TAMNI VILAJET

Tuđom su pesmom očarani. Teška
Neverstva kriju u srcu što strepi:
Slavuje stranputica. Sunce je greška
Praćena viđenim užasima slepim.
Noć umesto oka lukava vatra nudi.
Al stoje kužni u istrošenom vazduhu
I slede vidljivost različito ljudi.
Ponor sumnja u njih jer ih ispunjava;
Samo su slabi izvan opasnosti.
U zločin je umešan i onaj ko spava.
Nikoga nema da jakima oprosti
Što siđoše u tamni vilajet i zlato
Koje se ne može uzeti otkriše.
Što god da činiš zlo činiš jer blato
Iz toga podzemlja slavno je sve više.

RAVIJOJLA

...tužna vila nije sjena puka"
Tin
Tvoje je srce uzrok dana i noći
Vreme slično suncu dubokom i prazni
Zabranjeni slavuji slavni al bez noći
Tvoje je srce uzrok dana i noći
Da sve što prođe vrati se po kazni
Tužna posestrimo čemera i bune
Pelen je jedini lek i gorka nega
Srcu još gorčem što se tobom kune
Tužna posestrimo čemera i bune
Jetkih mudraca s izmišljena brega
Tvoje je srce u drugima ti samo pevaš
I tvoja ih praznina sve više očarava
Oproštena im oporost dosneva
Tvoje je srce u drugima dok pevaš
O iskri iskrenoj koja ojačava
U taštom predelu kome odolevaš

KOLO

Van njega sve je beskraj, varka i zloba,
Praznina u vetar pretvorena tašto.
Samo je budnost pesma, i teskoba,
Beščulno mesto prevareno maštom.
Izmišljanje slepog u kovitlac oka,
O saplitanje kroz izmišljen vrt!
Iskustvo oslobođeno pamćenja
Opčini bilje nežnosti i smrt
Okolo vremena, okolo kostura,
Okolo današnjeg dana opraštanje.
Dok se srce igra svojom prozirnošću
Ugasla jasnost čeka ispaštanje.
Čikaju svet za potiljkom. Čuj
Šta zakasnela frula kaže svetu.
Iz pepela oka izleće slavuj
Krilatost klisure odmeni sujetu.

DODOLE

Ko sat bez kazaljke svetom otkucava
Pronađena praznina danu sagorelom
Što posvađa budno sa onim što spava
I let zaustavljen s laži odletelom.
Pa pevaju: daj nam budućnost ko sećanje,
Svet više iza nas negoli u nama.
Da bi čeznula i pevali daj manje
Nego što nam treba. Padaj kišo tamna!
Ružu nutrine nude bezazleno
Promuklom dodiru dana da ga savlada.
Između njih i sveta strmog, eno,
Kao u jamu teška kiša pada.
Žuboriku biljno pesmom dozivaju
I dan iza leđa ko potonji cvet.
Bela im vrana na jeziku. Znaju
Sa lažnom slikom da pomire svet.

RASKOVNIK

...Nekakva (može biti izmišljena)
trava za koju se misli da se od nje (kad
se njome dohvati) svaka brava i svaki
drugi zaklop otvori sam od sebe"
Vuk St. Karayić
Otvori kam u kom iskra malaksava,
Da lepši od praznina običan da bude.
Iznesi blago iz lažnih ostava,
Iz izmišljenog pakla lekovit jed rude.
Pokloni svoju biljnu mudrost danu.
Otvori putu reči, u riznicu golje.
Oko zahodi sa suncem, ne srce. Osvanu
Varka, rekavši: hajdemo u polje!
biljni sezame otvori obzorje
Za sve koji su se rodili prerano,
Nek uđu u tuđe srce ako su otvorili svoje,
Putnici vrlim li morem, gorom li sanom.
Otvori semenku u kojoj nežno čami
Zaboravljeno proleće. Otvori
Kamen što prećuta zvezde svojoj tami.
Otvori put ptici, čoveku i zori.

             ~  TRIPTIHON ZA EURIDIKU  ~   

                                                                     

I

Na ukletoj obali od dana duzoj, gde su slavuji

svi mrtvi, gde je pre mene crveni celik bio,

gorki sam ukus tvoga odsustva osetio

u ustima. Jos mi smrt u usima zuji.

 

Noc s ove strane meseca cesto ogrezne

u nepotrebne istine i odusevljena klanja.

O, ispod koze mlaz moje krvi cezne

Noc sa one strane meseca, noc visanja.

 

Al` sva su zatvorena vrata. Svi su

Odjeci mrtvi. Nikada tako voleli nisu.

Da li cu iznenaditi tajnu smrti, ja zrtva.

 

Gorka suza u srcu. Na kuznom vetru sam.

Nikada da se zavrsi taj kameni san.

Probuditi te moram Euridiko mrtva.

 

 

II

Na dno slepog predela gde me nema, jezoviti

gde su prizori, s one strane krvi gde voce

otrovno raste, sidjoh, tamo gde uskoro noc ce

pokrasti sazvezdje suza koja ce u oku mi zriti.

 

O, u slepoocnice se svoje nastaniti.

Evo me bez odbrane ispred strasne samoce.

Ne okrenuti se ma koliko da se to hoce.

Lice bez ociju ne pustom zidu biti.

 

Crvene ptice pevaju u mome mesu.

Crvene ptice oblecu oko moje glave.

Neka mi celo bude neceto u lesu.

 

Gubom i kamenom ispod letnje trave,

ako izgubim tvoje divno lice

na ovoj gorkoj obali mraka i groznice.

 

 

III

Noc to su zvezde. Iz moje zaspale glave izlece ptica.

Izmedju dve gorke dubine jedna ptica. I rt

dobre nade. O mrtav da sam. Al` ne pomazu kletve.

                                                                         Smrt

svoju u glavi nosim ja putnik bez prtljaga i lica.

 

Izgubio sam te u noci podzemnoj daleku

ja divlji lovac zvezda krivotvorno suocen

sa neistinom, nepomirljivi spavac uocen

od sudbine, ja cije suze sada niz tudje lice teku.

 

Gde si osim u mojoj pesmi divna Euridiko?

Prezrela si svaki oblik pojavljivanja o sliko

Moga crnoga grada i izgubljenog cilja.

 

Svuda u svetu uzasna ljubav vlada.

Na horizontu se ukazuju kao poslednja nada

Oblici puni ptica i buducega bilja.

Гроб пријатеља

Лежиш у тамној и дубокој
пукотини у времену

Прстима узимам обалу
(нема те међу прстима)

Дрво и његова ноћ
чекају те на обали две зелене вечности

Твој глас сања нешто тешко
у дну камена

Лежиш у тамној и дубокој
пукотини у времену.

ПЕСМА ЗА МОЈ 27. РОЂЕНДАН

Више ми нису потребне речи, треба ми време;

Време је да сунце каже колико је сати;

Време је да цвет проговори, а уста занеме;

Ко лоше живи зар може јасно запевати!

Веровао сам у сан и у непогоду,

У две ноћи био заљубљен ноћу

Док југ и север у истоме плоду

Сазревају и цвокоћу.

Сањајући ја сам све празнике преспавао!

И гром је припитомљен певао у стаклу.

Не рекох ли: Ватру врати на место право,

А пољупцу је место у паклу.

И хлебови се под земљом школују;

Ја бих се желео на страни зла тући;

Па ипак, по милости историје,

Повраћајући и ја ћу у рај ући.

За пријатеље прогласио сам хуље,

Заљубљене у све што пева и шкоди.

Док ми звезде колена не нажуље

Молићу се побожној води.