Branislav Petrović (1937-2002)


Jeste dođu meni

Jeste dođu meni moje lude bubice
jeste salete me neke crne ulice
al
zato ćeš ti kao stara kučka
skapati jednom posle dobrog ručka

Jeste pošašave kadkad moji damari
jeste spopadnu me užasi i darmari
al
ti si za mene pročitana knjiga
i ko te sad čita baš je mene briga

Jeste mnogi pamte moje pijane zore
jeste o meni se priča sve najgore
al
tebe više do jutra ne čeka
pesnik koji te za noć voleo dva veka

Jeste mene će anđeli od prakse
po nalogu zvezda zauvek da uhapse
al
tvoje srce biva sve lihtije
i život ti se menja u pihtije

Jeste jesam širio laži kao gubu
jesu mene mrtvog videli u klubu
al
kao i uvek kad god sam to hteo
čim je svanulo ja sam oživeo

Sad u šumskoj kući zbratimljen sa šumom
poručujem trista čajeva sa rumom
al to je samo slučajno (onako)
jeste
to je zato da ne bih zaplako

I moram ti reći već šenulim umom
dobra stvar ti čajevi sa rumom
još
da si ti tu
zveri
moja
davna
bila bi to čajanka
nepojmljiva
slavna!

Poslanica pesniku

Predvideo sam u svojim zapisima
da će te zateći na Delu ko kojota
da će ti vršljati po jetri i mislima
i svašta praviti od tvoga života

Govorio sam ne jednom svojim učenicima
da će ti po trulim munjama pronaći log
i da ćeš ih dočekati radosnim kricima
ko međ gubavcima što dočekan je bog

Govorio sam i javno rečima punim joda
na čuvenim svetkovinama u slavu žetve
da istinski pesnik od svoga naroda
može doživeti samo udarce i kletve

Pa i bez toga se sve moglo desiti
bez rodnih palica knute i vešala
mogli su te Japanci 1905. obesiti
kako bi tek onda tvoja majka zaplakala

Jer rod si onima kojima ne pomažu trave
jer drug onima što piju zmijski otrov ko vodu
jer brat si onima što tek iza brave
dožive istinsku slobodu

Jer posumnjao si u sve ne samo u kipove i biste
posumnjao u Um u Srce u Oplođajni Ud
posumnjao u ruke prljave a još više u ruke čiste
više u velike ljubavi nego u mali blud.

Posumnjao si i sumnja tvoja bila ti mati
i sumnja bila ti sestra bila ti otac bila ti brat
i sumnja bila ti bič na kom će dojahati
tužilac sa presudom i dželat


Predvideo sam u tvojim zapisima
da će te zateći nad pesmom ko kojota
da će ti vršljati po jetri i mislima
i svašta praviti od tvoga života

Govorio sam ne jednom svojim učenicima
da će ti po trulim munjama pronaci log
i da ćeš ih dočekati radosnim kricima
kao što je gubave dočekao bog

Govorio sam i javno rečima od čelika
na čuvenim svetkovinama u slavu žetve
da istinski narod od svojih pesnika
može dočekati samo plač i kletve.

Starac zvani ostrvo

Na pusto, Dunavo,
Odbačen,
ko gaće:
ribar riđe brade zadoji me pivom!
Taj svet što se rađa,
jednog dana,
znaće
rane koje otkrih
na tom starcu živom.

Riba avanturu završi na žaru.
Ko čovek.
Ko čovek.
Slavan po svojoj gladi.
Bela Ruska lađa uz tugu prastaru,
tegli iz Mađarske benzinske buradi.

Miriše starac na konja, na cvet.
Kutlačom pomaže vatri da čorbu skuva.
Tu se skrasio da okonča let.
O, starče,
neka te šakal iz Kenije cuva!
A bog nek ti kupuje cigare i brašno.
I sapun.
I tamjan.
I mrtvački veš.
Genijalni starče! – biće, proričem, strašno,
kad isus
s neba
siđe
da uzme
tvoj leš.

