У једној старој песничкој слици каже се да су реке „крвоток земље". Србија је једна од оних европских држава у којима то није тек метафора. Као у случају друмских, железничких, па и ваздушних, Србија је раскрсница и важних водених путева. Важних за Европу (Дунав), важних за Балкан (Сава, Дрина, Морава...). Реке Србије отичу у три слива: црноморски, егејскн, јадрански. Има их тромих равничарских, пловних готово целом дужином, има брзих планинских, низ које се, отискују они што воле узбуђења, атракцију и краси их јак спортски дух. На тим разноврсним токовима редовне су међународне и домаће регате, првенства у једрењу веслању, сплаварења, рафтинзи, спуст.

Иако ни у Србији ни у околним земљама не живе баш шампиони екологије, велика већина српских река и даље има чисту и квалитетну воду. Томе у прилог говори и чињеница да у њима живи око 110 врста рибе. У планинским рекама и областима највише је пастрмке, клена и мреке. У доњим токовима и равницама највише je и сома, шарана, смуђа, кечиге, штуке, црвенперке, лињака. Највећи је сом,  може да достигне дужину до 3,5 метара и тежину до 200 килограма!

На српским рекама у протeклим деценијама направљен је и већи број живописних језера. Уз сваку од тих вода, кажу зналци, пристаје посебна боја, поетика, музика, гастрономија, вино. Данас су оне можда и кључни део српске туристичке понуде.

Оно што је настало у природи не може да измисли ни највећи надреалиста. Човек се од памтивека труди да створи чудесне грађевине које ће надмашити природу, али често остајемо без даха управо над творевинама природе која је ненадмашни уметник. И Србија уме да изненади својом дивљином, природним каменим мостовима, необичним земљаним кулама, магичним пећинама, врлетним клисурама и кањонима.

Ђавоља варош - Окамењени сватови



Споменик природе „Ђавоља Варош“ налази се на југу Србије, 27 км југоисточно од Куршумлије, а 89 км југозападно од Ниша. Од Београда је удаљен 288 км.

На југу Србије, испод планине Радан, налази се место чудног имена и чудесног изгледа, са скупином вретенастих стубова покривених капама које наука назива земљаним пирамидама, а народ кулама. По предању, реч је о окамењених сватовима које је Бог казнио јер су покушали да венчају брата и сестру. Има их више од 200, високе су од два до 15 метара. Наука, пак, тврди да је стварање Ђавоље вароши проузроковао, не тако давно, човек уништавајући шуму и отварајући пут за разорно дејство водне ерозије. Испод земљаних пирамида извире Ђавоља вода која је, по хемијском саставу, пре свега изузетној киселости и високом садржају минерала, јединствена у нашој земљи.

Овај природни споменик чине два, у свету ретка, природна феномена: земљане фигуре, као специфични облици рељефа који у простору делују врло атрактивно, и два извора јако киселе воде са високом минерализацијом. Ова два у свету ретка природна феномена посматрана заједно „Ђавољу Варош“ чине правим светским чудом природе. Атрактивност два невиђена чуда природе допуњују околни природни амбијент који око земљаних фигура делује сурово, скоро мистично, а у ширем окружењу живописно и питомо, као и остаци насеља, старе цркве, гробља и неколико занимљивих рударских јама.
 
Локалитет „Ђавоља Варош“ је стављен под заштиту државе још 1959. године, а 1995. године је Уредбом Владе Републике Србије проглашен за природно добро од изузетног значаја и стављен у прву категорију заштите – Споменика природе. Укупно је заштићено 67 ха површине.  Локалитет чудног назива "Ђавоља Варош" припада селу, такође чудног имена Ђаке, ( потиче од албанске речи „гјак“-крв), између 660 и 700 м н. в. које се налази на подручју општине Куршумлија. Земљане фигуре или како их локално становништво назива "куле" су смештене у две јаруге подељене уском вододелницом чији се изворишни делови спајају у јединствену ерозивну челенку, страховито разорену ерозивним процесима. Јаруге такође имају чудне називе: једна је "Ђавоља Јаруга" а друга "Паклена Јаруга".
 
