Манастир Девич, код Србице

Манастир Девич - Дреница (јужно од Србице) - црква Ваведења Богородице, подигао је деспот Ђурађ Бранковић око 1434. године у спомен оздрављења кћери-девице по чему манастир добија име. Подигнута је на месту црквице првог ктитора Св. Јоаникија (Јанићија). Манастир Девич је обнављан неколико пута и састоји се од више цркава посвећених Ваведењу Богородице, Св. Јоаникију и Св. Ђорђу. Манастир је имао четири храмовна дела која су опљачкана, оскрнављена, минирана и разорена заједно с конацима од стране шиптарских нациста 1941. године, када је Италија окупирала Космет. Манастир је имао богату збирку рукописних и штампаних књига. У Девичу је постојала и преписивачка радионица. Изгореле су све старе девичке књиге и иконостас са иконама, како из старијих векова тако и из XIX и XX века. Тада је срушена и испосница Св. Јанићија Девичког на северном брегу од манастира и Источник у јарузи ниже манастира. Фреске су из XV века. Поред лика Св. Јанићија Девичког у одећи великосхимника и са очуваним натписом у коме стоји да је онпрви ктитор места сего, очуван је и лик Св. Акакија и композиције Свадба у Кани Галилејској и Исцељење раслабљеног. Затим постоји други слој фресака из XVI века као и трећи из XIX века. Манастир је имао земљу у Лауши, Лудовићу, Лепини на Косову, Бичи у Метохији, виноград у Великој Хочи, куће и дућане у Вучитрну, воденице, конаке, пекару, млекару... Укупно 60 хектара земље и 250 хектара шуме.

Крајем јуна 1999, одмах након повлачења југословенских снага безбедности са Косова и доласка француских снага КФОР-а, манастир су напали албански екстремисти тзв. "ОВК" (УÇК). Пошто су окупирали манастир, три дана су систематски демолирали, оскрнављивали и пљачкали ову светињу. Монахиње са својим духовником, о. Серафимом, физички су злостављане, а неке од њих су повређене.











]

Манастир Драганац, код Гњилана

Недалеко од Прилепца родног места кнеза Лазара, на путу од Гњилана ка Новом Брду у прелепом планинском крају, окружен брдима прекривеним шумом, налази се манастир Св. Архангела Гаврила, народу у овом крају познат као манастир Драганац.
Mанастир Св. Архангела Гаврила је задужбина кнеза Лазара из 14. века, па је село Драганац добило име по кнежевој кћерки Драгани.
Кнез Лазар је рођен неколико километара далеко од овог манастира у селу Прилепац у данашњој општини Косовска Каменица. У неким књигама се наводи да је овај манастир задужбина краља Милутина, а у другим да је овај манастир задужбина Константина, сина краља Милутина.

Манастир у Драганцу није био једини манастир на подручју данашњег Косовског поморавља.. Пре турске окупације на овом делу Косова је било много манастира:
Ново Брдо (Највећи средњовековни град на свету) Прилепац (родно место кнеза Лазара) и Призренац, а у њима задужбине светих краљева: Ваведењски манастир Убожац, Тамница (Речане), Свети Јован (Божовце), Бузовик (Бинач), Св. Спиридон (код Прилепца), Св. Богородица (Божовце), манастир Св. Варваре у Кметовцу, манастир Св. Луке у Крајњем Делу, манастир св. Ђорђа у Трпези (код Витине), манастир у Лештару, седам цркава у граду и подграђу Новог Брда итд. Након пада Новог Брда 1455. сви манастири су порушени.

Након пада Новог Брда 1455. године порушени су готово сви набројани манастири, али је народ и даље посећивао рушевине храмова и на местима где је некада постојао олтар палили су свеће и молили се Богу.
Ни овај као ни многи косовски манастири није поштеђен од турског зулума.
Пре отприлике 130 година манастир св. Архангела је поново обновљен и једини је живи манастир у на истоку Косова.
Данас у овом манастиру борави неколико монаха. Старешина манастира је јеромонах Кирило. Може се рећи да је отац Кирило најзаслужнији за данашњи изглед дворишта манастира.
Данас када на Косову опет страда православни род и православне светиње овај манастир је посећенији него икада.
Манстирска шума која се налази око манастира, стална је мета шумокрадица. Отац Кирило покушава да сачува све што је у власништву манастира. Пријављивао је сваки покушај крађе косовској полицији која никада није имала обзира за ниједан случај који се тиче Срба на Косову и Метохији.

