Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

ConQUIZtador
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Idi dole
Stranice:
1 ... 16 17 19 20 ... 32
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: Благодети Србије ~ Манастири Српске Православне Цркве  (Pročitano 472976 puta)
Veteran foruma
Superstar foruma


Nista

Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 82508
Zastava
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 10.0.1
Манастир Црна река, код Рибарића


Ако се од Рибарића упутите узводно уз Црну Реку држећи се њенога тока, опчињени природним лепотама планинске дивљине, након сата хода угледаћете истоимени предивни манастир, скривен од недобронамерника, а Богом дан монасима и богољубитељима. Смештен уз, на том месту пресахло корито реке, срастао уз стене, надвијен огромним масивима Мокре горе и столетном шумом, стално окренут онима који му са љубављу прилазе, задивљује изгледом, импресивном и изузетно занимљивом архитектуром, тајновитошћу настанка и опстајања, мистичном привлачношћу и великим утицајем у Ибарском Колашину, на чијем се западном рубу и налази. Вековима је Црна Река била стециште монашког, верског, културног и просветитељског живота људи овога краја, али и многих других до којих је допирао глас о њој.

Црква Црноречког манастира је посвећена св. Арханђелу Михаилу, мада се у старим рукописним записима и у литератури налази да је посвећена св. Арханђелима. Откада су ту пренете мошти св. Петра Коришког, манастир слави Петровдан (29. јуна односно 12. јула по новом календару), који постао манастирска слава и велики народни сабор о коме се окупљају многобројни верници и поштоваоци.

Ни данас се, на жалост, не зна тачно време настанка манастира Црна Река. Неки научници сматрају да је пећинска црква могла настати још у доба Немањића. При датовању у најдаљу прошлост иде Стојан Новаковић, који говорећи о преносу моштију Симеона Немање из Хиладара у Србију, каже да је тај пут водио „сигурно поред манастира Црне Реке у Ибру“. То значи да је манастир постојао на самом почетку XIII века. Говорећи о српским црквама св. Арханђела, Мирјана Ћоровић–Љубинковић тврди да је цркву у Црној Реци сазидао архиепископ Данило. Такво мишљење подразумева да је манастир настао негде у првој половини XIV века. Народно предање веже изградњу манастира за период после Косова. Љуба Стојановић сматра да је настао у XIV или XV веку. Мила Вуловић ставља настанак манастира у време с краја XV или с почетка XVI века. Гиљфердинг наводи да је манастир подигао Свети Јоаникије Девички који се подвизавао у Црној Реци. У његовом житију се каже да је он ту цркву подигао, саставио манастир и довољно ученика сабрао. Наше је мишљење да је и пре доласка Јоанија Девичког у Црној Реци постојала богомоља. Претпостављамо да је од некога морао чути да ту постоји погодно место за пустиножитељство, а то је могао сазнати само од оних који су се већ огледали у таквом подвигу.

Радомир Станић, аутор до сада најобухватнијег рада о Црној Реци, наводи да сличности овог и других српских пећинских манастира средњег века указује на то да и он потиче из ранијег времена него што нам то сигурни подаци наводе. Недостатак таквих података и данас пред научнике остављају отвореним питање када је тачно настао овај изузетно значајан манастир.

Скоро да нема података о његовој историји све до друге половине XVII века. Шта се дешавало у њему од доласка Светог Јоаникија у Девич (то се могло догодити негде крајем XIV века) па до овог времена, можемо само слутити. Најстарији податак везан је за годину настанка иконостаса, који је завршен 1601. године у време игумана јеромонаха Ђенадија. На том послу су били ангажовани ктитори и братија. После тога нема помена о манастиру све до 1666. године када се преставио јеромонах црноречки Гервасије. Године 1687. су у Црну Реку пренете мошти Стефана Првовенчаног, свакако из разлога што им је овде било сигурније. Ту су биле девет година након чега су, како бележи многогрешни јеромонах Мисаил, пренете у Студеницу. Године 1709 у манастиру је преписиван један минеј, а 1714.панегирик.1 У време игумана Максима Добројевића, негде у другој деценији XVIII века, у манастиру је постојала школа. Сачувана су и имена двојице полазника: свештеника Саве, из Витановца код Краљева и Мијата из Херцег-Новог. Спомињани јеромонах Мисаил као еклисар Црне Реке обновио је покров Стефану Првовенчаном 1705. године.

Доласком у Црну Реку игуман Максим је испољио велику активност и на економском плану. Године 1714. сопственим трудим и трошком саградио је воденици и валавицу, које је приложио „светоме архистратигу Михаилу да служи тој цркви за његову душу“. Исте године у посети манастиру био је ранији Максимов сабрат Георгије Добриловац, а 1727. јеромонах Георгије Ђаковић, који је две године раније био у Грачаници где се потписао као „грешни поп“. Исламизирани Вучетићи из оближњег села Црниш, пореклом Хоти,18 извршили су 1731. године напад на манастир и његову имовину: „не платише, неке узеше на правди Божој, и зулумом великием“. Турски зулум забележен је и 1763. године. О Божићу те године забележено је да су погинила два Турчина, док је игуман Максим рањен побегао у Свету Гору. Први пут је забележено да је манастир запустео.

Поп Јеремија Арсенијевић Белопољац је 1793. подигао манастирску чесму. Три године касније цркви је поклонио житије извесни јеромонах Никодим, а неки Јаблан је исте године оковао шандаљ. Године 1798. сликана је икона Богородице. Манастир је у XVIII веку паљен од стране Турака. Претпостављамо да би то могло бити негде око 1763. године када је владао велики турски зулум, и када извори бележе да је запустео.

Ни XIX век не обилује подацима о животу у манастиру. Тек 1870. године бележи се да је Саво Гачанин из Котора приложио ћивот св. Петру, који је саградио Јосиф Савин. Четири године касније јеромонах Ананије Миловановић је обновио цркву, конаке, мост на Суовару (суви део корита Црне Реке која увире изнад, а извире испод манастира) и направио кошару за књиге. Када је 1857. године А. Гиљфердинг посетио манастир забележио је да су те књиге доста пострадале од влаге. Крајем века у Црној Реци је почела да ради школа, о чему ће бити речи касније. Постоје сведочења да је манастир у овом веку био, између осталог, и седиште намесника руског, конзула из Косовске Митровице, конзула Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе.
Монаштво и свештенство

Манастир и његова околина, далеко од пута и намерника, изузетно су погодни за монашки живот и тиховање. Први црноречки подвижник, за кога поуздано знамо, је св. Јоаникије, касније назван Девички. Он је, највероватније, негде крајем XIV века дошао у Црни Реку, где се посветио строгом монашком животу. Ту је провео извесно време, поставши учитељем млади монасима који су долазили к њему. О пећини у којој се подвизавао св. Јоаникије пише Петар Костић почетком овог века: „Од места где се ово види, па даље налази се мало простора и у њему место у камену, где је св. Јоаникије Девички седео и Богу се молио. Добро се познаје где је држао десно и лево раме, јер је камен урезан, из ког тече помало бистре воде. Ово се место држи засвето, и ту непрестано гори кандило. Лево од тог места види се и подземни ходник, који је — по причању — врло дугачак и води на врх брда. Кажу, овим је ходником св. Јоаникије излазио на брдо, тражио храну и крио се у опасним тренуцима. Да би се уверили, да ли заиста овај подземни ходник до на врх брда излази, пустили су петла унутра, и он овим ходником изашао горе и на врх брда закукурекао“. У околини постоје и многе друге пећине у којима су се подвизавали пустиножитељи. Када су монаси и народ почели долазити к светом Јоаникију, он је, зарад монашке тишине, напустио Црну Реку и вратио се у Девич. Иза себе је оставио заједницу младих монаха, највероватније прво црноречко братство.

