Budistički učitelji govore o dva nivoa istine. Jedno je konvencionalna instina i na tom nivou "ja" i "ti" naravno postojimo, imamo svoje ime, godine, navike i ostalo. Međutim, postoji i nivo krajnje istine, na kojem su to "ja" i "ti" samo privid, jedna etiketa koju lepimo na sklop od pet sastojaka od kojih je sačinjeno svako biće, a nabrojao ih je bg___ u prethodnom postu. Ovo može delovati zbunjujuće na prvi pogled, ali ako uzmeš primer recimo pojma "bicikl" ili bilo koji drugi, i na njemu možeš da uočiš dva nivo na kojem možemo da posmatramo svaku stvar. Bicikl na konvencionalnom nivou naravno da postoji, ali na apsolutnom je to tek naziv koji mi dajemo sklopu sastavljenom od određenih delova i to samo kada su ti delovi u tačno određenom međusobnom odnosu. Jer ako skineš točkove, korman, pedale, lanac i poređaš ih pored rama, to više nije bicikl. Pojam "bicikl" je uništen i sad imaš samo hrpu njegovih delova. Kod živog bića je stvar još prividnija, da tako kažem, jer se njegovi sastojci vrlo brzo menjaju. Obrati recimo pažnju makar jedan minut koje ti sve misli i raspoloženja prođu kroz glavu i videćeš da je to jedna reka koja s ene zaustavlja ni za trenutak. A zaista uvideti tu prividnost stvari znači videt ih onakvim kakve zaista jesu. I to je put kao oslobađanju od svake patnje.

 

Da li budisti veruju u boga?

Pre nekako dobio sam pismo od osobe po imenu Zara Holand. Ne znam ni da li postoji devojčica koja se zove Zara Holand, jer moguće je da ju je neki nastavnik izmislio. Ali ja sam dobio pismo, tako da bih možda mogao verovati da i postoji neko ko se tako zove.

Nisam dobio pismo ni od koga ko se zove Bog, nikada nisam sreo bilo koga ko se zove Bog. Postoji li bilo koja "stvar" koja se zove Bog. Ne znam. Nisam dobio pismo, dakle ne mogu čak ni da verujem. Kad mi padne nešto na nogu, ja ne verujem u bol. Ja ZNAM bol -- jao!!! Kad sam srećan ZNAM da sam srećan, ne moram u to da verujem. Ovim neću da kažem da ne postoji Bog. -- već samo da ja to ne znam.

Zavisi takođe kako definišemo Boga. U budizmu postoji razrađena kosmologija, sa bogovima, demonima, devama i svim drugim vrstama bića koja nastanjuju pojedina područja (prava ili mitološka bića, ja ne znam). Ali ona se ne smatraju večnim ili svemogućim. Ima jedna priča o monahu koji je želeo da zna "gde ovaj svet nestaje bez ostatka". Pitao je razne mudrace na zemlji i sugerisali su mu da pokuša sa bogovima. Da skratim priču, postepeno se uzdizao u sve rafiniranije slojeve kosmosa sve dok nije stigao do najvišeg, Braminog sveta i otišao na Bramin dvor, te postavio pitanje. Brama je malo okolišio, pa onda monaha odveo na stranu i izgrdio ga što mu tako javno postavlja tako zbunjujuća pitanja na koja on ne ume da odgovori. A ako zaista želi da zna, neka ode i pita Budu. Ovo stavlja bogove u njihov relativan položaj. Sve u svemu. može se zaključiti da "budisti ne veruju u Boga, to jeste njegovo postojanje ili nepostojanje nije presudno za njihov život".

Koga ili šta budisti obožavaju?

Tri utočišta bi verovatno bila najšire prihvaćena stvar. Prvo je Buda -- poštovanje i predanost istorijskoj ličnosti koja je poznata kao Buda -- i poštovanje i težnja ka onom kvalitetu mudrosti, znanja, prosvetljenosti koji Buda otelovljuje. Drugo utočište je Dhamma -- posedovanje velikog poštovanja i cenjenje Budinog učenja, kao i ljubav prema istini u njezinom najvišem značenju. Treće je Sangha -- uvažavanje onih kvaliteta kojima teži zajednica zaređenih u celini, pre nego ijedan pojedinac, a među koje pripada dobrota i vrlina. Sva ova tri utočišta su apstraktna i nema nijednog od ovih kvaliteta koji bi bio personifikovan ni na koji način. Čak i istorijski Buda se posmatra kao istorijski događaj i sećanje na taj događaj treba slaviti sa zahvalnošću; međutim od same ličnosti ne treba praviti nekakvog besmrtnika. Ono što budisti obožavaju -- dakle "ono prema čemu pokazuju produbljenu religijsku predanost i poštovanje" (ovo sam uzeo iz rečnika) -- jeste budizam.

