Делиблатска пешчара




Делиблатска пешчара се налази у јужном банату измеду Дунава и западних падина Карпата. Дугачка је око 354 км, широка око 11км, површина је око 300км2 и простире се као елипса у правцу југоисток-северозапад.

По свом постанку, орографији, клими специфичности флоре и фауне Делиблатска пешчара представља јединствен феномен у Европи, па је својевремено названа Европска Сахара. Импозантна величина Делиблатске пешчаре, њена лепота и стално смењивање боје цвећа, лишца, приземне и дрвенасте флоре чине овај дински рељеф изузетно привлачним. Богатство флоре обухвата око 900 врста биљака, од којих су многе реликти и раритети. Једино се овде, у односу на читав простор Србије, налазе: банатски божур, степски божур, панчићев пелен, шерпет. Због присуства великог броја врста птица, од којих су многе ретке и угрожене, ово подручје је увршћено у најзначајнија станишта птица у Европи. Од становника животињског царства пешчаре издвајамо присуство: вука, јелена, срне и дивље свиње.

По својој лепоти посебно се истиче Девојачки бунар. За назив Девојачки бунар препричавају се многе легенде. Пре сто година када је изграђен овај бунар у вези са пошумљавањем, девојке су обично биле водоноше и сакупљале су се око овог бунара, да однесу воду вредним и уморним радницима на безводном песку, па је по том и највероватније добио име. На излетишту девојачки бунар смештајни капацитет износи око 150 лежајева, изградени су спортски терени, за фудбал, одбојку, рукомет, летњи базен за купање, трим стаза, пешачке стазе итд.

Засавица



Засавица - Специјални Резерват Природе - налази се на подручју северне Мачве, источно од реке Дрине и јужно од реке Саве, на територији општина Сремска Митровица и Богатић.

Простором доминира речни биотоп, кога чини речица Засавица у дужини од 33,1 км. У еколошком низу смењују се водени и мочварни екосистеми са фрагментима поплавних шума. Укупна површина резервата је 1825 ха од чега је 675ха у првој категорији заштите. Кичму резервата чине водена површина канала Јовача и Прекопац, каналисан и природни ток потока Батар, као и сама речица Засавица, која преко канала Богаз има директну везу са реком Савом. Такође се поџемним путем напаја и водом из реке Дрине. Припада Црноморском сливу и једно је од од последњих изворно очуваних мочварних подручја, идући од севера ка југу Србије.

Мирна и питома, као река равнице, омогућила је опстанак бројном и разноврсном биљном и животињском свету. Да би тај свет био очуван сама Засавица и њено приобаље стављено је под заштиту Државе 1997. године, као природно добро И категорије од изузетног значаја, на предлог Завода за заштиту природе Србије. Засавица је заштићена као специјани резерват природе ради очувања природног водотока и влажних станишта са значајном разноврсношћу флоре и фауне и присутним природним реткостима и угроженим врстама.

На овом подручју је до сада забележено преко 200 биљних врста. Највећи број припада групи таксона широког распрострањења, медутим, значајно је присуство ретких и реликтних врста које на овим просторима расту на границама својих дисјунктних ареала.

Специфичне хидролошке и хидробиолошке карактеристике Засавице условљавају да је овај водени екосистем претежно настањен рибама из фамилије шарана . Забележено је око 120 врста птица, са знатним бројем гнездарица, преко 80. Ово подручје има довољно очувану разноврсност природних услова за опстанак бројних врста сисара, нарочито оних који су својим начином живота везани за водена станишта.

Засавица припада националној мрежи заштићених подручја Рамсара (мочварна и друга влажна подручја према Конвенцији о заштити мочварних подручја коју је наша земља ратификовала), а према класификацији Међународне уније за заштиту природе је подручје управљања стаништима и врстама.

Обедска бара




Обедска бара, чувени резерват природе, је пространо мочварно-шумско подручје које се простире уз реку Саву у непосредној близини Београда.

