Четници и Немци

Лаж да су четници генерала Драже Михаиловића током Другог светског рата сарађивали са Немцима и другим окупаторима, представља опште место комунистичке пропаганде. Штавише, и данас, када су многе информације доступне, добар део тзв. обичног света сматра да је ту "било нечега".
Документа и фотографије које комунисти објављују да би поткрепили своју пропаганду, своде се на три ствари.
Прво, то су фалсификати.
Друго, генерал Дража Михаиловић и његови официри преговарали су више пута са Немцима (Дража два пута), али то су били преговори са непријатељем, којих има у сваком рату. Ти преговори нису били тајна, напротив. Дража се 11. новембра 1941. састао са Немцима у с. Дивци код Ваљева, о чему су југословенска избегличка влада у Лондону и Енглези били обавештени и пре и после састанка. Вест о преговорима пренео је и радио "Би-Би-Си" 12. новембра, с похвалама Дражи за храбро држање пред моћним окупатором.
Треће, комунисти намерно не праве разлику између четника генерала Драже Михаиловића и четника војводе Косте Пећанца. Пећанчеви четници су августа 1941. прихватили двоструку игру са Немцима. Али, у њихове јединице Немци нису имали поверења, па су их расформирали до краја 1942. године.
С друге стране, комунисти крију сопствену сарадњу са Немцима и усташама. Постоји низ извештаја немачке Групе "Бадер", као и самог генерала Бадера Берлину, о сарадњи комуниста (2. пролетерска бригада) са усташком Црном легијом, у борби против четника пролећа 1942. у Источној Босни. Изасланици вође комунистичких паравојних формација, Ј. Б. Тита, пролећа 1943. године потписали су споразум са Немцима о заједничкој борби против четника и Енглеза, током очекиваног енглеског искрцавања на јадранску обалу. Тако нешто на четничкој страни једноставно није могло да се деси. Од почетка до краја четници су се борили против Сила осовине, што потврђује низ докумената и фотографија који следи.


Четнички проглас из устанка 1941. године

Пошто немачка офанзива на Равну Гору, звана "Михаиловић", а изведена почетком децембра 1941, није успела, Немци су одмах уценили Дражину главу

Немачки проглас против четника

БОРБЕ ЧЕТНИКА ПРОТИВ НЕМАЦА И УСТАША 1941-1945

Класична заблуда о Другом светском рату на нашем тлу гласи: четници су чекали "одсудни час", док су комунисти прихватили бескомпромисну борбу против окупатора. Међутим, било је обратно: четници су сваке ратне године извели по једну велику операцију против Немаца - док су Немци извели 22 операције против четника. Партизани до последње фазе рата нису освојили ни један град од Немаца, док су четници ослободили 20-так градских насеља од Немаца. Партизани нису извели ни једну офанзивну акцију против Немаца, па чак нису имали ни план борбе... Они су се бескомпромисно борили само против четника, нападајуђи у леђа четнике заизете борбом против Немаца и усташа.




Уобичајени став комунистичке пропаганде је да су четници сарађивали са окупатором, док су се партизани "борили за слободу"... Међутим, комунисти су сарађивали са усташама током читавог рата, а та сарадња почела је још 1932. године. У рат априла 1941. године комунисти су ступили као савезници Немаца, а та сарадња се потом настављала у више наврата, док су њихови лидери покушавали да прикључе Метохију Албанији још 1943. године...



Наредба Ј. Б. Тита Босанском корпусу од 30. марта 1943. године : "Сву вашу борбу употребите против четника у централној Босни и Крајини, а одбрамбену борбу против усташа ако вас нападну "



Писмо логораша хрватског концентрационог логора Јасеновац комунистима, у коме они изражавају наду да нису " заборављени ни препу ш тени нашој судбини " . Међутим, неко од комуниста је на дну писма дописао: " Не треба објављивати " ...

Македонски Четници

Четништво има дубоке традиције код Срба и настало је у борби против Турака. Свака песма која почиње стихом: " "Сакупи се једна чета мала"... је четничка. И хајдучке и ускочке песме су четничке.Титоизам замењује реч "четник" бугарском речју "комита". Четништво је своју оштрицу окренуло како где: у Херцеговини против Турака, у Македонији против Турака, туркофилских Шиптара и бугарских четника ВМРО. Тако је било и у Балканским ратовима 1912/13. године, док је у Првом светском рату са којим ћемо завршити наше причање, четништво окренуто против Аустрије. Већина четника, чије ћемо портрете донети, славно су изгинули, многи су живи изгорели.



Рођен као Јован Стојковић, надимак је добио по планини Бабуни, у Македонији. Живео је 42 лета (18781920). Почео је да иде у школу тек у десетој години, затим га је отац одвео у Велес, који је био бугарска тврђава у Македонији. Учио је нешто бугарске школе. Завршио је четири разреда.



Спремте се спремте четници

Српска ми труба затруби
У тово село Дреново.
Спремте се спремте четници,
Силна ће борба да буде.

Ој напред иде пред четом
Јован Бабунски војвода,
За њим иде пред четом
Васил Велешки војвода.

Извика Јован Бабунски:
Држте го село оздола,
Држте го село оздола
Тува је Стеван Димитров.

Извика Јован Бабунски:
"Предај се, предај, Стеване"
"Не се предајем, Јоване,
Аз сам блгарски војвода!"

