Kažem mu jednom: Skočite u vodu, gos'n Avakumoviću, da vidite šta je božja blagodet!

Jok! - veli on. - Ni nakraj mi pameti ne pada.

A što? - pitam.

Jednom sam skočio, jedva sam glavu živu izvukao.

Gde, pobogu? - uplašim se da nije na mojoj plaži.

U Starom Bečeju, na Tisi.

Jeste, Tisa je gadna. Čovek nikad ne bi rekao kad je vidi. - E moj Andrija, gde si ti onda bio, mislim. - Kako ste se izvukli?

Neki me ribar u čamac uzeo.

Naravno, mislim, a taj nije ni bio spasilac. Samo se zatekao. Kurvinski je ovo život, što reko moj prijatelj Andraš.

I gospoda okružnog sudije g. Veljkovića bila je kao stvorena da se davi. Visoka, tanka, prava pritka. Spetljana u sto čvorova. Rukama grana i stalno se o nešto spotiče. Ali se ta, kao za pakost, u plićaku brčkala, dizala se i spuštala do pupka. Kao roda. Od nje nikakve vajde, manj da se napije i ne zna šta radi.

Na kapetana Skrbinšeka iz II konjičkog puka i ne gledam. Taj vam je bio garnizonski prvak u načinu koji se zove kraul. I uopšte, vojnici, osobito mlađi oficiri i podoficiri - stariji nisu ni svraćali - teško da su u obzir dolazili. Mahom su plivali u gomili. U onakvoj gužvi nisi se mogao udaviti sve da si klada.

Iskusne civile morao sam otpisati već i zbog veštine, a početnici su se kupali sa gumenim pomagalima, tikvicama, koturima i plovcima na razne životinjske forme.

Ni u familije se nisam uzdao. I ti su vam u reku džumle ulazili. A u vodi se još i vazdan dovikivali, prozivali i prebrajali.

Nešto ozbiljnije moglo se očekivati jedino od onih koji su dolazili sami. I to pre pune sezone. Šta ih je to gonilo da se po obali bez društva motaju, ne bih umeo reći. Možda su i na najgore pomišljali. A možda bili takvi ljudi. Osobenjaci, čamotnjaci. U svakom slučaju, meni su bili najmiliji. Sa oka ih nisam ispuštao. Da ne vide, razume se. Dok sede na kamenu i u vodu bulje, ja ništa. Čekam. Crveni krst spremio. Dvostruku čaklju, takođe. Nisam je još na terenu isprobao. U glavi se stalno propitujem. Uočiti žrtvu. Ujednačeno plivati. S leđa joj prići. Za kosu je ščepati. Glavu na površinu izvući. Ako treba, i po njušci opaliti. U neko doba čovek ustaje. Dignem se i ja. Svašta se može desiti. Možda je došao da sa sobom svrši. Ako je, međutim, hteo da se okupa - bilo je budala što su o Bogojavljenju skakale pod led da izvuku krst - uvek je bio moguć grč od hladne struje. Na žalost, ništa se nije događalo. Onaj bi otišao, a ja bih se u hangar pokunjen vraćao.

Jedan je tako stajao, go ko od majke rođen, ništa na njemu, sem gumene kape za kosu. Znam takve pokvarenjake i pokazivače. Zovu ih nudistima. Ovde ih, u Nemačkoj - Zapadnoj, na angro ima. Ne teraju ih batinama kao kod nas. Skotkaju ih samo na jedno mesto i zagrade od poštenog građanstva. Ja sam svoje, naravski, rasterivao. Imao sam punomoćje od žandarmerije za sve, osim da ubijem. Ali, čim gumenu kapu vidim, znam na čemu sam. Ko se ubija ne čuva kosu. A i kako go da se udavi? Manj' da je neplivač. A ti sa stene skaču, ne ulaze u plićak. Onda se setim, negde sam pročitao za doktora koji se ubio tako što se pre skoka špricao. U talasima se uspavao i na miru potonuo. Ni od toga ništa nije bilo. Onaj moj ušao u vodu, brčnuo se, pa izašao, cedeći kapu. Ja ga onda svojski poteram, manijaka!