Укупно има 202 земљане фигуре, различитих облика и димензија, висине од 2 до 15 м, ширине од 0,5 до 3 м, са каменим капама на врху. Оне настају као резултат специфичног ерозивног процеса који траје вековима. Фигуре се образују, расту, мењају, скраћују, постепено (врло споро) нестају и поново стварају. Под ударом кишних капи долази до растварања и одношења растресите подлоге земљишта. Међутим, материјал који се налази испод камених блокова бива заштићен од „бомбардовања“ кишних капи и спирања па остаје у терену у виду зачетних земљаних стубова - фигура.
 
Повећање висине стубова потпомаже убрзана линијска, усмерена ерозија воде која отиче око њиховог подножја вршећи спирање матерјала. Како је нагиб терена на коме се стварају фигуре врло стрм вертикална ерозија преовлађује над бочном, што убрзава одношење матерјала и стварање стубова.
 
Овако настале земљане стубове остали климатски фактори (ветар, сунчеви зраци, промена температуре и др.) обликују у земљане фигуре чудног облика и изгледа, које када се дуже посматрају делују нестварно, како у погледу облика и величине тако и невероватне статичке постојаности. Делује нестварно, да једна земљана фигура у основи широка три метра а висока десет и више метара у врху се завршава дебљином од 20 – 30 цм и таква опстаје деценијама и вековима под теретом каменог блока тешког и до сто и више килограма...
 
Овај геоморфолошки феномен је јединствен у нашој земљи и врло редак у свету. У Европи има сличних појава у Алпима (са обе стране превоја Бренер у Аустрији и Италији, код Болцана, затим у Валеријену, у покрајини Горња Савоја, у Француској и др.). У Америци је позната „Башта богова“. Међутим, у „Ђавољој вароши“ су „куле“ бројније, већих димензија и знатно постојаније.

Фрушка гора



Назив Националног парка потиче од назива истоимене планине, а назив Фрушка гора носи у свом придевском облику етник Фруг у значењу "Роман", те на тај начин име ове планине чува успомену на једну етничку заједницу која је давно нестала из ових крајева. Фрушка гора је проглашена националним парком 1960. године, у циљу обезбеђења трајне заштите. Подручје активне заштите обухвата 25.525 км².

Фрушка гора је усамљена острвска планина у Панонској низији. Према југу и северу јако је разуђена планинским и речним токовима, при чему се од главног уског гребена пружају појединачни, бочни гребени, најчешће са врло сртмим падинама.

Локација, специфична геолошка историја, различити микро-климатски услови, чине ову планину веома интересантном и важном за различите научне области. Захваљујући јединственим и веома бројним фосилним остацима флоре и фауне, Фрушка гора се назива и "огледалом геолошке прошлости".

Основна карактеристика ове области је постојање бројних угрожених, ретких и заштићених биљних и животињских врста. Пашњаци и плодно земљиште, виногради и воћњаци, украшавају падине и ниже делове Фрушке горе, док су површине које се налазе на висинама изнад 300 метара надморске висине покривене густим, листопадним шумама. Посебну вредност и бисер Фрушке горе представља 16 православних манастира, познатих по специфичној архитектури, богатим ризницама, библиотекама и фрескама. Фрушка гора такође крије и бројне археолошке локалитете из праисторијског и историјског периода.

Захваљујући богатству природних ресурса, предивним пејзажима, изузетном шарму и лепоти ове планине, Фрушка гора је идеално место за одмор и рекреацију које ће вас приближити природи.

Ресавска пећина



Ресавска пећина налази се на подручју Горње Ресаве, неких 20 километара удаљена од РесавскаДеспотовца.Смештена је у кречњачком брду познатом као Бабина Глава, на ободу крашког поља Дивљаковац. Ресавска пећина је уређена за посетиоце у дужини од неких 800 метара. Бетонском стазом пролази се кроз многобројне дворане смештене на два нивоа, повезане стрмим металним степеницама. Фантастични облици пећинског накита носе имена која буде машту: "Стопало слона", "Обешена овца", "Кристална дворана", "Предворје историје", "Љубавна чежња"...

Ресавска пећина спада у најстарије пећине у Србији. Процењује се да је Ресавска пећина стара око 80 милиона година, а старији пећински накит који се у њој може видети стар је око 45 милиона година. Њено стварање започело је пре великог леденог доба хемијским и механичким радом реке понорнице у кречњачкој геолошкој подлози.