Све до XVII века немамо података о монашком животу. Претпостављамо да је у XV и XVI веку, у времену турских најезди, манастир, као скровито место, имао своје игумане и монахе. Један од првих игумана за којег знамо је јеромонах Ђенадије за чије је време, 1601. године, завршен иконостас. Записивач који је забележио завршетак рада на иконостасу бележи и помоћ братије на том послу. Вероватно је за време овог игумана завршено живописање цркве и последњи радови на њој.

Дуго после овога нема очуваних записа о монашком животу. Тек 1666. године бележи се да се преставио јеромонах Гервасије. Црноречки монаси чували су мошти Стефана Првовенчаног девет година, од 1687. до 1696, међу њима и јеромонах Мисаил, који се потписивао и као еклисар Црне Реке. Један од игумана о коме је сачувано нешто више података је јеромонах Максим Добројевић. Овај „смерни инок“ је био сабрат манастира Добриловине, који се налази на реци Тари, петнаестак километара од Мојковца. Родом је из Бистрице, села у непосредној близини манастира. Он је један од оних добриловинских калуђера који су „имали извесне активности и угледа и на другим странама“. Време Максимовог игумановања у црној Реци може се слободно назвати великом духовном и материјалном обновом манастира. Његов долазак овде није био засигурно случајан. Рачунало се да ће овај учени и предузимљиви духовник у скривеној Црној Реци покренути многе активности које нису могле бити организоване тамо где је турско присуство било значајно и често. Зато и оснива школу за калуђере и свештенике, која окупља и полазнике из удаљених крајева као што је Херцег-Нови, Витановац код Краљева, јагодински крај. Наравно, било је ученика и из околних места и манастира. Упоредо са школом радила је и преписивачка радионица. Већ смо раније споменули да је саградио валавицу и воденицу. И данас у близини манастира постоје темељи неколико старих воденица. Можда је једна од њих Максимова. Поред тога, 1763. године радио је на обнови манастира, ћелија, трпезарије и, што је посебно занимљиво, клепаонице. Све је то засметало новопазарским Турцима, који су о Божићу направили велики зулум. Обрачун у манастиру је морао бити озбиљан, јер су погинула два Турчина, а игуман Максим је задобио пет рана. Због тога је морао побећи за Свету Гору, а Црна Река је, можда први пут, опустела. Године 1731. у Црној Реци је боравио игуман Василије и еклисар Теофил. Они су били сведоци напада на манастир, који су извршили Вучетићи из Црниша. Не верујемо да је Василије био игуман Црне Реке. Претпостављамо да је у овом манастиру био само у гостима. Такве посете нису биле ретке. Јеромонах Максим Добројевић је највероватније био игуман све до 1763. године када је морао побећи из Црне Реке. У једном запису из ове године се каже, како је прецизно прочитао Јарослав Јагић, „ту беше началник (=настојатељ) Максим.“ Он је засигурно био толико познат да записивач није нашао за сходно да спомене његово презиме. У сваком случају, игуман Максим Добројевић остаје један од најзначајнијих црноречких духовника, који је и у најтежим временима, поред агилности, показао и изузетну храброст. Не знамо колико је времена манастир остао пуст. Следећи његов познати игуман био је јеромонах кир Софроније, који би могао бити наследник Максимов. Први пут се спомиње 1973. године када је у његово време саграђена чесма. Његовим трудом је 1796. године сликана икона пресвете Богородице, која је и данас саставни део црноречког иконостаса. Поред тога што су иконописане иконе и саграђена чесма, у његово време је оковано јеванђеље (трудом попа Алексија) и шандаљ, прилагане су књиге. Нема података до када је кир Софроније био игуман. Сигурно је да је умро или отишао из манастира пре 1857. године када је у њему био само поп Стеван. После њега настојатељ је био јеромонах Ананије Миловановић, родом из села Дмитрова Река, у нахији пазарској, који је био постриженик манасира Девича. Први пут се у Црној Реци спомиње 1870. године, а 1874. извршио је велику обнову у манастиру. Следећи познати управитељ је поп Јеротије Станић, родом из оближњег Брњака. Овај угледни и предузимљиви свештеник издејствовао је 1891. године од турских власти дозволе за рад школа у Брњаку и Црној Реци. Седам година касније саградио је конак, који је служио као школа и интернат за ђаке. У време када је у Црној Реци био Петар Костић такође је био настојатељ и имао је 78 година. Умро је 1899. године, а наследио га је његов син поп Павле Станић, који је пре тога живео у Новом Пазару. Поставши старешина Црноречког манастира и парох оклачке парохије, настанио се у Оклацима код чувеног домаћина Глигорија Станића. Пошто није имао деце, он школовао и запопио Глигоријевог сина Зара. Погинуо је под чудним околностима 27. септембра 1913. госине. Наследио га је Зарија Станић који је сутрадан требао да се одсели за Куршумлију. Осим њега парохијску дужност у Црној Реци су обављали и следећи свештеници: Арсеније Поповић, Ратко Ђурић, Вукајло Божовић, Јеротије Крсмановић, Милан Поповић (парох вељобрешки), Владо Поповић (источки), Димитрије Шекуларац (оклачки), Урош Поповић (добрињски), Илија Парлић (војковачки), Радуле Божовић (придворички), Никола Веселиновић (руднички) и Благоје Божовић (вељобрешки).

Монаштво се у Црној Реци поново јавља тридесетих година овога века. Јеромонах Дамаскин Бошковић боравио је овде 1933. године. Пре рата настојатељ манастира био је јеромонах Атанасије Митић, који је 1941. године напустио Црну Реку и отишао за Смедереву. Манастир је поново запустео.

Непосредно после рата у манастир долазе искушенице из Сопоћана и отац Доситеј, доскорашњи духовник манастира Жиче (умро 1933. године после чега се враћају у Споћане и тамо постају монахиње Теодора и Серафима. После њих долази отац Мирон, чију смрт описује јеромонах Мирон, некада искушеник у Црној Реци, сад калуђер у Зочишту: „Својом смрћу као да је потврдио речи оне молитве, „Дај ми господе да познам кончину моју.“ Нашли су га сусједи у постељи, обувеног у чисте чарапе, лица окренутог ка истоку, са свећом у рукама и иконом изнад главе.“ После тога кратко је ту био отац Саво Кривокућа (сада у Гориочу код Истока) са две монахиње. Од 1960. до 1978. године у манастиру је био Сава Чанчаревић, његов настојатељ који се потписивао и као парох добрињски.