Najviše sam se bio ponadao u jednog mladića, gospodina. Tome, videlo se, ruže nisu cvale. Nije bio bankrot, zelen je još za stečaj bio, a ti se i ne dave, nego kroz prozor od kancelarija iskaču, ili u inostranstvo beže. Biće da je posredi bila žena, ili je bio neizlečiv. Sad svejedno, tek taj se nije svlačio. Sedeo je na obali i buljio u talase. Bi li - ne bi li? A sedeo je na steni koja se zvala Kriva, jer je nad virove i dubine nadvijena. Svakim se danom ivici primicao dok nije došao do kraja, odakle se nije imalo kud do u vodu. Doterao cara do duvara. Morao se, koliko sutra, odlučiti. Toliko sam siguran bio, da bih motor na čamcu mogao upaliti i pre nego što se ponovo pojavi. A kad je sutra stvarno došao, lice mu crno kao zemlja u jesen. Znao sam da će skočiti. Bilo je u njemu toliko čemera da sam jedva odoleo da ga ne zagrlim i kući ne odvedem. Da se lepo jedan drugome izjadamo. A posle nek skače. Udaviti se ionako neće. Ja sam bio tu.

Ali ne znam šta mi bi. Nešto me gurnu, dobrota moja, strah da mi se ipak ne udavi - takvi zanesenjaci čudesnu snagu dobiju - stvarno ne znam šta mi je bilo da prvu priliku upropastim. Tek, ja mu priđem i kažem, nemoj mladiću.

On me pogleda kao da me ne vidi, samo čuje:

Ko ste vi, i šta nemoj?

Nemoj što si naumio.

A šta sam to naumio?

Da se strmekneš, to.

On se strese: Ništa nisam naumio. A i da jesam, šta se to vas tiče? Gledajte svoja posla - reče i pođe na stenu.

Ja za njim, sustopice.

Ovo je - velim - moj posao.

Jednako ga odgovaram, a u sebi mu za pravo dajem. Zbilja, Andrija, šta se petljaš, tvoje je da ga ako skoči izvadiš, a ne da ga u skakanju sprečavaš, to je božje. Jednako ga moljakam i odgovaram. Pitam se da li da ga i za ruku uhvatim. Najzad ga zgrabim. On se okrete i gurnu me u grudi. Svalih se na kamenje kao vreća. Od toga se posle i razboleh. Nisam mogao da mokrim, voda mi se zavezala.

Idi bestraga, stari! - reče on i ode. Nikad ga više nisam video. Jedino u štampi. Slika mu bila u novinama. Pregazio ga tramvaj. Eto.

Sami ćete priznati da nijedan ozbiljan, čovečanski posao ne može čestito da se obavlja ako nema na čemu. Ne može se biti lekar bez pacijenata, ni pop bez pastve. Može li se biti ministar pravde bez nepravde? Ili sudija ako nema krivca? S druge strane, meni je to, kako mislim, i od boga naređeno da radim, i preko proroštva i preko snova, i na svaki način na koji je ikada išta naređeno čoveku da radi. Tako je meni naređeno da spasavam iz vode. Imam i diplomu sa pečatima. A i spomen na oca me obavezuje. Ali, da bih bio spasilac odistinski, a ne samo na papiru - zabadava uniforma i prinadležnosti - meni je bio potreban davljenik. I neka se zna, nisam iskao da se baš namrtvo udavi - baš naprotiv, to bi me sasvim urnisalo - nego tek malčice da se pridavi, dok ne stignem da ga spasem. Ali moja je reka bila kao ukleta. Činilo mi se, i kamen da baciš, ni on ne bi potonuo. Taj me maler toliko raspametio - (čak sam u napast došao da neplivača Šabana, Turčina poslastičara što je po plažama urme i baklave prodavao, u reku gurnem) - da mi se već i prisnivalo.

