Манастир Јашуња, код Манојловице

Данашњи храм подигнут је 1499. г. на темељима византијске базилике из 6. века. Ктиторка је била монахиња Ксенија са сестрама Теофом, Мартом и Маријом. Претпоставља се да су оне биле удовице изгинулих Кантакузина. Остао је сачуван ктиторски запис са овим подацима. Манастир је паљен и харан више пута: 1787. г. после буне под Петром Прчићем из Накривањског Чифлука, 1809. г. после буне под Илијом Стрељом и 1841. г. за време устанка ширих размера под вођством Станка Бојаџије. Обнављан 1863, 1866. и 1932. г. када су га населиле монахиње избегле из Русије после Октобарске револуције.

Црква је живописана одмах по изградњи. У наосу су сачувани само мали фрагменти док су фреске у припрати у добром стању, нарочито ктиторска композиција. Унутрашњост је поново пресликавана и дорађивана 1868. г. о чему постоји сачуван запис на улазу у припрату. То је дело живописца - зографа Јована Илијовића из Галичника.

Стари иконостас је био веома вредан, али је нестао (осим једне иконе) 1815. г. Постојећи иконостас је лепо барокно дело из 1834. г. Престоне иконе су оковане сребром.

Иза олтарског дела цркве цркве налази се лепо уређено монашко гробље. Ту су гробови руских монахиња које обновише манастир: игуманија Мелентина, игуманија Вера, сестре Ангелина, Александра, Нина и др. Поред њих су и гробови великих духовника који су служили у овом манастиру: Анатолије, Саватије, Арсеније, Серафим и Иларион. Отац Арсеније био је духовни отац Ава Јустину (Поповићу) из Ћелија.

До 1963. г. у цркви се чувала Чудотворна икона Богородице са првобитног иконостаса. Данас се налази у Музеју црквених старина у Нишу. У списима се помиње и чувени Јашуњски реликвијар из средине 19. века који је представљао изванредан кујунџијско - филигрански рад.

За фреску са спољне, јужне стране храма, на којој су заједно приказани Св. Ђорђе и Св. Димитрије везана је легенда о хајдуцима. Они су се наиме састајали на Ђурђевдан, а растајали на Митровдан, те су манастиру даровали ову фреску.


Настојатељица: монахиња Евгенија
Монахиња Лидија, искушеник Маринко
Адреса: Јашуња, 16252 Манојловице. 

Манастир Светог Јована Крститеља, код Горњег Матејевца

Не постоје поуздани подаци ко је и када саградио првобитну цркву. Претпоставља се да потиче из доба Немањића и да су је саградили монаси неке од многобројних монашких заједница у то време. Помиње се у турским записима 1498. г. као запустела. Стара цркве имала је изглед једнобродне грађевине са кубетом. Полукружна апсида на истоку заузимала је целу ширину брода. Кубе је било споља осмострано са четири прозора. Постојећу манастирску цркву подигао је кнез Милош заједно са нишким епископом Калиником 1840. г. Исте године подигнут је дрвени звоник. Нова манастирска црква има основу у облику триконхоса без кубета, са двема полукуржним певничким апсидама и полукружним олтарским простором. Црква је око један метар укопана у земљу.

Од првобитних фресака са почетка 17. века, данас је сачувана једино композиција Христос у гробу, која се налази у проскомидији. Према натпису на плочи која је узидана између припрате и наоса овај храм су живописали 1869. г. Никола, Радосав, Петар и Раша Крстин.

Иконостас у цркви је значајно остварење наше уметности 19. в. Дуборезна пластика и флорални елементи држе 46 икона и дивне олтарске двери. Изграђен је 1855. г. веома вештом руком.

После Октобарске револуције, већи број руских калуђера настањује се у овом манастиру. Собом су донели небројено вредних књига и црквених предмета. Нажалост све је то нестало у Другом светском рату.


Игуман Илија
(тел. 018/652-266)
Адреса: 18204 Г. Матејевац. 

Манастир Светих Кирика и Лулите, код Димитровграда

Манастир Светог Кирика и Јулите је под заштитом државе као споменик културе (редни број Централног регистра СК 01054). Налази се у селу Смиловци, општина Димитровград. Црква је изграђена је крајем XVIII века, а претпоставља се да је зидана на старијим темељима. Обновљена је 1839. године. Конак је изграђен у првој половини XIX века.