Извика Васил Велешки:
Фрљајте бомбе Четници.
Поче им кућа да гори,
Из куће Стеван говори:

"Пуштај ма, пуштај Јоване,
Чета ће да ми изгоре."
Српска ми труба трубаше,
Дреново село гореше.



Легендарни Велешки војвода Јован Бабунски

100 година четника 1903 - 2003

Прва организована јединица четника упућена је у Јужну Србију септембра 1903. године.

Србија је крајем 19. и почетком 20. века била уточиште свих устаника из Старе Србије. Они су у њој прихватани, без обзира да ли су били Срби, побугарени и непобугарени Македонци, па чак и Бугари. У Србији, најчешће у Београду, устаници су презимљавали, а током пролећа су се враћали натраг да четују и штите православни живаљ од турског зулума. У то време, нису то биле организоване чете, већ групе од највише десетак људи - као хајдуци. Њих је уједињавала заједничка идеја - ослобођење православног живља од турског јарма и зулума. Касније прерастају у организоване чете и одреде, након оснивања "Македонске револуционарне организације" (само условно речено македонске, јер су је основали Бугари), и "Српске револуционарне организације". Прва је основана 1893. године а друга десет година касније, 1903. Додуше, колико год да је Србе и Бугаре заједничка идеја о ослобађању од Турака уједињавала, толико их је црква разједињавала после оснивања бугарске Егзархије 1872. године, која је требало да буде бугарска православна црква за све хришћане на територији Старе Србије и Македоније, одвојена од Патријаршије у Грчкој. У то име вршен је велики притисак на Србе да приђу Егзархији па нису били ретки ни злочини над српским становништвом. Циљ је био јасан - путем вере побугарити сво православно становништво у Македонији. Бугари се никада нису помирили са одлуком Берлинског конгреса 1878. године, који је поништио одлуку мировног уговора између Русије и Турске, склопљеног исте године у Сан Стефану, по којем је бугарској кнежевини припала Македонија. Зато су стално вршена зверства над српским живљем са циљем да га униште или раселе, без обзира што је народе идеја о ослобађању од Турака уједињавала. Бугарска није радо гледала на акције вођене из Србије ради заштите српског живља и од турског и од бугарског зулума у Македонији. Коначан раскол у заједничкој борби против Турака дошао је после пропасти Илинденског устанка 1903. године. Бугарске комите и српски четници водили су после тога само неколико заједничких безначајних борби против Турака.
За време српско-турских ратова 1876-1879. године, у кумановском и кичевском крају подигао се прави устанак. Чете из Србије су прелазиле у Турску и спремале су општи устанак у Старој Србији и Македонији. Није уопште спорно, да ли су чете опремане и пребациване са знањем владе и уз учешће српске војске и њених старешина.



Војвода Драгомир Дејан Јекић. Рођен је у Крушевцу 1882. године. Иако грудоболан, ступио је, и поред противљења родитеља, у четнике. Четовао је по Козјаку и Бабуни свршени студент хемије на универзитетима у Немачкој, Енглеској и Швајцарској. За време Младотурске револуције и анексионе кризе 1908. године и он се са осталим четницима из Србије повукао у Србију. За време Првог балканског рата 1912. године затекао се на лечењу у Швајцарској. Одмах после објаве рата дошао је у Србију. Сакупио је чету од 100 добровољаца и ушао у састав четничког одреда војводе Војина Поповића - Вука. У Кумановској бици је озбиљно рањен, и његово слабачко здравље почело је нагло да попушта. Умро је 1914. године у ослобођеном Охриду, а место асистента хемије на београдском Универзитету остало је упражњено. Само улица војводе Драгомира подсећа нас данас на њега
   


Војвода Глигор Соколовић



Војвода Војин Вук Поповић

Crnogorski Cetnici

Hitlerove i Musolinijeve trupe, iako su okupirale Jugoslaviju 1941. godine, nisu uspele da je vojnicki potpuno osvoje i porobe. Od prvog dana ulaska okupatorskih trupa u Jugoslaviju pa sve do zavrsetka rata, redjale su se po njoj buna za bunom, dizali se ustanci i vodile se bezbrojne borbe izmedju naseg naroda i njegovih mnogobrojnih neprijatelja. Okupatori, za sve vreme rata u Jugoslaviji, nikada nisu imali mira ni odmora; njima je valjalo neprestano voditi rat sa narodom, ciju su drzavu osvojili, ali ne i njega pobedili.

          Julski ustanak na okupatore u Crnoj Gori i Sandzaku, 1941. godine, prvi je oruzani ustanak sirih razmera u Jugoslaviji i Evropi. On ce veoma zbuniti Osovinske zavojevace i bice teska opomena okupatorima u Jugoslaviji, koji ce gorko placati njeno haranje - kad se skoro ceo srpski narod bude digao na oruzje pod vodjstvom djenerala Mihailovica, i kad tu borbu budu prihvatili i ostali Jugosloveni. Ustanak u Crnoj Gori i Sandzaku, protiv italijanskih trupa, otpoceo je 13.jula1941.godine. Idejno, nacionalno i politicki, ovaj narodni ustanak, istorijski posmatran, deo je velike patriotske ideje o borbi protiv zavojevaca, izrazene na Ravnoj Gori iste godine u stabu pukovnika Mihailovica.

