Roštilj   

na Hvaru?

Aj sad lepo na pp...ostavite ostale na miru...

Revizija bez šanse
E. V. N., 17. april 2007

POSLE tvrdnje bivšeg haškog tužioca Džefrija Najsa da je njegova nekadašnja šefica Karla del Ponte, skrivajući dokaze spasla Srbiju od osude po tužbi Bosne i Hercegovine, bošnjački član Predsedništva BiH Haris Silajdžić izjavio je da je to potvrda opravdanosti njegove želje da se pokrene nova tužba.
U pisanoj izjavi Silajdžić zahteva od Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija da ispita ovaj slučaj i naredi objavljivanje svih relevantnih dokumenata. Silajdžić kaže da Najsove tvrdnje opravdavaju želju za novim procesom protiv Srbije pred Međunarodnim sudom pravde, ali naglašava da će se o tome razmišljati ako "dokumenti koje je spomenuo Najs" postanu dostupni. On je još izrazio očekivanje da će proces koji Hrvatska vodi protiv Srbije i Crne Gore pomoći da se razotkriju "dokazi o umešanosti Srbije u genocid u BiH".
Hrvatski član predsedništva BiH Željko Komšić izjavio je da su sada sve oči uprte u Hrvatsku, kojoj u tužbi protiv Srbije treba ozbiljno da pomogne BiH.
S druge strane, predsedavajući Predsedništva BiH Nebojša Radmanović, tvrdi da se predlog o pokretanju nove tužbe BiH protiv Srbije neće pojaviti ni na Predsedništvu BiH, a "pogotovu ne na Međunarodnom sudu pravde": Predsedništvo BiH jedino ima ovlašćenja da o tako nečem odlučuje i da bi se uopšte o tome razgovaralo morala bi da bude ispoštovana procedura. Radmanović je ocenio da "jedan deo sarajevskih političara sad izmišlja neke događaje i na osnovu njih predviđa šta će biti u budućnosti".
Kolegijum Narodne skupštine RS u utorak je zaključio da u ponedeljak, 23. aprila, na redovnom zasedanju, u dnevni red uvrsti zahtev Nebojše Radmanovića da se nedavno doneta odluka krnjeg Predsedništva proglasi destruktivnom i štetnom po vitalne nacionalne interese RS. (Reč je o Odluci o upućivanju zahteva Srbiji da ispoštuje obaveze prema BiH po konvenciji o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida). Za ovu odluku glasali su, podsećamo, samo Silajdžić i Komšić.
Komentarišući nameru Predsedništva BiH, agent bosanske tužbe Sakib Softić kaže da je malo verovatno da BiH može pokrenuti novu tužbu protiv Srbije. On obrazlaže Radmanovićev stav "da je malo verovatno da će srpski član Predsedništva BiH prihvatiti novi proces".
I koagent beogradskog tima Saša Obradović za "Novosti" objašnjava:
- Zaista nema pravnog osnova za reviziju postupka po tužbi BiH protiv SRJ za genocid pred Međunarodnim sudom pravde. Osim toga, nismo zatajili nikakva dokumenta tokom procesa.
- Zašto bi se oni sada pozivali na neka dokumenta kada je sprovedena cela sudska procedura. Da je nečeg bilo, mogli su to da urade i na suđenju - kaže Vitomir Popović, nekadašnji potpredsednik Vlade RS.

KAMP ZA SREBRENIČANE
KAKO god se afera završila, prošlonedeljno pisanje "Njujork tajmsa", a potom i Najsova izjava, "dunuli su u leđa" najavljenom iseljavanju Bošnjaka iz Srebrenice. Na parkingu ispred porodilišta na Koševu u Sarajevu, u ponedeljak je počela izgradnja kampa za Srebreničane. Prvi autobus sa pedesetak žitelja ovog istočnobosanskog grada stiglo je u ponedeljak posle podne na parking, koji je prethodno uređen uz pomoć opštine Centar.
Iako je novinare interesovalo ko je platio prevoz do Sarajeva, podizanje šatora i planiran postavljanje mokrog čvora i kuhinje, od pristiglih Srebreničana se to nije moglo saznati.

NEZABELEŽENO
MEĐUNARODNI sud pravde nikada do sada nije usvojio zahtev neke zemlje za reviziju postupka. Prema statutu suda, revizija je dozvoljena samo ako zemlja koja je traži, ima nove činjenice koje moraju biti odlučujuće za presudu, a istovremeno mora da dokaže da za njih nije ranije znala.

Izvor: Novosti

Ovo sa Svilanom i Najsom je prica a la "pitaj mog brata lazova".