До манастира од села Смиловци води земљани пут дужине око 4 км, проходан само за теренска возила и тракторе. Комплекс манастира чине црква и три стамбене зграде. Манастир је данас напуштен, а сви објекти су тешко остећени.
Црква је зидана ломљеним каменом са испуном од трпанца, а углови су озидани тесаним квадерима. На местима контакта ломљеног камена са блоковима, вероватно услед поремећаја у ослонцима свода, јавиле су се вертикалне пукотине, које се од венца на ниже сужавају. На западном зиду у горњој зони уочљиве су и мање пукотине, фасадни малтер је нестао и у тој зони дошло је до испирања малтера из спојница услед продора воде и измрзавања везива. Кровни покривач је ћерамида којом су замењене првобитне камене плоче и у таквом је стању да, осим оптерећења за сводну конструкцију, не значи никакву заштиту за објекат. На крову и из испуне зидова буја растиње и додатно девастира објекат. Због оштећених и пропалих ћерамида на крову дошло је до продора воде у зидну масу и због тога је на јузној фасади обрушен део лица зида и кровног венца. Венци на западном калкану такође су срушени.
У тешком стању су остаци зидног сликарства у олтарском простору, иконе на иконостасу су јако црвотоцне, а делимично су дуж пукотина, због промена влажности и температурних осцилација, нестали и бојени слој и подлога.
Владичански конак, зидан у духу традиционалне градске архитектуре, са делимично укопаним приземљем, тремом на спрату, са лепо обликованим дрвеним елементима, такође је веома оштећен у целини. Пропадање кровног покривача - ћерамиде, имало је за последицу труљење дрвене, кровне и међуспратне конструкције, као и зидова од бондрука. За сада сви дрвени елементи још стоје на објекту што је веома повољно за израду поузданог пројекта реконструкције и ревитализације објекта.
Монашке ћелије су објекат са стамбеним јединицама на спрату и просторима за припремање, чување хране и обедовање у приземљу. У односу на остале објекте је у нешто бољем стању, јер је кров боље очуван. Дрвени елементи су једноставно обрађени и нису обложени блатом тако да до пуног изражаја долази промишљеност конструктивног склопа и ритам основних елемената конструкције. Објекти имају велике стрехе, зидови од бондрука обложени су блатним лепком и кречени бело као и црква.
Намену трећег објекта тешко је утврдити. Кров је урушен, зидови испуцали, стубови и греде злослутно штрче из обрушеног материјала као опомена и илустрација онога што ће се догодити и осталим објектима, ако се хитно не предузму радови на заштити ове лепе и за историју важне целине. Остали објекти који су били у кругу манастира: конак за народ, конак за госте, пекара, амбар и стаје не постоје више.

Манастир Планиница, код с. Планиница

Мала и неугледна грађевина цркве св. Николе код села Планинице је дугачка 4.7м, широка нешто мање од 3м и висока 3.7м. Има основу сажетог уписаног крста са полукружним апсидама и без куполе је. Живопис је доста оштећен, али оно што је остало представља занимлив пример провинцијског сликарства са почетка XВИИ века. Сачуван је ктиторски натпис који каже: "Извољењем Оца и поспешењем Сина и свршењем св. Духа, овај харм чудотворца Николе поче се сликати месеца апила 8. и сврши се априла 22. код духовника Стефана године 1606.

---

~ Епархија рашко-призренска ~

---

Епархија рашко-призренска је епархија Српске православне цркве.
Надлежни архијереј је господин Теодосије, а седиште епархије се налази у Призрену.

Настанак

Епархија рашко-призренска оформљена је 1808. године спајањем две древне епархије Српске цркве: Рашке и Призренске. Ове две епархије помињу се у повељама византијског цара Василија II почетком почетком 11. века, а 1219. године улазе у састав светосавске аутокефалне Архиепископије жичке. Уздизањем Архиепископије жичке на степен Патријаршије (1346), Призренска епархија постаје митрополија. После 1766, Призренској епархији су припојене стара Хвостанска и липљанска, односно Грачаничка (новобрдска) епархија.