          Kad su italijanske trupe usle u Crnu Goru, posle pada Kraljevine Jugoslavije pod nemackom silom, zauzeli su poseban i miran stav prema stanovnistvu sto je bila posledica specijalnog plana Italijanske vlade u vodjenju politike u Crnoj Gori. Musolini je za guvernera Crne Gore odredio grofa Serafina Macolinija , ranijeg predstavnika Italije u Urugvaju i Egiptu. Po tom "rimskom" planu, trebalo je da Macolini, u zajednici sa malobrojnim crnogorskim separatistima pripremi teren u Crnoj Gori za proglasenje Kraljevine, a samim tim i autonomije. Italijanu su dobro planirali ali nisu racnali ni sa rodoljubljem loze Petrovic-NJegos, ni sa junastvom naroda Crne Gore. Unuk kralja Nikole, princ Mihailo, odbio je italijanske ponude, sa izjavom da ostaje veran Jugoslaviji i dinastiji Karadjordjevic, satelitskoj kruni pretpostavio je interniranje. Crnogorci su, sirom Crne Gore, skocili na oruzje i planuo je ustanak, -prva oruzana pobuna sirokih razmera u Evropi.

          Vojnicke veze, u to vreme, u Crnoj Gori, nije bilo sa pukovnikom Mihailovicem. U narodu je kruzila legenda o njemu: kako se nije predao okupatoru i kako je posao u srbijanske planine sa citavom jednom divizijom srpske vojske. Ta legenda jako je potkrepljivala borbeni i revolucionarni duh Crnogoraca. Prvi pokusaj povezivanja crnogorskih lojalista i pukovnika Mihailovica bio je u junu 1941. Vodje pokreta poslali  su sedam sposobnih ljudi, sedam gorstaka, sedam hajduka sa ciljem da pronadju legendarnog pukovnika koji je boravio negde na prostoru Suvobora. Oni su se vratili iz Srbije tek u trenutku kada je ustanak Crnogoraca bio u punom jeku, krajem jula 1941. Na zalost, oni su doneli samo potvrdu o postojanju pokreta na Ravnoj Gori sa pukovnikom Mihailovicem na celu. Neposredna vojnicka veza sa Drazom bila je uspostavljena tek u septembru, a konacno u decembru 1941., kada je na Ravnu Goru otisao licno kapetan Pavle Djurisic, koji je kasnije uz majora Djordja Lasica i pukovnika Baja Stanisica bio jedan od glavnih Drazinih oficira za Crnu Goru.

          Napad na italijanske trupe  u noci izmedju 12. i 13. jula na teritoriji citave Crne Gore i Sanadzaka (osim Prijepolja, Pljevalja i Sjenice) u trenutku kada su Italijani pripremali proglasenje Kraljevine bez ma i prividnog, pristanka naroda, bez pristanka potomaka dinastije Petrovic-NJegos. Posto je princ Mihailo Petrovic-NJegos odlucno odbio ponudu da stupi na crnogorski presto, italijanska Vlada se nosila mislju da odredi nekog princa iz Savojske kuce, dok ne bi pronasli nekoga iz sporedne linije Petrovic-NJegos, koji bi vladao po zelji italijanskog Ducea. No i taj plan je osujetila ustanicka puska sa crnogorskih brda i vrleti. Pomela je i razbila sve Duceove namere o izdvajanju Crne Gore iz okvira kraljevine Jugoslavije. Krajem meseca jula sva teritorija Crne Gore, izuzev Cetinja, Podgorice, Bara i Niksica, kao i veci deo starog Rasa (beranski, bjelopoljski i delovi sjenickog sreza), bili su oslobodjeni od okupatorskih trupa. Na toj teritoriji zavojevaci vise nisu imali vlast. Narod je povratio nacionalnu slobodu samom sebi, bez icije pomoci.

          Sa svim italijanskim oficirima i vojnicima postupalo se savrseno covecno. U Beranama su oficiri bili smesteni u hotelima; isto tako i u Bijelom Polju. Jedan jedini ispad poznat, odnosno objavljivan, bio je ucinjen u Bjelopoljskom srezu. Jedan seljak, tada vojnik, ubio je jednog Italijana u trenutku kad su italijanski zarobljenici sprovodjeni za obliznje selo, gde su imali da sacekaju razvoj dogadjaja. Taj vojnik, Radosav Kovacevic, izvrsio je ovo ubistvo zato sto mu je aprila te godine bio poginuo brat u Albaniji, na frontu prema Italijanima. Vojni sud pri Komandi narodne vojske u Bjelom Polju osudio na je smrt vojnika Radosava Kovacevica.

          Odmah po izbijanju ustanka, na Crnu Goru i Sandzak napale su sve raspolozive italijanske snage iz Albanije, uz pomoc celokupne ondasnje albanske vojske. Pomogle su im i naoruzani Muslimani, Arnauti sa Kosova, nemacke snage... Nastupili su protiv crnogorskih trupa linijom : od Skadra i od Tirane, od Metohije preko Cakora i Rozaja, od Tutuna, od Foce i Priboja... Polovinom avgusta Crna Gora i deo Sandzaka nalazili su se u obrucu izmedju desetak okupatorskih divizija. Pretila je najveca opastnost od pocetka rata. Italijanski front od Skadra i onaj od Metohije poceo je da se siri prema crnogorskim snagama. Sto je najgore bilo: Albanci, pa cak i sami Italijani, palili su pravoslavna sela na prostoru Metohije prema Vasojevicima i Gornjem Sandzaku. Crnogorci su bez ikakve pomoci komunista drzali front prema Metohiji i u Pesteri. Najzad su Italijan zatrazili pregovore, koji su se odrzali na Cakoru. Uslovi Crnogoraca su bili:

1.     Na svaki pokusaj italijanske Vlade da Crnu Goru proglasi za nezavisnu drzavu, mi cemo dizati ustanak

2.     Zabrana Arnautima i arnautskoj vojsci da ulaze na nasu teritoriju;  hitno obustavljanje paljenja srpskih sela. U naknadu, nudimo vam vracanje zarobljenika.

