Šta nezaređeni budisti rade kao deo svakodnevnog upražnjavanja religije?

Mnogi Zapadnjaci pokazuju zanimanje za budizam zbog meditacije -- pre nego zbog predanosti i vere -- tako da će se praksa umnogome razlikovati od jednog do drugog pojedinca. Porodice će obično imati mali oltar u kući i izvesne rituale povezane sa njim u različito doba dana -- možda paljenje sveće ili mirišljavih štapića, stavljanje cvetova, klanjanje. Znam da oni koji meditiraju obično to čine sedeći ispred oltara i ponekad pozovu i svoju decu da im se pridruže. Mnogi ljudi uživaju u tradicionalnom recitovanju -- bilo da pali ili na maternjem jeziku. Ako nisu suviše daleko od manastira, ponekad odnesu poklone za monašku zajednicu -- vikendi su obično namenjeni za to, jer ljudi ne rade i mogu i malo dalje da otputuju. Tu su zatim nedeljni dani posvećenosti u skladu sa Mesečevim menama, praznici i dani kada su manastiri specijalno otvoreni za goste. U Aziji, naravno, manastira je daleko više i ljudima je lako da odu do njih, te su oni zapravo u žiži pažnje lokalne zajednice.

 

Može li i laik da se prosvetli ili mora da se zaredi?

U kanonskim tekstovima na nekoliko mesta se pominju laici iz vremena Bude koji su se prosvetlili i ne pada mi na pamet nijedan razlog zašto to ne bi bilo moguće i danas. Velika razlika jeste u vremenu i energiji koja monahu stoji na raspolaganju da radi na tome. Meni kao monahu život nije toliko komplikovan kao što je bio dok sam bio laik, tako da imam više prilike da uvidim zašto nisam oslobođen patnje, zašto govorim stvari koje nisu u skladu sa mojim uverenjima, zašto ne mogu da budem više (ili pak uvek) blagonaklon i saosećajan. Domaćin toliko vremena troši da bi ispunio svoje obaveze -- školovanje, kirija, neplaćeni računi, novac, autobuski red vožnje, odnosi sa drugim ljudima itd. Ali važno je da vreme koje nam ostane na raspolaganju iskoristimo na mudar način i, u vezi sa zakonom karme -- taj napor ka prosvetljenju moraćete da uložite kad-tad -- u ovom ili u nekom od narednih života. Pa zašto onda ne krenuti odmah.

Da li budisti veruju u brak?

Ideja koja stoji iza braka jeste da dvoje ljudi prave "ugovor". Hrišćanski oblik je otprilike ovakav: "da se volite i slažete, da se poštujete i dogovarate... u bolesti i u zdravlju, dok vas smrt ne rastavi". Pošto u budizmu nema boga, monasi i monahinje nemaju ulogu bilo kakvog posrednika između boga i ljudi i nemaju nikakvu posebnu moć da posreduju u sklapanju takvog ugovora. Otuda, strogo uzevši, ne postoji budistički brak. U budističkim zemljama postoje legalne forme sklapanja braka, ali religijska strana svega toga je afirmacija odluke dvoje ljudi da žive u skladu sa Tri utočišta i Pet pravila morala. Mladenci će zajedno sa porodicama otići do manastira (ne nužno na dan venčanja) i ponuditi poklone sanghi i formalno zatražiti utočišta i pravila. Sangha će zatim odrecitovati blagoslove (na paliju), bez komentara u smislu: "Mislimo da je dobro što ste se uzeli" ili tome sličnog, ali dajući srdačnu podršku njihovoj predanosti Budinom učenju. U sklopu te predanosti, od mladog para se očekuje: prvo pravilo podstiče naklonosti i brižnost, drugo velikodušnost, treće se usredsređuje na odgovornost prema zajedničkoj vezi i vernost (pogotovo u seksualnom smislu), četvrto promoviše blag, koristan i mudar govor, a peto trezvenost. Uzimanje utočišta zapravo znači posvećenost mudrosti (Buda), istini (Dhamma) i moralu (Sangha). Ako mladi bračni par uspe da se pridržava ovih pravila, oni će zaista ostatak života provesti u spokojstvu i sreći.

Na koji način budisti sahranjuju mrtve?

Trenutak smrti se u budizmu smatra važnim događajem. To je vreme tuge za one bliske pokojniku i vreme ljubavi i pažnje, blagonaklonosti i saosećanja za sve druge -- to su osnovne ljudske vrednosti. Sa spiritualnog stanovišta, to je vreme da kontempliramo sopstvenu smrtnost, svoju vezanost za materijalne stvari (naročito svoje telo) i razmislimo gde se istinska sreća i sloboda mogu pronaći. Blizina leša podstiče takve duboke misli, tako da se preminuli zadržava neko vreme u kući kako bi ljudi mogli da dođu i odaju mu poslednju poštu i zamole za oproštaj.