Na san mi svašta dolazilo. I sve se oko vode vrtelo. Reka uvek bila ista, ali ne moja, druga. Siva kao pepeo. Samo se tegli i rasteže. A iz nje, evo ih moji davljenici, struja ih izbacuje. Kao kad lutku potopiš, pa ona, laka, sama iz vode iskoči. Kose im čupave, zamršene, muljem i ševarjem opletene, košulje bele u komadima, nokti šiljati, izlomljeni - u dubinama izrasli - a u telu svi modri. Izlaze, ni broja im nema. Pesnicama prete. Kunu što sam pustio da se podave. Kukaju, ali im iz usta ništa ne izlazi. Samo bela pena kao u besnih pasa.

S početka, prve noći, bio je samo jedan. Plav i kosmat. Na onaj mutav način zapomaže: Pomagaj! Ja bih, ali do njega je daleko. I nije daleko koliko se on nesrećnik odmiče. Što brže plivam, sve je dalji. Nikako da ga stignem. Posle opazim da se meni noge u mestu okreću, kao da bicikl teram, i da tako nemam nikakvih izgleda da ga dokučim. Posle su izlazili po parovima, muško i žensko, a najposle svi, džumle. Kao da neki podvodni plavi vrbak ispliva pa se strnjika na vetru povija. Tek što krenem na jednog, drugi me poziva, okrenem mu se, a već treći iskače kao da su ga negde sa dna praćkom odapeli. Celu bogovetnu noć plivam tamo-ovamo. Bilo je strašno. Toliko strašno da sam se otad u krevet plašio leći.

Odmah sam, prirodno, prestao da merkam kupače. Nije pomagalo. Izgleda da su se davljenici zakačili za samo dno moje duše. Ali je pomoglo nešto drugo. Što sam se na njih obvikao. A to se desilo tek kad su jedne noći i lica dobili. Do tada ih nisu imali. Umesto lica imali su naduvenu smesu, plavo ofarbanu ilovaču. Jedne noći učini mi se prvi poznat. Podebeo, na stomaku ožiljak. Bog i duša, mislim plivajući, to je apotekar gos'n Avakumović! Otkuda taj, kad se nikad ne kupa? Možda ga izbacila Tisa u kojoj se davio? Možda reke čuvaju slike onih što su spaseni? Ko bi znao sve vodene tajne. Posle bila izbačena i sudijinica Veljković, kao daska sa potonule lađe, pa i sam sudija u crnom odelu. Redom su isplivavali svi na koje sam mislio, gospoda iz banke na čelu sa direktorom, g. Hadži-Simićem, doktor, gospođa Marković, Turčin Šaban, čak i onaj manijak sa gumenom kapom. Gospoda oficiri su iskočili u grupi, a najviše me začudilo što je među njima bio i garnizonski prvak u kraulu, konjički kapetan Skrbinšek.

Otada se, kako rekoh, nisam plašio. Snovi su počeli da mi se sviđaju. Jedva sam čekao da legnem. Znao sam da ću se baviti svojim zanimanjem, za koje na javi očevidno nije bilo potrebe. Istini za volju, mora se priznati da ja ni u snu nikoga nisam spasao. Nikako da se žrtvama primaknem.

Zbog svega toga i služba je trpela. Od silnog plivanja preko noći, izjutra sam bivao toliko iznuren da sam u radno vreme samo kunjao. Nisam nizašta bio. Prepadnem se. Kad bi se sad nešto stvarno zbilo, šta bih radio bez snage? I dete bi moglo za sobom da me povuče. Da Julijani o snovima govorim, nisam smeo. Rekla bi da sam lud. Možda bi me i ostavila. Ko sa ludijom da živi! Ni kod doktora nisam smeo. Proglasiće me za duševnog, pa ode služba.

Odlučim da razgovaram sa Andrašem. S vodom je bio srođen, sve o njoj znao. I sam je, kako kaže, sanjao, samo ne tako strašno. Uvati na san velika rib - govorio je, nije dobro znao srpski pa je unakarađivao reči - a ne mož da je nasuvo izvuče, navija kotur, rib ninch, ništa, sam visi, navija, ništa, rib sve dalje.