3.     Italijanske trupe u Crnoj Gori smatrace se sve do svrsetka rata neprijateljskim okupatorskim trupama

 

          Italijani su delimicno prihvatili uslove: obustavili su paljenje sela, vratili natrag albanske trupe. Oni su usli samo u varosi koje su im mesec dana ranije oduzete.

          Crnogorci su svoje snage povukli u sela i daleko u  planine. Niko se nije razoruzao; nego naprotiv, jos bolje se svako naoruzao i spremio za novu borbu koja ce ponovo otpoceti, protiv Italijana, na Pljevljima, decembra 1941.

          Julskim ustankom u Crnoj Gori i Sandzaku  postigao se glavni cilj: Italijani su spreceni da Crnu Goru proglase za Kraljevinu pod njihovim okriljem. Crna Gora sa celim Sandzakom postala je ponovo samo okupaciona zona. Za njenog Vojnog guvernera doveden je Alesandro Pirzio Biroli, koji ce kasnije posredno ciniti znatne ustupke crnogorskom narodu. Ustankom u Crnoj Gori italijanska politika bila je potpuno poremecena. Musolini je tek tada video da na Balkanu nece moci da siri svoje zamisljeno Rimsko Carstvo. NJegov ministar Macolini pobegao je sa Cetinja. Rimska Vlada bila je prinudjena da se odrekne svakog daljeg pokusaja proglasenja Crne Gore za nezavisnu drzavu. Julski ustanak je pored svega ovoga, bio i neka vrsta priprema za konacno sjedinjavanje svih nacionalnih snaga Jugoslavije u jedan jedinstveni nacionalni Ravnogorski pokret. Taj ustanak je pokazao koliko je u Crnoj Gori i Sandzaku jaka ideja nacionalnog i drzavnog jedinstva. Zato ovaj ustanak, pored onog u Zapadnoj Srbiji nesto docnije pod Mihailovicem, predstavlja jednu od najsvetlijih i najslavnijih stranica Jugoslavije u Drugom svetskom ratu.

ОФИЦИРИ И ВОЈНИЦИ ДИНАРСКЕ ЧЕТНИЧКЕ ДИВИЗИЈЕ

Историја српског народа на тромеђи Босне, Лике и Далмације у Другом светском рату представља трагичан увод у оно што ће се догодити српском народу на глобалном нивоу. А то је биолошки, културни и духовни геноцид започет од стране хрватских усташа, а касније настављен од стране глобалног комунизма.
Ова тврдња поткрепљује чињеницу да се историја Динарске четничке дивизије и српског народа на Тромеђи не може тумачити као географски издвојена специфичност, већ једино као нераскидиви део свеобухватне историје српског народа у овом периоду.
Већ у првим недељама постојања Независне Државе Хрватске (НДХ) извршен је покољ Срба који се мерио десетинама хиљада побијених. Оваква ситуација, која доводи српски народ под контролу марионетске НДХ на руб биолошког опстанка, изазвала је спонтану реакцију.

УСТАНАК 27. ЈУЛА 1941.
Вођен непогрешивим историјским инстинктом српски народ се диже на устанак који почиње 27. јула 1941. године у Дрвару (Оштрељу). Циљ устанка је била заштита српског народа од геноцида. Устанак се распламсао по традицији српске четничке ослободилачке борбе. Никле су чете, уздигле се локалне вође.
Устанак је почео под заставом на којој је стајао свети српски завет: С ВЕРОМ У БОГА ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ! СЛОБОДА ИЛИ СМРТ! У веома кратком периоду устаници успевају да протерају усташе из Дрвара, Бос. Петровца, Срба, Грачаца, Бос. Грахова, Книнске и остале Крајине.
У јесен 1941. године осећа се потреба за већом сарадњом и координацијом међу устаницима. То доводи до састанка у Црним Потоцима, где су се све устаничке вође окупиле и одлучиле да се створи јединствена устаничка формација названа Динарска четничка дивизија. За команданта ове формације је изабран млади свештеник, већ прослављени народни трибун, а касније један од најхрабријих Дражиних војвода, Момчило Ђујић.
У почетку, Динарска четничка дивизија је била састављена од следећих пукова: пук краља Петра Другог у Лици, пук Петра Мркоњића (краља Петра Првог) у Плавну у Далмацији; пук Гаврила Принципа у Бос. Грахову; пук краља Александра Првог у Бос. Петровцу; пук Онисима Поповића на Далматинском Косову и пук вожда Карађорђа у Грачацу у Лици. Ове формације су касније организоване у корпусе.
Поред ових пукова ДЧД је имала и гардијски батаљон, летећу бригаду, комитски одред, групу бацача, интендатуру, болницу, кулутурно-просветну групу и омладинске чете по селима. У веома кратком периоду ДЧД је успела да готово потпуно протера усташе са свих српских подручја и тиме омогући преживљавање српског народа. Ова подручја су остала под заштитом ДЧД уз огромне жртве све до уласка Црвене армије у Србију.
Улазак Црвене армије у Источну Србију 22. септембра 1944. године био је прекретница за све ратујуће стране на територији бивше Југославије. Ово се посебно односи на партизане, чији је једини циљ био освајање власти и уништење националних снага. Доласком Црвене армије, постаје јасно да долазе тежи дани, како за Равногорски покрет, тако и за цео српски народ. Комунисти, у чије редове сада улазе хрватске усташе и домобрани, почињу да нагомилавају трупе у Книнској Крајини и на Тромеђи Босне, Лике и Далмације. Овим маневром комунисти су желели да поставе обруч око ДЧД, који би довео до њеног уништења. Динарска четничка дивизија се нашла у забрињавајућој ситуацији и бива приморана да води свакодневне борбе на свим фронтовима.

