1. to nisu moji tekstovi
2. tebi nešto ne paše pa ti obrišeš, ti zloupotrebaljavaš svoje ovlasti i ne znaš što to znači biti moderator
3. drugi korisnici su potvrdili da je nečega takvog bilo a potvrđuju i izvori sa druge strane dakle nije to moja izmišljotina
4.postoji mjesto i za one koji brišu ono što im se ne sviđa zove se vrtić/obdanište

@grubnić vidi ovako.
1. Ovo nije mesto gde trebas kritikovati moj rad.Opet ti kazem zalis se nekome iznad mene i opet dobro.
2. Znam da nisu tvoji tekstovi,ali opet kazem da je izmisljotina.Posto je Hrvatska za vreme II sv. rata bila fasisticki nastrojena i ogromna vecina vaseg pucanstva je bila ustasko orjentisana (mislim fasisticki) sada pokusavate deo te ljage baciti na Srbe i srpsku vojsku tj Cetnike....manite se decijih igara kada svi dobro znamo ko ste i sta ste.
3. U deo ovih tvojih tekstova mogu da poverujem ali samo u tom smislu da je bilo pojedinaca u Cetnicima koji us saradjivali i sa vama i sa Nemcima....u svakom zitu ima kukolja.
4. Drugi korisnici imaju pravo da veruju u sta god hoce,ja nisam niko i nista da nekome naturam svoje misljenje.
5. Ne znam kako u vrticu neko brise sta mu se ne svidja ali ajde neka ti bude.....

P.S. Bez HR propagande molim,ima toliko tema o HR tako da ne treba svaku temu prljati sa njihovom povjescu.
Hvala.

1.Koji textovi??? Koga bole za to...
2.Ti moderatoru pricas sta znaci boti moderator...

Ajde, necu da te cujem vise ni vidim ovde!!!!
Kao sto sam i rekao ranije...
Ovo je Srpski Nacionalisticki Forum i ozbiljna tema i necu da trpim vise vase upadice....

Дражин гроб под ружама
Кречана на Ади Циганлији, у коју је, по сведочењу Слободана Крстића Уче, бачено тело команданта Југословенске војске у отаџбини, налази се уз данашње шеталиште
Павле Петровић показује могуће место које крије посмртне остатке Драже Михаиловића (Фото Б. Педовић)

У јучерашњој „Политици” објављено је сведочење о томе како је и где погубљен Драгољуб – Дража Михаиловић, начелник Главног штаба Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО). О томе је своју исповест на магнетофонској траци, почетком деведесетих година прошлог века, Слободан Крстић Уча, високи функционер Озне, оставио Миладину Гавриловићу, управнику Задужбине краља Петра Првог на Опленцу и новинару Милету Новаковићу. Реч је о догађају који се збио 17. јула 1946. године, у првим послепоноћним сатима, на Ади Циганлији када су ликвидирани Дража Михаиловић и још седморица, како се тада говорило, народних непријатеља.

Екипа „Политике” обрела се јуче на Ади Циганлији. Није било тешко пронаћи део где се некада налазио затвор државног суда у којем су робијали искључиво политички затвореници. На стотинак метара од шеталишта је споменик, подигнут 1970, али онима који су робијали пре ослобођења 1944. године. Недалеко одатле налази се ружичњак који је, по свему судећи, засађен тачно на месту где се пре 63 године налазила кречана, у коју су бачена тела Драже Михаиловића и седморице затвореника.

На Ади због облачног времена није било много шетача, али лако је било пронаћи људе који се овог места сећају из детињства. О томе је посведочио осамдесетогодишњи Зоран Мишић, староседелац на Ади.

– Знам сигурно да је затвор био на том месту и знам да је Дража бачен у кречану. На Ади је некад била мочвара, а на радним акцијама су све насули и изградили оно што је данас ту, подижући ниво земље за бар два метра – наводи Мишић, популарни Ујка, како га зову комшије из оближњих радионица.

Дража Михаиловић
На његову причу надовезује се и Павле Петровић, један од домаћина на Ади.

– Испред затвора, са чукаричке стране, налазила се крушка, која је и данас на том месту, а и даље рађа сочне плодове. Мени је то најзанимљивије, јер сам потпуно незаинтересован када је политика у питању, али ако бих био у позицији да одлучујем можда бих и лично копао на месту некадашње кречане – каже Петровић, додајући да је Дража Михаиловић био частан човек и да не заслужује да му посмртни остаци леже у земљи без икаквог обележја.

