Livingston 
Ovo o Mercepu je fenomenalno. Jedino, sad sam u nedoumici ko je napravio nas  (i sta to nas treba da znaci: prvi srpski, prvi na slavenskim prostorima, prvi na prostorima Srbije, prvi Srbin ...???) prvi avion. Da li je to Ivan Saric ili Mihailo Mercep. To sve zbog onog teksta ispod slike aviona.
U stvari trebalo bi da napravimo jednu hronolosku tabelu svih pokusaja letenja na "nasim" prostorima (tu podrazumevam od Slovenije do Makedonije), uspesnih i neuspesnih, kao i prvih ideja o letenju. Onda bi mozda lakse to sagledali.
Ja sam se bas obradovao. Jos jednom bravo.
A evo da dodam malo Leonardovih skica.

 

nice nice....

  za temu

Две хиљаде седма година је у знаку два велика јубилеја: 80 година од оснивања Аеропута, прве српске ваздухопловне компаније на чијим је темељима и традицији, двадесет година касније, пре 60 година, формиран Југословенски аеротранспорт.


Текст: Јово Симишић
Фото документација Ваздухопловног музеја у Београду

Јат Ервејз ће и ову, као и претходне јубиларне године, обележити на прикладан и достојанствен начин. Ипак, ово је прилика да се, сви заједно, подсетимо на ваздухопловну традицију и историју цивилног ваздушног саобраћаја у Србији, чију окосницу чине управо Аеропут и Јат.

Прве идеје о оснивању цивилног ваздушног саобраћаја потичу из времена оснивања Аеро-клуба, 1922. године, мада су тек после три године повучени и први конкретни потези: Средишна управа Аеро-клуба упутила је 1925. године Министарству трговине и индустрије и Министарству војске и морнарице захтев да се у буџет тих министарстава унесе ставка: кредит за субвенционисање ваздухопловног друштва. У исто време почеле су и активности у народу на ширењу идеје о потреби ваздушних линија, што је убрзо уродило плодом.

На иницијативу Аеро-клуба 6. фебруара 1926. године одржана је конференција на којој су усвојена правила за оснивање Друштва за ваздушни саобраћај, а сви учесници су постали оснивачи.

Правила су упућена у Министарство трговине и индустрије које их је одобрило 13. марта. После тога приступило се уписивању акција.
   

Но, упис акција текао је испод свих очекивања и било је јасно да је даљи рад бесмислен ако се претходно не закључи уговор са државом да би се Друштву загарантовала потребна помоћ у новцу и натури. Овај уговор је потписан 25. јануара 1927. али упис акција ни даље није ишао жељеним темпом. Од планираних и неопходних 24.000 акција (тј. шест милиона ондашњих динара, потребних за куповину авиона), до краја марта 1927. године било је уписано и уплаћено тек око 10 одсто, због чега је, у складу с важећим законом о акционарским друштвима, запретила опасност да Аеропут буде укинут. Решење за убрзавање уписа акција нашао је инжењер Тадија Сондермајер, члан управе Друштва, резервни капетан и пилот са Солунског фронта. Предложио је да заједно с пилотом Леонидом Бајдаком, обави етапни лет авионом од Париза до Бомбаја у Индији, и да на тај начин докажу вредност и способност југословенских пилота, рачунајући при томе на пропагандне ефекте за афирмацију домаћег ваздухопловства и бржи упис акција.

За лет је одабран један од тада најбољих извиђачких авиона потез-25, са мотором лорен-дитрих од 450 КС, који је у то време држава набављала за потребе југословенског ваздухопловства.


Ради повећања долета у један серијски авион уграђени су резервни резервоари, који су омогућавали да "потез" без слетања прелети растојање од 2.000 километара. Додати су бољи компаси и друга опрема као помоћ посади у вођењу сложене навигације изнад ненасељених предела Средње Азије.

Након кратких припрема, Сондермајер и Бајдак су полетели из Париза 20. априла 1927. године. Најлакши део маршруте водио је преко Београда и Мале Азије до Алепа у Сирији, али кад су кренули преко Багдада и Басре ка Ђаску, Карачију и Бомбају, наишли су на пустињске олује и снажне ветрове који су авион скренули са предвиђене линије пута, што је у неким тренуцима угрожавало лет и посаду и доводило их у животну опасност. У повратку, искусни су пилоти избегли неколико критичних ситуација.

Коначно, после 14.800 прелетених километара, 14 етапа и 11 дана путовања, 2. маја 1927. године слетели су у Београд. Дочек је био величанствен. Преко 30.000 Београђана дочекало је своје хероје на аеродрому испод Бежанијске косе. Свечана трибина била је испуњена званичницима највишег ранга, а штампа је данима објављивала написе о успеху југословенског ваздухопловства и славила нове хероје.

После овог подвига пилота Сондермајера и Бајдака, упис акција "Аеропута" порастао је преко сваког очекивања. За три месеца уписано је преко 30.000 акција, што је омогућило да нова компанија преброди кризу. Већ 17. јуна извршена је "протоколација" Друштва код Београдског трговачког суда и од тога дана Друштво за ваздушни саобраћај Аеропут, правно постоји.
   