Отац Артемије Радосављевић, садашњи владика рашко–призренски, долази 1978. године са Оцем Андрејем који убрзо одлази. Долазак оца. Артемија означио је почетак поновног духовног и економског процвата Црне Реке. Попут славних претходника он је предано радио на духовном плану и на обнови манастирских објеката. Први искушеник који му долази био је епископ тимочки Јустин Стефановић, а затим и отац Николај Николић садашњи игуман. Из године у годину братство се увећавало и до избора оца Артемија за епископа рашко-призренског, 1991. године, бројало је петнаест монаха. Те и следећих година већи број монаха је придружен другим манастирима. Црноречки монах Теодосије постаје игуман Високих Дечана, отац Петар је игуман манастира Светих Врача у Зочишту, многи манастири су оживели захваљујући црноречким монасима. Данашње братство броји 26 чланова.
Библиотека и писарница

Манастир је током векова поседовао богату библиотеку рукописних и штампаних богослужбених књига. Када је у њему био Гиљфердиг, библиотека је имала тридесетак рукописа и, највероватније, још најмање толико штампаних књига. По његовом сведочењу највише је било минеја, служабника и октоиха. Ту се налазио и Поменик сопоћанског манастира и две књиге бугарске редакције. До 1856. године у ћивоту Светог Петра Коришког чувала се и књига коју је он „увијек носио“. Гиљфердинг је није затекао. По сведочењима с краја XIX века у цркви је било много књига писаних на кожи — „преко двеста ока“.

Књижницу с пуно старих књига писаних на пергаменту затекао је и Петар Костић. Међу њима је било и једно велико јеванђеље. Он каже "да нису све сачуване у целости, јер су многи листови однесени". Записе са једног од таквих истргнутих листова објавио је Глиша Елезовић, а један од њих је припадао манастиру Љубостињи. О судбини осталих скоро да не знамо ништа, као ни за судбину већине књига. Неке су вероватно страдале за време пожара и похара. Друге су однешене. Данас се Сопоћански поменик, који је у Црну Ријеку вероватно донет с моштима Стефана Првовенчаног, налази у Петроградској библиотеци, где га је однео Гиљфердинг. Овај рукопис није значајан само за историју манастира, већ и читавог Ибарског Колашина.

Један од црноречких рукописа налазио се у Дечанима, као и Божидаров минеј. Зборник (панегирик) проповеди за празнике од септембра дo новембра био је у цркви у Дубоком Потоку. Овај зборник је из друге половине XVI века, имао је 433 листа, а садржао је и жити-ја преподобне Петке, Јована Рилског, Илариона Мегленског, слово епископа Климента о арханђелима Михаилу и Гаврилу и слово Теофилакта бугарског на Ваведеније Богородице. Налазио се у Црној Ријеци за време игумана Максима Доброjевића.

О црноречкој библиотеци вековима су бринули монаси и свештеници. Поп Стојан Добрињац (вероватно из околног села Добриње) откупио је од новопазарских Турака један апос-тол за десет гроша и приложио га манастиру. Његов је био и један осмогласник. Крајем XVIII века једно јеванђеље је оковао поп Алексије, а јеромонах Никодим приложио је манастиру књигу житија. За богослужбене потребе набављани су и руски штампани минеји, пролози, псалтири. Житије Живана Црногорца, чувеног карловачког презвитера, писца и повезивача књига, некада је било у Црној Ријеци. Сада се чува у Студеници. У овај манастир су доспевале и књиге из других манастира и цркава: Сопоћана, Студеница, Раванице, Карловца, Књажевца итд.

Чувени игуман Ананије Миловановић у великој обнови манастира 1874. године није заборавио да направи "кошару" (неку врсту полице од плетеног прућа) за чување књига. У тешким временима црноречке књиге су доста страдале, али су, колико је то било могуће, и брижљиво чуване.

Књиге нису само чуване и набављене, већ су у самом манастиру и преписиване. Црна Ријека је била центар преписивачке делатности почетком XVIII века у време предузимљивог игумана Максима Добројевића. Поред осталих, у то време је овде боравио преписивао књигу један монах из Добриловине, што значи да је манастир био шири центар преписивачког рада.
Центар просвећености и писмености

Поп Јеротије Станић, настојатељ и задужбинар црноречког манастира, родом из оближњег Оклаца, добио је 1891. године од турских власти дозволу за отварање школе и у Црној Ријеци. Према неким подацима та школа почиње да ради 1898. године. Њен први управник је био поп Павле Станић, син Јеротијев. Школа је била интернатског типа, а деца су учила и становала у конаку који је 1898. године подигао баш Јеротије. Учитељ у црноречкој школи био је Милан Краговић из Кобиље Главе. Постоје сведочења да се у Црној Ријеци доста људи описмењавало и пре званичног отварања ове школе. На том послу су предано радили калуђери и свештеници, под сталном присмотром турских зулумћара.

Павлимир Глиговић назива Црноречки манастир "светом столицом наше писмености, националним жариштем у најсудбоноснијим часовима XIX века". Манастир је дао "онај гро српских учитеља у свештеним лицима, поповима и калуђерима. Ти велики духови решени на обнову Душанове царевине презриво су гледали у бесне оргије Султанових пандура и одлазили у смрт са песмом о свом роду и језику."

У спомен онима који положише свој живот за веру и отаџбину, служећи св. Петру Коришком и свом српском роду, Српкиње жене крстопоклонице из Косовске Митровице су 1975. године на једну велику стену, узводно уз кањон, поставиле велики крст.

Архитектонска целина Црноречког манастира претставља дело изузетних градитељских и креативних способности. Креативни приступ је испољен у коришћењу природног простора пећине и њене архитектонске доградње, тако да је створена једна од најлепших српских пећинских цркава. Прислоњен уз леву обалу — клисуру понорнице, од десне одвојен дрвеним мостом, манастир је својом неприступачношћу вековима одолевао нападима непријатеља. Предпоставља се да је мост некада био покретан, тако да је у случају опасности манастиру било скоро немогуће прићи. Манастир има четири нивоа, а мост води на други до улазних врата. Од њих се спуштају степенице које воде до просторије на првом нивоу. Она је некада служила за смештај болесника који су долазили на исцелење Светом Петру, па се зато и називала болницом или „лудницом“. У једном углу те просторије постоји ниша у коју је узидан земљани лонац, тренутно разбијен. Некада је вероватно служио за скривницу.

На другом нивоу постоје три просторије и ходник. Две престављају ћелије, једна је мања и има трапезасти облик а друга је већа и правилнијег је облика. Све три просторије имају прозоре.

На трећем нивоу је црква, предпростор и једна ћелија, која је била највероватније игуманова. Црква је „једнобродна са полукружном апсидом и споља и изнутра. Наос је пресведен полуобличастим сводом од сиге. Између олтарског простора и наоса налазе се истурени пиластри који носе ојачавајући лук. Основа није симетрична и доста је неправилна са дужином од 7,00 м и ширином од 3,20 м. На јужном зиду изведена су два широка лука који скраћују распон свода изнад наоса. Јужни зид је продужен у источном правци за дужину испада апсиде.“ Под цркве је нижи од нивоа нартекса који је прилагођен пећини што се сужава у теснац.

До четвртог нивоа се долази дрвеним степеницама. Ту се налази трпезарија, кухиња и пекара. Овај ниво има излаз на балкон.
Свакако да у српском градитељсву има лепших и монументалнијих цркава. Архитектоника Црне Реке поседује, међутим једно богатство које јој придаје узузетну драж. То је својеврсна мистичност. Спој архитектонске лепоте и те мистичности убраја овај манастир у један од најатрактивнијих.












IP sačuvana
social share
"Narod je glup, a sad se buni zato što je glup. Pa ne možeš i biti glup i bunit' se što si glup."
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Superstar foruma


Nista

Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 82508
Zastava
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 10.0.2

~ Епархија славонска ~



Епархија славонска, раније Епархија пакрачка, је епархија Српске православне цркве са сједиштем у Пакрацу, где се налази и Саборна црква епархије.
Надлежни архијереј је господин Сава, који привремено столује из Јасеновца.


