Дана 8 августа на Свету Преподобну Мученицу Свету Мати Параскеву, одржан је велики свесрпски скуп под покровитељством и организацији Српске народне странке и Равногорског Покрета Црне Горе, у легендарном месту Горње Заостро код Берана.

Муслимани у четницима за време Другог светског рата

 

АПЛИКАЦИЈЕ:

 Неумрли наш Чича волео је Фехима Мусакадића као ретко кога од својих команданата и четника На челу муслиманских четничких батаљона били су Фехим Мусакадић, Мујо Пашић, др Исмет Поповац. Кад смо освојили општину Бјелемиће, муслимани-четници су стрељали тројицу муслимана-усташа . Др Исмет Поповац, лекар из Коњица, долази у прве редове четника-муслимана. Због своје сарадње са четницима и свога отвореног сукоба са Хрватима и партизанима гине као четник у Требињској шуми, близу Требиња, 1943. године Чувени коморански одред, формиран на терену између Бродарева - Б. Поље - Пријепоље, под командом капетана Хусеина Ровчанина бројио је неколико стотина бораца

Почетком 1942. године образован је у Сарајеву Муслимански четнички акциони комитет од 14 чланова

 

БИОГРАФСКИ ЗАПИСИ АЛИЈЕ КОЊХОЏИЋА

 Утисци и запажања о људима и догађајима из детињства и ране младости остају у сећању неокрњени, вечито живи, а често су и путоказ кроз живот. Породица и место рођења, као и средина у којој се човек родио и растао, имају такође пресудан утицај на формирање људског карактера, што ће се из ових мојих кратких излагања, уместо биографије, о моме животу и национално-политичком раду јасно видети.

Породица - Рођен сам у Љубушком, Херцеговина, 4. фебруара 1899. године, од оца Сулејмана и мајке Умије, рођене Махић. Отац иако самоук, у заједници са мојим амиџом Адемагом, стекао је као трговац леп углед и био веома друштвен човек. Мајка је била необично мирна и сентиментална жена. Њезину суптилну душу испуњавала је свакодневна брига о брату Салиху и мени, и о сестрама Ајиши и Фатими. Умрла је рано, али је доживела срећу да види Салиха као зрелог човека и дипломираног правника. Моја стрина Зејна, била је рођена у Никшићу, од породице Биједић. Када је Никшић, одлуком Берлинског конгреса од 1878. године, припао Црној Гори, избегла је у Мостар, где је упознала мог амиџу и удала се за њега. Са неком болном сетом сатима је знала да нам прича о свом родном крају и о обичајима у Црној Гори. Њезин син, јединац, Мустафа био је мој вршњак.

 

У таквој породичној средини родио сам се и провео прве године детињства. Отац је био интимни сарадник Али-бега Фирдуса, који се преселио из Дувна у Љубушки и одатле водио борбу за автономију Босне и Херцеговине. Били смо и комшије< често му је бабо, по мени, слао као хедију уловљеног зеца. Мој блиски рођак Ђулага Вуковац (мајке су нам рођене сестре) из Учитељске школе у Мостару пребегао је 1910 године у Србију. О његовом бекству много се тада говорило не само у Љубушком већ и целој Босни и Херцеговини. Тада нисам могао у потпуности да схватим овај његов подвиг. Тек касније, када сам дошао у Сарајево, и почео да се дружим са српском револуционарном омладином, било ми је јасно да је то учинио као српски националиста и противник црно-жуте аждаје, која је једнако мрзела и уништавала и православне и муслимане.

 

Љубишки, место рођења - Љубишки је по броју становника највећи срез у Босни и Херцеговини. Становници су скоро 95% католичке вере, док су у самом граду живели већином муслимани и свега четири српске породице: Ћук, Црногорац, Мрмак и Витковић. Старешину породице Витковић пок. Василију, после грозних мучења и чупања браде убили су усташи за време Другог светског рата. Односи између православних и муслимана били су више него пријатељски. Нешто их је везивало, нека потајна стрепња од охоле и непријатељске католичке већине, која је кроз уста својих фратара кова Солде, Микулића и других из језуитског гнезда са Хумца, испољавала најексклузивнији хрватски национализам и прозелитизам католичке цркве.

