Карађорђево
   


Карађорђево се простире дуж леве обале Дунава .Ово подручје чине три простране целине: Букински рит, Врањак и Гувниште. По богатству природе издваја се Букински рит, кога красе некадашње ритске шуме уз Дунав. Рељефу овог простора особеност даје микрорељеф са великим бројем дубљих и плићих депресија. Ритске шуме, аутохтоних топола и врба станиште су и бројних ретких и угрожених биљних врста. У жбунастој вегетацији издваја се панонски субендем црни глог, затим жути локвањ, а у мочварној вегетацији иђирот - врста које се налази на Црвеној листи флоре Србије и законски је заштићена. Букински рит уточиште је и великог броја дивљачи, пре свега јелена и дивље свиње, као и ретких и угрожених врста сисара: видре, дивље мачке, куне и птица мочварица: орла белорепана и црне роде. Ово подручке природно је мрестилиште бројних врста риба и станиште водоземаца и гмизаваца.

Просторне церлине Врањак и Гувниште, типично су равничарско подручје, које карактерише благо таласата низијска површина, са малим разликама у надморској висини. Преостале аутохтоне шуме, које чине заједнице храста лужњака и жестиља, као и пољског јасена и бреста имају непроцењив еколошки и биогеографски значај, јер су својеврстан документ о историји и карактеру вегетације Војводине. Од животињских врста овде се могу наћи: јелен лопатар, муфлон и амерички (вирџинијски) белорепи јелен, доброг трофејног квалитета.

Успостаљањем одговарајућих мера заштите и режима газдовања омогућено је очување природних вредности и коришћење у образовне, васпитне и туристичке сврхе подручја.

Клисура реке Трешњице



Бистра планинска река Трешњица извире испод планине Повлен у западном делу Србије и после 23 км дугог тока се улива у реку Дрину, недалеко од Љубовије.

Непосредно пре ушћа у Дрину, Трешњица је издубила неколико километара дугу кречњачку клисуру. Дубока око 500 м, са усправним литицама, клисура на појединим местима поприма одлике кањонске долине, нарочито у зони ушћа Трибуће у Трешницу. На овом месту, долинске стране су веома примакнуте и са степенасто поређаним кречњачким одсецима, који се у горњим зонама завршавају назупченим гребенима.

Посебно је импозантан кречњачки одсек брда Бошковац. У целој клисури бројни су сипари, отвори, поткапине и различито обликоване стене.

Највећи део резервата обрастају шуме и шикаре црног граба, цера, црног бора, клеке и др. Присутне су и шикаре грабића, граба, јасена, букве. У спрату грмља се појављује клен, дрен, глог, трњина, бршљан, руј, дивља ружа и др. У мањој мери заступљене су траве и ливаде.

У клисури се гнезде многе птице грабљивице, као што су сури орао, ветрушка, јастреб кокошар, кобац птичар и мишар. Клисура је препознатљива по колонији белоглавог супа, највеће птице у орнитофауни Србије (распон крила 230-280 цм), која је овде, захваљујући организованом хранилишту, све бројнија и атрактивнија. Значајно је истаћи да је његова популација присутна једино овде и у клисури реке Увац.

На подручју Трешњице присутно је много врста сисара – ловне дивљачи (дивља свиња, лисица, веверица, зец, твор, шумски пух…), затим јеж, видра, више врста слепих мишева и др.

Река Трешњица је брза планинска река хладне воде, релативно незагађена, па у њој се насељавају поточна и калифорнијска пастрмка.

Кањон реке Увац



Кањон реке Увац Посета кањону реке Увац са више прелепих језера и пећина, столетним шумама и ретким биљкама и животињама представља незаборавно искуство које се нигде другде не може доживети.

Специјални резерват природе “Увац”, природно добро од изузетног значаја прве категорије, налази се на самом југозападу Србије, на територији општина Сјеница и Нова Варош. Овај резерват нетакнуте природе, у својим недрима одгаја и храни различите врсте животиња и биљака. Јединственост подручја чини присуство веома ретке и малобројне врсте лешинара - белоглавог супа, који се гнезди у појединим деловима клисуре, на стенама, поткапинама и пећинама изнад воде.