Епископи

Епископи ове епархије од обнове Српске патријаршије (1920) били су:

    Михајло Шиљак (1920—1928)
    Серафим Јовановић (1928—1945)
    Владимир Рајић (1947—1956, администрирао епархијом 1945—1947)
    Павле Стојчевић (1957—1990)
    Артемије Радосављевић (1991—2010)
    Атанасије Јевтић (администрирао епархијом 2010)
    Амфилохије Радовић (администрирао епархијом 2010)
    Теодосије Шибалић (од 2010)

Преузето са: Википедиа

Манастир Пећка патријаршија

Пећка патријаршија - скупина цркава на домаку Пећи, крај Пећке Бистрице, а на улазу у Руговску клисуру-један је од најзначајнијих споменика српске прошлости. У њој се вековима налазило седиште српских архиепископа и патријараха. Од свога постанка у XIII веку Патријаршија је окупљала учене теологе, врсне књижевнике и обдарене уметнике и сви су они у њој остављали сведочанства о свом прегалаштву. Стога је она данас не само старо средиште српске цркве, већ и место где се чува значајна уметничка заоставштина.

Тачно време оснивања матичне цркве у Пећкој патријаршији није познато. Изгледа да је на месту где је сада Патријаршија још за живота светог Саве основан метох манастира Жиче, тадашњег седишта српске архиепископије.

Желећи да средиште српске цркве буде на мање угроженом месту и ближе средишту државе, архиепископ Арсеније I је подигао на овом жичком метоху код Пећи цркву светих Апостола. Убрзо, око 1250. године, по његовом налогу она је била и живописана. Храм се, нешто касније, почео називати и Свети Спас, што је преузето као спомен на посвећење Жиче.

Са северне стране овог најстаријег храма архиепископ Никодим је подигао цркву светог Димитрија око 1320. године.
еценију касније, око 1330, његов наследник, познати књижевник архиепископ Данило II саградио је са јужне стране Светих Апостола храм посвећен Богородици Одигитрији, да би и њему придодао са јужне стране црквицу светог Николе. Испред три главне цркве архиепископ Данило II је потом подигао монументалну припрату, а испред ње високи пирг - кулу. У време архиепископа Јоаникија, око 1345. године, до тада неживописан храм светог Димитрија, добио је фрескодекорацију. Током XIV века су обављене и мање преправке у цркви св. Апостола, па су неки делови храма накнадно исликавани. Од XIII до XV столећа, па и касније, све до XVII века, у црквама Патријаршије сахрањивани су пећки архиепископи и патријарси.
После турског освајања српске државе једно време замрла је жива активност у Пећкој патријаршији, тим пре што је Охридска архиепископија преузела управу над некадашњом српском црквеном територијом. Обнова црквене организације Срба 1557. године удахнула је нов живот манастиру, јер је Патријаршија поново постала средиште српске цркве. Већ 1565, после преправке, живописана је скоро цела Данилова припрата. У исто време обнављају се и иконостаси у пећким црквама и попуњава се ризница. Другу значајну обнову започиње патријарх Пајсије: цркве се препокривају оловним плочама, храм светог Димитрија се архитектонски утврђује, да би 1620/1621. угледни сликар Георгије Митрофановић у њему поновио готово половину фресака. Он је исте године живописао и стару манастирску трпезарију. Нешто касније патријарх Пајсије приступа и делимичној обнови цркве светих Апостола, па је, тада, 1633/1634. украшен зидним сликама западни део храма, у коме су старе фреске доста страдале. Исте године препокривена је и трпезарија. У то доба, средином XVII века, Пећка патријаршија успоставла и везе са руским царством. Њени игумани у Русији добијају поклоне, како у новцу, тако и у штампаним књигама и богослужбеним предметима.

Нова већа обнова Пећке патријаршије збила се у доба патријарха Максима. За кратко време манастирски комплексје ограђен (1672/1673.), живописана је црквица светог Николе (1673/1674.), а потом је израђен иконостас за њу (1677.).
У време аустро-турског рата крајем XVII столећа Пећка патријаршија је прошла кроз тешка искушења
Пећка ризница је тада била скривена у једном кубету манастира Грачанице, али су је, на доставу, 1688. године Турци нашли и опљачкали. Помиње се да је пећко благо било тако велико да га је девет коња одвукло. Када је патријарх Арсеније III побегао у Аустрију 1689. године пећки паша Махмуд Беговић опљачкао је све што се у Патријаршији стекло. Касније је патријарх Мојсије са муком откупио отету земљу, а 1720. подигао је ограду око манастирских здања. У то време, 1722, добила је црква светих Апостола нов иконостас.