Zašto uopšte biti dobar, a ne loš?

Obično o tome najviše razmišljamo onda kada nas otkriju. Uradiš nešto "dobro" za nekoga i drugi znaju da si to ti -- ili uradiš nešto "loše" i drugi znaju da si to bio ti. Kakva su do sada bila tvoja iskustva? Dobro i loše nisu neki apsoluti, već svako od nas ima svoje kriterijume o tome gde ćemo povući liniju. Ono što ja koristim je "eho test". Kad nešto uradim slušam ili gledam ono što mi se vraća. Ponekad je to sasvim suptilno -- mrzovoljno unutrašlje gunđanje tokom meditacije ili blaga toplina u srcu. U suštini svako želi da bude srećan, da se oslobodi bola, potištenosti itd. i premda ne postoji jednostavan odgovor kako obezbediti sreću, činiti dobro i izbegavati loše je sasvim dovoljno za početak. Možda ti možeš da uradiš nešto loše i da te to ne muči. Pokušaj, vidi kako to kod tebe deluje. Koji je krajnji rezultat?

 

Prestanak misli... mir

Ako smo uporni u tome da posmatramo svoj um dok razmisljamo, samo
razmisljanje ce lagano utihnuti i najzad sasvim prestati. Um je tako
zacutao. Ako smo uporni, videcemo pred sobom prazninu i nista vise. I
tako, najzad cemo upoznati mir.


Ajahn Sanong

Sede vlasi

Starost (jara) jeste period pri kraju prirodnog zivotnog veka nekog organizma. Budisticki kanon, Tipitaka, definise starost terminima: biti ostareo (vuddha), istrosen (mahallaka), poodmaklih godina (addhagata), priblizavati se kraju (vayo anuppatta, A. I,68), a Buda ju je opisao tako da je karakterisu „slomljeni zubi, seda kosa, smezurana koza, opadanje zivotnog elana i slabljenje sposobnosti" (S.II,2). U Budino vreme zivotni vek bio je znatno kraci nego danas i malo je ljudi dozivljavalo „osamdeset, devedeset ili sto godina" (A.I,68). Medjutim, poblemi koji se najcesce povezuju sa staroscu – senilnost i bolesti, usamljenost, strah od smrti – i tada su postojali kao i danas. Razlika je da sa produzenjem zivotnog veka, barem u razvijenim zemljama, ovi problemi pogadjaju mnogo siru populaciju. Buda je izlagao Dhammu radi prevazilazenja patnje (dukkha) i posto je starost jedna od manifestacija patnje, o njoj je imao mnogo toga da kaze (S.V,421).

Najocigledniji simptomi starosti jesu fizicki – slabost, nemoc i bolest. Posto su ova stanja svojstvena starosti, ne mogu se potpuno izbeci, vec samo odloziti ili umanjiti. Izbegavanje alkohola i cigareta, zdrava ishrana i redovne fizicke vezbe pre nego sto dospemo u pozne godine, kao i dobra medicinska nega kada one dodju, delimicno pomazu u tome. Medjutim, psiholoski problemi koji cesto prate starost se, uz pravi stav, mogu olaksati u mnogo vecoj meri ili potpuno eliminisati. Jednom je neki covek dosao do Bude i rekao: „Gospodine, sada sam star, slab, poznih godina, priblizavam se svom kraju, cesto bolestan i u  bolovima... Kazite mi nesto ohrabrujuce i utesno sto ce mi koristiti zadugo". Buda mu je odgovorio: „Ovako sebe vezbaj: 'Iako je moje telo bolesno, moj um nece biti bolestan'." (aturakayassa me sato cittam anaturam bhavissati, S.III,1). Ove reci mudrosti su pozitivna i ubedljiva opomena da mozemo biti emocionalno stabilni, srecni i zadovoljni uprkos fizickom propadanju. Buda je savetovao citav niz strategija da se um odrzi zdravim u suocavanju sa staroscu i slabljenjem, a mi cemo na kratno razmotriti ove tri.