 У непосредној близини Љубушког је место Витина, чувено по беговској кући Капетановића, која је дала неколико интелектуалаца и била позната не само у Љубушком већ и ван граница Босне и Херцеговине, нарочито о књижевном раду Мехмед-бега Капетановића. Овај оџаковић и национално свесни Србим муслиманске вере српски је радио и осећао. Као Вуков следбеник прикупљао је народно благо - песме, приче и изреке и то објавио у своме знаменитом делу "Народно благо". Ово своје дело издао је 1887. године и штампао ћирилицом, што најбоље илуструје његово српско осећање, и то у времену када је српска свест код широких муслиманских маса била дубоко запретена. Све ово заједно одгој у породици, средина града Љубушког, католичка већина у овом срезу, Витина са Капетановићима, комшија Али-бег Фирдус, национално опредељени брат Салих и Ђулага Буковац, све је имало позитивног утицаја на моје национално опредељење и формирање мог карактера. Истодобно у мени је све то спонтано изазивало и отпор против "липе вире". Фратри из самостана са Хумца, недалеко од Љубушког и Широког брега, били су носиоци верске нетрпељивости. Њихова је велика одговорност да је срез Љубушки у оба светска рата дао највеће усташке кољаче и убице, као што су били Лубурић, Артуковић и други. Већ тада сам подсвесно осећао да су Хрвати, као измећари Аустро-Угарске монархије, наши заклети непријатељи, да им је намера била да ове две српске покрајине, Босну и Херцеговину, одвоје од слободних српских држава Србије и Црне Горе и да их припоје апостолској монархији, а нас муслимане да што више отуђе од наше једнокрвне браће Срба православних, и коначно, да нас преведу на католичанство.

Таква психоза и нетрпељивост између католичке већине и православно-муслиманске мањине у срезу Љубушком много су утицали на моје касније национално формирање.

 

ОСНОВНИ ТЕКСТ:

 

Слабо обавештени и неупућени често пута су у току Другог светског рата питали: да ли у коме проценту муслимани у Босни и Херцеговини узимају учешћа у борби против окупатора, усташа и комуниста< да ли има муслимана у четничким јединицама под командом Драже Михаиловића. Ово питање с времена на време понавља и у круговима српске емиграције. Није ни чудо, јер се зна да је један добар део муслиманског становништва у т. зв. "Независној Држави Хрватској" пришао усташама и заједно с њима вршио највеће злочине над немоћним српским становништвом.

 

Усташе и комунисти су тврдили, тврде и данас, да у четничким и равногорским редовима није било муслимана, већ да су ови били уз усташе односно уз комунисте. Ми не желимо да расправљамо ма какво питање, ни са усташама ни са комунистима, овим путем. С њима ће обрачунати Српски народ кад за то дође време и на начин који он нађе за подесан. Ми желимо да по овом питању дамо обавештење Србима који нису имали прилику да се у то увере, лично или на који други начин. Поред тога, ми, Срби, сматрамо за нашу дужност да одамо наше признање оним муслиманима који га заслужују.

 

Нама је необично жао, што ћемо, ненамерно, услед помањкања писаних података, услед несећања, пропустити да поменемо имена многих муслимана-националиста који су имали великих заслуга у формирању муслиманских четничких јединица, као и оних који су били у командама и јединицама скупа са четницима. Навешћемо имена оних којих се сећамо, чија нам је зла судбина позната.