ТЕШКИ ДАНИ
За Динарску четничку дивизију наступају тешки и неизвесни дани испуњени борбама и напорима да се пронађе излаз. Комунисти све јаче стежу обруч, доводећи свеже трупе опремљене тешким наоружањем које добијају од бивших четничких савезника Енглеза.
У јеку најжешћих борби, командант Динарске четничке дивизије војвода Момчило Ђујић, сазвао је све своје команданте корпуса, бригада и батаљона на састанак у село Топоље код Книна. На овом историјском састанку донета је заједничка одлука да се изврши пробој кроз непријатељске снаге и да се крене у повлачење према југозападу.
Одлучујући окршај и пробој кроз комунистички обруч одиграо се у селу Пађене. Ноћу између 2. и 3. децембра 1944. године четничке снаге крећу у одлучан и незадржив јуриш. У надчовечанској борби прса у прса која је трајала више од седам сати и однела велике жртве на обе стране, Динарска четничка дивизија пробија непријатељски обруч. Четнички јунаци успевају да сруше необориву комунистичку тврђаву и отварају пут за одступницу. У овом надчовечанском пробоју, четници побеђују далеко надмоћније комунистичке снаге под командом Титових послушних генерала Бошка Шиљеговића и Петра Драпшина.
Из те славне плејаде синова Тромеђе и других српских крајева, многи су остали као мртва стража за нова покољења, тамо где су се голоруки дигли на устанак 1941. године. Они су волели свој српски народ више од својих живота.
После пробоја кроз комунистички обруч, Динарска четничка дивизија је наставила марш правцем: Отрић - Срб - Мала Капела - Гацка долина, ка северном приморју, јер се веровало да "савезници" неће препустити Југославију апсолутној власти комуниста. У тим крајевима хрватске усташе су извршиле незапамћене злочине над српским народом, немајући милости ни према старима, ни према младима. У колони у којој су били борци помешани са рањеницима, старцима, старицама и мајкама са децом, преовладавала је исцрпљеност од зиме, глади и напорног пута. Ова голгота преко северног приморја, на путу за Словенију, је захтевала савлађивање многих тешкоћа. Најтежа препрека је сигурно био прелаз преко хладне и набујале реке Коране. Морали су се направити имрповизовани мостови од коњских кола и комора за прелаз цивилног становништва. Набујала река је однела свој данак односећи борце и њихове коње. Оне који су безбедно прешли, на другој страни је чекала непријатељска заседа.

МОСТ НА РЕЦИ СОЧИ
После пада источних крајева, комунисти се са јаким формацијама устремљују на Словенију, са циљем да униште Динарску четничку дивизију и остале српске националне снаге које су се налазиле у тим крајевима. У Випавској Долини, извршена је концентрација свих националних снага са намером да се преко реке Соче пређе у Италију. За прелазак у Италију било је потребно зауставити Брозове комунисте и разбити остатке Мусолинијевих фашиста који су се налазили у Горици. Четници су успели да одбране мост на реци Сочи и тако омогуће борцима и цивилном становништву да пређу у Италију. После прелаза, мост је уништен да би се спречило надирање комуниста. Овим чином Динарска четничка дивизија се нашла у туђини.
После доласка у Италију, четници бивају пешке упућени у логор у Палма Нови, где бивају привремено смештени. На Ђурђевдан 1945. године, четницима у Палма Нови наређено је да се све борбене формације разоружају. У српској историји Ђурђевдан је дан када се устаници окупљају и наоружавају. Овога пута устаници су морали да се растану са оружјем, које су својом крвљу платили. Тај трагичан дан обележило је неколико самоубистава бораца Динарске четничке дивизије, који се нису могли помирити са оволиком неправдом.
У Палма Нови је завршен ратни пут херојске Динарске четничке дивизије.
Српски народ као жртва туђинских удара спутаван је у току свога природног развитка. Стваране су вештачке идеологије које су разарале српство и одвеле га у беспуће. Ово се показало тачним 40-тих и 90-тих година прошлог века. Поред свега српски народ је преживео и преживеће. Динарска четничка дивизија представља пример у историји српства како уједињени Срби, са вером у Бога, могу да поразе све непријатеље и потешкоће.
Покрет српских четника Равне Горе као настављач традиција Динарске четничке дивизије већ педесет година се у расејању бори за истину о свим Дражиним четницима. Само истина о правим херојима Другог светског рата ће повратити изгубљено достојанство српском народу. На крају, ове редове посвећујемо сећању на ратног команданта Динарске четничке дивизије ВОЈВОДУ МОМЧИЛА Р. ЂУЈИЋА и његове пале борце, који дадоше своје животе бранећи српске земље и српски народ.