Прва домаћа ваздушна линија, између Београда и Загреба, успостављена је 15. фебруара 1928. авионом потез-29. Већ 1931. Аеропут лети и на првој међународној линији за Беч, која је, поред повећања броја домаћих линија од Скопља продужена ка Солуну.

До 1941. Аеропут је уводио све савременије авионе у флоту (фарман-306, спартан и крузер, дехевиланд драгон, кодрон геланф и локид електра-10) а мрежу међународних линија је проширио према Грацу, Прагу, Милану, Будимпешти, Софији и Тирани, тако да се уврстио међу значајне европске превознике. Аеропут је престао да лети почетком Другог светског рата, а након његовог завршетка, 1. априла 1947. године формиран је Југословенски аеротранспорт.

Поводом 80 година од оснивања "Аеропута", 115. годишњице рођења и 40. година од смрти инг. Тадије Р. Сондермајера, Јат Ервејз је покренуо иницијативу да се једна од београдских улица преименује у име овог великана српског и југословенског ваздухопловства.

Текст: Јово Симишић
Фотографије: љубазношћу Музеја авијације у Београду

Инжењер Тадија Р. Сондермајер, резервни ваздухопловни пуковник, пилот-ловац, један од оснивача и дугогодишњи потпредседник Аероклуба Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, био је кључна личност приликом оснивања Друштва за ваздушни саобраћај "Аеропут".

Од оснивања 1927. па до почетка Другог светског рата 1941. године, Тадија Сондермајер је био директор Друштва за ваздушни саобраћај "Аеропут", први ваздухопловни инжењер у земљи и једини пилот-ловац који је активно учествовао у француској авијацији на Западном фронту у Првом светском рату.

Сондермајер је несумњиво био најмаркантнија личност у ваздухопловству Србије и Краљевине Југославије, и једна од најзаслужнијих за развој цивилног ваздухопловства на овим просторима.
   


Његова највећа заслуга била је у оснивању и успешном вођењу "Аеропута", чему је претходио несвакидашњи лични подухват: лет авионом "Потез 25" од Париза до Бомбаја у Индији и назад, до Београда, од 20. априла до 2. маја 1927. године.


Одликован је највећим српским, југословенским и француским одликовањима: Карађорђевом звездом са мачевима, златном и сребрном медаљом за храброст, Албанском споменицом, француским Ратним крстом, Легијом части и Орденом официрског реда и бројним мирнодопским одликовањима за заслуге у развоју југословенског ваздухопловства...

Па ипак, сем у уским ваздухопловним круговима, ово је име углавном непознато широј јавности.

Ратни херој

Тадија Сондермајер је рођен у Београду, 19. фебруара 1892. године. Матурирао је 1910. у Другој београдској гимназији, након чега је у Немачкој започео студије на архитектонском одсеку Техничког факултета.

Након објаве Првог балканског рата напустио је студије и пријавио се у Српску војску као добровољац.

У авијацију је ушао априла 1916; извиђачки курс завршио је августа исте године у Седесу код Солуна, а одмах после тога прешао у ескадрилу у Вертекопу, где је остао до новембра 1917. На фронту је, поред извиђачке службе, вежбао да сам управља авионом и за кратко време добио звање војног пилота.

Крајем новембра 1917. Сондермајер је оболео од маларије због чега је упућен на тромесечно лечење у Француску. Уместо планирана три, у болници је провео само месец дана, а затим се јавио у Школу акробација у Поу.
   
   

По завршетку ове школе, као најбољи стрелац на ловачким авионима у својој групи, завршио је и Вишу школу гађања у Казоу, након чега је тражио да буде упућен у једну ловачку групу на француском фронту како би се у пракси усавршавао пре одласка на солунски фронт.

Почетком марта 1918. упућен је у најбољу ловачку групу "Рода", којом је командовао чувени ваздухопловни ас Гинемар, а после Гинемарове погибије још већи ас, легендарни Рене Фонк. Ова група од 60 ловачких авиона обављала је борбене задатке на најтежим ратиштима Западног фронта. За само тринаест недеља Сондермајеровог боравка у овој ескадрили (од 1. марта до 21. маја), променила је седам аеродрома.

У једној борби, када се враћао у ескадрилу с испражњеним митраљезом, Сондермајера су над непријатељским линијама напала три немачка ловца. Спасао се тако што је за све време лета изводио акробације, због чега непријатељ није успео да га обори.

Од 15. априла до 21. маја, његова група је за противника имала ескадрилу чувеног немачког авијатичара Рихтхофена, познатијег као Црвени барон. Само за тих пет недеља група је оборила 265 авиона, од којих Сондермајер два, мада му један није признат јер је оборен нешто даље од места које је он навео у извештају. Сам Сондермајер је присуствовао и као ловац учествовао у патролама које су други водили у многим борбама, а 15. маја постао је самостални вођа патроле.

