Branko V. Radičević      
(1925 - 2001)


Ljubomora

Tada je pevao dan u granama topola.
Setim se tebe i odmah mi grešna miso.
Jutrom reka, a ti ludo gola.
Pa mišljah: da je reka muško,
ja bih od bola vrisko.

I ja sam mogao ribe klati.
Nisam verovao grmu niti ženskoj jovi.
Ti si se mogla i mladom klenu dati.
Iz tvog su čela nicali beli rogovi.

Tada je pevao dan u granama topola.
Da bi te videla, trska je porasla za dva
kolenca.
Dolazile su zveri oba pola.
Iz tvojih grudi htela su poteći
dva bela studenca.

I ja sam samo mogao da padnem na kolena.
Bio sam snažni junac a ti mlada mati.
I gledao sam dva tvoja oka zamagljena
zbog kojih ključa krv i snaga ludo pati.

Tada je pevao dan u granama topola.
Tvoja sam bedra zvao sapima, igračice.
Osećao sam: iz mog čela rastu dva roga vola.
Kako da stignem noge takve trkačice.

Bio je to ludi galop od jutra do noći.
Povaljali smo trave i izranili žita.
I gledali smo se na svetlu, svojoj bledoći,
ja zdepast, debelog vrata, ti bela, tankovita.

I presta da peva dan u granama topola.
Čudno: rasle su šume sa korenjem nagore.
U vuka oči pune vučjeg bola.
U vodi ribe vode tajne razgovore.

I bila su dva neba, jedno je u reci.
I svaka je grana imala toplinu ruke.
Plovili su neki čudni, crni meseci
s usnama da ljube, s rukama za kurjake.

I presta da peva dan u granama topola.
Bi veče. Ti si ležala na paprati.
A ja sam bio mladić, slab, bez ona dva roga
vola.

I videh: ti bi se mogla i mladom kurjaku dati.
Da sam ti bičje reči riknuo, ti bi znala.
I nikad bliže nožu ne bi moja ruka.
Pobegoh, sa mnom su i debla posrtala.
Pratila su me dva grozna oka, tvoja ili tvog
vuka.

Tuga i opomena

Nje više nema - to je bio zvuk
U njen kad ja unišo bijah dom,
Strahovito me dirnuše tad huk
Iz vedrog neba, kao strašni grom,
Veselja moga ubi sam on puk,
Iz korena se ljuljnu žitka strom;
I da mu deblo nije bilo kamen,
Tih reči bi ga prelomio plamen.

Duboke noći vladaše tišina, -
Ovako bija onaj sanak moj, -
Umilno na me gledaše svetlina,
Bezmerni koju slaše zvezda broj,
I daljnih glasa ču se tad milina,
Umilnija neg' što je slavka poj,
I bliže ovaj dolazaše zvuk
Kroz tavno sjajne noći bajni muk.

Tavnina zače begat od ishoda,
U mračne dve se točke on sabija,
I u dva jošte umiljata svoda
Nad ovima se tade on savija;
Tavnina jošte zatim od zahoda
Zače se viti kano kaka zmija,
Od više svoda dotle ti se prosu
I lepu divnu činila je kosu.

Sve lepše sad čuveni zvuča glas,
I krećati se započeše zvezde,
U dvogubo ih delja njihov kras;
Od sviju dve ja vidih kako jezde
I kako stižu, mile točke, vas,
U vami vidih kako s' one gnjezde...
O, bože dragi, prevelika čuda,
to oko u snu gleda moje svuda!

Sve lepše i lepše zvučala je gudba,
I okolina micaše se sva,
u jedno sve je vukla neka žudba,
Snežano polje dizati se šta,
Umilna svuda viđaše se ludba,
Ruža se diza iza svoga sna,
U istoku se diza rujno more:
To činilo je kras od mlade zore.

Iz snega je izišla vrata slika,
Iz snega zore krasno deve lice,
A ruža hitro, umiljato slika
Divne zatim njojzi usničice;
Pa kako divno stajala je slika,
Kad ruža dobi zatim zlaćenice!
Za rujnom zorom izađe oblače,
Oblačiti je krasno zatim zače.

Ja vidjeh dragu kao za života
to je ona umiljata bila:
Kosa vrana sada se milota
Kao i pre po zracima vila,
Snežna lica i sad je belota
Kao i pre na me smehe lila,
Smehe lila, na mene gledala,
U srce mi blaženstvo sipala.

Moje srce bilo je blaženo
Da ne mogah reči govorit,
Njeno oko gledaše mileno;
Ne mogah se više protiviti,
Ja pohitih ka njojzi hiterno,
Da obuhvatim telo milo njeno:
Rukom nebu ona pokaza tade, -
Ja se probudih, a sanak nestade.

Nebu brzo ja pogledah gore,
kuda je ruka pokazala mile,
nada mnom ne beše sjajno more,
Ne zvezda noći, niti gudbe sile,
Da krene njih i sneg i mlade zore,
Da spravi meni opet lice mile:
Nebo vedro, snege i kerove
Vidih samo i moje drugove.