Djubrad idu na to da stvore sliku kako se Srbija nekim dilom i prevarom izvukla iz optuzbe za genocid.

To je verovatno kako rece prof. Radoslav Stojanovic dodatni vid pritiska na Srbiju zbog KiM.

NY Times: ICTY pomogao Srbiji zatajiti ključne dokaze za genocid
U postupku pred Međunarodnim sudom pravde (ICJ) u Den Haagu Srbija je zatajila neke od ključnih dokaza svoje uloge u ratu u Bosni i Hercegovini 1992.-1995. godine.

Time je tome najvišem sudu UN-a učinio nedostupnim dio transkripata sa sjednica Vrhovnog vijeća odbrane, uz odobrenje Međunarodnog kaznenog suda za bivšu Jugoslaviju (ICTY), piše The New York Times.

U proljeće 2003., za vrijeme suđenja Slobodanu Miloševiću, stotine dokumenata stigle su u ICTY s oznakama "Obrana. Državna tajna. Strogo povjerljivo". Pošiljka je sadržavala transkripte ratnih sastanaka jugoslavenskih političkih i vojnih čelnika i obećavala je najbolji unutrašnji uvid u ulogu Srbije u ratu u BiH, piše NY Times u broju od ponedjeljka.

No postojala je "kvaka". Srbija je pribavila odobrenje ICTY-a da dijelovi toga arhiva ostanu nedostupni javnosti. Pozivajući se na "interes nacionalne sigurnosti", pravni zastupnici Srbije zacrnili su mnoge osjetljive - oni koji su ih vidjeli kažu inkriminirajuće - stranice. Suci i zastupnici optužbe i odbrane pred ICTY-em mogli su vidjeti taj cenzurirani materijal, ali on nije bio dostupan među javnim dokumentima ICTY-a.

Pravnici i drugi koji su bili uključeni u pokušaj Srbije da sačuva tajne sada kažu kako je tada Beograd jasno definirao svoj cilj: sačuvati cjelovite vojne arhive od Međunarodnog suda pravde, gdje je BiH tužila Srbiju za genocid. Ti isti sada kažu kako je Beograd svoj cilj postigao u februaru ove godine kad je ICJ proglasio da Srbija nije odgovorna ze genocid u BiH, i poštedio je isplate potencijalno ogromne ratne štete, ističe The New York Times.

Pravnici u Den Haagu i u Beogradu, koje je intervjuirao list, kazali su kako je moglo biti puno drugačije da je ICJ insistirao na punom pristupu arhivima, dok sveučilišni profesori prava i udruge za ljudska prava smatraju jako zabrinjavajućim što sud 'sub poenom' nije tražio te dokumente od Srbije. Štaviše, ICJ je u jednom trenutku odbio zahtjev BiH da traži te arhive.

"To je pitanje koje jako muči. Zašto sud nije tražio cjelovite dokumente? Činjenica da su bile zacrnjene, jasno govori kako bi te stranice činile razliku", kazala je prof. Diane Orentlicher s Pravnog fakuleteta Američkog sveučilišta u Washingtonu.

Presuda, koja je obvezujuća i konačna, na puno je načina vrlo podrobna, i konstatira kako 15 sudaca nije vidjelo cenzurirane arhive, ali ona ne objašnjava zašto ICJ od Srbije nije tražio cjelovite dokumente.

Dvojica sudaca, uključujući i potpredsjednika suda Jordanca Awn Shawkat al-Khasawnehua, u izdvojenom mišljenju su oštro kritizirala takav pristup, ističući da je za žaljenje i da bi ti dokumenti osvijetlili središnja pitanja. ICJ je u presudi utvrdio kako su bosanski Srbi pokoljem 8.000 Bošnjaka iz Srebrenice počinili genocid, ali da manjka dokaza kako su te snage djelovale po "uputama" ili pod "djelotvornim nadzorom" Srbije.

Presuda je izazvala prilično čuđenje, jer su detalji o podređenosti snaga bosanskih Srba Vojsci Jugoslavije utvrđeni u brojnim predmetima pred ICTY-em. Sav časnički kadar vojske RS-a bio je na platnoj listi 30. uprave VJ u Beogradu, a sve logistika za vojsku bosanskih Srba dolazila je iz Srbije. Pravnici koji su vidjeli skrivene arhive kažu kako one otkrivaju da je "vojska bosanskih Srba bila samo produžetak Vojske Jugoslavije", piše NYT.