Аустро-турски рат из 1737-1739. године донео је такође велике невоље Пећкој патријаршији. У другој сеоби 1739, патријарх Арсеније IV Шакабента преноси у међувремену прикупљене драгоцености у Сремске Карловце.

Током друге половине XVIII и у XIX столећу, у све тежим економским приликама, у Пећкој патријаршији није било значајнијих уметничких подухвата, али се упорно настоји да се манастир одржи. У цркви светог Димитрија поп Симеон Лазовић из Бијелог поља насликао је нов иконостас 1803, а три године потом његов син Алексије израдио је неке иконе за Патријаршију.
Нешто касније, 1831, Пећка патријаршија је била још једном опљачкана, сада од стране Арслан паше босанског. Средином XIX века предузимљиви игумани подижу нова здања у манастиру: 1847 у југозападном делу порте на јазу обнавла се воденица, а 1850. гради се до ње конак. Око 1863. године израђен јс богато резбарен Богородичин трон у цркви Богородице, а 1875. Аврам, син познатог Дича Зографа из дебарског краја, обнавља зидне слике у црквама Патријаршије, посебно у Светим Апостолима. Пећки еснафи са управом манастира 1889. године подижу зид са источне стране порте. Крајем XIX века, 1895, гради се репрезентативни конак у северозападном делу порте, а 1912. настао је нови зид са јужне стране порте.

После завршетка Првог светског рата у Пећкој патријаршији је, после уједињења српске цркве, устоличен први патријарх обновљене Патријаршије, Димитрије 1924. г. Отада се сви српски патријарси устоличују у Пећкој патријаршији. Током 1931. и 1932. године обављени су замашни конзерваторски радови под руководством арх. Ђурђа Бошковића који су Пећкој патријаршији делимично вратили првобитни изглед. И после Другог светског рата у комплексу Патријаршије изведени су, у неколико махова, значајнији конзерваторски захвати и археолошка испитивања. Нови конак, са западне стране од припрате, саграђен је 1981. године.

По старим изворима се зна да је у Пећкој патријаршији, поред цркава, подигнут велики број других здања. Међутим, током дуге и бурне историје Пећке патријаршије нестале су све најстарије, па и оне касније грађевине, саграђене током XVI и XVII века.

Благодарећи једном старом бакрорезу, као и археолошким истраживањима последњих деценија, може се прилично поуздано описати шта се налазило у непосредној близини цркава Патријаршије.

Као и сви стари манастири и Пећка патријаршија имала је сва здања потребна за живот братства. На бакрорезу Георгија Стојановића, који је израдио 1745 по налогу патријарха Арсенија IV, виде се монашке ћелије, конаци за госте, "мађупница" - кухиња са малом и великом трпезаријом, воденица, житница, коњушница, пекарница, врт. Од свих ових здања очувала се као последња пекарница, односно конак са трпезаријама са западне стране припрате, али је та грађевина 1940. изгорела, па се сада виде само њени темељи.

У манастирској порти, идући од данашњег улаза ка црквама, са десне стране су откопани 1965. и 1966 темељи једне репрезентативније грађевине, изгледа најстарије манастирске трпезарије. Осим добро очуваних доњих делова улаза са северне стране и пиластара, приликом ископавања откривени су и остаци фресака. Са леве стране стазе која води ка цркви виде се темељи једног од манастирских конака. Приликом археолошких истраживања пронађени су, што се могло очекивати, исто тако темељи манастирских здања и са источне стране цркава. У том простору посебно, али и другде, нађено је и више старих гробова и гробних плоча. Једна од њих, са уклесаним именом еклисијарха Евстатија узидана је, после откривања, у потпорни зид крај северне стране цркве св. Димитрија.

Цркве и здања око њих били су заштићени великим зидом са пет кула, од којих је једна, такозвана донжон кула на северозападу према Ругову, била посебно утврђена.