Историја


Почеци православља у Славонији

Јаче насељавање подручја Славоније Србима везује се за другу половину 15. вијека. Многи Срби тада долазе са српским деспотом Вуком Бранковићем (Змај Огњени Вук), који због заслуга у ратовима од угарског краља Матије Корвина добија неколико посједа и утврђења, међу којима и град Бијелу Стијену.

Пожешка епархија: Вјерским животом православних Срба у Славонији под Турцима руководили су најприје поједини свештеници, а још више калуђери који су заједно са народом долазили из Србије или из Босне. Тада настају и манастири Пакра и Ораховица, као и Дејановац или Крушковац код данашњих Окучана. Са обновом Пећке патријаршије (1557.) оснива се прва српска епархија на тлу Славоније - Пожешка епархија. Први помен о Пожешкој епархији налази се у записима на рукописним књигама манастира Ораховице из 1585. године. Није тачно утврђено седиште владике - Пожега или Манастир Ораховица.

Дата епархија је сигурно постојала до 1688. године, односно до заузећа Славоније од стране Хабзбурговаца.

Пакрачка епархија


Велике невоље које је славонском становништву донио велики аустријско-турски рат (1683-1699) нису поштедели ни српску цркву у Славонији. Постепеним ослобађањем које је ишло од запада преме истоку омогућено је марчанским унијатским епископима да покушају проширити своју надлежност и на православне Србе у ослобођеној Славонији.

Српски народ би тешко одолио овим унијатским насртајима, да се пред јесен 1690. није у Аустрији појавио српски патријарх Арсеније III Црнојевић са повластицама које је добио од цара Леополда I, према којима је Србима била зајамчена слобода православне вјере. Убрзо послије првог покушаја у Славонији патријарх Арсеније је био истиснут, а у Пакрац је 26. маја 1699. доведен поунијаћени епископ Петроније Љубибратић. Он је у непосредној близни војног команданта подигао малу дрвену цркву, кућу за становање и уз њу капелу посвећену Благовјестима.

Ипак, овај притисак је кратко трајао. Када је у Мађарској избио Ракоцијев устанак 1703. године, аустријска власт се уплашила да се Срби не придруже устаницима, те је патријарху вратила слободу и сва његова права. Немајући куд, Петроније се помирио са патријархом, а пред смрт је написао писмо у коме је све своје препоручио на патријарха.

1704. године патријарх је од Јанићија, брата Петронијевог, купио за 1000 форинти епископски двор и цркву са инвентаром, те лично преузео управу епархијом правдајући то декретом од 1695., по коме су Срем и Славонија остављени патријарху на управу као архидијецеза. Од 1705. године Софроније Подгоричанин се водио као викарни епископ патријарха Арсенија и тек на сабору у Крушевцу 1708. када је послије смрти патријарха биран нови митрополит, издвојена је Славонија из архидијецезе и заједно са Осјечким пољем организована у посебну - Пакрачку (по седишту), данас Славонску епархију.

Током 18. века највећи изазов новооснованој епархији било је унијаћење. Црква се борила стално и на више страна. Епископ Никифор Стефановић основао је средином 18. века богословију у Пакрацу. У то време почиње и оснивање српских школа по селима епархије. Епископ Кирил Живковић је посебно радио на унапређењу културе, па је основао владичанску библиотеку. У 19. веку и првој половини 20. века епископи су углавном поклањали

Славонска епархија


Током Другог светског рата епархија и њени верници преживели су најцрње дане. Велики број Срба је побијен, а цркве и манастири оштећени или порушени. После рата дошло је време духовне и градитељске обнове ове мученичке епархије. Обновљени су бројни храмови (Окучани, Нова Градишка, Јасеновац и др.). Међутим, под притиском комунистичкиг режима, вишедеценијска обнова није успела у потпуности да надокнади уништено у Другом светском рату.

Од 1959. епархији је враћен стари назив Славонска. Њени епископи су били: Емилијан Мариновић (1951—1982), Лукијан Пантелић (1985—1999) и Сава Јурић (од 1999).

Славонска епархија је имала сједиште у Пакрацу. Услијед рата (од 1991), епископ, свештенство и народ углавном су избјегли. Било је 78 парохија, 71 црквена општина, 45 свештеника и три манастира (Ораховица, Пакра, Света Ана).

Велик део црквених грађевина је у целости или делом порушен. Последњих година се ради на обнови, која споро одмиче.

Епископи пакрачки

    Петроније Љубибратић (1699-1703),
    Софроније Подгоричанин (1705-1710),
    Василије Рајић (1710),
    Гаврило Поповић (1715-1716),
    Атанасије Радошевић (1717-1720),
    Никифор Стефановић (1721-1743),
    Софроније Јовановић (1743-1757),
    Вићентије Јовановић Видак (1757-1759) - администрирао епархијом.
    Арсеније Радивојевић (1759-1769),
    Атанасије Живковић (1770-1781),
    Јосиф Јовановић Шакабента (1781-1783),
    Павле Авакумовић (178?-1786),
    Кирил Живковић (1786-1807),
    Јосиф Путник (1808-1828),
    Георгије Хранислав (1829-1839),
    Стефан Поповић (1839-1843),
    Стефан Крагујевић (1843-1864),
    Никанор Грујић (1864-1887),
    Мирон Николић (1890-1941),
    Дамаскин Грданички (1945-1951) - администрирао епархијом.

Епископи славонски

    Емилијан Мариновић (1952-1981),
    Лукијан Пантелић (1985-1999),
    Сава Јурић (1999-).

Манастири и имања


Епархија Славонска има четири манастира:

    Манастир Ораховица, најпознатији, данас у обнови, без монаштва,
    Манастир Пакра, најпознатији, тешко оштећен, обнова није почела, без монаштва,
    Манастир Свете Ане, најпознатији, тешко оштећен, обнова није почела, без монаштва,
    Манастир Јасеновац, новооснован, привремено боравиште епископа, једини живећи.

Дана 23. новембра 2009., Епархија славонска је откупила имање у Кућанцима на коме је рођен блаженопочивши патријарх српски Павле.

Преузето са: Википедиа
« Poslednja izmena: 04. Mar 2012, 13:18:34 od cg_ac »
IP sačuvana
social share
"Narod je glup, a sad se buni zato što je glup. Pa ne možeš i biti glup i bunit' se što si glup."
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Superstar foruma


Nista

Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 82508
Zastava
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 10.0.2
Манастир Ораховица


Манастир Ораховица је српски православни манастир на простору Славонске епархије. У историјским изворима помиње се још и под називом Ремета и Дузлук.

Први помени манастира под називом Ремета потичу из краја 16. века. Саборни храм манастира посвећен је Светом Николи који је подигнут на мјесту старије цркве брвнаре. У прошлости манастир је био значајан преписивачки центар.

У вријеме обновљења Пећке патријаршије, 1557. године, за патријарха Макарија Соколовића, у манастиру Ораховици је сједиште Пожешке митрополије, првог српског православног владичанства на подручју Славоније.

При повлачењу крајем XVII вијека Турци пале манастир Ораховицу и околна српска села а калуђере и српски народ убијају и прогоне. Недуго послије тога на рушевине светониколајевског манастира долазе калуђери из манастира Липља и Ступља из Босне који га обнављају. Послије повлачења турских хорди нову опасност по српски православни живаљ у Славонији чини Римокатоличка црква са својим програмом уније. Пријетила је опасност и манастиру Ораховици, али 1693. године манастир посјећује српски патријарх Арсеније Чарнојевић.