A sve se dešavalo kad su Nemci već ušli. Nisam kadrovac, a svojim snovima i mukama bejah toliko zamajan da ni opazio nisam kad uđoše. Ubrzo navališe kod mene da se kupaju. Sve visoki, kršni momci. Grdosije. A tek plivači! Na sve načine. Od njih neće za mene biti nikakve hasne. Ti se lako neće daviti. Sofort se od građana ogradiše. Mene zadržaše da se i o njihovom delu kupališta staram. Tu sam i naučio nešto nemački, što mi je ovde dobro došlo. Bilo mi je, sve u svemu, u toj našoj okupaciji, kao i pre. Davljenike nisam dobio, pa da kažem da mi je bilo bolje, a ni priliku da ih dobiljem izgubio nisam, pa da kažem da je gore. To što se tiče moje stvari. A što se tiče Švaba, i što smo zemlju izgubili, ja sam bio čist. Nisam mario za dušmanina i ništa mu van propisa nisam činio. Jer ja sam veliki rodoljub, iako se priča da sam veliki izdajnik.

Sačekam Andraša sa ribarenja, predveče.

Jonopot, Andrija! - to mu je kao "dobar dan".

Zdravo, Andraš!

Kako danas bilo? - To me uvek prvo pitao. Dobar čovek, čim se sretnemo on odmah, kako je bilo.

Kao i obično - kažem.

Ninch?

Ninch. Ništa.

Neću odmah na stvar. Nezgodno mi. Pomisliće da sam šenuo. Prelistavam novine. Čekam priliku da vodu na svoju stranu poteram. U novinama, kao za pakost, ništa. Dve žrtve groma u planini. Dečak pod točkovima tramvaja. Uhvatio mokar električni kabl i na mestu poginuo. To je bar neke veze sa vodom imalo. Bio čovek mokar. Oni iz šume digli u vazduh lokomotivu. Izgladnela mačka povredila staricu. Prvi kučići se u vodu bacaju. Ali to nije bio naslov iz novina, nego poslovica. Da vidite kako mi je mozak u ono vreme naopako radio. Po glavi mi se motale poslovice. I to samo u vezi sa vodom. Kao, dođe prav, ne iziđe zdrav, dođe kriv, ne iziđe živ. Ili, ako je rđavo vreme putnici putuju, što sam ja razumeo da, iako je nevreme, čamci plove. Zatim ako je malo mleka, blizu je reka. Vatra i voda dobre su sluge, ali rđavi gospodari. Voda ne pazi na kumstva ni prijateljstva. Voda nije ni u čizmi dobra. Voda sve nosi, osim sramote. Vode i zlobe nikad nestati neće. Ne može se voda u avanu tući. Čovek se i za slamku hvata. I sve tako. Tuga.

A u novinama kao za inat ništa. Devojčica u plamenu. Streljanje talaca. Eksplozija u staračkom domu.

Ništa - kažem.

Kako ništa, kad nemačko grenadir ušlo u Kijev?

Dabogda se podavili - kažem. - Nego, ja ti, Andraš, imam snove.

Kakvo?

Takvo. Strašno.

Ružno, znači, snevaš?

Pa nije, baš da kažem, ružno. Meni nije ružno, samo da me san ne tera po celu noć da se lomatam i da ujutru, na službi, nisam nizašta. Vidiš našta sam izašao?

Onda mu sve potanko ispričam. I kako sam se isprva plašio davljenika, a sad se sa njima toliko zbližio da ih uveče jedva mogu sačekati.

On maše glavom: Nije dobro - veli - ninch nije dobro.

Vidim.

Ti, Andrija, ne voliš svoj kupač.

Zaprepastim se: Razume se da ih volim. Zar bih bio spasilac da ih ne volim?

Zašto onda želiš da ti se tvoj kupač davi?

A ko kaže da želim?

San. Zato sanjaš što želiš.

Zamislim se. Možda čovek ima pravo. Možda stvarno želim. Ne da se načisto podave, nego samo lečke, dok ne stignem da ih povadim. Jer bi smrt na plaži bila još crnja bruka i sramota od nestašice slučajeva.

Šta da radim, Andraš?

Nisam pametan.

Kako bi bilo da odem kod popa?

Šta sa time ima pop?

Molitvu da mi čita, čini da otera.