Годинама уназад овај крај је био главно излетиште за све људе из Косовског поморавља. Срби који су се из оближњих села овога краја одселили осамдесетих година, данас се враћају да распродају своја имања на којима свакодневно ничу викендице. На самој раскрсници која води ка манастиру у току је изградња ресторана.
До овог манастира стиже се путем који од Гњилана води ка средњевековном граду Новом Брду преко села Станишор, асфалтом до раскрнице ка селу Драганац одакле је неасфалтирани пут насипан шљунком у дужини од око 2 км.
На овом путу не постоји ниједна ознака о постојању културно историјског споменика, што указује на тоталну небригу косовских институција.
Испред манастира сачекаће вас жубор чесме са хладном и лековитом водом, а неколико метара од саме чесме новоизграђена капија манастира. У дворишту манастира налази се монашки дом, ново изграђени конак, стари већ оронули конак и сам манастир Св. Архангела Гаврила.
На дан манстирске славе у летњем периоду двориште манастира преплављено је верницима, а колона паркираних аутомобила дугачка је и до 2 км . Изглед манастирског окружења најлепши је у летње доба, а новоизграђени објекти само побољшавају слику.
У неколико последњих година овај бисер Косовског поморавља постао је главно духовно стециште Срба у овој највећој српској енклави на Косову и Метохији. Људи у Манастир долазе да запале свеће и да се помоле Богу за здравље.
Сваког дана манастирски изглед бива све лепши, захваљујући житељима ове енклаве и многим дародавцима са стране.
Речима утехе верницима за време у коме живимо монаси овога манастира све више храбре Српски народ да истраје на овом делу Косова.

Манастир Дубоки Поток

Манастир Дубоки Поток се налази на сјеверу Косова и Метохије у општини Зубин Поток, близу засеока Придворица.

Богородичина црква у Дубоком Потоку је подигнута у 14. веку а затим рушена и обнављана више пута: у 16. веку и првој половини 18. века. Манастир је једно време био напуштен, али доласком монаха из манастира Црна Река он се обнавља.

Манастир Дубоки Поток поседује драгоцену збирку старих српских рукописних и штампаних књига:

    Триод посни на пергаменту из 14. века,
    Зборник на папиру из 15. века или почетка 16. века,
    Четворојеванђење из друге четвртине 16. века,
    Зборник (Панегирик) проповеди за празнике од септембра до новембра из треће четврти 16. века.

Од новијих књига ту се чува и сребром оковано Јеванђеље из прве половине 19. века и икона Св. Јована Претече из 14. века.







Преузето са: Википедиа

Манастир Гориоч, код Истока

Манастир Гориоч, метох манастира Високи Дечани, са црквом Св. Николаја, конаком и звоником налази се на Белом камену, северозападно од градића Истока. По предању саградио га је Св. Краљ Стефан Дечански и посветио Св. Николају у знак захвалности за исцељење својих "огорјелин" очију, по чему је манастир и добио име. Првобитна црква из 14. века није сачувана. Она је обнављана у 16.и 18. веку као и почетком 20. века. Реч је о једноставној, једнобродној цркви у којој се чува 11 икона сликаних у 16., 17. и 18. веку. У манастиру се чувала и библиотека средњовековних књига, са вредним рукописима из 14. и 15. века, што је забележио руски путописац Гилфердинг средином 19. века када је неке од књига понео са собом у Русију. Ове књиге данас се чувају у Библиотеци града Петерсбурга. У току Другог светског рата, албански нацисти користили су цркву као затвор и у њој мучили затворене Србе. Остале грађевине у манастиру: конак, звоник и чесма саграђени су касније.

Тренутно је манастир Гориоч женски манастир у коме живи 6 монахиња са настојатељицом монахињом Антусом и старим архимандритом оцем Савом. Манастир Дечани редовно помаже манастир и одржава богослужбени живот. Након рата на Косову и Метохији 1999. године српско становништво из овог краја напустило је овај крај тако да су сестре и о. Сава остали сами без заштите неколико дана. Данас манастир Гориоч чувају шпански војници КФОР-а који помажу сестрама у основним потребама, посебно набавци хране и лекова.

Манастир Грачаница

Манастир Грачаницу је саградио краљ Милутин 1321. године и посветио је Успењу Пресвете Богородице. Манастир се налази у селу Грачаница, 10 km. удаљен од Приштине, административног центра Косова и Метохије.

Историја

Манастир Св. Богородице у Јужној Србији, на левој обали реке Грачанке, десна притоке Ситнице, јужно од Приштине на Косову, задужбина је краља Милутина, његове жене Симониде и сина Стефана. Подигнута је 1321. године и обдарена богатим поклонима као у имању тако и у повластицама. Она је подигнута на месту старе цркве у којој је била столица липљанске епископије.

Време 14. и 15. века био је период велике духовне славе манастира. У Грачаници је живело стотине монаха који су били развили веома интензивну духовну и уметничку делатност. У другој четвртини 16. века ту је било и средиште новобрдског митрополита који је у манастир донео и прву штампарију. Касније, услед великих турских зулума, манастир је напуштен и црква је служила за парохијске потребе. После Другог светског рата, манастир су обновиле монахиње и од тада он служи као женски манастир. Данас у њему живи 20-так сестара које се баве иконописањем, везом, пољопривредом и другим монашким послушањима.