Године 1758. манастир Ораховица је обновљен. У времену од 1775. до 1777. године са јужне стране подигнут је нови конак. Манастир је оштећен 1804. године приликом земљотреса, а обновљен је тек 1835. године у вријеме игумана Александра Личинића. Између два рата, 1938. године, манастир је генерално обновљен.

У Другом свјетском рату манастирско братство због опасности и притиска напушта своје обитавалиште. Теофан Драгутиновић, манастирски настојатељ, прије одласка сакрива највредније драгоцјености манастирске ризнице. У току љета 1941. године група музеалаца из Загреба проналази их и односи у Загреб гдје су биле све до 1983. године, када су враћене Епархији славонској. Током рата у манастирским конацима смјењују се усташе и домобрани. Партизани су 1943. године запалили конаке манастира Ораховице.

У послијератним данима манастир је био у јадном стању све док није дошао за настојатеља Милутин Амиџић, који је у тешким поратним данима без државне помоћи враћа живот овој славонској светињи.

У вријеме Другог светског рата манастир је опустошен. Током ратова на територији бивше СФРЈ поново је страдао 1991. године када су га напустила посљедња два монаха. Манастир је од тада без монаштва.

Два велика сабора одржавају се сваке године у манастиру Ораховици, на дан Преноса моштију светитеља Николаја (22. маја), и на Преображење (19. августа). У манастиру се и данас чувају мошти свете Анастасије.

« Poslednja izmena: 19. Feb 2012, 07:12:09 od cg_ac »
IP sačuvana
social share
"Narod je glup, a sad se buni zato što je glup. Pa ne možeš i biti glup i bunit' se što si glup."
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Superstar foruma


Nista

Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 82508
Zastava
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 10.0.2
Манастир Пакра


Манастир се налази између Пакраца и Дарувара, уз истоимену ријеку која протиче поред манастира, у брдско-планинском дијелу Славоније названом Забрђе. Ове крајеве српско становништво насељава већ у XВ вијеку, а нарочито у XВИ, послије пада Славоније под Турке. У историјским изворима се још назива и Нова Пустиња. Најстарије свједочанство о његовом постојању је из 1556. године. За вријеме турске власти у Славонији је запустио, а обновио га је 1697. митрополит моравски Григорије са својим монасима из Милешеве. У историји је забиљежен одлазак Теодора Милешевца 1717. године у Русију ради милостиње, гдје добија доста дарова, највише књига и црквених драгоцености у вредности од 100 рубаља. Вриједно монаштво је убрзо увећало манастирску економију (половином XИX вијека посјед манастира је био већи од 100 јутара) те почело обнову запустјелог манастира Света Ана. Између 1759. и 1763. године подигнута је капела Светог Николе наманастирском гробљу.

Данашња зидана црква Ваведења Пресвете Богородице је грађена од 1761. до 1765. године. 1769. је дограђен звоник, а потом је урађен иконостас-један од најљепших у Епархији који се приписује новосадском сликару Василију Остојићу.
Ризницу манастира је красила веома богата библиотека. Драгоцености су често доношене из других манастира Српске цркве, нпр. из Милешеве плаштаница из 1567. године, рукописне књиге из Равне Реке и Гомионице.
Манастир је често страдао од временских непогода, али је и пустошен у вријеме Првог, односно Другог свјетског рата након којих никада није у потпуности обновљен.
У манастиру нема житеља.


IP sačuvana
social share
"Narod je glup, a sad se buni zato što je glup. Pa ne možeš i biti glup i bunit' se što si glup."
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Superstar foruma


Nista

Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 82508
Zastava
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 10.0.2
Манастир Јасеновац


Дошавши у Епархију славонску маја 1999. године, Његово Преосвештенство Епископ Сава је затекао спаљен епархијски двор и катедралну цркву у Пакрацу.
Узимајући у обзир велики значај и светињу коју за Српски народ представља Јасеновац, о празнику Ваведења Пресвете Богородице 2000. године, епископ Сава је комплекс парохијске цркве прогласио манастиром у коме се налази привремено сједиште Епархије.
Године 2003. започета је и обнова парохијске куће, данашњег манастирског конака, као и уређење помоћних зграда.

Црква Рођења Светог Јована Крститеља је подигнута и освећена 1984. године.
У манастиру тренутно борави Његово Преосвештенство Епископ славонски г. Сава и архимандрит Амфилохије, игуман новоосноване обитељи, свједочећи на овај начин страдање православних и свих невиних жртава логора Јасеновац.



IP sačuvana
social share
"Narod je glup, a sad se buni zato što je glup. Pa ne možeš i biti glup i bunit' se što si glup."
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Superstar foruma


Nista

Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 82508
Zastava
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 10.0.2
Манастир Свете Ане


Манастир Свете Ане се налази у близини Дарувара.
Манастирска црква је подигута 1412. године у изразито готском стилу. Ктитор је Бенедикт Нелепић за монашки ред Павлина. Када су они напустили манастир, на рушевине долази патријарх Арсеније Чарнојевић, а пакрански монаси (предвођени игуманом Нићифором Јовановићем) 1730. године обнављају запустјели манастир. Када су цркву уредили они су по дозволи грофа Локателија, комаданта Славоније 1731. године уселили. 1733. одлуку грофа Локателија је потврдио и Дворски ратни савијет. Међутим, и касније су сљедили спорови, како са Павлинима тако и са даруварском властелом Јанковић. 1860. године је коначно добијен судски спор са Јанковићима и манастиру је враћено све што је одузето те даровано још 828 јутара шуме.
1904. године обновљена је манастирска црква, а 1906 уграђен нови иконостас.
Данас у манастиру нема житеља.

IP sačuvana
social share
"Narod je glup, a sad se buni zato što je glup. Pa ne možeš i biti glup i bunit' se što si glup."
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Superstar foruma


Nista

Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 82508
Zastava
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 10.0.2

~ Епархија сремска ~



Епархија сремска је епархија Српске православне цркве, са седиштем у Сремским Карловцима, где се налази и Саборна црква.
Надлежни архијереј је господин Василије, на престолу од 1986. године.
Епархија Сремска покрива већи део историјске области Срема ито цео његов део у Србији и веома мали део у Хрватској (три парохије: Илок, Шидски Бановци и Товарник).




Историјат


Раздобље оснивања - Митрополија београдска и сремска

Сремска епархија, прво са седиштем у манастиру Крушедолу, касније у манастиру Хопову, основана је 1500. године, кад је софијски митрополит Калевит замонашио Ђорђа Бранковића, давши му монашко име Максим. Тада је Епархија сремска спојена је са Митрополијом београдском под називом Митрополија београдска и сремска. Сходно томе, први архијереји носе звање "Митрополита београдског и сремског".

Уздизање значаја епархије везано је за раздобље бурне изградње фрушкогорских манастира, које се може ограничити на време боравка чланова породице Бранковић у Срему, који ту долазе 1465. године (те године Вук Гргуревић је добио на управу Купиник и Беркасово). Чудно је да је ово раздобље, од смрти патријарха Арсенија II (1463.) до обнављања Пећке патријаршије (1557.), за православну цркву у Срему толико плодоносан, јесте истовремено и најтеже доба у историји Српске православне цркве.

Након пада Деспотовине 1459., највећи део подручја Српске патријаршије је доспео под непосредну управу Охридске архиепископије. То је омогућило да Срем, са својим бројним православним становништвом, преузме верску (а у много чему и националну) мисију у српском народу. То није изненађујуће будући да је српска присутност у панонским областима била веома жилава и задржаће се у свим раздобљима стране власти - угарске, турске и аустријске, које су се наизменично смењивале.