Сагласан са њим је и студент Стефан Пушара, који каже да би на том месту подигао споменик, а можда чак и изградио музеј посвећен ђенералу Дражи, јер је он, према његовим речима, био патриота и заслужује да му људи одају пошту.

За разлику од њега, један од староседелаца, Миодраг Поткоњак, председник Савеза хокеја на трави и клуба „Баск”, који је смештен у непосредној близини некадашњег затвора, у потпуности је незаинтересован за откривање историјске тајне о погибији Драже Михаиловића.

– Ја сам овде због деце и спорта и та ме се прича уопште не тиче. Уосталом, шта ми сада можемо? Време ће показати да ли је то истина или не – изричит је Поткоњак.

Његов комшија са Аде, инжењер Миливоје Миленковић, не слаже се, јер мисли да и те како има шта да каже о тој причи.

– Читао сам о томе како је ухваћен Дража Михаиловић и како је постао одметник, али мене нико не може да убеди да је он стао на страну Немаца. Ја бих сада лично ископао његове кости са места где су бачене и однео их у Ивањицу, његово родно место, да би био сахрањен како доликује једном великом патриоти какав је био – истиче Миленковић.

Најстарији суграђанин чија је радионица смештена у близини места на којем се некада налазила кречана, Тома Миленковић, некадашњи директор Омладинског бициклистичког клуба „Београд”, није сигуран где је тачно она била, али каже да је присуствовао бројним скуповима чланова Српског покрета обнове на локацијама на Ади, за које су мислили да су места погибије ђенерала Драже Михаиловића.

Д. Влаховић - Н. Божовић
[објављено: 18/04/2009]

Дража Михаиловић погубљен на Ади Циганлији
„Моја је савест чиста, ово говорим први пут”, речи Слободана Крстића Уче, сведока стрељања осморице осуђеника 17. јула 1946. године, остале су забележене и сачуване на магнетофонској траци чији садржај дајемо читаоцима „Политике” на увид
Ђенерал Михаиловић с лисицама на рукама три дана пред погубљење (Фото из архива Војног музеја)

Драгољуб – Дража Михаиловић, начелник Главног штаба Југословенске војске у отаџбини, погубљен је 17. јула 1946. године у првим јутарњим часовима, на београдској Ади Циганлији, а његово тело бачено је у кречану покрај ограде затвора која је после неколико дана затрпана. Оружјем с пригушивачем стрељана су тада још седморица осуђеника, а осми, Драги Јовановић, упркос званичном државном саопштењу да је ликвидиран, живео је још две-три године и потом убијен. Централном милицијском четом која је обавила припреме за стрељање и организацију егзекуције руководио је Радивоје Лазић. Том чину присуствовали су Слободан Пенезић Крцун, министар унутрашњих послова Србије, Јосип Хрнчевић, тужилац ФНРЈ, пуковник Милош Минић, војни тужилац, Михајло Ђорђевић, председник судског већа, Слободан Крстић Уча, функционер Озне (Одељење за заштиту народа), лекар по службеној дужности и малобројни, јавности мање познати, официри Озне и милиције. На десној, чукаричкој, обали Саве били су савезни функционери милиције Едо Брајник и Ђуро Станковић. Јосип Броз Тито, тадашњи председник Комунистичке партије Југославије и Федеративне Народне Републике Југославије, боравио је у Пољској Републици. На месту збивања сутрадан су се појавили поједини високи милицијски руководиоци, гласи, телеграфски, додуше 63 године закаснели, извештај о збивањима те јулске ноћи 1946. године. Потврду његове истинитости дали су, пре свих, учесници збивања: Слободан Крстић Уча у разговору са Миладином Гавриловићем, управником Задужбине краља Петра Првог на Опленцу, и новинаром Милетом Недељковићем, снимљеном почетком деведесетих година прошлог века, потом виши инспектор МУП-а у пензији који чека благослов министра правде да га ослободи ћутања на које се заклео ступајући на посао, затим Војислав Михаиловић, унук ђенерала Михаиловића, као и широм света бројни истраживачи једне од највећих и најдуготрајнијих тајни Србије.

Ево шта је забележила магнетофонска трака, односно шта је говорио Слободан Уча Крстић, учесник у акцији хапшења Драже Михаиловића 13. марта 1946, и аутор књиге „Како сам хватао Дражу Михаиловића”.