Данашња здања која се налазе око цркава потичу из прошлог и овог века: конаци у дну порте са западне стране подигнути су од средине до краја XIX века (изгорели 1981.), звонара сајужне стране саграђенаје 1970, а нови конак у северозападном делу порте довршен је 1981. године.

Стари манастирски комплекс простирао се и изван данашњих зидова. На брду Идворцу изнад данашњег пута, са северне стране од манастира, налазила се такође јака донжон-кула од које су се спуштали, у два крака, зидови са одбранбеним кулама ка манастиру. Сада од трк утврђења има само мало трагова у темељима, док је видљивија једино донжон-кула, чији су доњи делови делимично рестаурисани.

Dodatak by Silvanus

У комплексу Пећке патријаршије се налазе 3 цркве, подигнуте у различита времена, али спојене у једну целину. Код нас је ово јединствен случај, мада је таквих примера у Византији било више (рецимо, Пандократоров манастир у Цариграду, Преподобни Лука у Фокиди). Средишна пећка црква посвећена је Светим апостолима, северна Светом Димитрију, а јужна Пресветој Богородици и све 3 су добиле једну велику заједничку припрату. Подигнуте су у временском распону од око 100 година, од 1230. до 1330. Уз јужну страну цркве Пресвете Богородице, призидана је мала црква Светог Николе.

Црква Светих апостола у Пећкој патријаршији је подигнута вероватно око 1230. године, по жељи светог Саве и у неким изворима се он назива њеним ктитором. Око грађења цркве трудио се архиепископ Арсеније, наследник Светог Саве, па се он и сматра ктитором. Грађена је, како каже архиепископ Никодим у предговору свог Типика (1319) ,,по образу цркве славног Сиона и Светог Саве Јерусалимског''. Подигнута је, изгледа, на остацима старије цркве грађене у духу рашке школе. По облику своје основе слична је Жичи. Олтар је троделан, с полукружним апсидама, посебним просторијама за проскомидију и ђаконик и певничким испустима; првобитна припрата је спојена са наосом. Купола је кружног облика и ослања се на пиластре. По овим одликама Свети апостоли се убрајају у рашке споменике, премда грађевина споља има и чисто византијске црте: лучне венце кубета и зупчасти кровни венац од опеке. Црква је споља била омалтерисана и обојена вишњастоцрвено – попут Жиче.
Живопис Светих апостола је, према натпису у апсиди, завршен заслугом Светог Арсенија, око 1260. године. У полукалоти олтарске апсиде је велелпни Деисис – Христос на престолу, Претача и Богородица – скраћена сцена Страшног суда, постављена овде стога што је црква можда била одређена за сахрањивање српских архиепископа. Изнад Деисиса, у своду испред апсиде, је Причешће апостола у коме је Христос 2 пута насликан како причешћује, посебно својим Телом, а посебно својом Крвљу. У доњој зони, испод Деисиса, налази се Приношење Жртве. У овој композицији Свети Сава је први пут у нашем живопису представљен у низу великих Светих Отаца. У малој апсиди проскомидије је опет приказано Приношење Жртве које врше Свети Сава и Свети Арсеније. Само овде и у Дечанима и нигде више у српском живопису, Свети Василије Велики и Свети Јован Златоусти су замењени са наша прва 2 архиепископа. У куполи је, по жичком узору, насликано велелпно Вазнесење; у калоти је огромни Христос у златној одећи, на дуги у кругу који носе 4 анђела, а на сваком од 7 поља тамбура су по 2 лика: 12 апостола и 2 арханђела, а на 8 је Богородица Молитељка. Постављање Вазнесења у куполи је била доста честа пракса – налази се у мозаицима Свете Софије у Солуну и Светог Марка у венецији – а имали су га и Свети апостоли у Цариграду. У поткуполном простору су догађаји који су се збили у Сионској горници: Тајна вечера, Духови, Јављање Христа апостолима и Осведочење Томино; на јужном зиду је Васкрсење Лазарево- У проскомидији на северно мзиду доминира Христос, тј. Бог као Старац дана, с Богородицом и анђелима. Иначе, већина сцена у проскомидији су илустрације Књиге пророка Данила, а ликови Светих наговештавали су појаву великих сопоћанских сликара. Сликане на плавој позадини, у тамном колориту, оне се узимају за најлепши пример, али истовремено представљају и крај тзв. Монашког сликарства у српском живопису 13 века. Обе певнице, пиластри и лукови између некадашње припрате и наоса осликани су око 1350. године. У потрбушју лука су пророци и мученици у медаљонима, а на пиластрима су стојећи Христос и Богородица с малим Христом на рукама.
Првобитна припрата пећких Светих апостола, данас западни травеј наоса, живописана је крајем 13 века, можда после преношења седишта српске архиепископије из Жиче у Пећ, око 1292. године. Главна тема је Страдање Христово, насликано на своду, почев од Прања ногу, Јудиног издајства и Салушања пред Аном и кајафом. Сцене су врло живописне, личности међусобно комуницирају, а неке су насликане с профила. На њима први пут у нашем сликарству мртви предмети и архитектура почињу заузимати доминантно место (Анин двор има 3 портала са стубовима и капителима). На западном зиду су велике фреско-иконе Светог Николе и Богородице Милостиве. На јужном зиду сачувани су првобитни портрети Стефана Првовенчаног и краља Уроша као монаха; остали ликови Немањића пресликани су у 17 веку. У овој припрати су сачуване наше најлепше фреске с краја 13 века и оне изначавају крај монументалног стила у средњовековном српском живопису.