Tužiteljstvu ICTY-a trebalo je dvije godine pregovora, sudskih naloga i diplomatskog pritiska da Beograd preda dokumente - koji se većinom odnose na ratne sjednice Vrhovnog vijeće odbrane. Pravila o tajnosti kojima se štite "interesi nacionalne sigurnosti" često su korištena na ICTY-u. Kada su se pravni zastupnici Beograda sastali sa sucima ICTY-a da rasprave tajnost za svoje arhive, sa sobom su imali pismo podrške glavne haške tužiteljice Carle del Ponte.

U nedavnom intervjuu Del Ponte je potvrdila kako je 2003. takvo pismo poslala bivšem ministru vanjskih poslova Goranu Svilanoviću, pravdajući se "dugom bitkom da dođe do tih dokumenata" i njihovom vrijednošću za osudu Miloševića, koji je umro prije završetka suđenja. Nakon što su suci ICTY-a odobrili zahtjev Beograda za djelomičnu tajnost vojnih dokumenata, Vladimir Đerić, član srbijanske ekipe, rekao je da "nisu mogli vjerovati svojoj sreći".

Đerić, koji sada vodi odvjetnički ured u Beogradu, izjavi je za NYT kako ne želi komentirati svoje bivše dužnosti. Rosaly Higgins, američka sutkinja koja predsjedava ICJ-om, otklonila je odgovor na pitanje zašto sud nije sub poenom tražio cjelovite dokumente, ističući kako u praksi suda nije raspravljati o dokazima te kako "presuda govori sama za sebe".

Phon van den Biesen, nizozemski odvjetnik koji je bio u pravnom timu BiH, kazao je kako bi cjeloviti dokumenti vjerojatno pokazali da su snage bosanskih Srba djelovale kao agenti Srbije, koje je kontrolirao Beograd.

Nataša Kandić, direktorica Centra za humanitarno pravo u Beogradu, izjavila je kako je bila šokirana neaktivnošću suda, posebno jer je on blokirao javnost u Srbiji da razumije ratnu realnost. Za The New York Times je citirala razgovor s vodećim članom odvjetničke ekipe Srbije, kojem je, nakon što je izrazio zadovoljstvo presudom, prigovorila: "Vi niste rekli istinu". Čovjek, sveučilišni profesor kojem nije mogla navesti ime je odgovorio: "To je normalno, svaka zemlja čini sve što je moguće da zaštiti državu. Bosna je željela puno novca za odštetu".

Na primjedbu Nataše Kandić kako će istina jednoga dana "isplivati", njezin sugovornik je ustvrdio kako je to "budućnost", a sada je "važno zaštiti državu", zaključuje svoj napis The New York Times.

Како су Сарајево и Загреб омрзли Карлу

Истерујући случај затамњене српске архиве, Хрвати открили да су њихови политичари патентирали идеју о скривању одговорности државе пред судом у Хагу штитећи Фрању Туђмана



Карле дел Понте               Џефри Најс

Колико год то изгледало невероватно, Хашки трибунал тренутно се горе котира у Хрватској и Босни и Херцеговини него у Србији. Драматичан пад угледа суда и његове главне тужитељке Карле дел Понте у босанској и хрватској јавности подударио се са пресудом Међународног суда правде у спору Босне и Херцеговине против Србије: суд је нашао да Београд није крив за геноцид у Сребреници, што је наљутило Босанце, али и уверило Загреб да су шансе да Хрватска добије спор против Србије због наводног геноцида током рата у Хрватској практично покопане.

Окидач за провалу гнева против Дел Понтеове била је изјава бившег Милошевићевог тужиоца Џефрија Најса да је Дел Понтеова, у спрези са Београдом, од Међународног суда правде прикрила неке кључне детаље из српских докумената, а управо су ти детаљи, по Најсу, могли да докажу кривицу Србије за геноцид у Сребреници. Од особе која је била оличење борбе да се правди приведу ратни злочинци (посебно они из редова Срба), Дел Понтеова је одједном, у очима Загреба и Сарајева, постала савезник Србије и особа која, по оцени водитеља сарајевске телевизије Хајат, изједначава злочинце и жртве.

Најс је отишао и даље, оптужујући не само бившу шефовицу већ и оспоравајући кредибилитет самог суда. Гостујући у Београду на позив Хелсиншког одбора Соње Бисерко, Најс је вероватно запрепастио своје београдске домаћине када је, током конференције о транзиционој правди о којој је „Политика” пре две недеље известила, мирно изјавио да је Хашки трибунал „политички” суд који су створили политичари у Уједињеним нацијама и на ком је правним средствима одмеравана Милошевићева политичка одговорност. Процес против Милошевића због тога је назвао „проблематичним”. Тако је практично изрекао исте квалификације које је пред Трибуналом од почетка понављао и Слободан Милошевић, с том разликом што је у оно време Џефри Најс знао да тражи од судија да прекину Милошевићеве „политичке тираде”.