Neka ti sunce besplatno pere i kuva.
Slavuj nek ti peva umesto gramofona.
Vetar sa severa kroz oči nam duva,
kroz lobanju ko kroz vagon iz Londona.

Koristi nesreću ko čaj, ko energiju.
Prohujali život kao ribarsku mrežu
Tugu kao duvan, voće i rakiju.
Smrt iskoristi kao ravnotežu.

Balada o džambasu i krčmarici

U Šapcu bila mala krčma
U krčmi lepa krčmarica
imala muža na robiji
sa robije dobijala nežna pisma

Vraćao se džambas iz Sremske Mitrovice
jahao neku ostarelu ragu
pada kiša duvao pasji vetar
ledilo se srce skitačko

Stigao u Šabac ušao u krčmu
seo pored peći poručio rakiju
milicajac iza šanka sumnjičavo ga pogledao
bila noć decembarska prvi sneg padao

Sutradan bio pazarni dan raga bila za prodaju
otimarena doterana otišla je za lepe pare
ponovo džambas u krčmu došao
krčmarica ga prepoznala

Donela mu selapored njega upitala za bratski život
pričao džambas o putevima bez kraja
o kobilama mađarskim o vlaškim ciganima
dopalo se krčmarici zavolela patnju džambasku

Sutradan stiglo pismo iz Požarevca
Putovalo pismo preko snežne zemlje
lepa krčmarica suzu pustila
čitajući pismo iz Požarevca

Spazio džambas suzu u očima
zaigralo njegovo srce lopovsko
zajedno su čitali i tumačili
nije lako sestro lepa njemu tako na robiji

Video džambas njegovu fotografiju
gledale ga bratske oči nepoznate
u ruci posle držao njenu ruku
tako da je tu ostao da zanoći

Izjutra poranio nacepao drva
uneo u naručju založio vatru
bila mećava sneg stresao sa cokula
gledale ga najlepše oči u Šapcu.

Čistilište

O prokleta da si ulico rige od fere
i proklet da je čas ljubavi nagle
posle kog te milicajci kao zvere
uginulo
odnose iz gradskog blata
kroz užasne
svetske magle

Milicajci umnoj patnji nestasali
sve brđani kršni orni da pretuku
nas koji smo niz ulice popadali
i sve koji
sustanuli
ko psa
srce svoje vuku

Pa me bace u podrume kao vreću repe hmelja
škljocne brava kao iza džeparoša ludog brata
pa u duši zleduha se javne želja
nikad da se ne otvore
teška
vrata

Glava puna dimničara polenovog praha slave
na pesnicu uvežbanu pade klonu
sa usana po betonu popadaše ljubičice plave
svi trepeti
u tom trenu
utihnuše
sve
potonu

Pred sudiju izvode te dan kad svane
pred sudiju izbrijanog uhranjenog okupanog druga
budi čovek na svlači se na pokazuj rane
u tom nedostojnom času
budi bašta u mostaru
budi svetlost
juga

Budi višnja kad procveta budi šuma posle kiše
i puževi rogove kad puste nežne
budi krčag vrućeg mleka pa da dečja zamiriše
soba
budi ptica što doleće
iz daklele zemlje
snežne
sve budi pre
groba

Ne ljuti se na sudiju i presudu smešnu
ti si vatra na poljani koju deca lože
pa zaboga ljubio si jednu lepu ženu neutešnu
i sad
možeš
ako treba
i bez svoje
kože

Ne ljuti se na sudiju i presudu smešnu
imao si lakih krila pune štale
pa zaboga ljubio si jednu stvarno lepu ženu grešnu
i sad moraš
niz potoke
niz orlove
niz
kristale.

Jutro

Ispregoh konja,
upregoh
magarca,
u svoje srce,
taljige teretne!
Džilitnu se sivi!
Srce,
okupani smo jutros
noćnim užasima
i srećni što smo živi!