Ресавска пећина је од давнина била позната чобанима, који су се у њу сакривали од невремена, заједно са стадима оваца. Један од чобана открива пећину 1962. године планинарима из Свилајнца, да би већ исте године она била детаљно испитана од стране тима спелеолога из Новог Сада, на челу са др Јованом Петровићем. Радови на уређењу пећине трајали су пуних десет година. Ресавска пећина је отворена за посетиоце 22. априла 1972. године, и од тада представља једну од незаобилазних туристичких атракција овог краја.

Како стићи до Ресавске пећине?
Кренете пешке или ауто - стопом од Деспотовца до села Стрмостен, удаљеног од Деспотовца 15 километара. Од села имате још три километра до мотела "Лисине", а затим још десетак минута хода до планинарског дома, који ради само са групама, али је значајан оријентир. На 20 минута хода од дома налази се Бук водопад, који се сматра за највећи водопад у Србији, а на неких сат времена хода је и Ресавска пећина.

Шта видети у Ресавској пећини?
Пећински накит почиње од самог улаза у Ресавску пећину, и појављује се у три боје, што зависи од од минерала кроз који пролази вода. Генерално, боје пећинског накита су жута (глина), бела (кристал калцијума) и црвена (оксид гвожђа).

Посете су могуће само организовано, уз пратњу водича, и могу се видети две галерије. Горња галерија садржи четири дворане. Прва је дворана колонада, названа тако по жућкастим калцитним стубовима који повезују под и таваницу. Затим долази дворана Кошница, у којој се, са леве стране, могу видети три сталагмита налик на кошницу. Између друге и треће дворане налази се канал црвених бреча. Ово је једина пећина у Србииј у којој постоји црвени бреч. Са десне стране канала налази се слепи тунел дуг 25 метара који није уређен за посетиоце.

Трећа дворана носи назив "Предворје историје", јер је у њој пронађен алат праисторијског човека, заједно са огњиштем, каменом секиром, врховима копља и лобањом поларне лисице. Затим се, краћим тунелима, долази до стазе окамењених водопада, где се могу видети и два кипа од белог кристала, названа баба и деда. У четвртој, кристалној дворани, налази се пећински накит саи менима обешена овца, стопало слона, као и удубљење у зиду пећине затворено спојеним сталактитима и сталагмитима, познато под именом затвор или кавез. Одавде спиралним степеништем стижемо до пете дворане, која носи назив "Концертна дворана" или "Дворана кипова", у центру дворане је стуб високо око 20 метара а широк 13 метара, који представља најатрактивнији део пећине. Ту се налази и стуб висок 12 метара, назван "Мајка са дететом", састављен од црвеног кристала, осим дела који представља лица мајке и детета, и који је од белог кристала. Шеста, Бобанова дворана, одвојена је од пете зидом под називом "Ћеле кула", који подсећа на облике људских лобања. Између шесте и седме дворане налази се галерија звана "Менза", у којој се налази водопад од белог кристала. Одатле се улази у "Корални канал", који је седма дворана, после које долази осма дворана, позната и као "Блатна". Иза ње се налазе један сталактит и један сталагмит који расту један према другом, названи "Љубавна чежња" или "Љубавни састанак кроз хиљаду година", јер се претпоставља да ће толико времена протећи док се ова два облика не споје.

Ресавска пећина садржи много маховине и лишајева насталих од светлости рефлектора, а слепи мишеви могу се видети већ на самом улазу.

Дрина са Врелом - Рај за риболовце



У Гинисовој књизи рекорда пише да је Врело, једна од притока Дрине, најкраћа река у Европи. Дугачка је 365 метара, па је мештани зову и Година. Богата водом, брза, зелена и чиста, река вијуга кроз клисуру и зеленило. Дрина настаје спајањем Пиве и Таре, а после 346 километара кривудавог тока, улива се у Саву. Прича се да је почетком прошлог века низ Дрину ишло одједном по 200-300 сплавова који су возили грађу са шумовите Таре и околних планина чак до Београда. У знак сећања на веште сплаваре основано је удружење "Дринска регата". Вековна граница истока и запада данас је рај за риболовце.

Тај рај недирнуте природе, планинских врхова и бујних шума уз средишњи ток Дрине, налази се око 200 километара од Београда, у западном делу земље. Река Дрина је вековима синоним за границу између Истока и Запада, о којој је писао српски нобеловац Иво Андрић.