Раздобље Карловачке митрополије/патријаршије

Јачањем значаја Срема за српство северно од Саве и Дунава и премештањем седишта митрополита из Сентандреје почетком 18. века прво у манастир Крушедол 1708., а потом и у Сремске Карловце 1713. године, Сремска епархија се утапа у Карловачку митрополију, касније и патријаршију (раздобље 1848-1920.). Током патријаршијског раздобља Срем је био под непосредном управом подбележника патријарха као Архидијецеза сремско-карловачка

Новије раздобље - Епархија сремска

Сремски Карловци су до званично до 1920. били седиште Карловачке митрополије и патријаршије (суштински Патријарх је овде боравио до 1936. године). После смрти патријарха Лукијана 1913. године, престолом су администрирали епископи Мирон Николић, Михаило Грујић и Георгије Летић.

Од 1920. до 1928. године титуларни епископ Сремске Митровице је био Максимилијан Хајдин. После тога као викарни епископ сремски био је Иринеј Ђорђевић (1928–1931.). Доношењем Устава СПЦ 1931. године подручје ове епархије се спаја у архиепископију београдско-карловачку. Српски патријарси су потом имали викарне сремске епископе за ово подручје, били су то Тихон Радовановић (1932–1934.), Сава Трлајић (1934–1938.) и Валеријан Прибићевић (1940-1941.). Током овог раздобља значај и богатство српске цркве у Срему досеже врхунац. Срем и Фрушкогорски манастири постају средишта обнове монаштва и јачања богомољачког покрета. Колики је био значај Фрушкогорских манастира види се и из тога што су многи послужили за смештај избеглог руског монаха и монахиња, од којих су многи били племенитог рода.

Током Другог светског рата Срем је припојен злогласној НДХ, па су српски живаљ и српска црква тешко страдали. Већина Фрушкогорских манастира и других светиња је намерно уништавана, а црквена имовина разнашана. Манастир Бешеново је чак бомбардован од стране Немаца.

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве на свом првом редовном заседању после Другог светског рата 1947. године донео је одлуку о оснивању епархије сремске. За њеног администратора постављен је епископ злетовско-струмички Викентије Проданов, који је био протеран са своје епархије у Македонији. Од 1951. године епархија има своје епископе. Ређају се: Никанор Иличић (1951—55), Макарије Ђорђевић (1955—78), Андреј Фрушић (1980—86) и Василије Вадић (од 1986). У време СФРЈ утицај цркве био је ограничен, што се посебно осетило у епархијама које су тешко страдале током Другог светског рата, попут сремске. После рата чак је настављено растурање оштећених и опустелих манастира. Грађа од полуурушених конака послужила је за подизање домова културе и зграда по сеоским задругама у оближњим селима. Обнови манастира и цркава се приступило деценију-две касније, када је стега власти мало попустила, али су у таквим околностима дате делатности биле споре и ограничене.

Тек пада почетка 1990-их почиње значајнија обнова сремских светиња и јачање духовности. Последњих година веома много је урађено на обнови последњих манастира, али неки још увек нису у целости обновљени (Кувеждин, Ђипша). У случају Манастира Бешеново, најтеже страдалог током Другог светског рата, тачније збрисаног, тек је започета обнова.

Архијереји


Митрополити и архиепископи београдски и сремски и њима подређени Викарни епископи хоповски:

    Максим Бранковић (1508-1516),
    Јаков (1560-61),
    Макарије (1589),
    Висарион (1612),
    Теодор (1623-1628),
    Авесалом (1631-1632),
    Јосиф (Викарни епископ хоповски, пре 1641),
    Неофит (Викарни епископ хоповски, пре 1641),
    Лонгин (1545-1547),
    Иларион (1650-1654),
    Јефрем (1662-1672),
    Пајсије (1678-1680),

Епископи сремски:

    Максимилијан Хајдин (1920—28), администрирао епархијом
    Иринеј Ђорђевић (1928—31), викарни епископ
    Тихон Радовановић (1921—1934), викарни епископ
    Сава Трлајић (1934—38), викарни епископ
    Валеријан Прибићевић (1940—41), викарни епископ
    Викентије Проданов (1947—51), администрирао епархијом
    Никанор Иличић (1951—55)
    Макарије Ђорђевић (1955—78)
    Андреј Фрушић (1980—86)
    Василије Вадић (од 1986)

Манастири


Манастири Епархије сремске су:

    Беочин,
    Бешеново,
    Велика Ремета,
    Врдник („Сремска Раваница“),
    Гргетег,
    Дивша (Ђипша),
    Јазак,
    Крушедол,
    Кувеждин,
    Мала Ремета,
    Ново Хопово,
    Петковица,
    Привина Глава,
    Раковац,
    Старо Хопово,
    Фенек,
    Шишатовац.

Осим манастира Фенека сви остали манастири припадају скупини Фрушкогорских манастира.

Наместиштва


Епархија сремска подељена на осам архијерејских намесништава:

    Архијерејско намесништво сремскокарловачко - седиште: Сремски Карловци
    Архијерејско намесништво крчединско - седиште: Крчедин
    Архијерејско намесништво подунавско - седиште: Петроварадин,
    Архијерејско намесништво румско - седиште: Рума,
    Архијерејско намесништво старопазовачко - седиште: Стара Пазова,
    Архијерејско намесништво сремскомитровачко - седиште: Сремска Митровица,
    Архијерејско намесништво шидско - седиште: Шид,
    Архијерејско намесништво сурчинско - седиште: Сурчин.

Преузето са: Википедиа
« Poslednja izmena: 04. Mar 2012, 13:21:14 od cg_ac »
IP sačuvana
social share
"Narod je glup, a sad se buni zato što je glup. Pa ne možeš i biti glup i bunit' se što si glup."
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Superstar foruma


Nista

Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 82508
Zastava
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 10.0.2
Манастир Беочин, код Беочина


Ne zna se ko je i kada osnovao manastir Beočin. Nalazi se na severnoj padini Fruške gore, na uskom prostoru između šume, potoka i puta koji vodi ka naselju Beočinu.
Posvećen je prazniku Vaznesenja Hristovog (40. dan posle Uskrsa).
Prvi podatak o manastiru zabeležen je 1566-67. u turskim katastarskim defterima. U XVII veku imao je sasvim malu crkvu. Žaleći se kako mu je zdanje razoreno, iguman Longin išao je 1622-23. u Moskvu radi sakupljanja milostinje za obnovu manastira i nabavke bogoslužbenih knjiga i utvari. Očigledno je u to vreme manastir bio pogođen besparicom.
Tokom austrijsko-turskih ratova (1683-95) manastir je najverovatnije stradao. Obnovili su ga 1697-99. monasi koji su, na osnovu odobrenja patrijarha Arsenija III Čarnojevića iz 1697, prebegli iz manastira Rače na Drini. Nakon njihovog dolaska, 1708. je izgrađena drvena crkva.
Sadašnja bogomolja građena je od 1732. do 1740. godine, u tradicionalnom vizantijsko-srpskom stilu s elementima gotike. Izvođači su verovatno bili stranci koji nisu u potpunosti shvatali koncepciju, te su u rešenja unosili strane primese prema svome znanju i navikama.
Ktitor je bio Milivoje Milaković iz Starog Futoga sa svojim sinom Petrom, državnim poštarom (zakupcem poštanske službe) iz Gložana (sela na drugoj obali Dunava, u Bačkoj). Dali su 9.000 forinti, ali kako to nije bilo dovoljno, monasi i narod su ličnim prilozima završili izgradnju tek 1740. Da bi za to vreme kaluđeri imali bogomolju, podignuta je kapela, za koju je carske dveri načinio Dimitrije Janaći. Manastirske konake, delom sa zapadne i južne strane, podigli su igumani Beočina hadži Stefan (1728.) i Hristifor (1741). Oba zdanja spojena su 1765. i dobila oblik slova G. Zapadna kapija i zabat zapadnog krila konaka menjani su prilikom obnove u prvoj četvrtini XX veka. Polukružno završen, volutama ukrašen zabat konaka i krunište kapije zamenjeni su tada stepenastom neogotičkom formom.
Godine 1815. prenete su ovde iz manastira Feneka mošti sv. Stefana Prvovenčanog.
Godine 1875. u manastiru je umro poznati pesnik Jovan Grčić Milenko, koji je i sahranjen u neposrednoj blizini crkve
Manastirski kompleks potpuno je obnovljen 1893, a pomalo izmenjen 1921. i 1987. Danas ga čine: crkva, južno i zapadno krilo konaka i ogradni zidovi sa severa i zapada.