I monasi se pozivaju u kuću -- idealno svakodnevno tokom sedam dana -- i oni će pozvati prisutne da razmisle o prirodnosti smrti i važnosti ulaganja napora da živimo u skladu sa duhovnim vrednostima. Postoji nekoliko tradicionalnih pogrebnih tekstova za recitovanje, u kojima se istražuje uslovljena priroda ljudskog tela. Često se voda sipa preko tela -- svaka osoba pomalo -- pre nego što se kovčeg definitivno zatvori. Porodice će često darivati manastir kako bi obeležile godišnjicu smrti. To se dešava posle tri i šest meseci i zatim godišnje.

Kakvo je budističko gledanje na seks i ljubavnu vezu?

Ovo pitanje je dobrim delom pokriveno trećim pravilom morala -- vernošću. Ovde je naglasak na partneru i bol koji on oseća kada njegov partner ima neku drugu seksualnu vezu. U učenju nema ništa u vezi sa homoseksualnom vezom, ali princip je isti. Idealno gledano, trebalo bi da smo svi mi oslobođeni vezivanja i da nas partnerova nevernost ne pogađa, ali u stvarnosti u svakoj vezi stvara se snažna povezanost. Ona je uglavnom zasnovana na poverenju i kada je to poverenje iznevereno, to je skoro uvek izvor patnje; naročito je to izraženo kada su u sve to uključena i deca.

Da li se budisti mole Budi?

Moliti se znači tražiti od nekog nešto. Molim se (bogu) da pada kiša. Pretpostavka je da je onaj kome se molite svemoćan i da je u stanju da vam ispuni želju. U budizmu postoje različiti bogovi i bića sa više ili manje moći kojima je moguće obraćati se, ali iako ona navodno žive neverovatno dugo, ona su ipak smrtna kao i ti i ja i svakako da nisu svemoguća.

Buda, istorijska ličnost, umro je pre više od 2500 godina i, zato što je bio prosvetljen, ništa nije ostalo iza njega. Buda kao titula -- onaj ko je prosvetljen, budan, istinski mudar -- postoji na neki način kao mogućnost za svakoga da dostigne to stanje, ali ne kao nekakav odvojen entitet, koji donosi odluku: "OK. Kusalo je bio dobar monah, pa ću uslišite njegove molbe da u sutlijašu bude malo više suvog grožđa."

Svakako da je kamma negde uskladištena ili zabeležena i da sile pohlepe, mržnje i obmanutosti zadobijaju različite pojavne oblike. Prizivanje ili moljenje sila dobra je deo budizma -- ne u smislu da će one srediti problem umesto mene, već da budu saveznici i potpora u mome naporu.

Koji su glavni budistički praznici i proslave?

Postoji nekoliko manjih koji variraju od jedne do druge kulture i neki koji su deo samo jedne kulture. Ali ima dva događaja koji se svuda u budističkom svetu slave. To su vesak i kathina.

Vesak pada na dan punog Meseca u maju i njime se obeležavaju rođenje, prosvetljenje i smrt Budina, tako da je to vreme kada se razmišlja o životu Budinom. Lokalni hram biće dekorisan cvećem i svetiljkama. Obično su svetla u papirnim svetiljkama koje se napravile različite porodice i donele u manastir da budu zapaljene uveče. Laici dolaze u manastir na celodnevni boravak -- često obučeni u belo -- i uzimaju osam pravila morala. Pomažu oko pripremanja obroka koji se služi prepodne i popodne se organizuje grupna meditacija. Uveče je okupljanje u hramu i sangha recituje prigodne tekstove, a potom starešina manastira održi govor o životu Budinom. Kasnije se pale lampe i ide se u krug oko hrama ili češće oko stupe. Obilazi se tri puta -- razmišljajući o tri utočišta -- u smeru kretanja kazaljke na satu (desno rame je prema stupi) i učesnici nose cveće i mirisne štapiće koje će staviti u podnožje stupe na kraju trećeg kruga. Tokom tog kruženje moguće je pevati mantru ili stih.

Kathina traje čitav mesec i unutar njega biće odabran jedan dan za proslavu. Ona obeležava kraj tromesečnog azijskog perioda monsuna, tokom kojeg su monasi i monahinje zaustavljali i boravili u jednom manastiru. Na kraju monsuna sangha se obično pripremala da nastavi lutanje. U Britaniji, pošto su godišnja doba drugačija, mi se pripremamo za zimu. U oba slučaja ceremonija se fokusira na darivanje platna za monaške ogrtače. To je takođe prilika za laike da donesu u druge darove manastiru, kako bi on bio dobro opskrbljen u narednom periodu. Katina platno se daruje u okviru veoma formalne ceremonije i monasi ga uzimaju i od jednog njegovog dela šiju ogrtač. To mora biti završeno pre narednog jutra i svaki monah mora na neki način učestvovati u pravljenju toga ogrtača. Kada se završi, daje se nekom od starijih monaha. Čast je biti odabran za darivanje ovakvog ogrtača.