Цркву Светог Димитрија у Пећи дозидао је са северне стране цркве Светих апостола архиепископ Никодим, пре 1324. године. Подигнута је у облику сажетог уписаног крста, с тространом олтарском апсидом и осмостраним кубетом ослоњеним на пиластре. Зидана је каменом и опеком; западни травеј засведен је крстастим сводом. Улазни камени портал украшен је византијском рељефном орнаментиком, а прозори имају готичке завршетке. Камени иконостас има декоративне украсе.
Цркве је живописана за време архиепископа Јоаникија, око 1345. године. Радови су поверени сликару Јовану који је, судећи према потпису на грчком језику испод лика Богородице у апсиди, био Грк. И у овој цркви је у кубету насликано Вазнесење. На сводовима и горњим површинама зидова су Велики празници, у чијем распореду има одступања од усвојеног правила на пример, Успење Богородице је на јужном зиду западног травеја. Испод празника су догађаји из живота Светог Димитрија. Рођење Богородице је насликано у олтару. У олтарској апсиди је Богородица Ширшаја небес с анђелима који јој се дубоко клањају. Испод Богородице је Причешће апостола. У крстастом своду западног травеја су 4 сабора – 2 васељенска и 2 српска; на првом Свети Сава проглашава аутокефалност Српске цркве, а на другом Стефан Немања, као великосхимник Симеон, врши устоличење краља Милутина. На јужном зиду су портрети краља Душана, његовог сина Уроша, Светог Саве и архиепископа Јоаникија, ктитора живописа; владари и архиепископ Јоаникије имају необична одела и крзна. Сликар Јован први је у нашем живопису почео да слика витка тела и издужена лица светаца, што је касније постало типично за моравско сликарство.
Цркву Богородице Одигитрије дозидао је, с јужне стране Светих апостола у Пећи, архиепископ Данило II, око 1330. године. Она је типа развијеног уписаног крста са осмостраном куполом на 4 слободна ступца и тространом олтарском апсидом. Прозори су као и на цркви Светог Димитрија завршени на готички начин. С јужне стране ове цркве, Данило је призидао црквицу Светог Николе, са делимично издвојеном проскомидијом и ђакоником, без кубета.
Фреске у Богородичиној цркви израђене су за живота архиепископа Данила II, пре 1337. године. У кубету је Пандократор и Небеска Литургија с Христом Агнецом на трапези и анђелима; пророци и еванђелисти су на уобичајеним местима, у тамбуру и на пандатифима. У апсиди доминира Богородица. Испод ње у Причешћу апостола, уместо балдахина над часном трпезом, насликана је испред часне трпезе црква коју чува шестокрилати Серафим. У доњој зони је Приношење Жртве.
Ђаконик је посвећен Светом Јовану Претечи и у њему су представљени догађаји из Претечиног живота; ту је илустрован и живот Светог Арсенија, наследника Светог Саве. На сводовима и у вишим зонама налазе се Велики празници, нарочито је опширно приказан Христов силазак у ад, с многим појединостима ада које код нас нису нигде више тако насликане. Рођење Христово спада у најлепше фреске 14 века. Испод празника су догађаји из Богородичиног живота; необична је фреска Богородица хранитељка сиротих. У лунети портала насликано је попрсје Богородице, а испред ње Причешћивање Марије Египћанке и Арханђео Михаило са исуканим мачем. У северном зиду направљен је полукружни отвор у коме је камени саркофаг с моштима Светих архиепископа Данила II. Ту на зиду су насликани Арханђео Михаило са исуканим мачем и 2 Света ратника: Јаков Персијанац с турбаном на глави и Свети Меркурије. На западном зиду, налази се портрет ктитора архиепископа Данила II, насликаног – с моделом Богородичине цркве у рукама – како га пророк Данило приводи Богородици на престолу.