 

МУСЛИМАНИ-РАВНОГОРЦИ

 

Нема сумње да прво место међу Србима муслиманске вероисповести, који су се у се у самом почетку ставили на расположење неумрлом Чичи, заузима пок. Фехим Мусакадић. Неумрли наш Чича волео је Мусакадића као ретко кога од својих команданата и четника. Мусакадић је био српски добровољац у Првом светском рату. Тада је одликован највећим ратним орденом, Карађорђевом звездом с мачевима. Био је у Сарајеву до почетка Другог светског рата Директор полиције. Он је живео за Српство, њему служио, њиме се поносио и, напослетку, за њега дао и свој живот. Пок. Чича га је доделио у Штаб Команде Источне Босне и Херцеговине, на чијем је челу био чувени јунак, војвода Петар Баћовић. Пок. Мусакадић је ухваћен од стране комуниста почетком јуна 1943 године у Странама код Улога, срез невесињски, скупа са пок. мајором Јоцом Пантићем, бив. среским начелником Јовићем, поручником Ковачевићем из Гацка, носиоцем Карађорђеве звезде с мачевима, наредником Станишићем, наредником жандармерије Иваном (Хрант, чије сам презиме заборавио), и још неколико четника чијих се имена не сећам. Један од преживелих четника, који је успео да умакне комунистичким куршумима, причао је, како су се сјајно држали сви. Сви, и Мусакадић, пред саму смрт, узвикнуо је: "Живео Краљ, живео Дража, доле Тито!"

 

На друго место долази, свакако, познати судија окружног суда у Мостару, Мујо Пашић. Ко од раније није познавао овог дивног човека и Србина, упознаће га из неколико следећих редака. Било је то у априлу 1941. године. Хрватске усташе и у Мостару, као и у осталим градовима и местима наредише, под претњом смртне казне, да сви Срби, Јевреји и Цигани морају да одмах предају усташкој полицији своје радио апарате, евентуално оружје и муницију. Наређење се, зна се, односило искључиво на Србе православне вере, Јевреје и Цигане. Међу Србима налази се и судија Пашић са својим новим бициклом. "А што сте Ви дошли са бициклом?" упитале су усташе судију Пашића. "По вашем наређењу", одговорио им је Мујо. "Па, ми смо наредили само Србима, Јеврејима и Циганима, него вратите се кући и носите ваш бицикло", рекоше му усташке звери. "Ја сам Србин, наређење се односи и на мене, ево вам бицикло", одвратио је судија Пашић. Оставио је бицикло, али је зато одведен у затвор. На заузимање његових бројних сродника и пријатеља успело се да га пусте на "слободу". Какав се показао на овом месту, такав је био и остао кроз цело време борби у редовима ген. Драже, све док није био заробљен од Немаца и предан усташама. Умро је јуначки и мученички у расаднику "хрватске хиљадугодишње културе", логору смрти, Јасеновцу.

 Трећа личност, др Исмет Поповац, лекар из Коњица, долази у прве редове четника-муслимана. Због своје сарадње са четницима и свога отвореног сукоба са Хрватима и партизанима гине као четник у Требињској шуми, близу Требиња, 1943. год.

Поручник Ченгић, млади активни официр, придружио се четницима већ почетком 1942. године. Послат од стране четничке команде са специјалном мисијом у Мостар, бива ухваћен и заклан од усташа. Напред наведена четири Србина-муслимана били су муслиманско вођство у четничким редовима за Источну Босну и Херцеговину. Било их је још, но њихова имена не смемо овом приликом да помињемо, јер се, можда, још који од њих налази у животу у земљи најцрњег терора, Титовој Југославији.

 

Мусакадић, Пашић, д-р Поповац, поручник Ченгић и други њихови ближи сарадници-муслимани, нису били команданти без војске, како би злонамерни људи хтели, кад им устреба да тврде. Нису заборавили неколико преживелих сведока наш оружан план и напад, 18. и 19. јануара 1943, на чисто муслиманску-усташку тврђаву Бјелемиће (срез Коњиц). Скупа се невесињском, коњичком, калиновачком и другом сарајевском четничком бригадом, под мојом командом и командом пок. Крста Ковачевића, активног капетана, раме уз раме борили су се и два батаљона муслимана-четника. На челу муслиманских четничких батаљона били су Фехим Мусакадић, Мујо Пашић, др Поповац. Кад смо освојили општину Бјелемиће, власт је преузео лично мајор Фехим Мусакадић. Муслимани-четници су, тада, стрељали тројицу муслимана-усташа из места.