Manastirska crkva je izdužena jednobrodna građevina, postavljena u pravcu zapad - stok. Građevina je saosnovom od kamena, presvedena opekom i omalterisana spolja i iznutra. Stremljenje u visinu, prelomljeni lukovi i osmougaoni stupci protumačeni su kao gotski uticaj, dok se oblik osnove i način gradnje mogu smatrati dalekim odjekom raškog tipa. Docnije (1762), sa zapadne strane dozidani su otvoreni barokni trem s arkadama, stupcima i krstastim svodovima. Portal je postavljen 1787, ktitorstvom Ilije Popovića iz Futoga. Visok, trospratni zvonik je dugo građen (1740-99) i nije menjan pri obnovama manastira, o čemu svedoči nekoliko arhivskih fotografija.

Ikonostas manastirske crkve oslikavali su od 1756. do 1766. godine Janko Halkozović, Dimitrije Bačević i Teodor Kračun. Ktitori su bili Matija Petrović i Obrad Radonjić iz Novog Sada. Tronove za crkvu, završene 1791, rezao je čuveni novosadski duborezac Aksentije Marković, kao lični prilog i uz ktitorstvo Andrije Marcikića, žitelja čerevićkog. Na zapadnom krilu, iznad ulaza u crkvu sa unutrašnje strane, nalazi se jedina zidna slika - „Vaznesenje Hristovo", rad Janka Halkozovića iz 1777. Ilustrujući scene Velikih praznika, majstori beočinskog ikonostasa služili su se predlošcima u ilustrovanim Biblijama ruske ili habzburške štampe. Kompoziciona rešenja su uzimana od manje ili više poznatih slikara renesanse i baroka. „Skamije" (pevnice i pevničke stolove) slikao je 1768. Georgije „Zograf". U severnoj pevnici sačuvan je ceo natpis koji govori o ktitoru i slikaru. Iz njega se čita da su rukom „smirenoga i grešnoga" Georgija naslikane „skamije" za Nedeljka Markovića, sremskokarlovačkog ktitora. Signiranjem svoga rada, slikar Georgije omogućio je da i na soklu ikonostasa slankamenačke crkve identifikujemo njega kao autora.

Stara kapela nad potokom, jugozapadno od manastira, izgrađena je istovremeno sa crkvom, a porušena verovatno posle podizanja nove kapele. U parku u neposrednoj blizini porte, jugoistočno od crkve, prema projektu Vladimira Nikolića, izgrađena je 1905. nova kapela - mala građevina skladnih proporcija i kvadratne osnove, nad kojom se diže kube.

Manastir Beočin je jedan od retkih u Fruškoj gori koji nije razaran u Drugom svetskom ratu. Međutim, mnogo ikona sa ikonostasa manastirske crkve, kao i predmeti iz tada bogate riznice, opljačkani su i odneti u Zagreb (ikone, slike, kujundžijski radovi, biblioteka sa 780 starih knjiga, od kojih 63 rukopisa i štampanih srbulja, rezbarije, gravire, odežde, sasudi, kao i vezena katapetazma monahinje Ane, nastala kraje XIV ili počekom XV veka). Deo ovih predmeta je posle rata vraćen Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

Beočinski manastir, posebno crkva, proizvod je specifične kombinacije više stilskih formi, koje svedoče o poreklu uticaja i uspostavljenim kulturnim vezama.

''До Другог светског рата библиотека и ризница манастира Беочина биле су богате старим и драгоценим предметима од високе уметничке вредности. Ту се чувало рукописно четворојеванђеље, које је писао 1560. године презвитер Цветко из села Годијева, затим једно српско-словенско јеванђеље са минијатурама из 17. века и др. Од старина ту је чувана средњевековна завеса за царске двери, рад монахиње Ане, коју су донели монаси са Балкана, а рад је из 14. или 15. века, затим један сребрни кивот за чување освећеног хлеба, који је радио "грешни Дмитар", златар из Липова 1550. године; један леп путир, три иконе Богородице из 16. и 17. века и др.''  - на једном другом месту се нешто детаљније говори о драгоценостима које је мансатир имао.

Do manastira se dolazi putem od Novog Sada za Beočin, a na ulasku se skreće za Beočin - Selo.





IP sačuvana
social share
"Narod je glup, a sad se buni zato što je glup. Pa ne možeš i biti glup i bunit' se što si glup."
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Superstar foruma


Nista

Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 82508
Zastava
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 10.0.2
Манастир Бешеново, код Башеновског Прњавора


Prema predanju, manastir Bešenovo, čiji se ostaci nalaze na južnom obronku Fruške gore, uz potok Čikoš, u blizini sadašnjeg sela Bešenovački Prnjavor,osnovao je srpski kralj Dragutin krajem XIII veka.

Drugi podaci o osnivanju dovode se u vezu sa polovinom XV veka, kad se pominje 1467, zapisana na zidu kao godina oslikavanja manastirske crkve. No, prvi siguran podatak o postojanju manastira nalazi se u najstarijem turskom popisu Srema (1546), kao i u kasnijijim tokom XVI veka.
Posvećen je sv. arhanđelima Mihailu i Gavrilu (8/21. novembar).
Kada je manastir Vitovnica kod Požarevca - Petrovca na Mlavi stradao od Turaka, njegovi kaluđeri su sa najvrednijim liturgijskim predmetima prebegli u manastir Bešenovo. Među tim predmetima su bili i Četvorojevanđelje, koje je 1557. okovao Kondo Vuk, te srebrna čaša iz 1662, delo kujundžije Luke (ove dragocenosti čuvaju se u Muzeju SPC u Beogradu). Celo XVII stoleće karakteristično je po nemaštini, o kojoj svedoče zapisi o odlascima bešenovačkih kaluđera u Rusiju radi prikupljanja milostinje (1628, 1648, 1670, 1671). Godine 1656. obnovljene su kelije i trpezarija.