Konj u polju

Šta se zbilo, vranče, sa tvojim vrelim nozdrvama?
U koje predele puste tvoj topli jezik ode?
Il si u snažnom galopu jurno za mrtvim kobilama,
il te žednog crne odmamile vode?

Milujem lešinu tvoju, neprihvatljivi prizor sveta,
dodirujem oči, čelo, mudre rane,
i ja ću tako, u polju, slavan, bez pokreta,
večera dobra biti za šakale i gavrane.

***

krvlju pojim smrt u svome srcu
pustog sveta gorku lastavicu


***
lako je otkriti vatru u pepelu -
ja prvi otkrih da cvet mrzi pčelu!

ja sam pomoću tajnih elektroda
prvi ustanovio o čemu razmišlja voda!

o čemu sija sunce - to svi zemljoradnici znaju:

ja sam pronašao kraj u beskraju!

ja sam saznao jednog davnog maja,
da beskraj boluje od kraja!

i više od toga:
ja sam uz šolju čaja,
otkrio dakraj pati od beskraja!

prijatelj, divan, iz ponornog čela,
prosipa zvedze na banatska sela!
i više od toga:

ja sam u banatu
svoju ludu glavu našao u blatu.

Zlatna pesma

Kamen nije kamen bez svog uma kamnog.
Drvo bez mudrosti ne bi bilo drvo.
Gde je vatra bez razuma svog plamnog,
ne Reč - Um je bio prvo.

Cvet smeran u polju poruka ja važna
podzemnih mudraca - taj ukras razuma!
Ptice močvarice, zmije, žaba, vlažna,
samo su traganja neznanog nam Uma.

Sujeto ljudska divna si, nadstvarna!
Pepeo zvezdani ravan ti je tek,
a vaseljena ti je blagodarna.

Dok uma je ljudskog trajaće pejzaž i vek.
U pejzažu zver zavija, gladna, gola:
Um nastao sparivanjem zla i bola.

Ringišpil

Zaboravu dželatu padoše šaka
subote moje lepe
umivene neumivene
petkovi moji namršteni
svi moji dani
kad sme da se umre a ne sme da se plače
stooki staklenac vremena
poluludog polulud
gle
ovog mi trena pršte u paramparče

još danas u mojoj samoći gostuje poneka reč
ringišpil razroki igrač u svemir gradove mami
vrte se livade planine stogovi slame
vrte se pozorišta klanice prenoćišta
vozika prosijak dobročinstva dobrih ljudi
o jedan starac izveo moć svoju da se probudi
POZOR LJUDI
gle
u vazduh se sprema žena
bože ima li te pokaži se sad
učini da bezuspešno bude
navlačenje haljine na kolena

u vazduhu se izvija vidra moje samoće
za sunce suncu bliža
lepota mora da odleti
brodom srcem čime god hoće
hvatam za grlo belog Praznila
o
lepojka se visoko uznela
nije me spazila!

Zemljani!
Još danas dok ova putasta nedelja cveta
gostuje naša vatra u vašem zelenom ledu
ustaće mrtvi u podne da love jagnje leta
pa da ga u svoju tišinu odvedu:
mukom će svojim da ga zakolju
na žaru života da ga ispeku
oni tamo
najzad će da ga pojedu!

Neko uzleće sam neko ima svoju grlicu
neko zvezdari ljubavno pismo neko sećanje
neko se ne vozi jer mu se ne vozi
neko se ne vozi jer kosti mir mu ištu
neko se ne vozi jer nema para
neko pak više voli slatkiše
tek:

roditelji mladunčad pogubiše
žene muževe
ljušture puževe
dan sunce mesec klupe u parku
pop mantiju
milicioner anarhiju
vrata izgubiše kvaku
Još danas još danas još danas
ko se vrti ne boji se smrti!