 

Кад смо у пролеће 1943 године, водили огорчене борбе са партизанима, у нашим четничким редовима имали смо два батаљона муслимана: један у саставу невесињске бригаде којом са ја командовао, а други у саставу мостарске бригаде, којом је командовао кап. Владо Милутиновић, сада у Канади. Многи су од њих пали на пољу части, за слободу. Пали су поред Срба-четника. Њихове жртве, њихова крв, њихови млади животи неће се заборавити док траје нас који смо с њима делили зло, а добра је било онда врло мало. С тога, нека је слава и хвала њиховим палим жртвама.

 

А сада, пред завршетак, хтео бих да замолим све Србе који се баве политиком и који се боре против комунизма, фашизма и нацизма, да не смећу с ума, кад будемо ударили темеље нашој националној држави, да су Босна и Херцеговина српске земље, да су муслимани Босне и Херцеговине у огромној већини Срби, да муслимане из ових двеју српских покрајина треба да води дух и идеја муслимана-Равногораца: Фехима Мусакадића, Муја Пашића, д-р Исмета Поповца, Срба-мученика, а не неких сумњивих, самозваних вођа, који су служили усташама и Анти Павелићу.

 Фехиме, Мујо, Исмете и остали четници-муслимани, који дадосте своје животе за Краља Петра, за неумрлог Чичу Дражу, за Равногорство и Српство, нека је: Рахметулахи алејхи разметен васиах! ("Братство" - мај 1954.)

Вејсил Н. Прељо (Буенос Аирес)

Фес за краља и отаџбину

Сарајлија Фехим Мусакадић је пред смрт узвикнуо: ''Живео краљ, живео Дража, доле Тито''. Мусакадић је само један од бројних муслимана у четнилком покрету.Јед с којим је у муслиманским политичким круговима и уопште јавности дочекана вест да је на Дан победе над фашизмом у Београду делегација америчких војних ветерана Гордани Михаиловић уручила орден којим је некадашеи председник Хари Труман одликовао њеног оца ђенерала Драгољуба Дражу Михаиловића, заслужује да се о Равногорском четничком покрету каже још понека реч. Тим пре што је у Сарајеву, такође на Дан победе организовано јавно спаљивање заставе Четничког покрета, чиме се желело сугерисати да је и овај, без сумње антифашистички покрет, заправо властита супериорност.

Без жеље да се било ко покушава убедити у нешто у шта, силом природе политичких убеђења и националних циљева, не жели да поверује, ваља поменути само неке историјске чињенице.



А историја бележи и то да је известан број припадника исламсе вероисповести у Краљевини Југославији прихватио идеју Равногорског покрета, па се чак придружио и четничким јединицама. Ти муслимани нису били већина, али кажу историјски списи – нису били ни малобројни.

Већ 1941. већи број муслимана прилази покрету ђенерала Драже Михаиловића у четничке редове на подручју целе Краљевине Јгославије. У сарајеву се 1942. године оснива Муслимански четнички акциони комитет који је бројао четрнаест чланова.

У окупираном Београду био је образован ''Муслимански центар'', који је сарађивао са Равногорским покретом и посебним каналима одржавао везу са Босном и Херцеговином.



Вођа овог центра, све до одласка на Равну гору где постаје члан Централног националног комитета – политичког крила Равногорског покрета, био је бивши народни посланик Мустафа Мулалић из Ливна. Његовим одласком вођство преузима Абдулах Кемура, књиговођа Српске земљорадничке набављачке задруге, кога су партизани, при заузимању Београда, међу првим убили.

Група је илегално издавала и лист ''Исток'', који је уређивао управо Мустафа Мулалић. Муслимани су активно учестовали у оружаним одредима и на разне друге начине чинили непроцењиву корист борби коју је водио српски народ.

Тако су нацисти прилоком операције ''Шварц'' која је вођена маја 1943. године против четника, делили летке у којима су позивали муслимане да не ступају у Дражине четнике. Летак се чува у Националном архиву у Вашингтону под бројем Т-315-67-000574.