На питање Гавриловића и Недељковића где су обављана стрељања народних непријатеља у тим данима, Крстић је одговорио:

– ... Па, у Маринковој бари (данашње Централно гробље – прим. аут.), изузев оних који су званично стрељани као Дража и они... – казује Крстић. – Они су на Ади Циганлији. Ја сам био присутан приликом егзекуције. Дража је био изгубљен, био је тотално изгубљен. Пре стрељања ништа није рекао. Ту је Мушицки, једини од свих који су стрељани, узвикнуо: „Живела Србија”. То је Коста Мушицки, Љотићев командант. Били су присутни Милош Минић, Мика Ђорђевић, Јосип Хрнчевић, Слободан Пенезић Крцун и тако даље. Припреме за само стрељање обављене су у затворском кругу, током ноћи, а погубљење је обављено сат-два после поноћи.

Има ту један други занимљив детаљ. Требало је све то да буде по законским прописима. Међутим, служба је имала интереса да Драгог Јовановића задржи још мало после тога и ја сам украо Драгог Јовановића из те групе и пребацио у друга кола и одвезли смо га у Београд и нико, ни председник суда, ни тужилац, није приметио да фали Драги Јовановић.

Нико није ни бројао затворенике на стрелишту.

Ево како сам извео ту акцију. Везани су били они два по два у затворским колима, а ја сам онда Драгог Јовановића задржао у последњој двојци са генералом Докићем који је био глув. Један, онако, чича излапео и њих двојица су били везани. И кад је ово (осуђеници – прим. аут.) пребачено преко Саве на Аду, остала су само њих двојица. И сад се враћа чамац отуд и ја дрешим лисице код Драгог, а он осећа, стари обавештајац, нешто, па ми каже: „Кога ћете првог да вежете”. Ја везујем Докића, стављам му лисице уместо на двојицу на једнога и ови одведоше Докића, Драги виде да је одвојен. Ова двојица су чекали, то је био Едо Брајник и Ђуро Станковић, чекали су у колима. Ја сам им га предао. И онда сам чамац чекао да се пребацим тамо, где већ почиње егзекуција.

Слободан Крстић Уча (лево) 1991. године у разговору са Миладином Гавриловићем
Драги је после две године, три, исто ликвидиран. А пошто сам га ја предао, као шеф обезбеђења, био сам одговоран за његову личност. Обавештајна служба поново ми га је предала да се уверим да није са њим прављена нека комбинација и знам само да су га одвели на стрељање и да је поред раке бацио бурму. Кад су га питали што баца, он каже: „Да ми се зна гроб”. Он је на Централном гробљу сахрањен”.

На питање саговорника Гавриловића и Недељковића да ли постоји документација о његовом „поновном” стрељању, Крстић је одговорио да не постоји.

Значи, званично је стрељан са Дражом на Ади Циганлији, а то се у ствари догодило две-три године касније.

– Моја је савест чиста. Ово први пут причам – завршио је исповест Слободан Крстић Уча.

Да би откриће ове деценијама строго чуване тајне добило и званичну потврду науке, на потезу су надлежни, пре свих у Министарству правде. Доношењем одлуке да малобројне сведоке ослобађају законске обавезе чувања тајне, веома брзо би се разјаснили и многи други скривани детаљи о тадашњим збивањима у Србији. И на тај начин, колико-толико, придружили бисмо се цивилизацијским схватањима и понашањима која су у многим државама и друштвима одавно норма.     

Драган Влаховић

-------------------------------------------

Теорије падају у воду

Истражујући као историчар место где је стрељан и сахрањен Дража Михаиловић, новинар је за 15 година обавио десетине разговора са сведоцима збивања који су, по правилу, изјављивали да не знају те податке, као и са људима који су чули, начули једину истину о чича Дражи. Прочитао је бројну литературу и обишао многа места на која му је указано са тврдњом да се то „сто посто” десило овде. Па се тако то догодило на Ади Хуји, Великом ратном острву, Старом сајмишту, у Лисичијем потоку, Јајинцима, на Ади Циганлији, објекту Водовод преко пута бившег Маршалата, у башти дворова на Дедињском брду...

----------------------------------------------

Рушење затвора

На питање да ли земни остаци и даље почивају у околини места стрељања на Ади Циганлији Слободан Крстић Уча је у том разговору 1991. године одговорио најпре да не зна, а потом је процедио да су они, вероватно, због рушења затвора на Ади, пребачени на Централно гробље.