Пре око четири деценије у кањону, који је вековима дубио Увац на свом 115 километара дугом путу од Пештера до Лимске долине, формиране су три хидроакумулације - Увачко, Златарско и Радоињско језеро. Некада је производња струје из ових акумулација представљала 65 % укупне производње у Србији. Градњом великих система у Србији значај хидроелектрана је умањен, али је Увац због својих природних и географских вредности остао и даље важан у систему српских електрана. Мада је изградњом три вештачка језера потопљен део кањона, чиме је читав предео добио нови изглед, клисура реке Увац је и даље живописна, а пред њеном лепотом дах застаје и онима који су се по белом свету нагледали разних чуда природе. Данас, живописним кањоном Увца у близини Нове Вароши, пешке и чамцима, пролазе бројни заљубљеници у природу и ретку врсту орла лешинара - белоглавог супа, којег због распона крила од око 2,8 метара и задивљујућег лета са правом зову и небески краљ.

Koвиљско-петроварадински рит




Налази се у југоисточном делу Бачке. Пружа се левом и десном обалом алувијалне равни средњег тока Дунава кроз Србију, дужине 20 км, низводно од Новог Сада, а поред Ковиља и Петроварадина, по којима је добио име.Ковиљско-петроварадински рит, поред Апатинског, представља једини ритски комплекс, остатак некадашњих великих, густих, бујних и скоро непроходних ритова.

Основне карактеристике која чине да овај простор има посебну природну вредности су: очуваност и разноврсност изворних орографских и хидрографских облика ритова, као што су острва, аде, рукавци, меандри, мртваје, очуваност и бујност изворних биљних заједница ритова (ритске шуме испресецане барама, мочварама, ливадама и тршћацима), разноврсност и богатство фауне, нарочито птица мочварица (170 врста птица) и риба (46 евидентираних врста, а овде је природно мрестилиште за штуку, шарана и кечигу.)

Природну потенцијалну вегетацију представљају хидролошки условљене шуме врба (бадемста врба и бела врба) и топола (бела и црна топола). Посебну вредност представља присуство ретких и угрожених биљних врста, као што су бели и жути локвањ, плава линцура, ребратица, водени орашак, четворолисна детелина, мочварни каћунак.

Шуме карактерише присуство ретких и проређених животињских врста, као што су орао белорепан, дивља мачка и видра.

Лабудово окно



Лабудово окно налази се у југоисточном Банату. Обухвата подручје Дунава и његова поплавна подручја на јужном ободу Панонске низије. Смештено је између Делиблатске пешчаре на северу и Рамског језера на југу. Подручје захвата ток и приобаље Дунава, аде Жилаву и Чибуклију, потопљене меандре Kараша, ушће Нере, Аду Завојску, Дунавче и узан појас десне обале Дунава.

Лабудово окно је настало успором Дунава после изградње акумулационог језера на Ђердапу. Име је добило по томе што део Великог рита сваке године насељавају лабудови. На обалама пешчаре нема извора и водотокова, док у самој алувијалној равни Дунава у издувинама подземна вода формира сталне баре, које се при вишим водостајима и поплавама спајају како међусобно, тако и са речним коритом.

Водена станишта чине стални речни токови, речни плићаци, поплавне шуме и слатководне мочваре, па се на Лабудовом окну смењују различите биљне заједнице, од водених и мочварних, до влажних ливада (гороцвет, главоч, жути лук, печурка) и степских пашњака. Лабудово окно је једно од последњих стецишта све ређе флоре водених биљака и угрожених мочварних биљних врста, од којих су најзначајнији бели и жути локвањ, иђириот и орхидеја. Хигрофилне шуме карактерише присуство врба, топола, црни глог, храст лужњак, павит и гљива.

Ово подручје је најзначајније гнездилиште, зимовалиште и миграторна станица барских птица у Србији. У Лабудовом окну гнезди се 55 врста птица водених станишта, од којих је већина на листи природних реткости. Овде је најважније зимовалиште на Балкану за лисасту гуску, сиву гуску, патку дупљашицу, орла белорепана и црног орла. Такође, Лабудово окно је најважније гнездилиште малог вранца у Србији и једино место гнежђења црног ибиса. Подручје сваке године обезбеђује опстанак више од 20.000 јединки птица мочварица, а током миграција, репродукције и зимовања овде се окупља се и преко 40.000 јединки мале беле чапље, риђоглаве пловке и белог ронца. У пешчарској обали Дунава је и највећа европска колонија брегуница са око 15.000 парова.