Након рата на Косову и Метохији 1999. године у манастир Грачаницу је пренето седиште епископа рашко-призренског који је морао да напусти Призрен. Манастир је постао не само духовно већ и национално и политичко средиште српског народа овог краја. У њему се свакодневно организују бројни скупови и састанци са међународним представницима са циљем да се обезбеди опстанак и живот српског народа на Косову и Метохији.

Архитектура

Грачаница је један од најзначајнијих споменика старе српске културе. Црква је од тесаног камена положеног у редове двојних и тројних редова опека и има пет кубета и три апсиде. Изведена је у естетском и грађевинско- архитектонском савршенству и врло је складних пропорција.

Црква манастира Грачаница је грађевина са пет кубета са основом уписаног крста, те као таква припада групи првокласних архитектонских остварења свога времена. Спољна припрата је саграђена у крајем 14. века у време кнеза Лазара.

Фреске

У цркви се налазе фреске које приказују родослов династије Немањића, копија из манастира Дечана, затим лик краљице Симониде, жене краља Милутина и кћери византијског цара Андроника II.

У 16. веку припрата је осликана фрескама. Михајло и Евтихије, познати сликари из Солуна завршили су фреске у главној цркви до 1321. Небеска литургија, пророци и еванђелисти су насликани на главној куполи испод фреске Христа Пантократора док се на зидовима наоса могу видети циклуси Великих Празника, Христовог страдања, чуда, прича, Христовог Роджества и Васкрсења, призори из живота Богородице, Св. Николе и Календар светих. Призори који приказују Евхаристију као и старозаветни мотиви налазе се у олтару. Св. Краљ Милутин и његова супруга краљица Симонида, византијска принцеза, приказани су у централном луку као владари којима сам Господ даје власт преко анђела који на њихове главе спуштају круне. Немањићко стабло порекла и Страшни суд су насликани у предњем делу наоса док су и ван припрате сачувани фрагменти фресака из 14. века. Поред осталих фресака значајни су циклуси Васељенских сабора, Акатиста Пресвете Богородице и Рођења Господњег.

На зидовима ове цркве такође се могу наћи и портрети српских архиепископа и патријараха као и погребна сцена грачаничког митрополита Дионисија. Грачаничка ризница је уништена у пожарима 1379. и 1383. У манастиру се и данас чува збирка старих икона, међу којима је значајна икона Христа Милостивог из 14. века која је јединствена по својим димензијама (269 cm x 139 cm). На манастиру је до сада урађено више градитељских и сликарских конзерваторских радова.

Светска баштина

Овај манастир се налази на списку Унескове Светске баштине заједно са још три манастира СПЦ под именом „Средњовековни споменици на Косову и Метохији“.


































Преузето са: Википедиа

Манастир Кончул

На три километра од данашњег града Рашке, код села Кончула на левој обали Ибра, стоји парохијска црква посвећена Светом Николи. Обновљена је на остацима старије цркве за коју се зна да је била у саставу манастира.

Није познато кад је основан ибарски манастир Светог Николе. Први пут се помиње у Студеничком типику, написаном између 1207. и 1215. године, и од тада извори доносе повремене вести о њему. Кончулски манастир уживао је велики углед што доказују подаци да је његов игуман учествовао у избору студеничких старешина и архиепископа Никодима 1318. године. Једно време Кончул је био сдиште епископије а у време Ђурђа Бранковића изгледа и седиште митрополије. У XИВ и XВ веку Кончул је имао свој највећи успон. Из те епохе потичу многи нађени предмети и највечи број откривених надгробних плоча. Све су начињене од доброг камена, а одликује их и изврсна обрада.

Претпоставља се да су манастир и црква порушени у аустријско-турском рату, 1689. године. У сваком случају , црква је била дуго у рушевинама пре него што је обновљена 1861. године. Ово последње је забележено над улазом у постојећу богомољу.

Лево, с оне стране Ибра, пружа се, у заравни, село Гњилица. Изнад њега дижу се обронци планине Рогозна. То је та планина на чијем се врху у средњем веку налазио велики и добро утврђени град Јелач. А на једном брегу, у кога право удара Ибар и прави дубоки вир звани Велики Крш, налази се манастир Кончул, у народу познат као Никољача. Не зна се тачно ни када је ни ко је подигао манастир. У народу кружи прича да је саграђен на десној обали Ибра, у Казновићу (чак се и виде темељи), али да је , уз молитву калуђера, приликом једне опсаде пљачкаша, прелетео на другу обалу. Тако се, бар за једно време (јер и он је разаран), спасао од страдања и рушења, јер нападачи нису могли да пређу набујали Ибар.

Али оно што се поуздано зна о манастиру јесте да је у њему Растко, најмлађи син Стефана Немање, преноћио прву ноћ по свом бекству из Раса на путу за Хиландар. Један његов имењак песник Растко Петровић, пише да су будућег српског писца и светитеља ту на Ибру, можда баш код Великог Крша, једног ђурђевданског јутра опчиниле младе, голе купачице које је он, ловећи, случајно видео. Ни оне га, бестидно лепе, нису зауставиле на путу према Хиландару.

