Bravarski pomocnik Joska Broz :: Politicki ~ Geopoliticki forum

КАКО НАСТАЈЕ ЗЛО: ТИТО (3)

Када се нашао на власти, Брозу је постало јасно да учешће у масовним ликвидацијама у Совјетском Савезу спада у најслабија места његове биографије.

Питања нико није смео да постави, али она су лебдела у ваздуху: како је, од 20 чланова ЦК КПЈ, само он преживео чистке и како то да организатори чистки баш њега поставе на чело партије?

На непостављена питања одговарао је два пута. У партијском листу ''Комунист'', априла 1959. године, рекао је да је у ствари штитио своје другове, ризикујући сопствени живот, тако да је једва извукао живу главу. Опширнију изјаву дао је у говору на свечаној седници Савеза комуниста у Београду, такође априла 1959. године:

''...Стаљин је у низу великих процеса у Совјетском Савезу водио преко Коминтерне у другим партијама такву политику која је уништавала револуционарни дух комунисте и стварала тип комунисте бескичмењака.

Због такве политике Стаљина наша партија је изгубила велики део кадрова, било због политичке деморализације, било због физичког истребљења. За време `чистки` у Совјетском Савезу страдало је преко стотину прекаљених комуниста, које је годинама васпитавала наша партија и међународна револуционарна борба. Међу њима су биле десетине бивших партијских руководилаца, од којих да напоменем само неке, као Филипа Филиповића, Стјепана Цвијића Штефека, Владимира Ћопића, Раду Вујовића, Хорватина, итд, који су заједно са стотинак других руководећих комуниста из наше земље нашли смрт у Стаљиновим затворима и логорима. Данас, када прослављамо 40 година наше партије, наша је дужност да се сетимо тих другова и да им се одужимо, и поред свих грешака и слабости, које су неки од њих испољили у партијском раду...''

Сем што је поново осудио ''неке другове'', Броз је овом приликом вишеструко смањио број убијених. Један од ретких преживелих, Живојин Павловић, који је успео да побегне и да се врати у своје село на Златибору, у књизи ''Биланс совјетских термидора'' навео је да је у Стаљиновим чисткама заправо убијено 600 југословенских комуниста. (Према Пери Симићу, убијено их је ''неколико стотина''). Самог Павловића његови бивши другови ухватили су ујесен 1941, за време ''Ужичке републике''. Тада је и он постао једна од многих Брозових жртава.

У писмима Чижинском, који се налазио у Паризу, где је тада било седиште ЦК КПЈ, Броз је 1937. године из Југославије подржавао Стаљинове чистке. У једном од тих писама стоји:

''Једино још гдје-гдје покоји сентиментални интелектуалац јадикује да сада није управо вријеме за такве осуде. Радници су обично колосално схватали тај процес и осуду, иако нису имали могућности да читају о томе: `Значи кад их је осудио совјетски суд били су криви, а непријатељ Совјетског Савеза је и непријатељ радничке класе уопће`. Тако су резоновали радници''.

Подршку чисткама Броз је пружио и у партијском гласилу ''Пролетер'', где је, после набрајања лажних оптужби против жртава, писао:

''...Зар је сада чудо да су се гњев совјетског народа и пролетерска правда сручили свом силом на главе тих монструозних злочинаца... Често ћеш чути многе прикривене троцкисте како говоре: `Ја нисам троцкиста, али нисам ни стаљиниста`. Ко овако говори, он је сигурно троцкиста.''

Грађанска штампа, која је за разлику од илегалног ''Пролетера'' имала велике тираже, писала је сасвим другачије о ''пролетерској правди''. Серија написао о стаљинистичким чистакама допринела је да се у јавности заокружи слика о социјалистичком поретку, али и о домаћим комунистима.

Иако је оптужио и своје жене, бившу и тадашњу, Коминтерна и даље није додељивала Брозу функцију коју је желео. Почетком 1939. године Броза из Москве шаљу у земљу само као особу за везу, са задатком да окупи партијско руководство и да онда то руководство изабере генералног секретара. Мада му је Георги Димитров, шеф Коминтерне, изричито нагласио да он није мандатар и да ће ''руководство унутар земље доносити одлуке'', он је ипак напустио Москву задовољан, из више разлога.