Ритови и плићаци Дунава идеално су мрестилиште за многе врсте риба. Овде је забележено присуство око 50 врста риба, од којих су најзначајније шаран, штука, сом, смуђ и кечига.

Фауну изразитог богатства карактеришу многобројни слатководни мекушци, међу којима су речна шкољка, живородни пуж и пијавица, који представлају и основе ланца исхране. Најбројнији представници фауне су зглавкари, са процењених 15.000 врста инсеката. Велики број специфичних врста су животно везане за пешчану подлогу обале: осе копачице, фосоријалне стенице, тврдокрилци, међу којима су бројни ендеми. У степским заједницама живи паук крсташ. Инсекти водених станишта су комарац, вилин коњиц, гњурац, водени паук и речни рак. Са 24 врсте водоземаца и гмизаваца, ово је веома богато и јединствено подручје, а у погледу величина популација понтско-каспијских и источномедитеранских елемената Лабудово окно је најзначајнији центар разноврсности ове фауне у Европи. Овде су присутни сиријска чешњарка, црвенотрби мукац, степски гуштер, зелембаћ и степски смук.

Од 39 врста сисара, најзначајњи је слепо куче, са Црвене листе угрожених врста света. Ово подручје је њихов најзначајнији репродуктивни центар у панонској низији, као и за врсте љиљака, које су угрожене у целој Европи, а својом исхраном су везане за ова водена и мочварна станишта. Барско-мочварне екосистеме настањује и стална микропопулација видре.

Бројна археолошка налазишта и остаци трију тврђава сведоче о сталном присуству људи и значају ове раскрснице водених и копнених путева. У подручју су сачуване традиционалне делатности становништва: риболов, овчарство, говедарство, пчеларство, а у широј околини узгој кукуруза, пшенице, сунцокрета, јабука и винове лозе.

Лазарев кањон



Кањон Лазареве реке, познатији као Лазарев кањон, налази се на неких десетак километара од Бора. То је најдубљи и најдужи кањон источне Србије. Због стрмости својих стеновитих литица, ни дан данас није у потпуности испитан. Кањон је познат по многобројним пећинама и јамама. Најпознатије су Лазарева пећина (позната и као Злотска) и Верникица, и Дубашничка јама (ове пећине обрађене су као посебна дестинација, под именом "Злотске пећине").

Цео Лазарев кањон налази се под заштитом државе, а због своје јединствене лепоте, као и богате флоре и фауне, представља изазов свим љубитељима дивљине и нетакнуте природе. Међутим, треба имати у виду да је сам кањон прилично неприступачан, и пролазак кроз њега представља праву авантуру, на махове прилично изазовну и напорну. На више места потребно је пентрати се преко стена.

У кањон никако не кретати без планинарских ципела и целодневних залиха воде.

Лептерија – Сокоград - Природно добро још од римског времена



Клисура реке Моравице стављена је под заштиту (2002) као предео изузетних одлика „Лептерија -Сокоград" због изванредне пејзажне разноликости, атрактивних геоморфолошких облика и појава, богате и разноврсне флоре и фауне и културно-историјских вредности, средњевековног утврђења Сокоград.

Подручје „Лептерија - Сокоград" обухвата територију општине Сокобања површине 345,33 ха, а о њему брине Јавно предузеће „Србијашуме", Шумско газдинство „Ниш", Шумска управа „Сокобања".

Клисура реке Морвице, усечена је у подножју планине Девице, дужине око 3 км и дубине око 140 метара. Лева страна долине постепено прелази у падине Девице и достиже висину од око 1200 метара. Клисура има кривудаво меандарско пружање са честом појавом импозантних стеновитих одсека. Речно корито Моравице у клисури претежно је стеновитог дна и обала, са мањим слаповима и брзацима раздвојеним вировима.