Marija

Sve sam znao što je bilo oko Marije
Najtanji hlad u podne,
Njen vrt i šum vratnica
Znao sam u koji sat će doći
I koja je i kada na
Grani zapevala ptica.
I kad je tužna po koraku sam poznao
I kad je tužna i kad je najveselija
I srca sve zaljubljena
Da nekog voli Marija.
Sve sam znao šta je bilo oko Marije
I plakao sam jednom kad je ona plakala
I dugo bih posle
Kad bi ona otišla.
Stajao sam na mestu na kome je ona stajala.
Ko zna gde je sada moja Marija?
Ima jedna livada zelena i potok,
U potoku se možda ogleda.
Ko zna gde je Marija?
Raskršće seosko, noć šumi leska,
Stoji bela od meseca i zvezda
Marija kad bi znala noć moju bez zvezda
Da li bi bar jednu suzu pustila
Bar jednu suzu Marija?

Ljubavna pesma

Ima u tvome telu bludna noc.
Ima u mome telu bludna noc.
Ima u noci tela strasna noc
sto pali sve noci bludnih tela.
I ja ti krikom noci ljubim noc.

Stasna noc, casna noc.
Kad odenes je telom,kad je nebom
darujes i zvezdom, kad je glasom
izvlacis i hodom tiho karas.
Toliko da ti grudi ne porastu.

Gorda noc s celenkom bez oka.
Konak pakla, srp obrve pored srca.
Nocnik sto nikada ne zakuca
u predele tvoga dana, u sjaj cela.

Dve vojske pod kupom nase tame.
Pod zvezdama nase krvi, pod nogama
ljubavi koja nikada ne klone.
Dve vojske pa se cele noci ludo vole.

Odeni nebo da bludno zemlju sanja.
Odeni zemlju da bludno nebo voli.
I vrati se iz noci svoga tela
u dan moga tela i noc moje smrti.
Vrati se strubom ljubve dok se zari
istok i mrtvi padaju voajari.

Stid zbog reci

Poceo sam da mrzim reci.
Bezim u cutnju. Krijem se od zvuka.
Uskoro cu sa nemima da se druzim.
Rec opet da postane- ruka.

Jer- usne se samo pokrenu. Noge idu.
I ruke masu odvojeno, leno.
A treba reci: smrt, ili: rodjenje sina.
Uzbudjenja drhtaj ramena nije pokreno.

Radjati rec svaku kao porodilja.
S krikom i da usna zakrvavi.
Od stida zbog reci odlazim na pojila
gde govor bika savija kicmu kravi.

Prilazim zeni. Telom zove: hodi!
Da rece glasom, ne bih se osvrno.
Upalio sam prste.
Jezik svoj- utrno.

Seljacki pomen

Javorje moje, tuzna vrbo kose.
Imam te u krvi, Drino, imam te u snu, Savo.
Na recima ljubav-zulj. Usnula moja javo,
otkaj mi reku vinovu i jednu kap rose.

Otkaj mi pesmu sarenu i jednu psovku.
Ne kudi sto sam brale i zagajdasi casno.
U recima zemlja- ime mi je glasno.
A imam ljubav podravku i devojku kosovku.

Imam ja sedam brata i jednu seju.
Ubijamo dan u majku, celom u sljivu ranku.
Pesma nam lici na popevku, zapevka na pijanku.
A kad je bol- slusni nasu domacu steju.

Slusni zutu zemlju i grbavu motiku
sto cascava ns sa svecom vise glave.
U pesmi seljackoj- domovina ima oci plave.
A volim diku, ime moje, draganje je vojniku.

Javorje moje, uplastilo seoce.
Sana me voda usani, a kupa voda udrini.
Pa kad se sretnemo, dvoje, haj, na mesecini,
kako toplo zadrhti tvoje groce.

Kakoo me, majke ti, namami, caj u gora zlace,
tkanica sto te odeva i snaga u slavojke.
Ja te volim do kraja, a sestrimim hvojke.
Za ljubav nasu i javor-drvo znace.

Imam ja sedam rana. Pa jeca sedam truba.
Sa svakom sedam dana vojevao i pio.
A domovina- cuj me:
To je kad voli ljuba.

Beograd

Ti trazis grad u gradu Beogradu,
a on se veselo prebrojava.
Bas kao da izgovara, slog po slog,
najtoplija imena ovog sveta:

Spasoje, Vukasin, Milivoje, Ja Aco,
Petronije, Ranisavka, Leposava, Ja Strajo.

Pomislis: gorak je grad
zbog neispunjenih prostora u sebi,
tamo nekih taraba, tresanja i dvorista
sto zute seoskim letom.

Tada se dogodi cudo:
grad ti se usred vida za dva koplja ozida.

Toliko da se zbunis.

Al opet prozivka iskreno najsaljivija:

Ja Mitar, Jevstasije, Milomirka, Ruza.
Ja cedni otac Pantelija i Grozda.