(Бивши тужилац ће се можда поново појавити у овом суду, али у новој улози. Упућени су га видели како улази у затвор у Схевенингену, што је подстакло гласине да се Најс укључује у одбрану хрватског генерала Анте Готовине.)

Хрватски адвокат Анте Нобило, иначе бранилац генерала Тихомира Блашкића пред Хашким трибуналом, стао је у одбрану тужитељке Хашког трибунала. Број Срба којима се суди у Трибуналу, како је рекао, далеко је већи него број Хрвата и Бошњака, што је само по себи довољан аргумент да нема ни говора о томе да је Дел Понтеова наклоњена Београду. И Иво Јосиповић, агент Хрватске пред судом у Хагу, подсетио је гледаоце ХРТ-а да је у Хагу од 160 оптужених чак 150 било српске националности. Уосталом, из процеса Слободану Милошевићу било је више него јасно да Карла дел Понте све чини да се осуди бивши председник Србије тако да је сасвим извесно да ништа не би затајила како би спровела ту своју намеру.

По свему судећи, међутим, нема никакве мистерије око затамњених делова архиве из Србије. Копије тих докумената, без затамњења, круже Сарајевом и Загребом и читане су на телевизијским станицама у суседним државама. Не може се озбиљно говорити о томе да би судије МСП донеле другачију пресуду да су располагале оригиналним верзијама. Највећи део проскрибованих докумената односи се на стенографске забелешке са седница Врховног савета одбране Југославије из којих се види да је Србија планирала да материјално помаже Србе у Хрватској и БиХ. И ништа више од тога.

Уосталом, сам Сакиб Софтић, главни правни заступник БиХ пред Међународним судом правде, каже да у овом тренутку нема никаквих нових доказа који би били довољна основа за ревизију пресуде. Ни та изјава, међутим, није смирила оне који у БиХ и Хрватској и даље тврде да Међународни суд правде није имао сва неопходна документа и да за то подједнаку одговорност сносе Дел Понтеова и Београд.

Хрватску јавност којој је тема број један било српско прећуткивање прошлости непријатно је изненадило сазнање да су њихови политичари то исто чинили чак и чешће и више него њихове колеге из Србије.

У јучерашњем броју загребачког „Јутарњег листа” тврди се да је правило 54 бис Статута Хашког трибунала које омогућава државама да од јавности заштите информације од националне безбедности управо „резултат хрватских напора да заштити документе које је Тужилаштво тражило у предмету Блашкић”. Највећи број таквих докумената са затамњеним деловима, како пише овај лист, достављен је Хашком тужилаштву у Туђманово време. Како је у изјави за „Јутарњи лист”, рекао Анте Нобило, тражио се сваки могући начин да се Хаг онемогући да утврди одговорност министра одбране Гојка Шушка и покојног председника Фрање Туђмана за оно што се догодило у БиХ. „Смисао је био избегавање казнене одговорности наших кључних политичара. Искрено речено, Хрватска је скривала своју улогу у БиХ, и то нисмо радили из љубави према међународном праву”, каже Нобило.

Тако испада да су Туђманови транскрипти далеко више оптужујући по њега и хрватску државу него стенографске забелешке са Врховног савета одбране Југославије по власти у Београду и самог Слободана Милошевића.

За сада, „отровне стрелице” стижу само из једног правца. Међутим, може се претпоставити да Карла дел Понте неће остати дужна Најсу када оде са позиције главне тужитељке, што ће се десити још ове године. Јавност ће, вероватно, тек тада сазнати шта госпођа Дел Понте заиста мисли о свом бившем колеги, и да ли она њега криви за дебакл који је Тужилаштво доживело у спору против Милошевића.

Након свега, поставља се и питање како ће ова спорења и изјаве које компромитују Хашки трибунал утицати на „случај Младић”. Међусобне оптужбе истакнутих појединаца из овог суда, који сада откривају да ни сами нису имали поштовања за ту институцију, односно да ни сами нису веровали у оно што су говорили, вероватно неће помоћи да се у Србији, са или без нове владе, створи „друштвена клима” неопходна за коначан завршетак сарадње са Хашким трибуналом.

Политика

Sad je svi mrze 

Ja je ne mrzim. Napred Karla jedinu te ne mrzi da se ovim bavis.

Још реци да је волиш...