Пре уласка у клисуру, Моравица протиче кроз широку долину са благо нагнутим странама и алувијалном равни ширине до 500 м. У самој клисури налази се значајно флувиоденудационо проширење са леве стране Моравице које носи назив Лептерија. Овај појас релативно блажег терена продужава се низводно до карактеристичног меандра Моравице код локалитета Пећина.

Осим Сокограда, културно историјског споменика од великог значаја, на локалитету Лептерија постоје остаци једнобродне мање цркве са припратом, која је на основу записа бањског лекара Милојка Мир. Дуњића из тридесетих година XX века посвећена Св. Спасу. У непосредној близини је касније постављено обележје за црквиште посвећено Св. Марији. На Лептерији преко реке, налази се стена у којој је природом исклесан лик Богородице са Христом у наручју.

Поред културно историјских добара на овом подручју и пејзажних карактеристика саме клисуре реке Моравице, од великог су значаја површине под шумом, чиста вода и богата и разноврсна флора и фауна. То све нарочито добија на значају због непосредне близине бање и туристичког комплекса.

Овчарско – Кабларска клисура



Овчарско – кабларска клисура је најживописнија клисура Србије. Усечена између планинских масива Овчара и Каблара, ширине од 50-100 м а дужине око 20 км, спаја чачанску са Пожешком котлином. Од Чачка је удаљена само 8 км. Одликују је високе и стрме кречњачке стене у којима се виде отвори неколицине пећина, укљештеним меандрима које прави Западна Морава и јединственом флором и фауном. Највиши врх Овчара, налази се 710 м изнад реке, то је уједно и највећа дубина клисуре у Србији.

Влада Републике Србије је уредбом Овчарско – кабларску клисуру заштитила као предео изузетних одлика и природно добро од изузетног заначаја и сврстана је у ‘’1. категорију’’, а за управљача је одређена Туристичка организација Чачка. То је предео изванредне пејзажне разноликости, атрактивности, јединствена и значајна културно – историјска целина са бројним манастирима, меморијалним и сакралним објектима и обележјима, значајан као пример геолошких, геоморфолошких процеса и појава.

На подручју Овчарско – кабларске клисуре термо – минерални извори, реке и језера имају велики значај као хидрографски објекти. У ерозивном проширењу, лековити минерални извори Овчар Бање потичу из дубинских тектонских разлома. Минерлна вода Овчар Бање има температуру од 35-38ºЦ, по саставу је јодна и слабо сумпоровита. Има велик спектар деловања и препоручује се за лечење реуматизма, спортских повреда, кожних болести, повреда мишићног ткива и др. Треба напоменти да се Овчар Бања налази на 18 км западно од Чачка, у ‘’срцу’’ Овчарско – Кабларске клисуре, у оази зеленила, мира и тишине. На овом поодручју налази се и Бања Горња Трепча тј. Атомска бања, надалеко позната по лековитој термоминералној води вулканског порекла, која успешно лечи многе реуматске, неуролошке, психијатријске болести, а подстиче и регенерацију нервних ткива.

Западна Морава настаје спајањем Голијске Моравице и Ћетиње у пожешкој котлини. Дуга је 210 км, њена дубина зависи од водостаја и креће се у близини града од 0,4-2 м, док у вировима низводно од клисуре достиже дубину од 6м. По изласку из клисуре Западна Морава постаје равничарска река, са вировима и лепим песковито – шљунковитим обалама тако да је током лета прави рај за купаче и риболовце. У августу се у близини Овчар Бање организује пливачки маратон а атрактивно је и сплаварење.Каменица је лева притока Западне Мораве, улива се у њу на 500 м низводно од језера Међувршје. Вода јој је бистра и чиста, погодна за купање и рибарење.

Језеро Међувршје највеће је језеро на Западној Морави, настало је преграђивањем бране високе 32 м, на излазу из клисуре. За време високог водостаја достиже дужину од 11 км а дубину од 23 м. На десној обали постоји риболовачка стаза на којој се одржавају такмичења риболоваца.