Ti trazis grad od Cvetka i Kalemegdana.
A on izmice ka Savi.
I uz put vidis ljude kako se zagledaju
u neispunjene prostore u sebi:
u tamo neke tarabe, tresnje i dvorista
sto zute seoskim letom.

I tako- do prvih ladja.

A grad izmakne ka Dunavu.

Ali kada je sve vec jasno
i vise nema povratka,
prepukne grad na najgradskijem mestu.

Koliko da se provuce harmonika.

Pa opet tamo neka taraba, tresnja i dvoriste
sto zute seoskim letom.

I kaplju, slog po slog,
najtoplija imena ovoga sveta:

Radovan, Ja Ljubinko, Ilija, Velizir, Vasa,
Milisav, Ja Lazar, Andjelko, Andjelija, Sava,
Svetozar, Radomir, Lepotinjka, Ja Arsa.

Ti trazis grad u gradu Beogradu.
A svirala kroz pesmu progovara.

Tražim boju za svoje nebo

U opancima hrast.
Kaiševi od puzavica.
Koračaj, šumo, muški.
Ruši.
Kad umre seljak: nikne
čokot jak
prolista, pa zapevuši.
 
Kad umre seljak,
ne mogu da zamislim:
prazne oči. Mrtva šaka.
Verujem: svi su vinogradi
duše umrlih seljaka.
 
Idem da potražim boju za svoje
nebo.
Ona ne sme da bude ni bela,
ni plava
Moje nebo je manje Dunav,
više Sava.
 
Moje nebo i kad je plavo,
od šajaka je plava.
I zeleno je nekad,
al od trava.

Kad umrem biću sav od žila,
sav od granja.
 
Zaželeću, tako, kraj suseda trna
u jesen kad iz mene teku vina,
da budu crna.
 
Tako je to, kaže mi moje
zdravlje
koje mi nikad ne da da budem
tiši.
Zato su moji otvoreni dlanovi
molitve dobroj kiši.



Zdravica

Što su jutra tako zabrujala.
Teške čaške orošene šume.
Kaplju boje, dragi rodni kraj,
ranim jutrom ljubi rodno polje
za jedan jedar i sunčani maj.

Plovi vetar, do uha mi nosi
doziv druga s one strane reke.
Travom šiba po plećima hrasta
Oblače, zoro, njivo, dobri druže,
dižem zdravicu vama u čast.

Iz čaše, rosne bulke, zdravicu
zemljaku mom i rodnoj Moravi,
svemu što rađa, kao svoj svom.
Ljubav šljiviku što se plavi,
najlepše želje za rodni dom.

Da rode njive, da bude žita,
u zemlji mojoj sve što se gradi
da brže stiže cilju svom.
Da bujniji budu vinogradi
u prisoju pitomom.

Iz čaše, rosne bulke, zdravicu
ljubavi s polja Šumadije
svim ljudima što se bore sa zlom.
Neka je vetar po svetu razlije
i po moru debelom.

Da svuda ovakva ljubav bude,
da ljudi čvrsto vole ljude.
Pobede njihove pozdravljam
sa svih polja što radosna žude
prvi žetveni dan.

Svake noći

Ja svake noći
idem tvojom ulicom.

Prozor otvoren.
Ti čekaš.

Prolazim pored bašta.
U granama se smenjuju
godišnja doba.

Čas sam beo od snega,
čas zelen od proleća.

Svake noći gledam izdaleka:
prozor tvoj da li sija.
Ako sija
tad i u meni zasija.

Idem tako:
čas mokar od jeseni,
čas prašnjav od leta.

Ali jednom kada dođem
u prozoru biće tama.

Ja stojim i ne verujem:

Otišla bez zbogom!


Bez mene ti si kamen

Bez mene ne postoje tvoji oblici.
Tvoje grlo ima dva piska,
tvoje čelo četiri bore od moje ljubomore.
I kad si bez mene, telo više nije tvoje telo.
Sa istim pregibima i molbama za šake.
Moj dlan izgubljen na tvom zatiljku
potvrdjuje sve promene.

*

Krvotok je od mesečine.
Pa su vene do jutra prazne,
a po danu se pune.
Dve ruke bez ramena, bez kukova dve noge.

*

Dva belutka što leže, dva bela peska.
To je jedno veliko rastajanje
sa uspomenama na bol.
Dve ruke bez ramena, bez kukova dve noge.

*

Svejedno što je nad tobom nebo.
Ono te ne potvrdjuje.
Pod prstima se mojim izvija tvoje ime.
Tvoja su radjanja kao i prvo, gola.
Nepovijena rasteš do bestida.
Pa moliš brze članke da te pretrče jednom,
da te pretrče dvaput,
milion puta, dok ne ostanu bez vida.

*

Bez mene ti si kamen, tebe nema.
Odlaziš, a misliš: nosiš svoje telo.
Tvoja zabluda je ovo koračanje bez nogu,
bez ruku ovo mahanje po vazduhu.
I kada obmana postane sasvim bleda,
ti se vraćaš meni —
svome Bogu.