Лазина Лазо Самарџија, командант Пађенског батаљона


Војник Радован Јакшић из Српских Моравица. Емигрирао, живео у Канади. После раскола постао свештеник у Цркви Светог Архангела Михајла у Торонту. Умро у Торонту 1981.


Петар Лукић из Пољица код Велике Попине, 1941. најмлађи борац 3. чете Попињског батаљона 2. бригаде 1. личког корпуса Динарске четничке дивизије. Емигрирао, живео у Енглеској и Аустралији. Вратио се 1992, био најстарији борац капетана Драгана. Преминуо 1993. на Велебиту


Петар Чича из с. Добашиница у Лици, четник 3. бригаде 1. личког корпуса. Преминуо у Букингему, Енглеска, 1986. године


Војвода Брана Богуновић. Помоћник војводе Ђујића и командант Пука (од 1942. корпус) "Гаврило Принцип" Динарске четничке дивизије. Убијен од комуниста 1944. у затвору у Сплиту

Vojvoda Branko Bogunovic

Stari cetnici kazu da je Brane bio pravi Vojvoda....Uvek stasit i ponosit,hrabar i odvazan.Kazu da se borio za pravdu i istinu ,a glas o njemu daleko se cuo...

Dinarska Cetnicka Divizija formirana je posle ustanka na Dinari,27.Jula 1941. Godine.Ustanak je toga dana buknuo u Drvaru na Bosanskoj strani ,nedaleko od Tromedje Bosne ,Like I Dalmacije (odakle je delovao Mane Rokvic sa svojim jedinicama),I za kratko vreme oslobodjeni su delovi zapadne Bosne,Juzne Like I severne Dalmacije.

Ustanak je dignut protiv ustasa koji su po zakonu NDH,trebali da sasvim istrebe Srbe na celom prostoru koji je zapremala Paveliceva koljacka takozvana “Nezavisna drzava Hrvatska”.Sva su se srpska sela na Tromedji digla takoreci goloruka I vojnicki neorganizovana.Trebalo se boriti za zivot I slobodu I rodno ognjiste I u toj borbi otimati oruzje bez igde icije pomoci.

Za uspesniju borbu trebalo je formirati I organizovati vojne jedinice.Da se to postigne ,sazvan je veliki sabor narodnih prvaka I istaknutih komandanata iz ustanka.Taj je Sabor odrzan u jesen 1941.godine. U zaseoku Zakosani,u osnovnoj skoli,u istorijskim Crnim Potocima,tacno na geografskoj liniji gde se medje tri srpske pokrajine :Bosna,Lika I Dalmacija.Tu je I Kralj Petar Prvi - Oslobodilac vodio 1875. I 1876. godine borbe sa Turcima kao cetnicki komandant pod imenom Petar Mrkonjic.Na saboru narodnih prvaka reseno je da se odmah pristupi organizovanju Dinarske Cetnicke Divizije,I da se njen stab bazira na Gologlavu,vrhu planine Orlovice na Tromedji. Na tom saboru na predlog Branka Bogunovica jednoglasno je izabran tadasnji svestenik Momcilo Djujic za sefa nacionalno -politickog Odbora na Tromedji I komandanta Dinarske Cetnicke Divizije, a Branko Bogunovic izabran je za pomocnika komandanta.

U to vreme su se komunisti izdvojili I poceli organizovati svoje vojne partizanske jedinice I ubijati narodne prvake koji bi im smetali da uspostave komunisticku vlast . Trebalo je raditi brzo I odlucno da se onemoguci satanski plan komunista.Predvodnik Srba na Tromedji svestenik Momcilo Djujic ,uz veliku pomoc Vojvode Brane Bogunovica I ostalih narodnih prvaka,organizuju I formiraju cete ,bataljone I brigade u sastavu Dinarske divizije.Iz njihovog staba svakodnevno su odlazili kuriri na sve strane I donosili izvestaje o stanju na terenu ,formiranju I rasporedu borbenih jedinica.Vec u rano prolece 1942.godine,pored okupatora komunisti su poceli borbu protiv srpskih cetnika Dinarske Divizije,I ta borba je trajala do kraja rata 1945.godine.Organizovano brojno stanje Dinarske Cetnicke Divizije iznosilo je 15.200 naoruzanih boraca I 47.800 nenaoruzanih boraca ,organizovanih za borbu na Tromedji Like ,Bosne I Dalmacije.



U pocetku, Dinarska cetnicka divizija je bila sastavljena od sledecih pukova :puk “Kralja Petra Drugog” u Lici;puk “Petra Mrkonjica” (Kralja Petra Prvog) u Plavnu u Dalmaciji;puk “Gavrila Principa” u Bos. Grahovu;puk”Kralja Aleksandra Prvog”u Bos Petrovcu;puk “Onasima Popovica” na Dalmatinskom Kosovu I puk “Vozda Karadjordja” u Gracacu u Lici.Ove formacije su kasnije organizovane u korpuse.

SMRT VOJVODE BRANE BOGUNOVICA
Smrt ovog Velikog Cetnickog Vojvode I dan danas je misterija.Kao da se istina sakriva ili pak precutkuje...Dali je moguce da se o tome tako malo zna? I kako je to moguce?Ipak to nije bio neki nepoznati cetnik koji je igrom sudbine dospeo u redove Dinarske Cetnicke Divizije,vec sam Vojvoda!!!