У роману „На Дрини ћуприја“ за који је добио Нобелову награду за књижевност, Иво Андрић је записао: „Већим делом свог тока река Дрина протиче кроз тесне гудуре између стрмих планина или кроз дубоке кањоне окомито одсечених обала. Само на неколико места речног тока њене се обале проширују у отворене долине и стварају, било на једној или на обе стране реке, жупне, делимично равне, делимично таласасте пределе, подесне за обрађивање и насеља.“

По водним снагама је на првом месту на Балканском полуострву, а судећи по утисцима туриста, и по лепоти. Одувек је било много заљубљеника у Дрину и њене брзаке, али не треба заборавити да је она била и извор прихода житеља овог краја. Пловна маршрута Дринске регате је дугачка 40 километара, а води од Рогачице до Љубовије. У такмичарском спусту учествује велики број спортских друштава, док у ревијалној пловидби уживају туристи. Последњих година било је више од хиљаду чамаца и неколико хиљада учесника, а занимљиво је видети шта све може да буде пловило и да је при том безбедно.

Делиблатска пешчара - Сахара у Банату



Налази се између Дунава и западних падина Карпата. Пешчара је дугачка око 354, а широка око 11 километара и има облик елипсе. По свом постанку, клими и специфичности флоре и фауне представља јединствен феномен у Европи. Невезани песак је некада био изузетан проблем, јер се због јаке кошаве развејавао широким просторима Панонске низије. Због тога је названа "европска Сахара" или "најстарија пустиња у Европи". У овом специјалном резервату природе може се наћи 40 биљних и 200 животињских врста међу којима се као ретке врсте истичу пустињски мрави, мрављи лав, банатски соко, орао крсташ, степски скочимиш, текуница, слепо куче, степски твор и стална популација вукова...

Делиблатска пешчара налази се у јужном банату измеду Дунава и западних падина Карпата. Дугачка је око 354 км, а широка око 11км и простире се као елипса у правцу југоисток-северозапад. По свом постанку, орографији, клими специфицности флоре и фауне Делиблатска пешцара представља јединствен феномен у Европи, па је својевремено названа Европска Сахара. Импозантна величина Делиблатске пешчаре, њена лепота и стално смењивање боје цвећа, лишца, приземне и дрвенасте флоре цине овај дински рељеф изузетно привлачним. Сви се слажу да је овај простор у југоисточном Банату особен и редак рефугијум.

Физичке особине песка у тлу условљавају специфичну хидрологију и мезоклиму Делиблатске пешчаре, тако да површинских водотокова нема, а водоносни хоризонти су на већим дубинама, бушени бунари дубине од 100-400 м и три сталне природне баре У мањим депресијама југоисточног дела - у "Ниској пешчари". Пешчару карактеришу велике дневно-ноћне и летње-зимске амплитуде колебања температуре ваздуха и површине тла, рани јесењи и позни пролећни мразеви, дефицит влаге У тлу лети, уз интензивну сунчеву радијацију, као и изразит сушни период током лета и јесени. Кошава је доминантни ветар, који често дува ураганским брзинама (до 180 км на сат).

Ловиште "Делиблатска пешчара" је познато по јеленској дивљачи, срнама, вуковима и дивљим свињама. Југоисточни ограђени део ловишта на обали Дунава - "Драгићев Хат", заузима површину од 1.900 хектара и представља ловно-узгојни центар специјализован за производњу и лов јелена и дивље свиње.

Ловиште се својим јужним ободом у дужини од 7 км наслања на Дунав, тако да југоисточни делови пешчаре имају довољно поџемне воде која на многим местима избија на површину ("Драгићев Хат"). Остали делови су сиромашни водом, тако да су животиње принуђене да воду користе из канала, из барица после обилних киша и у појилиштима које је изградио човек.

Природне карактеристике и јединственост овог краја чине Делиблатску пешчару погодном, поред лова, за рекреацију, риболов, наутички туризам, а пре свега еколошки турИзам. У циљу заштите овог подручја, Делиблатска пешчара је проглашена за Специјални резерват природе

Злотске пећине - Украси од кварца




Источна подгорина Кучаја у источној Србији, нарочито околина села Злот, веома је богата спелеолошким лолалитетима. Истичу се пећине Лазарева, Водена, Мандина, Верњикица и Хајдучица. Испитана је и крашка јама Стојкова леденица. Сви ови објекти познати су под заједничким називом Злотске пећине.