При повратку са другог лета, 21. маја после подне, истог дана када је у преподневним сатима оборио немачки авион, његов авион се запалио. Иако је успешно слетео, тешко је повређен. Изгорели су му одело и коса, и лаке опекотине је добио по глави и телу и врло тешке на ногама. Након операције провео је четири месеца у болници. Септембарски пробој Солунског фронта и брзо напредовање српске војске пратио је из болнице.

Након демобилизације завршио је Вишу аеронаутичку школу (Ecole aéronautique supérieure) у Паризу и стекао диплому аеропланског инжењера. По завршетку ове светски признате ваздухопловне школе, као ваздухопловни инжењер вратио се у Београд и одмах се ангажовао на ширењу аеронаутичких идеја и оснивању и развоју цивилне авијације.

Историјски лет за Бомбај

У исто то време демобилисани српски авијатичари са Солунског фронта решили су да оснују Српски аероклуб и окупе све авијатичаре. На првој редовној скупштини (14. маја 1922. године) Аероклуб је преименован у Аероклуб Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Сондермајер је изабран за потпредседника Клуба, а председник је био принц Павле. На челу Аероклуба, Сондермајер је остао, уз прекид од јуна 1925. до фебруара 1927. године, све до напада Немачке и слома Краљевине Југославије, априла 1941. године. Од 1935. па све до 1946. године, Сондермајер је био један од потпредседника Међународне ваздухопловне федерације ФАИ.


Тадија Сондермајер је био заслужан за све акције и успехе Аероклуба. Ипак, његов најважнији задатак било је ангажовање на стварању ваздухопловне индустрије и оснивање домаћег друштва за ваздушни саобраћај.

На иницијативу Аероклуба, 6. фебруара 1926. године, одржана је конференција на којој су усвојена правила за оснивање Друштва за ваздушни саобраћај. Упис акција, међутим, није ишао жељеним темпом. Тадија Сондермајер, члан управе, одлучио је да заједно са пилотом Леонидом Бајдаком, обави етапни лет авионом од Париза до Бомбаја (Индија), рачунајући при томе на пропагандне ефекте и афирмацију домаћег ваздухопловства, што је требало да допринесе бржем упису акција.

После кратких припрема, Сондермајер и Бајдак су 20. априла 1927. године полетели из Париза, месец дана пре чувеног лета Чарлса Линдберга од Њујорка до Париза. После 14.800 прелетених километара, четрнаест етапа и једанаест дана путовања, 2. маја 1927. године слетели су у Београд. Дочек је био величанствен. Преко 30.000 Београђана дочекало је своје хероје на аеродрому испод Бежанијске косе, после чега је упис акција "Аеропута" порастао преко сваког очекивања.


За три месеца уписано је преко 30.000 акција, што је омогућило да нова компанија преброди кризу. Већ 17. јуна извршена је "протоколација" Друштва код Београдског трговачког суда и од тога дана Друштво за ваздушни саобраћај "Аеропут" и правно постоји.

Далеко од ваздухопловства

Нове комунистичке власти нису опростиле Тадији Сондермајеру његово остајање у Београду током Другог светског рата и његову сарадњу са Краљевским двором пре рата. Мада је од 15. октобра 1944. године учествовао у борбама за ослобођење Београда, а 23. октобра се народним властима пријавио као пилот добровољац, 25. октобра исте године лишен је слободе. Из затвора је изашао 25. октобра 1945, а наредне године, на основу закона о амнестији ослобођен је кривичне одговорности, рехабилитован је и враћена су му сва грађанска права. Јуна 1947. године ступио је као хонорарни службеник у грађевинско предузеће "Полет", где је од фебруара 1948. радио као инжењер-планер и руководилац планском службом.

Поводом обележавања 40. година од оснивања "Аеропута" и двадесет година Југословенског аеротранспорта, априла 1967. године, тадашње руководство националне компаније донело је одлуку да у знак признања и захвалности за све заслуге и допринос Тадије Сондермајера за развој српског и југословенског ваздухопловства додели новчану награду првом директору "Аеропута". Било је то прво и једино званично признање које је Сондермајер добио после рата. Букет од 40 ружа и неколико просечних плата, уручила му је делегација ЈАТ-а и Музеја ваздухопловства. Умро је неколико месеци после овог признања, 10. октобра 1967. године у Београду.

Отац Тадије Сондермајера, др Роман Сондермајер, Пољак, рођен у Черновици 1861. године, са места доцента за хирургију на Краковском универзитету дошао је у Србију 1886. године. Био је санитетски пуковник и први хирург српске војске. Мајка Станислава, рођена Ђурић, ћерка генерала Димитрија Ђурића, министра војног у два мандата и дугогодишњег наставника и управника Војне академије и члана САНУ, била је уважена чланица многих хуманитарних и добротворних организација. Њихово четворо деце, три сина и ћерка, крштени су као Срби, православне вере.

Livingston, nema m reci
samo nastavi, i prilika je ai nase stvari i tradiciju treba poshtovati i promovisati. Aeroput je velika stvar, mnogi drugi u to vreme su sanjali o svojoj kompaniji. Bravo