Jedino u sta mozemo biti sigurni,a da je vezano za smrt Vojvode Brane Bogunovica jeste:
Vojvoda je ziveo za slobodu,i zivot je polozio na oltar otadzbine vodeci se parolom "Sloboda ili Smrt"





Vojvoda Djujic i Vojvoda Bogunovic na reci Krki



Deo pesme gde se svominje ovaj veliki Vojvoda:

Од Грахова Шормаз зове
Паројчиће соколове
И Чулиће и Ћориће
Биће боја код Љубоја

Роквић Мане вита стаса
Кршну Лику заталаса
Од Удбине до Коране
Преко Плавна до Вагана

Богуновић Бране бије
Све душманске дивизије
Отаџбину Срба кује
Усташама поручује

Ој Усташе, нека нека
Дубока вас јама чека
Широка је један метар
А дубока километар

Молимо се мили боже
Да се браћа Срби сложе
Од Недужда до Крајине
Душанове царевине.

НАШ ЗАВJЕТ БОГУ И СРПСТВУ

Момчила Р.Ђујића

Није наше расејање и губитак слободе највеће зло које се може десити једном народу.Највеће је зло кад се сломи духовна и морална снага једног народа, кад му се угаси вјера у Бога и вјера у Правду и Слободу. То нико, па ни комунисти, никада неће постићи у српском народу, јер то се неда у ланце везати. борби за Крст и Слободу, ми се морамо враћати на путеве наших предака; свједочити свуда нашу вјеру у Бога и рјечију и дјелом; стајати одлучно уз мученичку Матер цркву и чувати наше духовно јединство,

јер без духовног јединства нема ни националног, ни ма каквог другог јединства; утврђивати нашу братску слогу и његовати наше црквене и народне обичаје.Наш је завет Богу и Српству да нећемо стати ни сустати док неујединимо све српске земље и сав српски народ у оквиру српске државне заједнице у којој ће, по ријечима Епископа Николаја, владати три начела: Бог на небу, Краљ у држави и домаћин у дому.

А наша вјера у Правду и Слободу и наша вјера у једнога Бога, у једнога Светог Саву, једну јединствену Српско-православну цркву и у један поносан и непобједив српски народ - остаје вјечна и непромјењива



Краљ Петар II Карађорђевић и Војвода Момчило Ђујић

(srbija glas cetnika)

Исправљање полувековне неправде према Ђенералу

Поднет захтев за рехабилитацију Драже Михаиловића

Копредседник СДПО Војислав Михаиловић поднео је данас Окружном суду у Београду Захтев за рехабилитацију свог деде ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића, саопштила је Информативна служба странке.

Михаиловић од суда тражи да поништи одлуку из 1946. године којом је његов деда, министар војни у Краљевини Југославији, оглашен кривим и кажњен смртном казном. Михаиловић у Захтеву за рехабилитацију наводи да је његов деда осуђен 1946. године у монтираном судском процесу, да му нису била омогућена основна људска права, као ни право на одбрану и правично суђење.

У изјави Тањугу Михаиловић је рекао да је његов деда неосновано осуђен, због чега би суд требало да ради по закону и у разумном року утврди чињенице које то потврђују. Он је додао да је до сада суду поднето око 270 захтева за рехабилитацију неосновано осуђених политичких неистомишљеника.

Он је, међутим, оценио да би случај његовог деде требало да се води посебно, јер је у питању највећи војсковођа и учесник у рату против окупатора. Михаиловић каже и да има још оних који хоће да одрже лажну представу о комунистичком режиму, али да све више преовлађују ставови да је у питању био грађански рат у коме је Драгољуб Михаиловић био један до највећих бораца против фашизма.
Скупштина Србије усвојила је у априлу ове године Закон о рехаблитацији којим се предвиђа рехабилитација свих особа које су до 6. априла 1941. године, па до ступања закона на снагу осуђени из политичких или идеолошких разлога и тиме лишени живота, слободе и других права.


ОКРУЖНИ СУД
БЕОГРАД

На основу члана 2. Закона о рехабилитацији /Сл.гл. 33/2006/ подносим

ЗАХТЕВ ЗА РЕХАБИЛИТАЦИЈУ

Као унук Драгољуба Драже Михаиловића, министра војног у Краљевини Југославији, који је у монтираном судском процесу у Београду 1946. године проглашен кривим и осуђен на казну смрти, подносим овај захтев за рехабилитацију.

У судском поступку мом деди, сада покојном Драгољубу Михаиловићу, нису била омогућена основна људска права, право на одбрану и правично суђење.

Због општепознатих околности до подношења овог захтева, нисам био у могућности да прибавим списе судског предмета у којем је мој деда осуђен на казну смрти.

Молим вас да ми оставите примерен рок у којем бих прикупио све неопходне исправе и судске списе који би потврдили основаност подношења захтева за рехабилитацију.
На основу свега напред наведеног, сматрам да су се стекли услови да суд донесе следеће

РЕШЕЊЕ

УСВАЈА СЕ ЗАХТЕВ ЗА РЕХАБИЛИТАЦИЈУ Драгољуба Михаиловића, министра војног у Краљевини Југославији и УТВРЂУЈЕ СЕ да је одлука суда којим је оглашен кривим и кажњен казном смрти НИШТАВА од дана доношења као и да су ништаве све њене правне последице.

Подносилац захтева:
Војислав Михаиловић

извор: sdpo.org.yu

Да ли је Србија заиста спремна да се обрачуна са временом комунизма и комунистичким окупаторима? Или ће деца комуниста и даље владати Србијом и наставити ширити лажи о ЈВуО?