Једно је од најстаријих заштићених природних добара у свету (1874. године). Специјални резерват природе Обедска бара станиште је око 30 водених и мочварних, шумских и ливадских биљних заједница. Богатство флоре и фауне овог подручја огледа се у присуству 220 врста птица, 50 врста сисара, 13 врста водоземаца, 11 врста гмизаваца, 16 врста риба, око 180 врста гљива, 500 биљакаи маховина 50 врста. Обедска бара такоће је једно од најбогатијих и најочуванијих станишта живог света у Панонском басену. Обедска бара због својих општепознатих вредности има верификован међународни статус и налази се на Листи УНЕСКО-а светски значајних влажних станишта, и као подручје од међународног значаја за птице (ИБА пројекат).

На УНЕСКО-вој Листи међународно значајних влажних станишта (заштићеним по Рамсарској ковенцији), или тзв Рамсарска подручја у Србији су проглашени Специјални резервати природе: Обедска бара, Лудашко језеро и Царска бара-Стари Бегеј.

Лудашко језеро




Лудаш, по величини (површина387 ха, дужина 4км) друго највеће језеро Северне Бачке, налази се на додиру две природно-географске целине: Суботичко-хоргошке пешчаре и Средње бачке лесне заравни, на 12 км источно од Суботице.

Језерско окно настало је пре око милион година, тако што га је издубио ветар, а спречио је и даље отицање воде, заустављајући је међу пешчаним динама. Од давнина, разноврсност животног простора језера и његове околине пружала је дом изузетно богатом биљном и животињском свету. Негдашњу лепоту обалског растиња чува ушће Киреша, где шашеви обрубљују језеро, у пролеће блиставо жута перуника, а лети шарене врбичице и конопљуше. Овде цвета заштићени велики каћунак, док је највећа вредност приобалних слатина ненаметљиви зелени морски трозубац, уписан у Црвену књигу флоре Србије.

Влажне поплављене ливаде и само језеро на пролеће су место размножавања бројних водоземаца, као што су: мали и велики мрмољак, барска жаба, обична чешљарка, зелене жабе и заштићена барска корњача. Најпознатија риба Лудашког језера била је златни караш, кога је данас скоро потпуно потиснуо са истока донесен блиски рођак сребрни караш, најпопуларнији плен међу спортским риболовцима. Овде живи 20 врста риба од којих и заштићени чиков.

Најпознатији представници птичијег света Лудаша су птице мочварице, због чијег присуства је ово подручје уписано на листу мочварних подручја од међународног значаја.
Међу њима издвајују се: риђа и жута чапља, букавац, барски петлован, мали барски петлић, водомар, модровољка, бела и брката сеница, шеварски цврчић, који се гнезди само овде у нашој земљи у тршћацима језера и друге. Најпознатији сисари су зец, срна, дивља свиња и видра. Археолошка истраживања показују да је на обали Лудашког језера било најстарије насеље у овом крају. Архаичне сеоске куће Лудаша, најстаријег салашарског насеља околине језера, припадају најјужнијој варијанти мађарског равничарског типа куће.

Због свог значаја и заштите природних вредности и одлика, а пре свега станишта птица мочварица Лудашко језеро заштићено је као Специјални резерват природе. На УНЕСКО-вој Листи међународно значајних влажних станишта (заштићеним по Рамсарској ковенцији), или тзв Рамсарска подручја у Србији су проглашени Специјални резервати природе: Обедска бара, Лудашко језеро и Царска бара-Стари Бегеј.

Мермерна пећина
    




Мермерна пећина се налази на Косову и Метохији, у селу Гадимље (општина Липљан). Удаљена је 20 км јужно од Приштине и 360 км од Београда. Укупна дужина истражених канала износи 1.260 м, а део који је приступачан за туристе дугачак је 440 м. Велики део пећине је још увек неистражен, јер су током њене еволуције многи пролази и дворане запушени блатом (муљем) и шљунком. Температура ваздуха у пећини се креће од 12-15°Ц, релативна влажност ваздуха је нешто мања од 100%, а струјања ваздуха износе од 5-10 метара у секунди.

Пећина је сачињена од мермерних литица насталих метаморфозом кречњака, што преставља редак природни феномен. Особеност ове пећине је, поред јединственог пећинског накита који је формиран у мермеру, велика концентрација различитих облика пећинског накита на малом простору.