Ту у Никољачи живео је и један од највећих српских средњевековних писаца, архиепископ Данило. Можда је и ту написао своја чувена житија српских владара и духовника, ако не сва оно бар једно. Рашки крај из доба Немањћа нико боље не познаје од Данила.

У манастиру је, судећи по сачуваној плочи, сахрањен и један од јунака из народне песме. Реља Крилатица или Реља од Пазара. То је онај јунак кога песма с Марком Краљевићем и Милошем Обилићем убраја у три “љуте” (најхрабрије) српске војводе. Ни за једног другог јунака народне песме не знамо где је сахрањен.

Манастир Соколица, код Звечана

Иконе настале у иконописачкој радионици у манастиру Соколица красе зидове многих православних храмова и српских домова на свим меридијанима. – Чудотворне моћи извора лековите воде и мермерне статуе Пресвете Богородице

У планинској врлети изнад Звечана, десетак километара од те вароши, окружен албанским имањима и кућама, угнездио се манастир Соколица, једна од значајнијих православних светиња на Косову и Метохији, грађена у 14. веку. Предање каже да га је утемељио, подигавши цркву посвећену Покрову пресвете Богородице, челник Муса, који је био ожењен једном од сестара кнеза Лазара. До данас је непознаница зашто се српски велможа определио да баш на том месту гради свети храм. Ипак, остало је веровање да је то учинио у знак захвалности Богу, што је том крају подарио извор чудотворне и лековите воде, који се налази у непосредној близини манастирске цркве.

Према казивању игуманије Макарије, манастир Соколица чини посебно значајним мермерна статуа Пресвете Богородице, дело непознатог аутора из 14. века, која је некада давно пренета из оближњег манастира Бањска. Пре неколико година била је изложена у Метрополитен музеју у Њујорку, заједно са још тридесетак експоната српске националне и духовне баштине. Статуа Пресвете Богородице је, прича мати Макарија, на тој изузето посећеној и медијски веома добро пропраћеној изложби била својеврсни „амбасадор српске истине” о Космету, „представљала је и наше ново косовско расејање и нашу косовску трагедију”.
– Верује се да има чудотворна својства и да молитве пред њом делују благотворно на брачне парове који не могу да имају деце, односно помаже им да стекну потомство чак и у случајевима када је медицина немоћна. Њена исцелитељска моћ веома је позната и уважавана код Срба, али и Албанци је цене и често долазе да јој се клањају и обраћају да би им услишила жеље – приповеда игуманија Макарија.
Историја Соколице своди се углавном на легенде, јер нема никаквих писаних трагова о њеној ранијој прошлости. Све постојеће грађевине, осим цркве, су новијег порекла. Зна се, међутим, да је почетком прошлог века у манастиру радила школа у којој се описмењавала српска младеж из околних села, а главно црквено здање дуго је служило као парохијски дом. Од 1956. године Соколица је женски манастир у којем обитава двадесетак монахиња и искушеница, са игуманијом Макаријом на челу. Живе у строгом подвизању, молитви, посту, моралној чистоти, послушности и крајњој скромности. Далеко од световног метежа предано брину о манастирском имању, одржавају објекте, дочекују и испраћају госте.
Дуго је ова светиња била запуштена и пуста, таворила је некако и само вољом сила небеских одолевала времену. Међутим, откада је овде стигла мати Макарија, пре седамнаест година, Соколица доживљава истински препород. Све је обновљено, подигнути су нови конак и звоник, уведени струја и телефон, изграђен камени бедеми око манастирског комплекса. Манастиру је враћен живот, а формирање иконописачке радионице умногоме је одредило даљу судбину овог божјег храма чије су монахиње, управо захваљујући игуманији Макарији, постале ненадмашне у сликању икона и то широм православног света. Сестре овог манастира се такође баве и превођењем светоотачких текстова, као и издаваштвом.

Од мати Макарије сазнајемо да је тајне и вештине иконописања понајвише савладала боравећи у грчком манастиру Ормилија на Халкидикију, где је након једногодишњег искушеничког стажа постала монахиња. Ту је и открила да поседује иконописачки дар који већ годинама преноси млађим монахињама. Осликала је, поред осталог, и трпезарију Жичког манастира и Сентандрејску цркву. Иконе рађене њеном руком излагане су више пута у ликовним галеријама у Београду, Франкфурту, Чикагу...
Занимљива је и прича о самом називу манастира Соколица који се налази на истоименом брду повише српског села Рударе.
– Манастир се налази на брду у чијим су шумама соколови вековима свијали своја гнезда и множили се, па и данас их има подоста. Тако је овај предео и добио име Брдо соколова, птица без којих је некада било незамисливо одлазити у лов. Познато је да су овдашњи домаћини још у четрнаестом веку имали обавезу да за своје властелине одгоје толико соколова колико имају синова. Ловци више не користе соколове, али баш на овом брду свио се манастир попут гнезда соколова и отуда назив Соколица – објашњава мати Макарија.