Хајдучица је дугачка 723 м и богата је накитом, Мандина пећина је дугачка 410 м и садржи обиље сталактита и сталагмита. Водена пећина је дужине 180 м, а Стојкова леденица садржи хоринзонталне и вертикалне делове канала. Све оне за сада су доступне само спелеолозима. За туристичке посете уређена је само Лазарева пећина.

Лазарева пећина

Лазарева пећина је позната и као Злотска пећина. Од Злота је удаљена 3 км, од Брестовачке Бање 14 км и од Бора 21 км. Улаз у пећину се налази на на левој обали Лазареве реке, на надморској висини од 291 м. За време своје владавине Турци су биили зазидали улаз, како би спречили скривање хајдука и збегова. Прве археолошке податке о пећини дао је Феликс Хофман 1882. године, а седам година касније и Јован Цвијић. Од 1953. туристичким уређењем пећине бавио се Раденко Лазаревић.

Лазарева пећина се убраја у групу изворских спелеолошких објеката. Има два канала, од који је старији сув (фосилан), а млађи речни (активан). Пећинске канале изградила је пећинска река. Укупна дужина испитаних канала је 1592 м. Од тога на „Главни канал“ са „Улазном двораном“ отпада 623 м. Дужина сувих канала и дворана је 1225 м, а периодично плављених 367 м. Укупна површина подземних просторија је 9907 м2, а запремина преко 52.000 м2.

За туристе је занимљива „Улазна дворана“, као први сусрет са необичним светом подземне тишине и вечног мрака. „Главни канал“ је попречног пресека, на неким местима је широк 10 м, а висок 18 м. Пећинским накитом су богате „Концертна дворана“ и „Дворана слепих мишева“. Сталактити и сталагмити, пећински стубови, драперије, бигрене и калцитне кадице свих облика и величина запажају се свуда унаоколо, чинећи простор лепим и романтичним. Најлепши и највећи примерци пећинског накита имају и своја имена: „Стогови“, „Фонтана“, „Пласт“, „Бизон“, „Царска ложа“, „Диригент“, „Оркестар“, „Слапови“, „Кула кнеза Лазара“ и др.

Верњикица

Верњикица се налази 1,5 км од Лазареве пећине, у кањону Лазареве реке, на надморској висини од 454 м. Повезана је са Лазаревом пећином уређеном пешачком стазом. Назив пећине потиче од влашке речи вар, што значи кречњак. Прва истраживања Верњикице датирају из 1960. године, а прилазна пешачка стаза је уређена 1976. када је и завршен пројекат туристичког уређења пећине.

Верњикица је сува пећина, настала у сувим кречњацима, што је од значаја за изглед пећинског накита. Састоји се из више дворана и сужења. Укупна дужина канала и дворана је 1015 м, укупна површина је 13.000 м2. Од улаза у пећину смењују се дворане „Пријемна“, „Каскадна“, „Вилинград“, „Понор“, „Колосеум“, „Мраморје“, „Сала оружја“, „Мермерна“ и „Сипарска“, а све су доступне туристима. Права знаменитост ове пећине је дворана „Колосеум“, једна од највећих и највиших дворана у пећинама Србије. Има облик круга, пречника је 60 м и висине 59 м. Дворана „Вилинград“ има најлепши накит, а спелеолози су најинтересантнијим облицима дали сликовита имена: „Пећински човек“, „Баба“, „Обелиск“, „Кошница“ и др.

За Верњикицу је карактеристичан велики број сталактита и сталагмита необичних облика и боја. Масивни стуб црвене боје на улазу у „Вилинград“ висок је 8 м, а у дворани“ Колосеум“ истиче се сталагмит „Колос“, висине 11,5 м, који представља заштитни знак Верњикице. По необичности облика истиче се сталагмитска група „Годзила“, висока 10 м. Постоји и пећински накит коралне структуре. У „Мермерној дворани“ накит је изграђен од кристаластог калцита. Пажњу посетилаца привлаче осветљени сталагмити „Венера“ и „Сребрна јела“. „Сала оружја“ је добила име по сталактитима који су у облику копаља, стрела, бодежа и мачева.