Прво, јер му је 26. јануара речено да на благајни Коминтерне преузме ''неки новац за партију''.

Друго, јер је већ добио доста новца за превод ''комунистичке библије'', Стаљинове брошуре ''Хисторија совјетске комунистичке партије (бољшевика)'', на хрватски језик. Разуме се, он није био у могућности да то сам преведе, пошто је слабо владао свим језицима којима се служио (хрватски, немачки и руски). Помогао му је хрватски комуниста Владимир Ћопић, апсолвент права.

Треће, јер му је Димитров издиктирао и ко ће чинити руководство КПЈ: Ђилас, Ранковић, Кардељ, Миха Маринко, Франц Лескошек, Јосип Краш, и он, Броз.

У побројаној петорици Броз није видео опасност: то су били млађи кадрови, а с друге стране, он је долазио из Москве и, што је најважније, код њега је био новац.

У једној кући на Бохињском језеру Броз 19. марта 1939. окупља следеће привремено руководство КПЈ: Милован Ђилас, студент из Црне Горе, Јосип Краш, радник из Хрватске, Едвард Кардељ, учитељ из Словеније, Франц Лескошек, радник из Словеније и Иво Лола Рибар, студент из Хрватске (као и Ђилас, студирао је у Београду). Александар Ранковић, занатлија (абаџија) из Србије, и Миха Маринко, рудар из Словеније, нису могли да дођу на састанак.

Био је то најслабији састав руководства КПЈ од њеног оснивања. Поређења ради, Сима Марковић, који је у Београду докторирао математику 1913. године код Михаила Петровића Аласа и Милутина Миланковића, био је професор и у Москви, све док га нису ухапсили. Док су Марковић и његови другови водили партију, профил шесторке која се окупила на Бохињу није се могао наћи ни у њеним месним руководствима.

Записник са бохињског заседања био је под ембаргом и десет година после Брозове смрти. Реч је о још једном документу који је у московским архивима пронашао, и потом објавио, Перо Симић.

Укратко, под најтежим, а практично смртоносним оптужбама, тада су из партије избачени сви Брозови конкуренти за место генералног секретара, као и они који су их подржавали. Реч је о 19 особа, од којих шест већ убијених и 13 живих. Од ових 13 деветоро се налазило у московским затворима и убијени су непосредно пошто је стигло обавештење да су искључени из КПЈ. Међу њима је био и Владимир Ћопић, који је помогао Брозу око превода Стаљинове брошуре.

Најапсурдније су биле оптужбе Петка Милетића, бившег лидера српских комуниста. Написали су како је он покушавао да створи ''фракције у партији'', затим да је ''уносио смутњу у партијске редове'', да је ''издао партију'', и сл, а најзад да је тиме што је осуђен само на седам година робије - мада је Броз за исто дело добио пет година - ''довео у блудњу не само КП него и читаву радничку класу''.

Милетић се, наиме, већ шест година налазио на робији у Сремској Митровици и по природи ствари ни за шта од реченог није могао бити крив. Али, у комунистичком покрету он је имао тако добар глас, да је једна бригада у Шпанији носила његово име. Пошто се очекивало да ускоро изађе на слободу, а како су сви значајни партијци у међувремену или поубијани или похапшени, било је распрострањено мишљење да ће управо он постати нови генерални секретар ЦК КПЈ.

Десетак дана касније одржан је други састанак привременог руководства, у кући једне Брозове тетке у селу Требчу у Словенији. Ту је издато ''Отворено писмо члановима КПЈ'', у коме се говори о ''откривању шпијуна и непријатеља партије и радничке класе'', како у самој партији, тако и у њеном руководству. У истом, стаљинистичком духу, Броз пише и у мајском броју ''Пролетера'':

''Тврђаве се најлакше освајају изнутра. Да би се извојевала победа треба прије свега очистити странке радничке класе, њен руководећи штаб, његову тврђаву - од капитуланата, од дезертера, од штрајкбрехера, од издајица. Тако су стварали Совјетску комунистичку партију (бољшевика) Лењин-Стаљин и њихови сурадници, тако морамо и ми радити''.