-----------------------------------------------------------

Монахиња са два доктората

Мати Макарија Соколичка (световно име јој је Милица Обрадовић), најпознатија је монахиња Српске православне цркве и веома омиљена широм Косова и Метохије. Осим тога што је ненадмашни иконописац, ауторка је више књига, а бави се и преводилаштвом јер говори неколико светских језика и грчки.
Пре него што се замонашила дипломирала је на Природно-математичком факултету у Београду, да би убрзо потом стекла и звање доктора хемије, па је једно време радила и као универзитетски професор. У Солуну је завршила Теолошки факултет где је, такође, одбранила докторску дисертацију.

-----------------------------------------------------------

Грци чувају манастир

Као и све српске православне светиње на Косову и Метохији које су претекле дивљачком погрому Албанаца у марту 2004. године, и манастир Соколицу од тада даноноћно чувају страже Кфора. Најдуже су овде војници из грчког контингента мировних снага, који се са дубоким поштовањем односе према монахињама, брину о њиховој безбедности, често им и помажу у обављању свакодневних послова на манастирском имању. Грци обезбеђују и нафту за агрегат, тако да манастир нема проблема са снабдевањем електричном енергијом.

Izvor: Politika

Веома леп манастир, нажалост нисам имао фотоапарат при руци да усликам мало манастирски комплекс.
Монахиње су уложиле велики труд на уређењу самог комплекса као и пута до самог манастира који је доста узак. Надам се да ћу неком приликом донети више слика

Манастир Бањска

Манастир Светог архиђакона Стефана-Бањска (1312-1316) налази се под обронцима планине Рогозне, недалеко од града Звечана, покрај истоимене речице Бањске. Задужбина је Св. краља српског Стефана Уроша II Милутина (од 1282-1321. г. на престолу Српске државе), а одређен беше да у њему по смрти почива тело овог богољубивог краља.
Приликом сукоба око престола краља Милутина и краља Драгутина, Милутин позива к себи са Свете Горе оца Данила, бившег хиландарског игумана и карејског испосника. Њему је поверио своју краљевску ризницу, и овога узвео на упражњени престо Бањске епископије, а он одлази у рат. По окончању рата завађена браћа се мире посредством мајке краљице Јелене и архиепископа Саве III, и ту се договорише да зидају манастир Св. арх. Стефана, а старање о томе поверише епископу Данилу, човеку препуном духовне мудрости.

Манастир је постао ставропигијална царска лавра, по реду четврта, одмах иза Студенице, Милешеве, Сопоћана, а престаје бити епископија.
Краљ Милутин га је богато обдарио, о чему сведочи његова краљевска повеља, чиме манастир постаје један од највећих феудалних поседа цркве у средњовековној Србији.
Изграђен је у рашком стилу, по узору на Студеницу, али и са значајним каракетристикама архитектуре XIII века у Србији. На украшеном улазу од клесаног мермера истичу се две куле звонаре, веома високе. На улазу из припрате у наос налазио се величанствен портал, сличан Студеничком, о чијој лепоти донекле сада сведочи Богородица са Христом у наручју у манастиру Соколица. Изнад централног дела уздизала се висока купола добро осветљена, а са бочних страна су простране певнице.

Олтарска преграда је од клесаног мермера у мозаику. Олтар цркве је тролистан и веома простран. Споља је црква била урађена од тробојног глачаног мермера, а прозори у романском стилу украшени рељефима.
Унутрашњост манастирске цркве је била чудо од лепоте, са својим позлаћеним фрескама и мноштвом златних украса и сасуда, те је остало записано у средњем веку: “призренске цркве патос, дечанска црква, пећка припрата, бањско злато и ресавско писаније, нигде се не могу наћи”.

Краљ Милутин се упокојио 1321 г. у Неродимљу, а архиеп. Данило је његово свето тело пренео у Бањску и сахранио. Касније је овде сахрањена и краљица Теодора, мајка цара Душана.
Након три године, због знамења и светлости од гроба Св. краља, извађено је његово тело, потпуно нетрулежно и постављено испред олтара пред Христовом иконом. Службу и житије му је саставио архиеп. Данило, који га велича као исцелитеља од разних болести и заштитника отачаства.

У најезди турака 1389. г. манастир је порушен, а тело Св. краља је пренето у Трепчу и касније 1455. г. у Софију, где и до данас почива у цркви Св. Недеље. Турци манастир претварају у војни логор, где на
месту олтара формирају xамију, а у јужној кули тамниче и злостављају српски живаљ. Такво тешко стање траје до 1912. г., када су Турци протерани из Србије.
1938. г. архитекта Ђ. Бошковић обавља конзерваторске радове и рестаурацију. После II светског рата врше се археолошка истраживања.

Манастир Бањска је започео своју обнову у веома тешком времену за српски народ. Молитвама светих: архиђ. Стефана, краља Милутина и свих светих, после 520 година поново је оживео. Прослава тог догађаја била је 15. августа 2004. г., са светом литургијом на којој је служио његова светост Патријарх Српски господин Павле са још осам архијереја и много свештенства и верног народа.