[-]

Da li budisti slave Božić?

Na Zapadu su većina monaha i monahinja potekli iz hrišćanskog okruženja, tako da Božić i dalje ima neki smisao za njih. Nemamo hrišćanske rituale, ali duh Božića -- darivanje, ljubaznost, ljubav, mir za sve ljude -- jeste nešto u čemu svi uživamo i to je razlog za slavlje. Šaljemo i primamo mnogo čestitki. Ove godine ukrasili smo manastir zelenilom, upalili mnogo sveća, dodali još malo naročitog pevanja i slušali sa trake hrišćansko pojanje. Potom je usledila meditacija do duboko u noć. Kada pogledaš različite religije nije teško pronaći sličnosti, tako da se u to vreme usredsređujemo na njih.

sw3

 poshto se trubuntu u poslednje vreme dosta izlupavao  , i shirio netachna tumachenja budizma , u skladu sa nekim judeo-liberalnim hipi zajednicama koje nemaju veze  , sad da objasnim neke stvari ....

1. biti blagonaklon ne znachi ne ubijati nijedno zivo bice . naprotiv ,bilo je mnogo vladara ,vojnika -budista . i sam buda je iz kaste kshartrija . biti blagonaklon znachi ne povredjivati druge iz razloga ega . to znachi ne zapochinjati sukob (ratni ili bilo kakav drugi  ) jer to izgleda korisno .
   mi svakodnevno ubijemo bukvalno hiljade zivih bica samim tim shto dishemo . isto tako , posle nashe smrti hiljade drugih bica ce se nahraniti nama . ono shto je bitno da shvatimo je da sva bica imaju istu osnovu (prirodu) . nema tog neprijatelja (ma kako gnusno izgledao ) , koji nije deo nas .

2.  biti poshten - ne znachi jednostavno ne krasti  . neko moze da uzme ljudima sve shto imaju - po zakonu. drugi neko moze da ukrade hleb da bi dao gladnom detetu - i da bude lopov  .
   biti poshten znachi ne vezivati se za materijalna dobra - ne popustiti porivu ega da stalno skuplja i skuplja nove igrachke i da mu to postane cilj zivota. drugim rechima , ne dopustiti bogatstvu da postane vash vlasnik ,umesto vi njegov .

3. vernost  - ako se radi o ljubavnim ili prijateljskim vezama svakako ne znachi prosto sexualnu vernost i odobravanje homosexualnih brakova kako to trubuntu predstavlja  .  ljudi u veze  ulaze uglavnom iz pobuda ega - neka osoba nam se svidja ili ne svidja ne zbog njenih pravih kvaliteta nego zbog toga shto nam "odgovara" . zato su veze i nestalne ,jer to shto nam sada odgovara kasnije moze da postane mana ( npr to shto se nekom devojka slobodnije ponasha i oblachi  ) . biti iskren znachi biti iskren prema sebi i drugima - ne gledati ljude kroz prizmu sopstvenog ega ,nego chistog uma pristupiti i prijatelju i neprijatelju i prihvatiti ih onakvima kakvi zaista jestu .

4.  Ne koristiti pogrešan govor - opet duboko nerazumevanje budinog uchenja . ne radi se prosto o tome da ne treba lagati i vredjati  . radi se o tome da je govor ,kao i svaki postupak nekog choveka chesto "neprirodan" . odnosno ,ljudi ne govore ono shto misle (chak i kad ne lazu) ,jer ih ego ogranichava u tome ili tera da iznesu mishljenje koje je "obojeno" uticajem ega . govor ,kao i svako drugo delovanje treba da dolazi iz prave ,budine prirode - onda je uvek istinit i ispravan ,chak i ako je pogreshan  .

5. Ne uzimati alkohol i droge - ne radi se samo o alkoholu ( a kafa je dozvoljena ,kao i chokolada  ) . radi se o dubljem principu - biti upravljach svog tela . telo ima svoje potrebe koje treba zadovoljiti - do izvesne mere. ali ne treba mu dozvoliti da postane gospodar vashe volje i da vas njegovi prohtevi vuku na sve strane. budin put je srednji put - ni uzdrzavanje , ni popushtanje . to vazi za sve telesne potrebe , a ne samo za alkohol i drogu

Prijatelju, sto posto si u pravu. Ego jeste veliki problem i vidim da si ti toga potpuno svestan.
Ali baš zato ne razumem otkuda onda potreba za vređanjem. Nije valda ego u pitanju?