Andraš nije verovao da bi to moglo. I kako objasniti popu šta se ište. Mislio je da mi prave pomoći nema, sve dok ne budem imao svog davljenika.

Unapred da kažem, imao je pravo. Snovi prestaše čim sam spasao prvog. Što su posle nastale druge, još gore muke, to je priča za kasnije.

Snovi, pusti snovi, a na javi - ništa. Ninch. S druge strane, zna se, tiha voda i breg roni. Nadao sam se da će vremenom biti bolje. Naročito sam polagao na početak sezone. Stizali mladi, neuki plivači, svake sezone po generacija, a ni stari se od zimskog mraza još ne behu otkravili. Voda prohladna, struje uzrujane, vreme promenljivo, oluje prete, grč uvek mogućan, prevrtanje i slično. Svašta se moglo dogoditi. Ali se, kao i obično, ništa nije dogodilo. Partizani pod željeznički most podmetnuli minu pa Kreiskomandatura zavela policijski čas. Do sedam da su svi u kućama, ili da imaš Ausweis. Ausweis se, opet, teško vadi, ko da ga za kupanje dobije? O plažama, dakle, ni govora. Do daljeg.

Andraš redovno svraćao, raspitivao se:

Kako danas bilo?

Kao i obično - odgovaram. - Kao i obično.

Ninch?

Ninch. Ništa. A i kako da bude kad zabranili kupanje. A na drugim kupalištima čudo i pokor.

Pokazujem novine. Zaokružio važne naslove. Smrtonosan skok u reku za sto dinara. Stradao ribar kome se prevrnuo čamac. Pao u dubinu, pa se udavio. Na reci nestao sedamnaestogodišnji krojački kalfa. Voda izbacila leš nepoznatog mladića. Spasavajući se međusobno, udavila se dva brata. Samo na jednom mestu, njih dvojica.

Ne treba sekiraš. Treba čekaš i paziš, veli on. - Dođe davljenik. Kao rib što dođe. Ja razapnem mreža, čeka i pazi. Rib bane kad ja ne nada.

Ne vredi, Andraš. Neće me. Bolje da sam odem, nego da me ispujdaju.

Kad ukinu policajni čas može bit bude bolje.

Bilo je isto. Ukinuli čas, na reci se uveliko kupalo, ali se i dalje ništa nije događalo. Andraš je i za to imao objašnjenje:

Može bit stvar u sezon. Može bit sezon krivo. Kao kod rib. Ima dobar sezon i loš sezon. Ovo loš sezon. Iduće bude dobar. Bude davljenik.

Slušaj - kažem - ja i ne želim da se ljudi na mojoj plaži dave!

Ne kažem ti želiš. Kažem samo to dobro za poso. Ne loviš rib, ne možeš bit ribar. Kakvo ja ribar ako ne lovi rib?

Možda i može. Ribar koji nema sreće. Takav je bio moj otac. Ribar bez ulova. U svakom slučaju, ja sam razmišljao.

Ne valja kad ti razmišljaš.

Ostareću a ništa ljudski neću uraditi. I kad me unuci budu pitali šta si dedo celog života radio, šta da kažem? Čekao da se neko davi? Baš mi je to neki posao! Čekao sam, deco, u stvari, da tome pomognem. Pa dobro, dedo, je si li pomogao? Nisam. Nisi? A što dedo? Niko se nije davio, nikome moja pomoć nije trebala.

Čoveku prepukne ruda koja ga iznutra drži, Andraše. Ne može više. Dok je išlo, išlo je. Sad je stalo. Slomila se osovina, Andraše. Naumio sam da napustim posao.

Ne smeš ti to učiniš! - buni se on. - Usred sezon ne smeš ostaviš plaž bez nadzor.

Ovo nije plaža, čoveče! - isterujem svoje. - Ovo nije reka! Ovo je BARA, Andraš. Još malo, pa će se i žabokrečina po njoj nahvatati. I onda, kakav mi je to posao? Stojim na obali i čekam da neko u nevolju zapadne. I ne samo da čekam nego i želim. Pa gde je tu smisao?