Манастир Сопоћани

Прошло је скоро седам и по векова од кад је свети Краљ Урош I (1243-1276) подигао манастир Сопоћане. Назив манастира потиче од словенске речи „сопот“ што значи извор , а мисли се на оближње извориште реке Рашке.У средњем веку уобичајени називи обитељи били су „сопотски манастир“ или „дом Свете Троице“.

    Непознато је када се то тачно десило, али је разложно претпоставити да оснивање манастира пада у другу половину Урошеве владавине, не само зато што је његов рано умрли син Стефан, вероватно првенац, сахрањен у Студеници, већ и што су прве деценије његове управе над српском земљом биле испуњене сређивањем унутрашњих прилика након свргавања његовог старијег брата, светог краља Владислава и одбране земље од Грка, Бугара, Дубровчана и Мађара. И ако је на почетку његове владавине била у доста тешком стању, за време владавине овог светог краља Србија је постала једна од најснажнијих држава на Балкану. Материјално благостање обезбеђивали су јој богати рудници злата и сребра као и трговина и многоструке везе са Западом и Византијом. Са друге стране, духовност коју су у земљи засадили његов деда свети Симеон Мироточиви (Стефан Немања), његов отац свети Симон (Стефан Првовенчани) и његов стриц свети Сава, први српски архиепископ, процеветала је у моногоме захваљујући баш светоме краљу Урошу, светој краљици Јелени, светим архиепископима Арсенију, Сави II и Јоаникију I, као и другим образованим људима. Дарежљива рука овог светог краља осетила се на многим манастирима и епископским седиштима, а досегла је и српски манастир на Светој Гори, Хиландар, о чему данас сведоче изврсне фреске и иконе у Хиландару, у призренској Богородици Љевишкој, у Светом Николи код Коршумлије, у Студеници или оне већ скоро сасвим пропале у Богородици бистричкој на Лиму. По жељи светог краља хиландарски јеромонах Доментијан написаће житија његових предака светог Симеона и светог Саве, дела која по лепоти речи и богословском богатству припадају врхунцима наше срдњевековне књижевности. Светог краља су племенитим настојањима следили људи око њега: свети архиепископ Арсеније је подигао цркву Светих апостола у Пећи и украсио је изврсним фрескама, краљев рођак Стефан Вукановић, саградио је лепу цркву манастира Мораче и опремио је још лепшим зидним фрескама, а света краљица Јелена започела је, можда са светим Урошем, цркву Благовештења у манастиру Градцу, грађевину складних размера у споју рашких и готичких облика.


    Круну свих горепоменутих напора представља краљева задужбина Сопоћани, вероватно у седмој деценији XIII века, док је на архиепископској столици седео његов брат Сава II (1263-1271). Замишљен да буде место покојишта краљевог тела по престављењу, манастир је још током изградње уобличен и као породична и као гробница људи најоданијих светом краљу Урошу. На тај начин је дотадашња „скинија српског народа“, Студеница добила достојног наследника у сопоћанском храму. Осим што је за ктитора, светог краља Уроша, припремљен на традиционалном месту, у југозападном наосу цркве, обележен саркофагом од црвенкастог мермера, у сверозападном делу припрате сахрањена је и његова мајка, краљица Ана, упкојила се баш у време када се завршавала црква. У Сопоћанима је сахрањен и свети архиепископ Јоаникије I, верни Урошев сарадник и пријатељ, а његов гроб, наспрем краљевог, надвишен је саркофагом од црног мермера. Одређене заслуге за подизање цркве имао је изгледа и први игуман манастира, нама непознатог имена, јер је и он сахрањен у припрати уз јужни зид, и над његовим гробом се налазио саркофаг са украсима и натписом о покојнику. Недуго по преношењу Урошевог тела у Сопоћане, две њему блиске особе, света краљица Јелена и кнез Ђорђе, млађи Вуканов син, постарали су се изгледа да уз цркву саграде два параклиса, а овај кнез је нешто касније и био сахрањен у сопоћанској припрати.

    Подижући Сопоћане свети краљ Урош је свакако следио пример својих предака, али је у исто време и желео да их надмаши величином и лепотом своје задужбине. Огледа се то пре свега у посвети цркве: Стефан немања је своју задужбину посветио светој Богородици, Стефан Првовенчани своју цркву у Жичи-Христу, као и Владислав (још као принц) у Милешеви, док свети краљ Урош подиже Сопоћане у име саме Свете и Живоначалне Тројице. Црква је замишљена у духу раније српске архитектуре: својом основом и простором она скоро дословно понавља очеву задужбину Жичу, али је надмашује и величином и висином. И Сопоћанска црква је једнобродна са пространим наосом и олтаром са великом полукружном апсидом, док су два простора са стране имала двоструку намену: они су истовремено служили као протезис1 и ђаконикон, али и као засебни параклиси2, посвећени Пресветој Богородици и, највероватније, светом Сави Српском; лево и десно од подкуполног простора налазе се две правоугаоне певнице, а у западном делу цркве пространа припрата из које се улази у параклисе светог Стефана Првомученика, на северној, и светог Симеона Српског на јужној страни. Иконографијом простора поновљена је тако жичка црква али не потпуно: посвећивањем параклиса на јужној страни светом Симеону (свакако по угледу на студеничку спољну припрату) и светом Сави, што се поклопило са краљевим наручивањем њихових нових житија од Доментијана, свети ктитор Сопоћана је желео да у највећој мери прослави своје славне претке.