Пећина Верњикица је заједно са Лазаревом пећином и кањоном Лазареве реке заштићена као споменик природе.

Клисура реке Градац – Ракови и видре



Врела поред 30 километара дугачког тока Градца кроз клисуру толико су бистра да са њих може да се пије вода. Клисура је маркантних димензија, са честим вертикалним одсецима, већим бројем поџемних и површинских облика крашке ерозије и бројним меандрима спада у ред најживописнијих клисура у Србији. Велике површине под шумом на простору око клисуре део су њеног изворног амбијента. Последњих година забележено је и присуство видри, за које се претпостављало да су ишчезла са ових простора. Ту су и пастрмке, ракови и чак 110 аутохтоних врста риба. Клисура Градца јединствена је и по томе што крије више од 70 пећина, а стално се откривају нове. Клисура реке Градац, налази се на територији Општине Ваљево, од кога је удаљена 1 км у правцу југа.

Клисура је један је од најтрактивнијих простора у овом делу Србије. Маркантних димензија, са честим вертикалним одсецима и динамичном морфологијом, већим бројем поџемних и површинских облика крашке ерозије и бројним меандрима спада у ред најживописнијих клисура у Србији. Велике површине под шумом на простору око клисуре, део су њеног изворног амбијента, а чисте воде Градца, њен највећи украс. Посебну драж овом подручју дају и мање амбијенталне целине са специфичним и врло вредним пејзажним карактеристикама и станишта већег броја ретких биљних и животињских врста.

У претежно мешовотим листопадним шумама овог подручја своја станишта има велики број птица, као што су на пример: зеба, мишар, јастреб, кокошар; многе врсте глодара: јеж, пух орашар, шумски пух, веверица, риђа волухарица, а од ловне дивљачи: срна, дивља свиња, зец, лисица, куна златица, куна белица, препелица, јаребица, камењарка. Последњих година забележено је и присуство веома ретке врсте сисара – видре, за коју се претпостављало да је ишчезла са ових простора. Присуство видре указује на богат и разноврстан живи свет у води. У реци живи 10 аутохтоних и 1 интродукована врста риба (проточна пастрмка, липљан, клен…). Посебну вредност подручја чини и хидролошки феномен Градачко врело.

Поред природних лепота, ово подручје се одликује бројним културним споменицима, који сведоче о присуству човека на овим просторима од палеолита, преко римског периода и средњег века до данас. О прошлим временима сведоче: манастир Ћелије, Леличка воденица, Висока пећина, Каструм, остаци средњовековног утврђења у атару села Бранеговић…док бројни видиковци данас омогућују да се погледа и даље и шире, у околину клисуре.

Због особених пејзажних карактеристика и природних реткости и вредности, подручје клисуре реке Градац заштићено је као предео изузетних одлика.

Царска бара




Специјални резерват природе "Стари Бегеј - Царска бара" налази се у међуречју Тисе и Бегеја, удаљен око 15 километара југозападно од Зрењанина и представља највеће и најзначајније заштићено природно добро општине Зрењанин. Заштићено природно подручје се простире јужно од насеља Стајићево, Лукино Село и Ечка и северно од насеља Перлез, а припада катастарским општинама Стајићево, Перлез и Бело Блато. Надморска висина резервата износи од 73 м до 78 м. Резерват се својим јужним и западним делом наслања на магистрални правац (М 24-1) Зрењанин - Београд, југозападним делом се наслања на реку Тису, док је као саставни део резервата обухваћен и ток Старог Бегеја и Канала Бегеј.  Специјални резерват природе обухвата површину од око 1600 ха и представља простор од светског значаја првог реда.

Заштитна зона је специфичан предео са мозаично распоређеним језерско-рибњачким, барским, мочварним, ливадским, шумским и ограниченим екосистемима испресецаним бројним каналима, насипима и путевима са два сеоска насеља. Иначе, подручје је у Свету познато као орнитолошка станица. Птице дају овом резервату главно обележје и јављају се као главна спона свих претходно набројаних система. Огроман број врста птица, диверзитет гнездарица и број ендемских врста овај просор издвајају као јединствен не само на подручју овог дела Европе него и читавог Света.
Осим тога, пејзажне вредности са великим бројем малих слободних водених површина и оазама врбових и тополових шума чине угођај величанственим.