 Послије капитулације Југославије Херцеговина је припала Независној Држави Хрватској, док је војниччки била окупирана од 6. италијанског армијског корпуса. Почетком маја Хрвати су почели постепено да преузимају власт у тим крајевима.  Чим су власт примили, хрватски срески начелници и војни руководиоци издали су проглас народу у коме су изричито захтјевали уз пријетњу смртне казне предају оружја искључиво од Срба. По несрећи, многи су оружје и предали, док су га остали сакрили. Када су Срби разоружани, хрватске власти су позвале херцеговачке Хрвате и муслимане и наоружали их. Овај акт хрватске власти је изазвао сумњу код Срба.  Чим су усташке власти наоружале херцеговацке Хрвате и муслимане, организовале су од њих усташке јединице и одмах су отпочели нечувено и невиђено убијање и прогон прво угледних Срба, а затим  цијелих српских села и крајева. За мјесец и по дана рачуна се да је у Херцеговини убијено преко 40000 Срба. Нарочито су Срби страдали око Љубуског, Мостара, Коњица,  Чапљине, Стоца и Гацка. Италијанска војска, која је гарнизонирала у овим мјестима, правила се невјешта, мада је било појединачних случајева гдје су узимали Србе у заштиту и спасавали њихове животе.

За тај мјесец и по дана Срби нису могли да се снађу и нису знали како да се спасавају. Али почетком јуна, угледнији Срби из свих херцеговачких срезова састали су се на договор. Написане су биле представке месним хрватским властима и команди 6. италијанског армијског корпуса да се престане са прогоном и убијањем Срба, али све то није помогло. Видећи да се налазе пред биолошким истребљењем, Срби су спонтано почели да се дижу на оружје. У почетку је сваки почео да стражари више свог села и да га брани у случају устаске најезде.

Све до 12. јуна 1941. српска пушка није опалила у Херцеговини.

Тога дана у селу Казанцима, у срезу Гатачком, свештеник Радојица Перисић организовао је своје  сељаке, који су били наоружани, напао је у истом селу хрватску  жандармеријску станицу и разоружао је. Пошто је разоружао жандармеријску станицу кренуо је према усташама, Хрватима и муслиманима, који су држали страже и имали патроле према овом српском крају, и отерао их. Чим је свештеник Радојица очистио тај крај од усташа, ријешио је са својим људима да се од тог дана, не само бране српска села и народ, већ да се пређе у отворени напад на Хрвате и Италијане, уколико ови крену да помажу Хрвате. Овај догађај је брзо одјекнуо у свим српским селима Херцеговине, и овај се дан сматра као дан почетка устанка на све непријатеље српског народа у том крају.

Неколико дана послије овог догађаја одржане су двије велике скупштине угледних херцеговачких Срба: једна у селу Драмесини код Гацка, на којој су учествовали само представници гатачких села, а друга у селу Сљивовићи, недалеко од Гацка према црногорској граници, на којој су учествовали и представници Невесињског и Билећког среза. Тада је рјешено да се закључци са ове скупштине доставе и осталим срезовима, и да се 27. јуна у свим срезовима изврши једновремени напад на све усташко – хрватско – муслиманске положаје и њихове гарнизоне. Чим је рјешење са скупштине послато свим срезовима, свештеник Радојица Перисић је предао дужност команданта коњичком поручнику Милораду Поповићу. Поручник Поповић је за врло кратко вријеме ступио у везу са свим угледним људима у Херцеговини, са којима се договорио у вези предстојећег напада.

На дан 27. јуна отпочео је напад на сва главнија усташко – хрвтаско – муслиманска упоришта у цијелој Херцеговини. Огорчени херцеговачки српски сељаци, скоро голоруки скакали су на усташке ровове, ове ликвидирали и сами се наоружавали. Дана 27. јуна 1941. Срби из Гацка напали су окупатора,  италијански конвој у близини Автовца. Сутрадан на Видовдан Автовац је ослобођен од усташа.

 За неколико дана, све усташке посаде по нашим и њиховим селима биле су уништене или сатеране у градове. Убијен је и ађутант Анте Павелића, Мијо Бобан. Оборен је и један усташки авион.

Послије овога су створени планови да се пређе у напад на вароши и из њих истјерају усташке посаде, а хрватска власт потпуно онемогући. Али тога момента су се умијешале италијанске војне власти са намјером да у том подухвату онемогуће Србе. Да би помогле Хрвате, италијанске јединице су кренуле из градова и са јаким снагама почеле да нападају на положаје Срба – четника да би на тај начин угусили револт против усташке Хрватске.

Потез Италијана створио је тешку ситуацију за Србе и њима је било јасно да се не могу борити и против њих са својим слабим наоружањем. Примљене су мјестимично борбе са италијанским јединицама, али се углавном од те борбе у то вријеме морало одустати, једно због слабог наоружања, а друго због тога сто су Срби били свјесни да ће од удружених усташко – италијанских снага још више страдати.

Овим муњевитим четничким нападом, који је почео 27. јуна и трајао 4 до 5 дана, усташе су биле сабијене у градове и постале потпуно безопасне за српска села. Настало је затишје, које су Срби искористили за припреме, да би у јесењим и зимским данима извршили последњи и главни обрачун са усташким снагама, а вјероватно, услед тешке зиме и слабих комуникација, и са Италијанима.