    Иградња цркве била је изгледа поверена градитељима из српског Поморја, вичним прецизном клесању камена и беспрекорном зидању, којима су били добро познати облици романичке архитектуре. Правилним слагањем квадера од сиге подегнута је грађевина правилних сразмера и строгих облика, упечатљивих обриса и простране доброосветљене унутрашњости. Јединствене масе остварене су чврстим везивањем средишњег вишег и издуженог језгра грађевине наглашеног високом куполом на уском, коцкастом постољу, са бочним просторима покривеним једносливним крововима, свуда на истој висини па је црква подсећала на базилику. У складу са чистим линијама облика првобитно омалтерисаним фасадама, што је било у функцији наглашавања монументалности здања, одабрани су ненаметљиви украси геометријског карактера: двоструке слепе аркадице у поткуполним венцима, мермерне бифоре испод њих и четворостепени портали од белог, финог, полираног мермера. Исти мајстори извели су и све првобитне клесарске радове у цркви, о чему данас само до некле сведоче саркофази и остаци иконостасне преграде. Исти укус и градитељска вештина наслућују се и на тада подигнутим манастирским зградама, сачуваним рушевинама, на трпезарији са кухињом (западно од цркве), на резиденцијалној палати јужно од ње, на келијама и оставама приљубљеним уз оградни зид, који је опасивао читав манастир у виду неправилног круга.

О животу Сопоћана, почев од оснивања па све до разарања, зна се врло мало с обзиром да су историјски извори о томе веома оскудни.По неким детаљиама из житија средњовековних црквених личности можемо закључити тек по нешто.Тако се у житију светог архиепископа Данила II каже, да је дошавши у Сопоћане, као члан краљевске свите, светог краља Милутина, након разговора са једним духоносним старцем манстирског братства, одлучио да крене путем монашког живота, и отишао у оближњи манастир Кончул где се замонашио.

    По предању Сопоћани су током средњег века у Србији били познати по великом броју монаха. Издвојеност овог манастира као и развој оближњег места Трговишта, које је као што само име каже било трговачки центар, условили су и развој самог манастира у материјалном смислу, који је праћен и његовим духовним развојем. Међу ктиторима из поменутог места издваја се тада позната трговачка породица Прибисалића. Процват манастира догодио се током XVI века. Као краљева задужбина и овај манастир је у свом власништву имао велико имање, на основу чега можемо претпоставити да је имао и богату ризницу, од које у самом манастиру није ништа сачувано.“Сопоћански помјаник“ је једно од ретких сачуваних манастирских књига и данас се налази у петроградском музеју. У њему се помиње неколико сопоћанских монаха, између осталих и монах Пахомије, један од састављача помјаника што указује на тадашњу преписивачку делатност манастира.

    О великом броју монаха који је овде живео сведоче многе црквине, испоснице и метоси расути у ближој и даљој околини манстира. Још један доказ у прилог овоме јесте чињеница да је скоро сваки метар ужег манастирског окружења нечија гробница. Археолошки и грађевински радови током којих су ископане многе људске кости то показују. Овде се исцрпљују наша сазнања о средњовековном периоду манастирског живота, нешто више зна се о животу манастира након обнове.


    После 1926 год. kада је манастир обновљен помиње се поп Радоје који је вероватно опслуживао цркву, и надгледао обнову храма, о чему сведочи једна његова стара фотографија са радницима на грађевинским скелама испред цркве. Овај свештеник сахрањен је јужно од олтарске апсиде.

    Током каснијих година помиње се неки монах Јефтимије, као и игуманија Катарина са монахињом Маријом у њеном писму сачуваном у Патријаршији у Београду, где пише о терору над српским народом и њима самима, од стране неправославног живља из околних села. Касније се помиње јеромонах Доситеј, који је умро као жички архимандрит. Често су манастирски конаци били и домови сиромашних породица, у време када у манастиру није било монаха.

    Негде подесетих година у Сопаћене долази једно мало монашко сестринство из овчарских манастира.Ово сестринство ће у манастиру живети све до 1996 год. На челу са игуманијом Даријом. Трпећи сва искушења које је страшно време у коме су живеле са собом носило, ове честите монахиње су уз велики труд, самопожртвованост и уз Божију помоћ сачувале ову светињу. У овом периоду међу свештенослужитељима ове обитељи помињу се јеромонах Сава Чанчаревић, архимандрит Сава Кривокућа као и јеромонах Дионисије Милићевић од којих је на манастирском гробљу сахрањен само последњи међу њима.


