Niko ne bi trebao birati između posla i života – ne živimo da bismo radili, nego upravo obrnuto.

Konstantno ste depresivni, iritirani, umorni? Izgubili ste entuzijazam i ljubav prema poslu koji radite? Lako je moguće da ono što vas muči nije više samo običan stres, nego stanje koje su stručnjaci nazvali 'sindrom burnout'.

U poslednje vreme o tom se psihičkom poremećaju govori jako puno, a podjednako ga spominju najnoviji priručnici o samopomoći i korporativni krugovi, zabrinuti za zdravlje i produktivnost svojih timova. Burnout ili 'sindrom izgaranja' označava rastuće nezadovoljstvo vlastitim radnim mestom i okruženjem, poslovnom ili oporodičnom ulogom.Uzrokuje ga dugotrajna izloženost jakim stresovima, najčešće u situaciji velikih očekivanja koja nam nameće posao, drugi ljudi ili mi sami; kada nam nešto iz dana u dan cedi vreme i energiju, kada osećamo da posao ili drugi zavise od nas, kada sve to dovodi do osećaja da gubimo kontrolu nad vlastitim životom.

Prema nedavnom istraživanju sprovedenom u Sjedinjenim Državama, čak 90 posto zaposlenih ljudi pati od ovog sindroma u različitim oblicima i stadijumima. Istovremeno, podaci iz Velike Britanije pokazuju drastičan porast uzimanja bolovanja koje uzrokuje depresija, stres povezan s poslom i burnout.

Burnout nije samo stanje preteranog stresa, nego i kompleksna ljudska reakcija na dugotrajnu izloženost stresu. Znaci su slični kao kod stresa, ali burnout uključuje i emocionalnu iscrpljenost i rastući negativan stav prema radu, pa čak i životu.

Zanimljivo, najskloniji su mu upravo ljudi velikog potencijala, koji se često nađu u procepu između ambicija i nesigurnosti na poslu.

Takođe, u najrizičnijoj skupini su profesije povezane s pomaganjem drugima – zdravstveni i socijalni radnici, učitelji, sveštenici... Još pre nekoliko desetina godina  sprovođena su istraživanja među njima i tada se prvi put uspostavio termin burnout kao psihički poremećaj koji pogađa profesionalce koji se moraju nositi ne samo sa svojim, nego i tuđim stresom i emocionalnim potrebama.

Međutim, sada znamo da je problem mnogo širi. Teoretičari upozoravaju na velike promene koje su se proteklih godina dogodile u samoj organizaciji bilo kojeg posla – potpuna kompjuterizacija,  i 'internetizacija' značajno je ubrzala komunikaciju, što znači da se ubrzao i posao: sada je više zadataka moguće obaviti u kraćem vremenskom periodu i na jednostavniji način. Ali tehnološki napredak nije prošao bez žrtve – povećavanjem poslovnih mogućnosti povećavaju se i očekivanja, pa stalna trka za većom produktivnosti i profitom postaje sve napetija.

Kada smo okruženi svim tim ekranima, mailovima i aplikacijama, rokovima i odgovornostima, postaje sve teže opustiti se i sve lakše smetnuti s uma da ljudi nisu mašine, nego emotivna i ponekad iracionalna bića s mnoštvom ličnih i socijalnih potreba. Retki od nas mogu trajno funkcionisati u tom žrvnju – razlika je samo u vremenu koje je pojedincu potrebno da 'pukne' i obimu tog 'puknuća'.

Svi se slažu da stres uzrokovan poslom dolazi iz interakcije radnika i uslova rada, ali gledišta su podeljena oko toga jesu li važnije karakteristike pojedinca ili uslovi rada. Prema jednima, neki se ljudi jednostavno teže od drugih nose s potencijalno stresnim situacijama na poslu. Međutim, dosta novijih istraživanja govori u prilog tome da bi se veća pažnja trebala posvetiti upravo uslovima rada koji su stresni za većinu ljudi. Među njima su:

organizacija zadataka – zatrpanost poslom, premalo vremena za odmor, predugo radno vrijeme i rad u smenama, rutinski, mehanički zadaci koji iziskuju vrlo malo kreativnosti i daju malo mogućnosti za kontrolu vlastitog rada.
stil menadžmenta – nedostatak učestvovanja u donošenju odluka, slaba komunikacija unutar kompanije
međuljudski odnosi – nedostatak bliskosti među radnicima, uzajamne pomoći i podrške
nesigurnost radnog mesta – stalan strah od otpuštanja, nemogućnost napredovanja u ličnom, stručnom ili karijernom smislu, česte promene u organizaciji posla
radna okolina –kancelarije u kojima se ljudi ne osećaju ugodno, bilo zbog njihovog izgleda, veličine, pretrpanosti, buke, zagađenja ili ergonomskih problema.

Kako je burnout psihički, ali i fizički poremećaj, važno je na vreme prepoznati njegovo nastajanje prije nego zapreti zdravlju i svakodnevnim društvenim ulogama koje se ne tiču posla. Niko ne bi trebao birati između posla i života – naposletku, ne živimo da bismo radili, nego baš obrnuto. Razmislite o tome koliko posao koji radite utiče na vaš celokupan život, ne dopustite da vam najbolje godine života prolaze u konstantnoj trci za nečime...


Sheila Hutman, Jaelline Jaffe, Ph.D., Robert Segal, M.A., Gina Kemp, M.A., Lisa F. Dumke, M.A.

 

Cesto , kada radim nesto .... bilo sta , radim to tako da nista drugo ne postoji ... da li je to karakterno ili neracionalno , ne znam .. ali znam i da uzivam dok se odmaram posle zavrsenog posla , mislim da je to kljuc ...

Na ovu temu treba dati i odgovor pa evo nekoliko zanimljivih adresa:

http://www.helpguide.org/mental/stress_management_relief_coping.htm
http://www.lessons4living.com/burnout_inventory2.htm
http://findarticles.com/p/articles/mi_m0826/is_2_20/ai_113935569/print

Pa to jeste tako. Sada 21 vek zahteva veci rad i zalaganje sa malim licnim uspesima bez reci hvale. Cini mi se da je teze onima koji psihicki imaju posao ili cak u poslu imaju psihicko maltretiranje svakog dana da se sef dere za sve polako postaje opterecenje osobi koja radi u takvom okruzenju a jos ako su kolege lude na svoj nacin onda je tu kraj. Ja imam 22 godine i vea dve godine radim u jednoj firmi gde se sef dere na sve sto uradim bilo dobro ili ne i mnogo puta mi dodje da je oteram u tri lepe ali zivci su mi jos stabilni samo ne znam do kada cu trpeti njeno histerisanje iz dana u dan. Takva je prema svima.