[објављено: 17/04/2009]

Poštovani, da ne znate slučajno bavili li se ko u Srbiji izradom replika Četničkih uniformi ili uniformi Kraljevine Srbije?
Pozdrav

ПРОНАЋИ ЋУ ГРОБ ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА!       ПДФ        Штампај        Е-пошта
Аутор Моравац   
понедељак, 04 мај 2009

Верујем да ћемо после 63 године успети да откријемо где је и како убијен Драгољуб Дража Михаиловић, имамо троје-четворо сведока који су били непосредни очевици Дражиног убиства.Вршилац дужности републичког јавног тужиоца Слободан Радовановић уверен је да ће после 63 године бити решена једна од највећих мистерија Србије - место ликвидације вође четничког покрета Драгољуба Драже Михаиловића.Радовановић, који се налази на челу државне комисије формиране да истражи овај случај, каже у интервјуу за Пресс да имају изјаве неколико сведока који су били и очевици стрељања Михаиловића 17. јула 1946. године.


- Најпре бих да поздравим одлуку Владе Србије која је са овог случаја скинула ознаку државне тајне јер је то један од најважнијих корака да би се открила пуна истина о смрти Драгољуба Михаиловића. Ово је историјска прилика да се најзад исправи једна дугогодишња неправда и ми је морамо искористити - каже Радовановић.Шта је досад открила Комисија на чијем сте челу?

- Комисија ради пуном паром и јако је добро што већ имамо сведоке који могу пуно да нам помогну. После одлуке Владе Србије, ти сведоци више немају ни обавезу да крију тајну коју су до сада чували. Конкретно, имамо и неколико сведока на које рачунамо, реч је засад о троје-четворо људи који су непосредни очевици убиства Михаиловића.

Постоје и информације да се Комисији јавио и човек који је лично учествовао у ликвидацији ђенерала Михаиловића.

- Да ли су сведоци које имамо учествовали у томе или су били непосредни посматрачи? Засад не бих о именима и шта су у то време радили, много је важније да дођемо до података!Имате ли тачну информацију о локацији на којој је убијен Дража?

- Имамо различите информације што се тиче локација погубљења, али две су врло вероватне: Ада Циганлија и Лисичји јарак иза Белог двора. Али, поред изјава сведока на које рачунамо, користићемо и друге истражне методе. Пре свега, узимање ДНК-а узорака и остале методе које данас омогућује модерна технологија. Користићемо помоћ и искуства неких других светских институција, нарочито по питању ДНК узорака!

Како пронаћи остатке Драже Михаиловића на основу ДНК анализе, са чим ћете га упоредити?

- Узећемо узорке тла, видећемо шта је ту остало, па ћемо то упоређивати с његовим потомцима. Технологија је толико напредовала, радиће се и ДНК и генетски профил.

Да ли сте ви оптимиста да ћете пронађи гроб и остатке Михаиловића?

- Ево, желим да будем нека врста гаранта да ћемо све учинити да се сазна пуна истина. И обећавам, неће бити никаквог заташкавања. Очекујемо помоћ и научника, истраживача, историчара, правника. Сви смо на истом том задатку! Врло је незахвално говорити о томе када би ова истрага могла да се заврши. Нисам сујеверан, али немојте да сад неке ствари урекнемо.

Уколико пронађете Михаиловићеве посмртне остатке, сматрате ли да би држава требало да му организује велику сахрану?

- Сигурно да ће бити оних који ће желети да се обележи место ликвидације, гроб, да се изврши помен. То је оно што је по православним обичајима. А да ли ће бити неке веће сахране?! Лично, мислим да би то било сасвим нормално и очекивано. А ко ће је организовати, о том - потом. Хајде прво да пронађемо његове посмртне остатке!



    БИЛО ЈЕ ПРИТИСАКА ДА СЕ “СЛУЧАЈ ДРАЖА” НЕ ОТВОРИ

    Зашто се све досад чекало са отварањем случаја Драгољуба Михаиловића?

    - Не бих сад никога директно прозивао због тога!

    Да ли је било притисака да се ова истрага не покрене, рецимо од левичара, СУБНОР-а?

    - Слободно могу да кажем да је очигледно било и политичких притисака. Али, исто тако свако сакривање историјских чињеница представља злочин према историји, прошлости, па, ако хоћете, и будућности. Тога морамо да будемо свесни. Неко можда још има успомена из Другог светског рата, али све ово морамо истражити. Желим и да преко Пресса упутим позив свима који имају било какву информацију која би нам помогла да расветлимо истину о Михаиловићу да се обрате тужилаштву. Убеђен сам да ћемо доћи до доброг резултата јер заиста постоји воља да се стави тачка на случај Драже Михаиловића.

     

    ПОЛИТИКА

ćupan

Tužilaštvo traži od građana informacije o Dražinom grobu
Blic - Pre 3 sata

Republičko javno tužilaštvo i Komisija za otkrivanje činjenica o izvršenju smrtne kazne nad generalom Dragoljubom Dražom Mihailovićem pozvali su danas lica koja imaju saznanja ili informacije koje mogu doprineti pronalaženju Mihajlovićevog grobnog mesta da se jave na telefon 063 - 603 - 811.