Најпознатији представник муслимана у четничком покрету је свакако мајор Фехим Мусакадић из Срајева. Мусакадић је за време Првог светског рата био добровољац у српској војсци. Био је носилац Карађорђеве звезде са мачевима.

Одмах по избијању Другог светског рата ставио се на располагање Чичи који га шаље у источну Босну у штаб Војводе Петра Баћовића. Мусакадић је основао Коњички муслимански четнички батаљон.

Комунисти су га заробили 1943. године у Странама код Улога, срез невесињски, са још неколико четничких официра и војника. Пред саму смрт узвикнуо је: ''Живио краљ, живио Дража, доле Тито''.



Ништа мање значајан није био ни Мујо Пашић, познати судија из Мостара. Усташе су га ухапсиле јер је пружао отворену подршку Србима. Заузимањем бројних сродника и пријатеља пуштен је на слободу, након чега се прикључује Дражиним четницима, где убрзо постаје командант батаљона.

 

Међутим заробљавају га немци, и потом предају усташама које су га убиле у логору Јасеновац.



И др. Исмет Поповац, лекар из Коњица и командант муслиманског четничког батаљона, ставио се на располагање ђенералу Дражи. Пре рата Поповац је био председник општине Коњиц. Његов батаљон је 20. јануара 1943. године, заједно са невесињском, коњичком, калиновачком и Другом сарајевском бригадом, успео да ослободи од усташа муслиманско насеље Бјелимић. Власт у ослобођеном насељу преузео је мајорФехим Мусакадић. Др. Поповац је погинуо у Требињској шуми, 1943. године.



Поручник Ченгић, активни официр, четничком покрету се придружује већ почетком 1942. године. Четничка команда га шаље са специјалном мисијом у Мостар, али су га усташе ухватиле и заклале.



Иако су усташе и комунисти тврдили да у четничким редовима нема муслимана, односно да су они пришли њима, постоји још мноштво података који показују не само присуство, него и бројност муслимана у четничком покрету.

 

Истакнути муслимански представници у четничком покрету били су и Мустајбег Хаџихусеиновић, Смајо Ћемаловић из Мостара, Мустафа Берберовић из Благаја, Абид Пргуда, Омер Калајџић, Мухамед и Абид Мехмедбашић из Столца, Мустафа Леко из Благаја, Џемал Кршлаковић - имам - мудрис из Коњица, хафиз и члан улме меџлиса у Сарајеву Мухамед Панџо, доктор Мухамед Беговић професор универзитета у Београду, имам Абдулах Хоџић из Београда и  управник ''Гајретовог'' дома у Београду Мехмед Ћемаловић

   

У штапској чети среског команданта у Коњицу Јова Бабуловића већина бораца су били муслимани, а у саставу Коњичке четничке бригаде налазили су се муслимани четници из Коњичке Жупе која је бројала 200 бораца, Бјелимића такође 200 бораца и Улошког батаљона који је бројао 150 муслиманских бораца.



На положају Бјелашнице било је 400 муслимана-четника из Умчана. У Вишеградској бригади под командом капетана Никића налазило се 200 муслимана, у одреду под командом поручника Куреша, као и у Херцеговачком одреду било је по 80 четника муслиманске вероисповести.



На положају Дјевојчин Кук било је 70 муслиманских бораца, а у борбама око Неретве потпуковник Јовановић је поред својих 200 бораца, имао на располагању и 200 муслимана-четника на положају Бјелашница-Коњиц-Бијела.

У пролеће 1943. године у саставу Невесињске бригаде налазио се муслимански батаљон којим је командовао Алија Коњхоџић. Други батаљон се налазио у саставу Мостарске бригаде и био је под командом капетана Владе Милошевића.

Један од најпознатијих муслиманских четничких формација  је чувени Коморански одред који је био под командом Хусеина Ровчанина. Овај одред је формиран на терену између Бродарева-Бијелог Поља-Пријепоља и бројио је неколико стотина бораца. Њихова је заслуга у томе што комунисти нису прешли реку Лим, иако су током 1943-1944. године то покушавали неколико пута.