Генерално, ово је простор са са изворном или незнатно измењеном природом, којег карактерише спонтан развој биљних и животињских заједница. На релативно малом воденом простору живе шаран штука, сом бандар, сверглан, смуд, тостолобик, амур, кечига. Унутар граница овог комплекса могућ је спортски риболов, али само на одређеним просторима. Водене површине, за спортски риболов, налазе се у склопу Риболовачког газдинства Ечка у оквиру којег се налази и хотел "Сибила". Све у свему, ово је простор ретке, непоновљиве и јединствене природе од са непроцењивим еколошким вредностима. То је и простор од биолошког, научно-истраживацког, васпитно-образовног и туристичког значаја који безмало вреди посетити.

Комплекс "Стари Бегеј-Царска Бара" по Рамсарској конвенцији представља специјални резерват природе са великим степеном заштите.

Заштићено природно добро има облик латиничног слова "С", благо извијеног у правцу југозапад-североисток и представља мртвају реке Бегеј која је настала у периоду холоцена. Регулацијом тока реке Бегеј, обликује се неколико бара чиме ово подручје добија свој првобитни измењени облик. Велика флувијална језера, као што су Бело језеро, Велика бара, Чистина, Сухаја и Ракиташ, још од 1873. године се постепено претварају у рибњаке који данас обухватају површину од преко 2.000 ха. Лицитацијом одржаном 1781. године у Бечу, целокупно подручје од око 30.000 ланаца купио је трговац Лазар Лукач који је у оближњем месту Ечки изградио Каштел. У прелепом здању су, између осталог, одржавани и балови за тадашње племство аустроугарског царства на којима је учествовала и сама царска породица. Царска бара, као најзначајнији и најпознатији део резервата, свој назив дугује аустроугарским царевима који су на овом подручју организовали бројне ловове на барску и другу дивљач.

 Јужни део Царске баре, познат под именом мала Царска бара или Војтина млака, 1955. године добија статус заштићеног природног добра, а 1965. године добија и статус мочваре од међународног значаја. У току 1986. године долази до проширења граница заштићеног природног добра у оквиру домаће категоризације и подручје стиче статус Регионалног парка "Стари Бегеј" и Строгог природног резервата "Царска бара". Најзад, услед нове категоризације која је извршена 1994. године, подручје добија статус Специјалног резервата природе под именом "Стари Бегеј - Царска бара", на површини од 1.676 ха, док заштитна зона обухвата 7.532 ха, а за стараоца се поставља Рибарско газдинство "Ечка".

Голија - Природна и духовна лепотица




Голија је највиша планина југозападне Србије, пружа се у дужини од 32 км у облику положеног латиничног слова ,,с". Највиши врх је Јанков камен (висине 1833 м). Јанков камен (Панчић Ј. 1898), добио је назив по Сибањин Јанку, који је, када се враћао са Косова поља, на најузвишенијем врху планине оставио камен обележје. По лепоти и разноврсности пејзажа, као и очуваности изворних, природних и културних вредности, једна је од најпривлачнијих планина у Србији, због чега је стављена под заштиту као Парк природе „Голија", површине 75.183 ха (2001. године).

Парк природе „Голија" стављен је под заштиту ради очувања: вредности шумских екосистемима; разноврсности предела и изванредне лепоте пејзажа; културних добара и њихове околине (манастир Студеница и манастир Градац); трајности и квалитета основних природних ресурса (воде, земљишта и биљног покривача), биолошке разноврсности; ретких, ендемичних и реликтних врста; геонаслеђа, представљеног необичним и атрактивним облицима рељефа и бројним воденим објектима и појавама у виду извора планинских водотока и тресавских језера.

Подручје саме Голије ограничено је долином Ибра на истоку, Рашке и Љутске реке на југу, Моравице на западу и средњим делом долине Студенице на северу и североистоку. Одликује се богатством воде и разноврсним живим светом. Сливови река Моравице и Студенице са својим многобројним притокама главни су носиоци геоморфолошких процеса и облика рељефа.

Голију краси пространство шумског покривача. Нарочито су заступљене букове шуме. Неки делови ових шума имају карактер прашуме. Голија је сада наша најшумовитија планина, са највећим и најбољим шумским комплексима. Њене јужне падине обрасле су пространим ливадама и пашњацима.