У Мермерној пећини разликујемо Улазну, Западну, Северну и Источну галерију. Улазна галерија је потпуно запушена и није доступна спелеолошком истраживањима. Западна галерија је у облику лавиринта сачињеног од бројних "слепих" ходника. Северна галерија садржи бројне пећинске украсе са врло ретким арагонитским накитом. Источна галерија води до "Дугог" и "Плавог канала", који је повезан са "Долином суза". "Плави канал" је добио име по пећинском накиту плаве боје. Канали (ходници) су испуњени масивним стубовима, док је таваница прекривена сталактитима. Неки стубови достижи висину до 5 м и прекривени су шиљцима, што такође представља специфичност Мермерне пећине. Пећински украси су различитих боја, од бело-кристалне до црвене, са многобројним нијансама између ове две боје.

Мермерна пећина је за туристе отворена 1976. године. Да би била приступачна за туристе из пећине је уклоњена велика количина наноса и рушевина, што је утицало на промену микро-климе, а последице се још увек истражују. Мермерна пећина је заштићена Законом као споменик природе.
Од пећина које су делимично уређене или су некада биле отворене за туристе, али су у међувремену девастиране, издвајају се: Петничка, Преконошка и Боговинска пећина. У ове пећине улаз није дозвољен без стручног водича и одговарајуће спелеолошке опреме.

Петничка пећина



Налази се у западној Србији, у околини села Петница, које је удаљено 8 км од Ваљева. Петничка пећина је била насељена још у доба палеолита и садржи бројне археолошке налазе из тог периода, као и остатке фауне из леденог доба. Прва ископавања у пећини спроведена су пре једног века. Приликом ископавања из 1997. године на вишеслојном преисторијском локалитету Петница-Насеље, испред "Мале пећине" археолошки је истражен хоризонт каснонеолитског насеља, у коме су пронађени потпуно очувани хлебна пећ и вертикални ткачки разбој, као и више од 20.000 покретних налаза. Ископавањима унутар Петничке пећине на касноантичком локалитету "Дворана с вигледима" закључено је да се ради о култном месту из 4. века н.е. Откривено је погребно место са траговима ритуала карактеристичним за варварске народе, што је први доказ о њиховом присуству у Ваљевском крају.

Испитана дужина пећине је 580 м, а посетиоцима је приступачно 414 м канала. Улазни део пећине је могуће разгледати без употребе вештачког осветљења. Пећина се састоји од 11 дворана, од којих је највећа "Концертна дворана". Дневна светлост пролази кроз два отвора на крову дворане. "Змајева дворана" садржи базен који је дуг 20 м, широк 10 м, а дубок 8 м. Пећина је заштићена Законом као споменик природе.

Преконошка пећина



Налази се у источној Србији, недалеко од Сврљига. Пре него што је девастирана била је најстарија уређена пећина у Србији. Позната је по томе што ју је истраживао наш познати научник Јован Цвијић, који је у њој нашао палеолитске археолошке налазе. Преконошка пећина је заштићена Законом као споменик природе.

Боговинска пећина



Налази се у источној Србији, недалеко од села Боговина, које је смештено поред пута Бољевац-Зајечар. Боговинска пећина је најдужа пећина у Србији (дужина истражених канала је преко 7,5 км) и свакако је једна од најлепших у Србији. У првих 300 м у пећини постоје делимично уређене стазе. Боговинска пећина је заштићена Законом као споменик природе.

Долина реке Пчиње



Налази се у југоисточној Србији и обухвата подгорину планина Козјак и Старац, као и долину реке Пчиње која раздваја ова 2 масива. Река Пчиња својом лепотом, клисурастим деловима и меандрима привлачи посебну пажњу.

Пејсажне вредности представљају основни квалитет овог простора и заснивају се на разноликости и динамици природних елемената која проистиче из висинске и морфографске диференцираности рељефа. Визуелна и звучна диспозиција речног тока Пчиње и међусобног комбиновања различитих вегетацијских облика (ливада, шума, пашњака) ствара посебну амбијенталну вредност. Највећи део амбијенталних вредности садржан је у бројним видиковцима почев од нижих делова, преко тераса и алувијалних равни, па до највиших врхова околних планина.

