на Париском гробљу "Мопарнас" у гробници свог таста генерала Ремон Пижоа.

Захарије Остојић

 
Захарије Остојић за време ратаЗахарије Остојић-Заре, четнички пуковник

(1907, Глухи До код Бара - Јасеновац, април 1945.)

Биографија [уреди]
Пре рата генералштабни ваздухопловни мајор краљевског ваздухопловства (пилот).

Учесник пуча од 27. марта 1941. као блиски сарадник генерала Боривоја Мирковића. Из земље авионом побегао неколико дана пре капитулације. У Југославији је дошао опет као члан југословенско-британско обавештајне групе која се 21. септембра 1941. из подморнице искрцала у близини Петровца на мору. По доласку у штаб Драже Михаиловића постао начелник Оперативног одсека, а од краја 1942. командант Истакнутог дела Врховне Команде (ИДВК) ЈВу0. Руководио је свим већим четничким операцијама против снага НОВ и ПОЈ-а у пролеће и лето 1942. у Црној Гори, на Неретви 1943. и на Лиму почетком 1944.

Октобра 1944. дошао у сукоб са Дражом Михаиловићем, окривљујући га за неуспех и слом четничке организације и на војном и на политичком плану. Крајем марта заувек напустио Дражу Михаиловића и кренуо у сурет западним савезницма у Италији. Априла 1945. покушао да се, са делом потчињених јединица које су предводили пуковник Мирко Лалатовић, потпуковник Павле Ђуришић, потпуковник Петар Баћовић и књижевник Драгиша Васић кренуо у сурет западних савезника преко територије НДХ. После опкољавања и уништења његове групе код Лијевче Поља, близу Бања Луке, заробљен и одведен у Јасеновац где је крајем априла 1945. стрељан заједно са потпуковником Лалатовићем и потпуковником Ђуришићем.

 
 
 

Машан Ђуровић


Пре рата био капетан II класе Војске Краљевине Југославије.

За време рата приступио четничком покрету Косте Пећанца. Врло брзо се разишао са Пећенцем и приступио организацији Драже Михаиловића. Као такав послат у источну Србију. Поново прелази у Пећанчеву организацију и бива постављен за команданта Сувопланинског четничког одреда. Ту је дошао у сукоб са четницима Драже Михаиловића, па га је војни суд ЈВуО осудио због издаје, а уз то Ђуровић је починио бројне злочине према народу Сувопланинског краја. Тројка га је пронашла у засеоку села Космовац и ликвидирала на лицу места у лето 1944.