Туристи се могу одморити и уживати у неким од ресторан-сплавова дуж обале или могу изабрати пријату и угодну пловидбу чамцем по језеру. Овчарско – кабларско језеро је настало подизањем бране високе 12 м, смештено је низводно од железничког моста у Овчар Бањи. Вода из језера се тунелом одводи до хидроцентрале ‘’Овчар Бања’’. Електрана је под земљом, пуштена је у погон 1954.г. Због великог засипања насипом, запремина језера се смањује и оно губи првобитан значај, и постаје мање значајно за производњу енергије. Језеро Парменац је изграђено на Западој Морави у близини села Парменац. Главна намена му је била наводњавање плодних обрадивих површина, али своју праву функцију губи због великог засипања насипом. Обала му је прилично уређена, тако да су спортски риболовци често посећују.

На подручју Овчарско – кабларске клисуре налази се 361 врста из 73 фамилије које чине копнену флору, које заједно са флором реке и језера чине око 600 биљних врста, што ово подручје чини неисцрпним извором за проучавање. Заштићено подручје клисуре богато је фауном, регистровано је 137 врста птица, 19 врста сисара, 8 врста гмизаваца и 18 врста риба из 6 фамилија. Због великог броја врста птица, ово подручје се налази на листи важних подручја птица у Европи (ИБА у Европи, Пузовац и Грубач 2000).

Подручје Овчарско – Кабларске клисуре је значајна културно – историјска целина са бројним манастирима и цркавама. Манастир Благовештење налази се на благој узвишици изнад насеља Овчар бање. Не зна се кад је тачно подигнут и ко су били ктитори. Изграђен је у рашком стилу и својом архитектуром је после манастира Св. Тројице, најлепши на овом подручју. Црква Светог Саве – Савиње је мала црква под стеном, подигнута 1938.г. До ње се стиже стрмом пешачком стазом која води од железничке станице. Подно најстрмијих литица Каблара, у каменом удубљењу, извире вода, названа Савином, верује се да лечи вид и главобољу. Ту су и манстири Илиње, Јовање, Никоље, Преображење, Сретење, Св. Тројице, Успење, Ваведење, Вазнесење, Јежевица, Стеник и Вујан. Пећина Кађеница, налази се на десној обали Западне Мораве, око километар узводно од Овчар Бање. Прилаз пећини је уређен, а главна дворана са назнакама печинског накита је и сакрално – споменички простор. Ту се налазе два камена саркофага и Христово распеће који обележавају немио догађај из времана Хаџи Проданове буне из 1814.г. У пећину се у тим тешким временима сакрила група људи из околних села, Турци су то сазнали и на улаз су поређали грање и сламу и запалили. Сви људи који су били унутра су се угучили ’’кадом’’ тј. димом и отада ова пећина носи назив Кађеница.

Пештерско поље



„Пештерско поље“ се налази на Пештерској висоравни, на крајњем југозападу Србије. Припада двема општинама – Тутину и Сјеници. Омеђено је насељима: Карајукића бунари, Бороштица, Суви до, Доње ђерекаре, Лескова и лежи са обе стране старог и новог тока Ђердапске реке, односно Бороштице. Пештерско поље представља једну од последњих великих очуваних брдско-планинских тресава у Србији. Осим израженог биодиверзитета, овај простор карактеришу јединствени геоморфолошки, геолошки, хидрогеолошки, хидролошки и климатски феномени, карактеристична физиономија пејзажа као и добро очуван традиционални, изворни и аутохтони начин живота.

Данашњи изглед предела „Пештерско поље“ резултат је вековног садејства природних сила и људске делатности. Сматра се да је као резултат овог садејства још пре више од 20 векова подручје попримило своје јединствене карактеристике које у свом изворном облику опстају практично неизмењене до данашњих дана. У најновије време, појавила се озбиљна опасност од нарушавања аутохтоних екосистема овог подручја, па се ефикасна заштита намеће као приоритет.

Велике тресаве су у Србији и на Балканском полуострву права реткост, обзиром на јужни положај ових подручја у односу на центре распрострањења тресава у Европи. Пример потапања Власинске тресаве или урбанизација Дивчибара само потенцирају значај Пештерског поља за опстанак наших великих планинских тресава. Целокупна флора и фауна овог подручја представљају одличан репрезент тресавских типова станишта у Србији. Ова репрезентативност живог света лежи у чињеници да су на Пештерском пољу сачувани неки од задњих преосталих рефугијума биљног и животињског света заосталог након периода последњег леденог доба.