Svaki posao takav - šugav. Nema lekar dok neko ne razboli. Nema grobar dok ne umre čovek, vojnik bez rat, ni gospodin advokat dok neko ne uapsi. Tako ti je to na ovaj kurvin svet.

To je ono što i ja kažem. Zašto da zavisim od nesreće. Nisam ja čovek da živim od tuđe muke.

A od čega da živiš?

Naći će se nešto. Otišao bih kod majke - velim. A majka mi onda još bila živa.

Dobro je - veli Andraš - kod tvoja mater nema reka.

A ko kaže da je nema?

Bio tamo remac.

Reka nema, to je istina, ali ima jezero.

Kad ja bio remac, ne bio nikakav jezer.

Onda nije - objasnim - ali država opravila centralu. Vodu doveli, majdan poplavili. Što kiše, što ponornice, napravilo se jezero. Nazvali ga Vikaja. Kad vikneš, stene majdana vraćaju glas.

Jezer ne miče, nema opasnost od davljenje, pa ni čuvar nije potreban, šta ćeš ti tamo?

Zasad ne miče, ali se nikad ne zna. Ima ponornica, ima još vode dole. A one rade. Rade vode. I to će jednog dana biti grom jezero. Još ako bog da kiše i koju poplavu ...

Jesi lud, kakav poplav? - viče on.

Mali poplav, sasvim mali poplav! Da jezero oživi.

Pa kakav onda diferenc u tvoj život?

Slušaj, Andraš - izderem se - jesi ti meni prijatelj?

Dabome.

Onda ne seri!

Nije mi se, međutim, dalo s mirom da odem. Nekako u to vreme počeli zločini nad narodnim masama. Izmešale se vodene i narodne mase. Rekom stali doplivavati leševi. Imao sam načisto da svisnem. Sa prvim se i prevarim. Vidim, nešto se u vrbaku crni, majko moja, da se ko nije, mimo mene, udavio? To bi me dokrajčilo. Tek kad izvučem čoveka, opazim da ga kao pile preklali. I tako mi lakne. Prijavim slučaj, mislim to se neko obračunavao, a u opštini kunu i psuju. Kažu, pazi i dojavi, biće toga još, majku im krvavu! I stvarno. Toga sam se leta naizvlačio naroda, ni sam ne znam koliko, tako da je i moja dvostruka čakija najzad došla na svoje. Ali ne pričam ja to zbog te, nego zbog jedne druge strahote. Ubrzo, zbog zaraze, zabraniše kupanje. Imao sam, dakle, od spasioca da postanem grobar.

Naredbu o zabrani kupanja uručiše mi pre podne, a ovo je bilo oko tri posle ručka, ni kupače još nisam stigao da rasturim, kad dođoše dvojica. Jedan sa cvikerima, drugi bez cvikera, sa brkovima ko u Hitlera. Mi iz opštine, kažu. Komisija.

Jebi ga gospodine, pomislim.

Šta ću, jednom se i to mora preko glave preturiti. Dosta je i trajalo. Pusti se niz vodu, kažem sebi. Ionako si rešio da sa plaže odeš. Ali drugo je kad se čovek od svoje volje službe mane, a drugo ako ga oteraju.

Jesi ti čuvar ovde? - pita cvikeraš.

Jesam, gospodine - spasavanje davljenika ne pominjem.

Kako ti je ime?

Andrija Gavrilović.

Koje ti je srednje slovo.

A, gospodine, od Andrija.

Ne rasipate se baš u imenima.

Vidim odmah, gagrica i zlica. Biće sa njim muke. E nećeš, mislim, nećeš me ti, ćoravi, zajebavati!

Tako vam je to kod sirotinje, gospodine - kažem.

E pa, Andrija A. Gavriloviću, od kada si na ovom kupatilu?

Oduvek.

Kako - oduvek?

Pa otkako je proradilo. Petnaest godina.

Dugo - veli Hitler sa brkovima.

Meni nije bilo dugo. Ako si na poslu savestan, uvek ima šta da se radi. Počisti ovo, popravi ono. Tamo zakuj, ovamo otkuj. Znate kako je. Voda je to - elemenat.