У смрчевим шумама очувале су се тресаве као специфични и осетљиви екосистеми. У Парку природе „Голија" чија је укупна површина 75.183 ха, под шумама се налази 39.528 ха (53% површине парка), од којих је у приватном власништву 18.460 ха (46,7%), а у државном 21.068 ха ( 53,3%).

Голија заједно са планином Таром представља рефугијум терцијалне флоре у Србији и значајна је као центар генетске, специјске и екосистемске разноврсности на Балкану и у Европи. Флористички биодиверзитет Голије гради око 900 таксона биљног света, од тога 729 врста васкуларних гљива, 40 врста маховине, 117 врста и варијетета алги. Посебан значај у флори имају ендемичне и реликтне врсте, као и врсте које су постале угрожене.

Међу очуваним природним реткостима издваја се реликтна и ендемична дрвенаста врста планинског јавора (Ацер хелдреицхии), који је синоним за флору Голије. У Србији се најлепше и најочуваније заједнице са густим популацијама планинског јавора налазе на Голији. Поред јавора, посебан флористички значај има зеленика, као и ендемичне врсте.

Врсте Панчићева бедреница (Панцициа сербица) и Адамовићева мајчина душица (Тхyмус адамовиции) имају обележје локалног ендемита и врсте су од међународног значаја за очување биодиверзитета. Значајни ботанички локалитети су: Дајичко језеро, Кошанинова језера, Тресава на Белим водама, Палеж, Јанков камен, Љуте ливаде, Влашки мост, Каралићи, Изубра, Бојево брдо, Девојачка вода, Одвраћеница, Бисер вода - Врањи крш - Лиса - Борје.

Голија је планински масив велике биолошке разноврсности, то јест један од важних европских центара орнитолошке специјске и генетичке разноврсности. На њој је до сада забележено 45 врста птица које спадају у групу природних реткости и регистровано је око 90 врста кандидата за Црвену књигу птица Србије.

Посебна културно-историјска вредност Голије је манастир Студеница, основан крајем XИИ века, као главна задужбина родоначелника династије Немањића, Стефана Немање, да би временом постао најзначајнији духовни центар нове српске средњовековне државе и има највећи утицај на друштвени и културни развој земље. Често је разаран и наново обнављан. У XИИ и XИИИ веку у комплексу манастира се налазило 13 цркава са пратећим објектима, од којих су до данас остале очуване две: Богородичина црква и црква Св. Јоакима и Ане. Манастир Студеница, неспорно, једна је од највреднијих грађевина у стваралаштву српског народа и једно од најзначајнијих средишта средњовековних збивања, дуже од 20 година својим вредностима прелази границе наше државе и налази се на УНЕСЦО Листи светске вредне културне и природне баштине (од 1986. године).


Манастир Градац, подигнут 1268. године, задужбина је краљице Јелене Анжујске, принцезе француског порекла и жене краља Уроша. Чињеница што је ова образована жена провела животни век на српском двору имала је широког утицаја на образовање и културу. При манастиру је основала прву девојачку школу у којој су се образовале српске племкиње. Предања и записи говоре о томе да је краљ Урош И наложио садњу јоргована дуж обале Ибра, да би се улепшао предео у част краљице Јелене. Тиме се и данас објашњава присуство јоргована у клисури реке Ибар. Манастир Градац у архитектонско-конструктивном смислу, са црквом Св. Благовештења, јединствено је дело средњовековног српског градитељства. Никада, ни пре ни после Благовештенског храма, није поновљен тако складан спој западноготских елемената и источновизантијске архитектуре.

Манастир је подигнут на старијем култном месту, а једини сачувани објекат из старијег времена је једнобродна мала црква Св. Николе. Године 1268. започело је зидање централног храма, конака, трпезарије и манастирског бедема са две улазне капије. О манастиру, његовом настајању и живопису нема писаних сведочанстава. Дуго времена је био запустео и XX век је дочекао у рушевинама. Велика обнова манастира почела је 1962. године и она траје и до данас.

Парк природе са својим природним и створеним вредностима задовољио је у потпуности критеријуме за номиновање Парка природе „Голија" за Резерват биосфере по програму МАВ-а (Програм ,Новек и биосфера") тако да је део Парка природе „Голија" одлуком Комисије УНЕСЦО-а, октобра 2001. године проглашен за Резерват биосфере „Голија - Студеница" (површине 53.804 ха).