Uzalud je budim

Budim je zbog sunca koje
objasnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog izmedju prstiju
budim je zbog reci koje peku grlo
volim je usima
treba ici do kraja sveta i naci rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje lice na ove ovde
zbog ljudi koji bez cela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reci trgova budim je
zbog manufakturnih pejzaza javnih parkova
budim je zbog ove nase planete koja ce mozda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih izmedju dve bitke
kada nebo nije bilo vise veliki kavez za ptice nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me trazi i vidi da me nema
ta zena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavsi suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer ce se probuditi drukcija i nova
uzalud je budim
jer njena usta nece moci da joj kazu
uzalud je budim
ti znas voda protice ali ne kaze nista
uzalud je budim
treba obecati izgubljenom imenu necije lice u pesku
ako nije tako odsecite mi ruke i pretvorite me u kamen.

Zamorena pesma

Oni koji imaju svet
Neka misle sta ce s njim
Mi imamo samo reci
I divno smo se snasli u toj nemastini
Utesno je biti zemlja
Ponosno je biti kamen
Premudro je biti vatra
Pobozno je biti nista
Prljav od suvise opevane sume
Pesnik peva uprkos poeziji
Bez srca bez nasilja i bez zara
Kao rec koja je prebolela muziku
Sloboda je zastarela
Moje pravo ime ceka da umrem
Ptico iza sunca usred recenice
Kojom nasilnicki ljubimo buducnost
Sve izgore; to je praznik
Poslusni pepeo
Brasno nistavila
Pretvara se
Iza mojih ledja u sugavog psa
Ispred mene u zar pticu
Govori mi istinu iza ledja
Grlice
Ti si pravi naglasak umrle neznosti
Nacini zoru od naseg umora
Miris je vreme koje je posedovao cvet
Al nerec kaze
kasno
je
Necvet kaze
noc
je
Neptica kaze
plam
je
A je kaze nije
Na to ptica opsuje
Cvet kaze to je pakao
Prava rec se jos rodila nije

Jugoslavija

Evo kako je pocela u dan svoje nuznosti
Sve sto nema vatre u sebi sagori
Sto sagori postaje noc
Sto ne izgori radja dan
Treba zapaliti sve sto moze da gori
Treba srusiti sve srusivo, sve sto nije vecno
Treba u svemu i posle svega pronaci nadu
Revolucijo ono sto ostane je covek
Ono sto prodje je proslost
Proslost koja ne prodje je buducnost i budnost
Svaka stvar i svaki covek je detalj tvoje nade
Eto tako je pocela u dan svoje nuznosti
Obala jednome Moru
Zvezda na poluostrvu
Rt Dobre Volje
Oivicena beskrajem
Savetuje plodovima ljubav i razum
U fabrikama ljudi konzerviraju sunce
Koje se javlja na najrazlicitije nacine
U plodu i kamenu podjednako
Prvi put slatko drugi put vrelo
Sada ima sve sto je njeno
Na jugu More na severu oblake
Na istoku tresnje na zapadu maslinjake
I sazvezdje nad Fruskom zvezdane strofe
najlepse
U kamenu i na vodi:
Grozd je uspomena na njihov raspored
Ima svoju buducnost i njenu proslost
Ima svoj put i njegovu istinu
Savetuje plodovima ljubav i razum
Obala jednom Moru
Zvezde na Poluostrvu
Rt Dobre Volje
Oivicen beskrajem
Tudja presahlost bi joj izvore otrovala
Tudje pustinje klevetaju njeno sunce i zemlju
A ona bez milosti prema onome sto je stvarno
Ali ne i istinito ne prestaje da se bori
Srce njenih gradova je belo sunce svih ljudi
Ona uci gradove da budu braca Velikome Gradu
Koji vencava Sumadiju i Zagorje
Medjusobno i sa budnoscu
Istrazivaci pod zemljom u smrti vojnici i
rudari
Istrazivaci u vazduhu pevaci i ikari
Istrazivaci pod vodom pesnici nesvesnoga
Trazite nadjite pretrazite sva blaga
Sve mogucnosti i sva imena svom Jugu
Koji savetuje plodovima ljubav i razum.

Magistrale

Neka me nedostojnog vetar obavije,
Zalbo crnih ptica i tuzne pohvale,
Nekoga sveta teske sene pale.
Sta je to sto se u dnu pesme krije?
Lepi moj dane s dusom elegije,
Trazim pocetak, sjaj i sate stale
Kad su ti dve tuzne ptice vecnost dale
Pred vratima iza kojih prostor gnjije.
Tu izgubljeno secanje, pustinju hrani.
I kraj vatre kojom ne hrane se dani
Zakopani lelek i nenadjeno blago stoje.
Ljubavi moja mrtva, a ipak ziva,
O sve sto prodje vecnost jedva biva
I nema mene, al ima ljubavi moje.