Да су и након завршетка рата муслимани били уз Дражу доказује и поступак Есада Вехабовића из Босанске Градишке који је ухапшен зато што је јавно тражио да се окачи слика ''бесмртнога Драже уместо Броза зликовца''.

Ето, то нам говори историја. Али, некима, очигледно, историја није ''учитељица живота''. Зато нам се, ваљда, све ово и дешава.

Četnicki Vojvoda Ismet Popovac

Vdja Cetnika muslimana koji su sebe nazivali Srbi "Muhamedske vjere".
Borili su se protiv muslimanski izroda kako su nazivali Muslimane Ustase.




Sve do smrti  Alije Kohundzica izlazio list  "BRATSTVO",koji je pisao o borbi Cetnika Muslimana.

Alija Kohundzic je bio  prijatelj Princip Gavrilu srpskom heroju iz I sv rata.

Samo neke od Cicinih slika koje imam.

Iskulirajte malo besmislene komentare na ovoj temi 

U ovoj temi,kao i u temi o NOB-u,svaka bespotrebna rasprava bice obrisana.
Ko je prelistao temu,znace  o cemu se radi,dakle,necu dozvoliti da pokvarite temu vasim raspravama u nedogled.
I svaka eventualna replika na ovaj post bice obrisana.

Neki partizanski komandanti pokusavali su da pregovaraju sa cetnickim.Obavestajni oficir 3.brigade,9 divizije,Milan Jovanovic dobio je pisani odgovor od Milana Cvijeticanina,komandanta cetnickog korpusa “Gavrilo Princip”pismo ciji delovi glase:
:Primio sam vas dopis I priloge.Sve sto ste naveli poznato mi je vrlo dobro,posto I sam pratim razvoj situacije kako na frontovima tako I politicko.Svakog dana slusam radio vesti tako da mi stare vase nisu potrebne.Smatram ispod casti I dostojanstva ma kakve pregovore ili prepisku sa najvecim zlocincima I neprijateljima moga naroda pa I covecanstva.Nas stav prema vama kao I prema svim razbojnicima od sada kao I do sada bice:beskompromisna borba do vaseg konacnog I potpunog istrebljenja I unistenja.Nasi razgovori samo bombom,nozem,puskom I svim ratnim ubojitim sredstvima.Mi imamo svoga kralja koji se nikad nas nece odreci,jer bi se sam sebe odrekao.Sudbinom srpskog naroda nikad nece rukovoditi Antice,Stipice ni Ivice…Mi imamo naseg komandanta u zemlji I mi cemo izvrsiti svako njegovo naredjenje I u casu kada bi se prevrnulo I nebo I zemlja,a kamoli kada je doslo do politickog manevra Subasicevog kojem mi ne pridajemo nikakve vaznosti…”
-Kada je kralja Petar pod presijom engleske vlade a posebno premijera Vinstona Cercila,pozvao cetnicke jedinice sirom Jugoslavije da prihvate partizansko vodstvo radi zajednicke borbe protiv okupatora,jedan od komandanata iz Dinarske cetnicke divizije odgovorio je na ponudu komandanta 20.partizanske divizije drugim pismom.U pismu je izmedju ostalog pisalo:
-“Znaj da mi Srbi iz NDH necemo ni njenog Pavelica,a jos manje marsala Tita I njegove Hrvatske republike u kojoj ostavljate zivot I na odgovorne polozaje krvozedne ustase iz 1941 godine,koji su u crno zavili nase majke,oceve,zene,sestre,I decu I vas koji odobravate njihov rad,jer sami radite ono sto I oni I stitite ih.Znajte da su vase namere prljave I vama se sa oruzjem u ruci suprostavlja 8 miliona Srba koji nece za to ni da cuju.Jos jednom potpukovnice,preporucujemo ti da se promislis,odlucis I otvoris oci,pa se sa celom tvojom divizijom koja broji 1500 ljudi vratis sa staze na koju si zalutao I da se vratis na pravi I posteni put kojim krece 8 milion Srba I da se boris za istinske ciljeve naseg naroda za kralja I otadzbinu.Ili procitaj im pismo I komanduj mirno I kape skini pa se odmah pomoli dragom Bogu I prekrsti,pa ponovo pokri I komanduj na desno I napred braco za mnom u cetnicke redove…”
-Krajem novembra 1944 godine,snage Dinarske cetnicke divizije nasle su se u partizanskom okruzenju.Vojvoda Djujic je trazio nacina kako da spase svoje ljudstvo.Obratio se za pomoc vojvodi Dobrosavu Jevdjevicu,koji je tada bio u Ljubljani,u nekoj vrsti nemacke internacije.Od njega je trazio dam u pomogne kod nemaca da napadnu partizanske snage na liniji Senj-Ogulin kako bi se rasteretio partizanski obruc oko Dinarske divizije.Prije ovih operacija Djujic je dobio poruku od Vrhovne komande I generala Mihailovica da krene ka centralnoj Bosni kako bi se tamo sppojili sa ostalim snagama.General Mihailovic je nameravao da sa tim snagama opkoli partzanske jedinice.Medjutim Djujic nije poslusao svog komandanta.Umesto da krene ka centralnoj Bosni,sa Dinarskom divizijom I dosta naroda,uputio se ka Sloveniji.Na tom putu Dinarska cetnicka divizija je izgubila samo nekoliko boraca.Tako je divizija bila jedina cetnicka formacija koja je izasla iz zemlje u punom ratnom sastavu.