Осим као важан центар биодиверзитета, подручје Пештерског поља спада у једно од два крашка поља у Србији. Геоморфолошке вредности терена карактеришу кречњачки хумови, понори, мразне травне хумке – туфури, мразним процесом разривене тресавске површине, солифлукционе терасете, травни прстенови, мигрирајући бусенови, нивационе и крашко-нивационе депресије. Пештерско поље, за Србију редак површински облик карстног рељефа, уврштен је у „Инвентар геонаслеђа Србије“ Завода за заштиту природе Србије и Националног савета за геонаслеђе Србије.

Пештерска висораван поседује изражене карактеристичне климатске особености. Припада субпланинској клими и захваљујући морфологији крашког поља познато је по веома ниским температурама ваздуха током зимских месеци, па се по томе Пештерска висораван може сматрати једним од најизраженијих полова хладноће у Србији. На станици Карајукића бунари је 26. јануара 2006. измерено -39,0Ц, што представља апсолутно најнижу температуру ваздуха икад забележену у Србији.

По значају природних вредности, Пештерско поље превазилази националне оквире, што се јасно види из чињеница да је ово подручје већ проглашено за „Подручје од међународног значаја за очување биљног света“, „Подручје од међународног значаја за очување птица“; „Одабрано подручје дневних лептира Србије“ и „Подручје влажних станишта од међународног значаја“ .

Камене капије Вратне



Три камена лука у кањону реке Вратне у источној Србији не само да су најлепши него су и највиши у Европи. Кањон реке Вратне надалеко је познат по каменим капијама, луковима изнад реке који су у давна времена настали урушавањем пећина. Географи који су овде често долазили укључујући и оне најчувеније назвали су ова окамењена чуда – прерастима. Ове јединствене појаве, сакривене у тајанственим шумама источне Србије, биле су некада пећине тунелског типа.

Највиши камени лукови у Европи су управо управо овде. Осим у кањону реке Вратне, прерасти постоје још и на реци Замни, такође у источној Србији, а има их у Словенији код Постојне, у Француској и у Колораду (САД).

Река Вратна извире испод Мироча и настаје од речице Брезе и потока Мастакан који се спајају код треће капије. Пошто ту Вратна понире, зову је Сувом капијом. Низводно избија неколико врела, а испред друге по реду капије Вратна поново избија на површину. Прва научна истраживања и објашњење морфогенезе у Србији, посебно за прерасти Вратне и Замне, дао је 1895. године Јован Цвијић. Он је утврдио да су „природни камени мостови остаци пећина чије су таванице обурване, а заостали делови таванице представљају управо прерасти”.

Прва капија (Мала прераст) удаљена је око 200 метара од средњовековног манастира. Дугачка је 15 метара, ширине 30 метара и висине отвора 34 метра. Велика прераст, или друга вратњанска капија у непосредној близини прве, има дужину 45 метара, ширину 23, висину 26 и дубину свода 30 метара. Ове две капије називају се манастирске и истог су порекла, за разлику од треће, Суве прерасти, која има дужину од 34 метра, ширину 15 метара и висину 20 метара. Ова трећа капија, удаљена око два километра од прве две, најнеприступачнија је и најмлађа, али и најлепша и најизазовнија за истраживаче. У њеној близини откривене су три до сада неистражене пећине, а спелеолози кажу да је прва најдужа, око 400 метара, друга најатрактивнија, са језерцетом необичне лепоте, а трећа највећа, са испреплетеним многобројним ходницима и тунелима.

Манастир Вратна се налази у на изласку из клисуре између великих стена које чине веома висока камена врата. Не зна се када је манастир подигнут, верује се да је то било у првој половини петнаестог века, а обновљен је у другој половини 19. У њему се налази октоих из 1764. године штампан у Венецији и књига јеванђеља на румунском језику.

Лепоту вратњанских капија употпуњују и истоимено ловиште са великим стадом муфлона и крдом јелена лопатара. У ограђеном делу ловишта су јелени лопатари и муфлони, а ван ограде срндаћи и дивље свиње, зечеви, лисице. Вратна је и станиште шумске шљуке, која ту борави у шумским заједницама граба. Осим давно саграђеног ловачког дома нема других угоститељских објеката, али упркос томе ловиште сваке године посети велики број страствених ловаца.