Na osnovu vizitacijskog popisa iz 1753, u kojem je detaljno opisana manastirska crkva, zna se da je građevina zidana od opeke, ali se vreme izgradnje ne pominje. U istom popisu govori se i o trostranim manastirskim konacima, za koje je navedeno da su na južnoj strani podignuti 1730. i da su građeni opekom, dok se za konake sa severne i zapadne strane samo kaže da su stari. U popisu je naveden i stari ikonostas, koji je 1770, po svemu sudeći, delimično zamenjen ikonama Vasilija Romanoviča. On je od 1907. do 1909. zamenjen ikonostasom za koji je ikone radio Stevan Aleksić, koji je u istom periodu radio i zidne slike u unutrašnjosti crkve.

Za manastirsku trpezariju Aleksić je sačinio monumentalnu istorijsku kompoziciju  „Spaljivanje moštiju sv. Save" (ulje na platnu, 1909). Posle Drugog svetskog rata ova slika dospela je u Gradski muzej u Vukovaru, u Bauerovu zbirku. U vreme pomenutog popisa manastir je imao 13 monaha i 12 porodica prnjavoraca. Hram je bio snabdeven ukrašenim srebrnim i pozlaćenim stvarima, odeždama od svile, kadife, brokata i atlasa. Od knjiga imao je 22 srpska rukopisa među kojima tri okovana jevanđelja, 12 mineja i četiri prologa, te 52 knjige ruske i druge štampe. Ikona je bilo 46. Manastir je imao pokućstvo, bakarne i gvozdene sudove i burad za vino. Od ekonomskih zgrada bile su kačara, dve vodenice i dve česme. Što se dokumenata tiče, manastir je u to doba posedovao šest carskih privilegija i četiri "parčeta" od sultana i vezira.

Drugi važan popis (1771) svedoči o postojanju visokog zvonika izgrađenog u sklopu novopodignutog zapadnog krila konaka. Prve pouzdane podatke o kapeli u zvoniku, posvećenoj sv. Kiriku i Juliti, čije su mošti čuvane u ovom manastiru (u kivotu načinjenom 1773), pružaju zapisi na unutrašnjem i spoljašnjem zidu kapele iz 1783. Oni govore o živopisanju zidova kapele koje je, kako se navodi u zapisu, izveo Kuzman Kolarić, ktitorstvom Novosađanina Trifuna Jovanovića, u vreme igumana Silvestera. Ikonu s predstavom sv. Kirika i Julite manastiru je 1766. poklonio slikar Dimitrije Bačević.

U literaturi se često navodi da je Kuzman Kolarić (Kosma, kako piše na kapeli) naslikao 1786. ikonostas manastirske crkve. Međutim, jedan objavljeni zapis, na osnovu kojeg se ovo tvrđenje prenosi, stajao je na ikonostasu manastirske crkve, ali se ne odnosi na slikarski rad na ikonostasu, već pominje da "semu kivotu molerskago hudožestva ktitor bist blagopočteni gospodin Luka Kukić, žitelj šanca Laćarka", što bi značilo da je u pitanju slikana dekoracija kivota u kojem su čuvane mošti svetih mučenika Kirika i njegove majke Julite. Natpis je iz 1786, a zanimljivo je i značajno da je slikar signaturu ostavio latiničnim slovima: Kosman Kollarisc moller.

Iako prepravljana u XIX i početkom XX veka, crkva manastira Bešenova zadržala je u osnovi svoj prvobitni oblik jednobrodne građevine raškog tipa sve do rušenja manastira u bombardovanju 1944, a do tada su pozicije tornja, crkve i konaka ogradnog zida sa istoka crkve ostale iste, o čemu svedoči nekoliko fotografija snimljenih između 1885. i 1940.

Tokom rata manastir je najpre samo opljačkan. Zatim su se smenjivale ustaške i nemačke najezde, a i jedinice NOV. Zato je u nekoliko navrata paljen, rušen, miniran, i konačno, 1944. bombardovan. Nemačko vazduhoplovstvo ga je potpuno razorilo. Manastirske starine i dragocenosti raznesene su i delimično izgubljene zauvek. Sačuvani su delovi sa dva ikonostasa i nekoliko knjiga. Čuvaju se u Muzeju crkvene umetnosti u Sremskoj Mitrovici. Ostaci manasira Bešenovo razgrađeni su neposredno posle rata. Cigle i kamen su korišćeni za izgradnju zadružnog doma u selu.

Manastir do danas nije obnovljen, ali je otkrivena osnova crkve i konaka, (na jednoj slici se nazire ostatak zida konaka, skoro u nivou tla) čime je ustanovljeno da je bešenovačka crkva bila krstoobrazne osnove, pravougaonih pevnica i spolja i iznutra, i poligonalne apside. Oltar je bio na svod. Crkva je imala samo jedan ulaz, sa zapada: „vrata jedna oraova sedefom nakićena". (Sačinjeno na osnovu teksta dr Dunđerski Svetozara.)

Do Bešenova se stiže putem od Malih Radinaca (zapadno od Rume) do Crvenog Čota na Partizanskom putu; odnosno od Iriškog Venca i Crvenog Čota, au bešenovačkom Prnjavoru se skreće do mesta na kome su ostaci manastira.

« Poslednja izmena: 19. Feb 2012, 07:36:05 od cg_ac »
IP sačuvana
social share
"Narod je glup, a sad se buni zato što je glup. Pa ne možeš i biti glup i bunit' se što si glup."
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Superstar foruma


Nista

Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 82508
Zastava
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 10.0.2
Манастир Велика Ремета, код Крушедола


Велика Ремета је један од 16 Фрушкогорских манастира. Манастир се налази у источном делу Фрушке горе, у северозападно истоименог насеља и некадашњег прњавора Велика Ремета, у чијем се хатару данас налази. Манастир просторно иадминистративно припада општини Ириг.

Манастир је посвећен светом Димитрију са црквом посвећеном овом свецу. У оквиру манастира су и две капеле: Св. Јована Крститеља из 18. века и Успенију Пресвете Богородице 1970. године.
-------------------------------------------------------------------------
По предању манастир је основао краљ Драгутин када је у лову пао са коња и остао трајно хром и предао власт свом брату Милутину. Према првим званичним подацима Велика Ремета се помиње 1562. године први пут. Постоји и један писани податак из 1509. године да је изасланик-калуђер деспотице деспотице Ангелине Бранковић долазио у манастир посвећен светом Димитрију (а манастир је њему посвећен).

Данашњи манастирски комплекс је веома стар и сматра се да је његова градња започета још у 15. веку. Барокни звоник придодат му је 1735. године посвећен рођењу св. Јована Претече. Фасада цркве прилагођена барокном изгледу у периоду 1733-53. Нове иконе за иконостас израђене су у првој половини 18. век. Међутим, престоне иконе су старије. Ове иконе су сликали 1687. придворни руски зографи Леонтије Стефанов, Јоан Максимов и Спиридон Григорев.

На почетку Другог светског рата у манастир улазе и у њој остају усташке јединице све до пролећа 1943. године, тако да када је комисија загребачког Музеја за умјетност и обрт 10.09.1941. године дошла да попише имовину манастира и да је однесе у Загреб. Она је преузела свега 60ак предмета, што говори да су остала добра била покрадена и уништена. Када су са пролећа 1943. године усташе напуштале манастир, они су га и спалили.

Велика Ремета је коначно обновљена 1982. године



IP sačuvana
social share
"Narod je glup, a sad se buni zato što je glup. Pa ne možeš i biti glup i bunit' se što si glup."
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
1 ... 16 17 19 20 ... 32
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
nazadnapred
Prebaci se na:  

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.  

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: Naša mreža :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: Triviador :: Domaci :: Morazzia :: TotalCar :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: 011info :: Burgos :: Alfaprevod

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.117 sec za 17 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.