Одрон открио гроб равногорца       ПДФ        Штампај        Е-пошта
Аутор Administrator   
четвртак, 14 мај 2009


grob.jpgПородица Недић из Доњих Борака, општина Котор Варош, деценијама чува гроб непознатог четника из Шумадије, који је почетком 1945, након рањавања у пробоју Михаиловићевих снага ка Травнику, издахнуо у Цуркићима. О Васкрсу ове године земљиште око гроба се одронило, па се сада на том месту види део лобање покојника. Простор око гроба је означен, а сада је на потезу полиција.

Старији мештани причају да су тело несрећног Шумадинца, курира неког четничког команданта, који је, како кажу, имао тек двадесетак година, његови саборци пренели из Цуркића преко набујале Врбање у Доње Борке и ту га, на њиви Глигора Недића, сахранили. Додају како је божја воља то што је земља, баш о Васкрсу, открила посмртне остатке равногорца из Србије и, заједно са Недићима, „позвала његову породицу и потомке из далека да га коначно достојно сахране у земљи која га је изнедрила”.

- Чули смо да четници из Србије нису хтели да сахране свог преминулог борца у Цуркићима, јер је тамо муслиманска и католичка земља. Зато су га, преко Врбање, пренели на ову страну, на српску земљу, и ту сахранили. Мој свекар Глигор, који је био у краљевој војсци, до смрти је чувао гроб, а изнад главе покојника посадио је шљиву трновачу. Никада се тај део земље није орао. Чула сам да су четници поред гроба поставили крст на којем са налазило само слово М, али крста на том месту више нема и не знамо где је. Можда се покојник звао Милан или Михајло - каже старица Милица Недић.

Њен муж Миленко, син Глигоров, подсећа да су неки људи из Србије 1991. долазили у Ободник, место удаљено мање од једног километра од Доњих Борака, и распитивали се о четничком борцу који је сахрањен негде поред Врбање.

- Вероватно су тражили остатке човека који је сахрањен на нашој њиви. Жао ми је људи који су превалили толики пут и били само неколико стотина метара од места где им је сахрањен отац, деда или прадеда, а нису му свећу прислужили. Вероватно су се распитивали код млађих људи који нису знали за овај гроб. Волео бих више од свега да упознам потомке човека који овде почива, да их загрлим и да им кажем да смо његове посмртне остатке чували као да нам је неко најмилији - вели Миленко.

Недавно је старина испред једне кафане у Ободнику приметио возило са новосадским таблицама. Одмах је пришао Новосађанима и замолио их да у Србију понесу вест о Шумадинцу који је сахрањен у Доњим Борцима.

- Сунце ме је огрејало када сам у свом крају видео људе из Новог Сада. Молио сам их да свима које знају у Србији кажу за овај случај и да замоле људе чији преци су, као припадници краљеве војске, оставили кости у овим забитима да ме потраже - прича Миленко.

Вујадин Јурић, комшија породице Недић, каже како је чуо да је равногорац, који је сахрањен у Доњим Борцима, рањен на подручју Врбањаца, на пола пута између Котор Вароши и Масловара.

- Место на којем се види лобања заштитили смо, оградили и ту ставили кутију за свеће. Људи долазе и прислужују свеће покојнику. Старије комшије су ми причале о проласку краљеве војске, која се повлачила кроз наше крајеве. Судбина је хтела да шумадијски четници сахране свог саборца баш на њиви Глигора Недића, који је након Другог светског рата одлежао осам година у зеничком затвору, јер је био припадник Борјанског четничког одреда - напомиње Јурић.

 

Петрушић: Четници кренули у два правца

Которварошанин Зоран Петрушић, који годинама прикупља документацију о догађајима из Другог светског рата на овим просторима, каже да је човек који је сахрањен у Доњим Борцима највероватније био припадник Шумадијске групе корпуса, којом је командовао потпуковник Душан Смиљанић. „Елитне јединице ЈКВуО, предвођене Драгољубом Михаиловићем, у пролеће 1945. биле су концентрисане на подручју Котор Вароши. Одлучено је да један део четничких снага крене преко Колоне ка Младиковима, а други, у којем је највероватније био и покојник, кренуо је долином Врбање ка Шипрагама и даље према средњој Босни. Време његове смрти поклапа се са временом проласка шумадијских четника долином Врбање”, сматра Петрушић.

Блиц