-Zanimljivo je da je general Mihailovic trazio da u centralniu Bosnu dodje I Pavle Djurisic sa svojim ljudima iz Crne Gore,ali ga ovaj nije poslusao.Na Lijevce Polju kod Banja Luke izdajom Sekule Drljevica ustasama,nastradali su cetnici I posebno Pavle Djurisic.
Svoj odlazak u Sloveniju,Djujic je objasnjavao licnim izborom izmedju “zivota I smrti”.Mislio je da je odlazak u Bosnu pogresna operacija.On je predlagao Mihailovicu da se cetnicke snage sakupe u sloveniji jer je zna “da se vojnicki ne mozemo odrzati ne samo u Bosni a niti u ma kojem delu Jugoslavije jer su Englezi snabdjevali svom svojom opremom komunisticke horde.Ne treba izgubiti iz vida da je Crvena Armija u to doba dolazila Titu u pomoc I razoruzavala cetnike”
U nastavku svog vidjenja Djujiceve odluke o putu za Sloveniju,cetnik Aleksandar Kasic je pisao:”vojvoda Djujic je znao da se nismo mogli odrzati u Bosni.Za koncentraciju svih cetnickih snaga nije bilo dovoljno hrane,odece,obuce,ljekarije I svih potreba za izdrzavanje jedne vojske napustene od svakoga.Vojvoda Djujic je znao da nam je istorija odredila da moramo napustiti svoju otadzbinu iako je u njene temelje srpski narod ugradio milionske zrtve.Potrebno je da dobro razmislimo I analiziramo sto bi sve bilo sa nama da je vojvoda Djujic doneo odluku pogresnu.Ni za grobove nase ne bi se znalo.Majke setre,braca nasa bili bi u crno zavijeni…”
MOmcilo Djujic je to objasnio recima:
“Sudbima je dodelila slavnim borcima Dinarske divizije da sa svojim komandantima ispise jedno veliko herojsko I tragicno poglavlje u istoriji Srpstva.Medju onima koji su to poglavlje pisa;li svojom krvlju,borbom I grobovima svakako na prvo mesto dolaze oni koji su u zoru 3 decembra 1944 kod sela Padjena I na Medvedjaku razbili komunisticki front I izbili u slobodne planine srpske Like da nastave dalju borbu I ostanu nepobedjeni do kraja rata,probijajuci se na putu za Sloveniju…”Mi smo jos boravili u blizini Gorice kad su Nemci odstupali,danonocno odstupali.
Bili su minirali glavnu cupriju u Gorici,ali jedan nemacki folksdojcer je mom oficiru predao sifru I objasnio kako cupriju treba dici u vazduh.I kad su Nemci odstupili,ja sam 1 maja 1945 prebacio jednu jedinicu na drugu stranu,u Italiju.Ta jedinica mi javlja da se najavila saveznicka kolona,saveznicki tenkovi.Borna kola dospese do mene,izadje narednik,Englez,I mi uspostavimo vezu.Kazem ja ko smo I sto smo.Onda mi on rece da njegovom komandantu,generalu,posaljem izvestaj,dje se nalazimo,sa kim se borimo,.Ja sam imao jednog crnogorca,inzenjera Lekica,koji je u Oksfordu zavrsio studije I bio tumac za engleski jezik u mojem stabu.Pozovem njega I generala Damjanovica,sednemo u auto I odemo engleskom generalu.Nadjemo ga kod Udina,ispod Alpi,u jednom selu.Kazemo ko smo,sto smo.On pita:vi se borite protiv Tita?Mi kazemo .DA.On veli;pa Tito je nas saveznik.Ja odgovorim,jeste bas saveznik,ali on je komunista,on void sve u propast I zato se borimo protiv njega”
U razgovoru sa jednim engleskim generalom,rekao je da medju cetnicima ima dosta bolesnih,slabo naoruzanih,I slabo odevenih.I tako,I Englezi sun as uvukli toboz da nas devasiraju,da lece bolesne,itd,u jedan logor..-govorio je Djujic.
Ubrzo su ove cetnicke jedinice tenkovima opkolili engleski vojnici.”Sta da radimo?Znali smo:ako prihvatimo borbu,uzalud cemo ginuti.Tenkovska jedinica bila je zaista oko nas,iza tenkova je bila artiljerija,razbili bi nas..”
Djujic je tada sazvao sastanak komandanata radi dogovora sto da se radi.Posle zakljucka da se svi razoruzaju,dvojica mladih oficira su istupili napred,jedan je rekao:”Vojvodo,svako tvoje naredjenje smo ispunili,a ovo ne mozemo”.Nakon ovih reci oni su izvrsili samoubistva.
Ubrzo su svi cetnici predali oruzje Englezima.Posle toga na Djurdjevdan,su ih uputili u internaciju na jug Italije.Najvise ih je stiglo do logora Eboli.Kasnijih meseci,godina,nekadasnji cetnici su odlazili ka Nemackoj,Engleskoj,Americi I Australiji.Tako je Dinarska cetnicka divizija otisla u istoriju.