Следећег месеца, јуна 1939, у једном селу поред Љубљане Броз позива тридесетак комуниста на партијско саветовање. Сваког је лично одабрао, проширујући своју изборну базу. Ипак, од Димитрова тражи ''још неко вријеме'', да би обавио ''најважније задатке''. Веровао је да је све спремно ујесен 1939. и тада одлази у Москву. У извештају пише о ''опоравку'' партије захваљујући ''чишћењу'' које је ''почело'' и које ће ''веома много помоћи бољшевичком васпитању наших кадрова''. Али, један конкретан податак открио је да је он заправо урадио веома мало: ''Нисмо успјели да утврдимо тачан број чланова партије у свим крајевима. Добили смо тачне податке само из Словеније и Црне Горе'', написао је, несвесно признајући да током полугодишњег боравка у земљи није успео да сазна ни колико чланова има КПЈ, а камо ли да је реорганизује.

Тако, уместо функције, добија само нову листу задатака. А онда је уследио још већи шок: у Москви се изнебуха појавио Петко Милетић! Изашао је са робије нешто раније, чуо је за оптужбе и похитао да их лично демантује.

Агенти НКВД-а пустили су Броза и Милетића да се међусобно оптужују до бесвести. Међутим, нису пресуђивали. После неког времена, Броз тражи дозволу да се врати у Југославију и да тамо сачека одлуку о именовању новог генералног секретара. Правила игде била су му позната: поражени у ''изборној трци'' биће убијен. Зато не одлази у Југославију, већ у Истанбул, где се скрива више од 100 дана.

Петко Милетић је дуго био на робији и није знао размере чистки у Совјетском Савезу. Друго, он тамо више није имао познаника и сарадника, јер су сви поубијани. А Броз их је имао, и то два агента НКВД-а: Хрвата Божидара Масларића и Словенца Јосипа Копинича (са којим је оперисао у Шпанији).

Треће, Петко Милетић је био Србин.

Из Истанбула Броз се јављао само Копиничу, који је написао оптужницу против Петка Милетића на читавих 50 страница. Најзад, он лично доноси Брозу срећу вест: Милетић је убијен!

Средином марта 1940. године Броз и Копинич напуштају Истанбул и одлазе у Загреб, различитим путевима.

Много година касније, уочивши да је и Милетић невино страдао, Тужилаштво Совјетског Савеза покреће поступак за његову рехабилитацију. Савезни јавни тужилац СФРЈ, др Франце Хочевар, одговорио је да је досије са доказима о Милетићевој ''издаји'' изгубљен, додавши: ''Евентуална рехабилитација Петка Милетића не долази у обзир!''

У Загребу, Броз наставља да пише славопојке Стаљину. ''Нема веће среће за комунисту него борити се под руководством Стаљина'', објавио је у ''Пролетеру''.

Један млади комуниста, Младен Чалдаровић, назвао је Брозово писање ''неумјесним и неуверљивим'', са пуно ''најопћенитијих фраза'', додајући: ''Шта је то монолитно јединство? Међу читатељима ће вјероватно бити већина радника који то неће разумјети, као ни ја, интелектуалац по професији''. Броз је одговорио:

''Недавно је неки Ч. написао критику `Пролетера` и окомио се против тога што се уздиже нашег великог учитеља и вођу међународног пролетаријата друга Стаљина. Тај спис врви троцкистичким гледиштима. Овом прилико треба нагласити да партијски чланови нису довољно енергично поступили и јавно раскринкали тог типа''.

Чалдаровић је прошао само са искључењем из партије, за разлику од једне Загрепчанке за коју је посумњао да ће рећи полицији ко је и зашто закупио кућу у селу Дубрави код Загреба. Комунисти Радету Кончару Броз је наредио да ову Загрепчанку ликвидира.