    Нови период у животу манастира Сопоћани започиње 1996 год, када по благослову надлежног архијереја, његовог преосвештенства епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Артемија, сестринство из Сопоћана прелази у манастир Гориоч, у Метохији. Исте године, 20 јуна, из Црне Реке долази десетак монаха и искушеника, манастир поново постаје општежитељни, као и што је био у средњем веку, а за првог настојатеља бива постављен јеромонах Петар Улемек (садашњи настојатељ манастира Ђурђеви Ступови). На место настојатеља о. Петар остаје до 1999 год, када место преузима протосинђел Михаило Тошић, који ће на тој функцији бити до 2005 год. Садашњи настојатељ Свето-Тројичног општежића је протосинђел Сергије Палачковић. Данас манастир броји 30 монаха и искушеника.

    Развој манастира увелико је поткрепљен доласком велике светиње у њега. У току рата у Метохији спаљен је манастир Зочиште чувен по великој светињи, делу моштију светих лекара Козме и Дамјана. Како би ова светиња била сачувана преноси се у Сопоћане, где се свакодневно узносе молитве светим Бесребреницима за здравље свих оних који пате од различитих болести и недуга. Небројана исцелења су дарована силом Божијом и молитвама светих Козме и Дамјана, а многа од њих су записана у манастирском летопису. Године 2002 још један благослов Божији дарован је овом светом манастиру. По благослову његовог преосвештенства епископа будимљанског Јоаникија део моштију нашег светог ктитора краља Стефана Уроша I Немањића, из Пивског манастира свечано је пренет у Сопоћане. Од тада је у манастиру обновљен култ празновања овог српског светитеља који је у монаштву носио име Симеон по своме светом деди.

    Уобичајени монашки живот у манастиру као свој центар и основу има заједничка богослужења, са свакодневним служењем божанствене литургије, јер по речима светог аве Јустина Ћелијског манастир је богослужење а монах полушање. Манастир функционише по принципу општежића. Сваки монах у манастиру има своје послушање. Сва монашка занимања: одржавање цркве и благољеепија богослужења, бављење баштованством, воћарством и пчеларством, свакодневни кућни послови, рад у занатској радионици или у уметничком атељеу, имају за циљ задобијање молитве као круне побожног живљења. У манастиру постоје три атељеа: иконописачки, кројачки и дуборезачки.

    Манастир Сопоћани због свог духовног и историског значаја, као и због чињенице да је други ктитор обитељи цар Душан, носи титулу Царске Лавре. Ова титула је у средњем веку била од изузетног значаја у нашој цркви, јер су игуману српских Лаври имали запажену улогу у црквеном животу. Постојала је тачно утврђена хијерархија ових манастира међу којима се Студеница као мајка српских цркава налази на првом месту. После Студенице следи Жича, као некадашње седиште српске архиепископије, одмах затим долазе Сопоћани (мада неки сматрају да је Милешева испред уколико се уброји у Царске Лавре).

    Свеукупни живот манастира тј. монаха у њему своди се на духовну обнову, пре свега личну, а онда и читаве обитељи, како би заблистала слава Сопоћанске Лавре, коју је некада несумњиво имала. На овај начин и кроз живот овог манастира, сведочи се свеспасоносна Истина, о Путу и Животу, који је Христос дошавши донео Собом, што је и главни смисао сваког православног манастира.

Манастир Мушутиште

Манастир Св. Тројица се налази у подножју горе Русенице недалеко од Суве Реке. Нема тачних података о његовом оснивању, мада се сигурно зна да је постојао пре 1465. године од када се почео водити његов стални Поменик (катастих). Манастир је поседовао вредну збирку рукописних књига од 15-18 века. У турско време манастир је више пута пострадао али се у њему никада није гасио монашки живот. Године 1829. манастир је опустео да би поново био обновљен 1837. године. Од 1968-1985 године манастиру је од стране Албанаца у више наврата наношена штета, сестринство злостављано, а виновници никада нису били изведени пред суд. У близини манастира је испосница Русеница из 14. века у којој су живели подвижници анахорити. У манастиру тренутно живе три монахиње. Сестре се баве иконографијом и другим манастирским послушањима. Манастир се налази на посебно лепом месту са кога се као на длану види читава метохијска равница.

Ова древна светиња нашла се под ударом албанских терориста непосредно након завршетка рата. Сестринство је у последњем тренутку евакуисано и данас је прешло у новообновљени манастир Св. Николаја у Кончулу, на северу Косова. Конаци су запаљени већ првих дана након одласка монахиња да би коначно црква била минирана почетком јула 1999. године. Од тада до данас манастир остаје у рушевинама. У међувремену Албанци су потпуно разорили српски део села Мушутиште у близини манастира и сравнили са земљом древну Богородичину цркву из 1314. године.