13. март 2008 at 19:45
Обележена годишњица киндаповања ђенерала Михаиловића
» by инфо-служба покрета in: Вести
Чланови и симпатизери Равногорског покрета Републике Српске и Србије обележили су данас у Дражевини (Ундруље) код Вишеграда 62. година од хапшења ђенерала Драже Михаиловића, кога је црвена банда на данашњи дан 1946. године киндаповала и мучки убила његову пратњу.Око 500 равногораца и поклоника дела Драже Михаиловића присуствовали су парастосу на спомен-обиљежју у Дражевини, на месту где је ђенерал киндапован, а убијени његови пратиоци - капетан Никола Мајсторовић, мајор Драгиша Васиљевић и поручник Богдан Ковач.

Парастос је служен и на месту где су Дражини пратиоци сахрањени.

Председник Равногорског покрета Републике Српске Душан Сладојевић рекао је да се на оваквим местима, која симболизују српско страдање, Срби морају напајати непресушним изворима поштења , части и достојанства.

“Наш Чича и српски јунаци задужили су своје потомство и ми као њихови следбеници треба да им се данас достојанствено одужимо. Када смо изашли из информативног мрака и почели детаљније да читамо историју и оно што у њој до сада није написано сазнали смо истину о томе ко је уствари био велики српски родољуб и ђенерал Дража Михаиловић”, рекао је Сладојевић.

Споменик ђенералу Дражи Михаиловићу, који је претходно био у Вуковару и Брчком, постављен је 17. априла 2004. године у Спомен - комплексу Дражевина у Ундруљама код Вишеграда.