Prva je ucenje da prihvatimo starost. Savremeno drustvo vidi starost kao stanje kojeg se treba plasiti i poricati ga. Nauka, medicina i hirurgija se nadmecu u ocajnickom naporu da ga zadrze na odstojanju sto je duze moguce. Rezultati toga mogu biti i komicni i tuzni – vremesna gospodja koja odlazi na svoj sesti fejs-lifting, 70-godisnji starac koji stavlja periku i tinejdzersku odecu, Mae West koja u 90. poziva mladica da poneki put navrati do nje. Naravno, starci koji se zene vise desetina godina mladjim zenama ili devojkama bili su poznati i u Budino vreme (Sn.110). Ali Buda nas je podsticao da budemo realisticni u vezi sa staroscu i vidimo je kao jedan prirodan i neizbezan proces. Na taj nacin pomoci cemo sebi da „na dostojanstven nacin odlozimo stvari mladosti" i da onu energiju koju bismo inace trosili na poricanje iskoristimo da svoje vreme ispunimo smislenim poslovima ili da se pripremimo za kraj. Buda je rekao: „Starost dolazi i mudrom plemenitom sledbeniku, ali on kada je star razmislja: 'Ne samo ja, vec svako ko se rodi ostari. I ako cu sada kad sam ostario tuziti i plakati, prestacu da jedem, telo ce mi jos vise poruzneti, zapostavicu svoje poslove, moji neprijatelji ce se radovati, a moji prijatelji brinuti'. I tako, kada dodje starost, on ne tuzi i ne
place. Zato se on s pravom naziva mudrim plemenitim sledbenikom, on je iz sebe iscupao otrovnu strelu tuge, koja obicnog coveka inace muci." (A.III,54).

Buda nas je takodje navodio da razmotrimo kako dugovecnost mozda i nije toliko vazna, koliko ono sto sa sobom cinimo tokom vremena koje nam je na raspolaganju. Tako je rekao: „Bilo bi bolje ziveti makar i jedan dan mudro i sabrano, nego stotinu godina glupo i nesmotreno. Bilo bi bolje ziveti makar i jedan dan pun elana, nego stotinu godina lenj i u besposlici" (Dhp.111-12). Ovaj iskaz je naravno retoricki, ali poenta je jasna. Kvalitet naseg zivota vazniji je od njegove duzine. Ako do kraja iskoristimo i cenimo svoj zivot sada, bicemo manje zaokupljeni idejom da ostanemo mladi sto je moguce duze. Dva najcesca problema sa kojima se mnogi stari ljudi susrecu jesu kajanje – zbog onoga sto su ucinili i zbog onoga sto nisu ucinili – i osecaj da su stracili svoj zivot. Takva osecanja mogu im ostatak zivota ispuniti tugom i gorcinom. Ziveti celim bicem sada i razvijati um sada predupredice nastanak ovakvih problema.

Jos jedan problem starosti koji pominje Buda jeste pitanje brige za stare. U proslosti to sto je neko star kompenziralo se donekle obzirnoscu i postovanjem koje je dobijao od mladjih. Dede i babe su takodje cesto imale zadatak da brinu za unuke i to ih je drzalo zaokupljenim, davalo im osecaj da su neophodni. Ali u danasnjim potrosackim drustvima stari ljudi se cesto ignorisu ili mladji cak izbegavaju kontakt sa njima, ne zeleci da se podsecaju sta i njih ceka ili ih smatraju ekonomskim teretom. Buda je govorio da ljudi ispunjeni ljubavlju i zahvalnoscu, ovako razmisljaju u vezi sa svojim roditeljima: „Posto su oni nekad brinuli o meni, oduzicu im se tako sto cu sada ja brinuti o njima" (bhato nesam bharissami, D.III,189).

 

Dve vrste patnje

Postoje dve vrste patnje: patnja koja vodi do jos vise patnje i patnja
koja vodi do iskorenjivanja patnje. Ako ne zelis da se suocis sa ovom
drugom, sasvim je sigurno da ces nastaviti da dozivljavas onu prvu.


Ajahn Chah: Still Forest Pool

Vezbanje uma da sedne

Nekima dok meditiraju moze izgledati dosadno da po hiljaditi ili
destehiljaditi put vracaju um na pocetni objekat. Ili im se sve to
ucini besmislenim. Ali koliko puta ste do sada u zivotu odlutali od
stvarnosti? Mozda milion ili deset miliona puta! Ako zelimo da sebe
probudimo, moramo pronaci svoj put natrag do punine svog bica, do
svoje pune paznje. Na taj nacin meditacija je veoma slicna treniranju
kuceta. Postavite kuce u sedeci polozaj i kazete mu: Sedi. Da li vas
poslusa? Ne, ono ustane i trcka okolo. Ponovo ga namestite. Sedi! I
kuce opet i opet trcka tamo-amo. Ponekad skoci, namesti se u uglu i
piski ili napravi neku drugu brljotinu. Nasi umovi su kao i to kuce,
samo sto prave vece brljotine. Kad treniramo um, ili kuce, moramo biti
spremni da krecemo uvek i uvek iznova.


Jack Kornfield: A Path with Heart 91

Pažljivost

Pažnja je put bez pogibelji,
a nepažnja je put u smrt.
Gdje pažljivi ne umiru,
nepažljivi su već mrtvi.


Dhammapada, stih 21/92

Pozdrav brate. Dobra je tema, nadam se da će biti još poučnih tekstova. Budizam mi je veoma zanimljiv. Samo napred.