Стварна опасност дошла је изненада, када су се Броз и Кардељ враћали из Загреба, где су купили посуђе за спремање хране у овој кући. Возили су се у новом ''форду'', који је Броз купио по доласку из Истанбула. Возач, неки комуниста, био је неопрезан. Ударио је и тешко повредио сеоског поштара. На то су очевидци бурно реаговали, а Броз и Кардељ су се уплашили, па су понели посуђе и почели да беже преко ливада. Маса је кренула за њима, али спасио их је возач, почевши да виче да је он крив.

У закупљеној кући у селу Дубрава 19. и 20. октобра 1940. године одржана је тзв. Пета земаљска конференција КПЈ, на којој је Броз, по одобрењу Коминтерне, најзад постављен за генералног секретара ЦК КПЈ. Пред стотинак делегата, Броз је представио ''друга Ваздуха'' (Копинича), као ''представника Коминтерне'', на што му је он отпоздравио као ''другу Валтеру, генералном секретару КПЈ''.

''Тиме је све било готово'', закључује Перо Симић, додајући да у архиву Коминтерне у ствари нема документа којим се Броз поставља на чело партије. ''Остао си само ти, Валтер... Срећа твоја, а и за целу партију, да си ипак бар ти остао'', рекао му је касније шеф Коминтерне Димитров. Другим речима, Коминтерна се више није противила Брозовом избору јер више није имала алтернативе, пошто су сви други руководиоци КПЈ били поубијани.

На конференцији у Дубрави Броз је одредио чланове Централног комитета. Међутим, то је било само описно, уз набрајање делова биографија, тј. без помињања имена и псеудонима, тако да партијски историчари никада нису успели да утврде састав тог Централног комитета. Посао историчарима отежавала је чињеница што се Централни комитет - дакле, главно партијско тело - уопште није састајао, све до априла 1948. године.

У међувремену, Броз је владао сам, или уз помоћ најближих сарадника, пре свега Едварда Кардеља. Како је овај двојац функционисао, видело се још на конференцији у Дубрави. Када су комунисти питали како ће реаговати партија ако Хитлер и Мусолини нападну Југославију, Броз је одговорио:

''Ми ћемо гледати да прво оборимо југословенску владу и онда можемо бранити земљу''.

Један делегат тражио је јасније инструкције, уз примедбу да ће, ако се одмах обори влада, ''непријатељ то искористити да заузме земљу''. Тада је у помоћ Брозу притекао Кардељ, објаснивши:

''Не треба се упуштати у ако и или, већ поставити принципијелно. Буде ли борба за одбрану Југославије напредна - што ћемо оценити - борићемо се и тући буржоазију зато што се не бори недовољно доследно''.

Делегат више ништа није питао, иако му, наравно, ништа није било јасно. То ће касније постати ''златно правило'' за читаву земљу. Дешавало се, примера ради, да руководству београдских комуниста, 1967. године, Броз у року од неколико минута исприча две различите верзије о свом доласку на место генералног секретара (неименованог дана 1937. и ''почетком маја 1938''). Полазницима политичке школе Савеза комуниста Југославије ''Јосип Броз Тито'' у Кумровцу, 1977. године испричао је пет верзија у руку од два дана. Укупно, Перо Симић је документовао 16 Брозових верзија о томе када је постао генерални секретар ЦК КПЈ. Званична је била она најстарија: ''Почетком 1937, када ме је Коминтерна именовала на то испражњено мјесто'' - иако то место тада још није било упражњено.

Још док је боравио у Истанбулу, Броз је ступио у везу са 25-годишњом Немицом из Марибора, Хертом Хаас. Она је била једна од партијских курирки. Када је пролећа 1941. Броз прешао у Београд, Херта је остала у Загребу, у поодмаклој трудноћи. Родила је сина Александра - Мишу Броза. Херта и Јосип Броз нису били венчани.

(Из књиге ''Истина о Титовим партизанима'', која је у припреми.)[left][/left]