Sonet o neporocnoj ljubavi

Nema je ovde, sve je vise gubim
U casnom krugu kog zaborav rubi.
Oh, gipka sliko varke, varko ziva,
kad kamen vida njeno lice biva.
Daj mi snage da neporocno ljubim,
dane zapoceo tuzno. Tu se skriva
bol bez odjeka i rec bez odziva.
O, daj mi snage nad silama grubim.
Vrati mi slicnost da usnim, dok strava
tisti mi celo i nice na stolu.
Ona je deo predela sto spava.
Pomesana s vetrom dok cuti u sjaju.
Iscrpem buducnost u svirepom bolu
sto sanja krv leta i pakao u raju.

Propovedanje ljubavi

Nema mene al' ima ljubavi moje;
Vidim je u suncu i zemlji gde nam trunu kosti.
Dovrsava se dan u njenoj zahvalnosti
Slicno muzici slicno praznini, spokojem.
Ona ce sacuvati namere moje i tvoje
I vaskrsnuce mrtve rodjendane po milosti.
U podnozju vetra nemarljiva sen oholosti
Nestace u pepelu onih sto vise ne postoje.
U pusto srce, u mrtvo vreme me zovi,
Minula ceznjo, da se svet ponovi.
Ako ne saznah ljubav i uspavah svoj um,
Pa mi je prazan dan koji jos dosao nije,
Ko granu koja se izduzuje u uzaludan sum
Neka me nedostojnog vetar obavije.

SEDAM MRTVIH PESNIKA
(1956)

BRANKO

Noć ispod zemlje razveselim
Izraste vetar u nežnu biljku
iz tog podzemlja gde svetiljku
i pticu nikad da doselim
Nepronašene proplanke krvi
u peščano podne sam odbolovo
al topli hleb tvog imena još mrvim
ptico među predelima, Stražilovo
zemljo preko moga zaspalog uma
dok list po list umire šuma
Dete sakriveno u jednom poljupcu pati
sutra rođeno. O nek se vetar s biljkama izmotava
Neka se kamenje pred nevidljivim raskršćem uspava
Samo da l će na skeletu osmeh moj prepoznati?

GROB NA LOVĆENU

Ali ne, to još uvek nije
vreme. to je jedno mesto
koje prepoznajem u prostoru.
Mrtve su gore odakle ta reč dođe.
Sfingo s pticom lažljivom umesto lica koje savlada
tajna iza slepe maske. Rođenje je jedina nada.
Vidim smele mostove preko kojih nema ko da prođe.
Spavaj ti i tvoja sudbina pretvorena u brdo, kruta
gde provejava smrt i ljubav ne spasava.
Dan i noć si pomirio u svoj smrti što nas obasjava.
Taj san je u noći produžetak dana i puta.
Šta si ptica ili glas koji luta
pod divljim nebom gde te pesma ostavila samog
na vrhu Lovćena s čelom punih sunca, tamo
gde ne postoji vreme, gde jedna svetlost žuta
negde u visini čuva otisak tvoga lica.
Čoveče tajno feniks je jedina istinska ptica.

LAZA KOSTIĆ

"Oprosti, majko sveta, oprosti
što naših gora požalih bor".
Da li ćemo je noću u povratku noći
u povratku cveta u povratku sna i gora
na zbunjenom horizontu u gorkom kristalu nemoći
od naše žeši i mrtvog anđela gde se skamenila mora
Lice svih doba u očekivanju vatre da l će moći
da sačuva uspomenu na nju od zaborava i prostora
Neka Veliko Sazvežđe u smrti tvojoj zanoći
O pusti žali i žalosna mora
Koji su predeli u tvome srcu sada?
Mrtva je a negde još traje dan, o laste
Svi mrtvi su zajedno bio si pun mračnih nada
U pustinji si što u praznoj svetlosti raste
dok u dvostrukoj tišini slepe je oči slute
Santa Maria della Salute

DIS

O moje sunčano poreklo ta potonula krv
Neka se zaboravi prijateljstvo drveća i ptica
Neka se zemlja razvenča sa suncem Žica
od vode prodenuta kroz uši bolja je nego crv
Otišao Izašao na vrata kojih nema
U svim vodama zeleni psi me traže
Ovde niko ne dolazi odavde niko ne odlazi, tople laži
poljubaca zakopa u pesak ova pustinja gde se sprema
krvožedna tišina koju svojom ljubavlju hraniti treba
u ovom izobličenom prostoru čija smo polomljena
rebra
iz čijeg ramena čudovišne ptice vire
Ruko ispružena prema drugoj obali kloni
Ako smo pali bili smo padu skloni
Ovde je noć što se životu opire.