Овај предео заклоњен је високим гребенима са свих страна: Старац на западу, Равни рид и падине Козјака на истоку, Црни крш, Воганце и Старачка кула на северу и масив Козјака на југу. То је базен отворен само долином Пчиње ка југу, односно југозападу, где река напушта клисуру.

Изузетно вредан културни и грађевинско-архитектонски комлекс манастира Св. Прохор Пчињски из 11. века смештеног у централни део простора чини цео овај простор посебно важним са аспекта очувања природних и културно-историјских вредности.

Подручје се налази на граници континенталне и медитеранске климе. Поседује одлике оба типа климе и карактерише га велика разноврснот живог света и богатство терцијарне флоре и реликтне вегетације. Преовлађују шуме храста сладуна и цера, које према Македонији прелазе у шуме медунца и грабића, затим буква, црни јасен, црвена клека, мечја леска и друге врсте.

На подручју реке Пчиње срећемо 2 типа фауне: фауна предела субмедитеранских шума (везана за станишта као што су клисуре, кањони, топле и светле шуме, шикаре) и фауна предела европских листопадних шума. Овде живе кратконоги гуштер, грчки гуштер, степски смук, даурска ласта, јастреб кокошар, крактопрсти кобац и др. На овом подручју живе и следеће врсте ловне дивљачи: срна, дивља свиња, зец, лисица, јазавац, веверица и вук, сиви и шумски пух.

Горње Подунавље



Горње Подунавље - велико поплавно подручје на крајњем северозападу Војводине, представља једну од најочуванијих ритско-мочварних целина на току Дунава кроз Србију. Као један од последњих центара велике биолошке разноврсности у Подунављу, од 2001. године ужива статус Специјалног резервата природе - заштићеног добра И категорије. Простире се на 19 648 км2, уз леву обалу Дунава, од самог уласка реке у земљу до насеља Богојево, обухватајући готово 70км речног тока. Сачињавају га два велика рита - Моношторски и Апатински, као део велике поплавне долине на средњем току Дунава која се простире и у суседној Мађарској и Хрватској. Посматрана у целини, ова поплавна долина, након делте, представља најзначајније влажно подручје на читавом току Дунава, друге највеће реке у Европи и једног од најзначајнијих речних сливова у свету. Смештена у три државе, ова еколошки јединствена целина је препознатљива кроз три заштићена природна добра, уживајући у свакој земљи изузетно висок степен заштите.

Горње Подунавље одликује изузетна биолошка разноврсност. Као једно од ретких преосталих ритско-мочварних подручја у читавом сливу Дунава, избегавши судбину већине сличних да буде исушено и култивисано, Горње Подунавље данас представља последње уточиште за бројни живи свет везан за поплавна подручја. Карактерише га мноштво водених површина - рукаваца, мртваја, канала и бара, очувани комплекси старих шума храста лужњака и топола, обиље птичјих врста, од којих су многе угрожене на међународном нивоу, највећа популација јелена на овим просторима, те нека од најбољих мрестилишта на 2850км дугом току Дунава. Темељни феномен овог подручја представља Дунав и његов поплавни режим. Наизменично се изливајући и повлачећи у речно корито, Дунав наноси плодни муљ и хранљиве материје око себе, стварајући на тај начин еколошку основу за развој необично богатог живог света који овде срећемо.

Осим велике биолошке разноврсности, Горње Подунавље краси и аутентично културно наслеђе. Живећи уз реку, човек је од најранијих дана користио њене богате ресурсе, прилагођавајући је својим потребама, мењајући њен природан изглед и при томе често нарушавајући природне вредности. У исто време, стварао је аутентичну подунавску културу, животне обрасце настале као покушај да се прилагоди великој реци и њеним ћудима. Богатство културног наслеђа огледа се у мноштву изворних обичаја, фолклору, језику, ношњама, риболовном алату, карактеристичним чамцима, јелима... Горње Подунавље представља атрактивну дестинацију за посетиоце, привлачећи госте богатством својих природних вредности и аутентичним подунавским културним миљеом. Једна од ретких оаза где се још увек може уживати у вожњи Дунавом, непрегледним рукавцима и каналима, неспутаној рици јелена, мирним ноћима у риболовачким домовима и сеоским домаћинствима, аутентичним рибљим специјалитетима, последњим дунавским аласима...