Архиепископа Данила II је 1330. године све 3 пећке цркве – Светих апостола, Светог Димитрија и Богородице Одигитрије – повезао у једну целину подизањем велике припрате, првобитно отворене као трем; испред ње је постојала и кула-звоник. Ова припрата у време подизања била је ремек дело наше црквене архитектуре.
Од првобитног живописа припрате сачуван је смао мали део: у југозападном углу пророци с Богородичиним символима, на јужном зиду Богородица Мелекопитателница, на источном зиду Лоза Немањића, изнад улаза у Богородичину цркву је Богородица Живоносни Источник, између Светог Николе и архиепископа Данила II, Арханђео поред улаза, и свеци Козма и Дамјан уз бочна врата. Када су 1561. године у време патријарха Макарија, зазидане отворене аркаде Данилове припрате, већи део површина је живописан. Један од сликара потписао се на штиту Светог Димитрија, изнад улаза у цркву: ,, Рука многогрешног Андреја зографа''. Претпоставља се да је у тој групи сликара био и Лонгин, познати српски иконописац, минијатуриста и песник тога времена.

Преузето из књиге: Прибислав Симић, Црквена уметност, Београд 2000. године, стр. 236-240




































Сликано приликом посете 2013 године
























Сликано приликом посете манастиру 2008 године

Манастир Светих архангела, код Призрена

Манастир Светих Архангела је задужбина српског цара Душана Силног (краљ 1331 — 1346, цар 1346 — 1355), који се налази у кањону реке Бистрице недалеко од града Призрена у Метохији и припада рашко-призренској епархији Српске православне цркве. Грађен је у периоду од 1343. до 1352. године, на месту старије цркве у склопу тврђаве Вишеград као гробна црква цара Душана и сматра се да је представљао врхунац српског сакралног градитељства који је пресудно утицао на настанак и развој Моравског стила. Унутар комплекса, који обухвата површину од око 6.500m², се налазе две цркве посвећене светим Архангелима (која је била Душанова гробна црква) и светом Николи, које су грађене у рашком стилу, иако, попут Дечана, по времену градње и неким елементима припадају Вардарском стилу. Манастир је након доласка Османлија 1455. године, опљачкан и зарушен, да би 1615. године био до темеља порушен, а његов материјал је искоришћен за градњу Синан-пашине џамије у Призрену. Комплекс је археолошки истражен 1927. године, његови остаци су конзервирани након Другог светског рата, а током `90 година XX века су настављени радови на њему и он 1998. године поново постаје активан мушки манастир. После окончања НАТО бомбардовања СРЈ и повлачења југословенских снага безбедности, обновљене објекте су припадници ОВК, након доласка КФОР-а, спалили и опљачкали у јуну 1999. године, што се поновило и током мартовских нереда 2004. Цео манастирски комплекс се налази под заштитом Републике Србије као споменик културе од изузетног значаја и у њему данас живи осмочлано манастирско братство које се налази под директном заштитом немачких припадника КФОРа.

Положај манастира

Манастирски комплекс је подигнут на омањем платоу у кањону Бистрице, око 2.5 km југоисточно од Призрена. Сам плато се налази у окуци реке, која га штити са три стране, док је са четврте (југоисточне) стране заштићен оштрим стенама на чијем се врху налази утврђена цитадела Вишеграда. Поред Бистрице је, у доба градње, пролазио каравански пут који је повезивао Скопље са Призреном (тадашње престонице Србије), преко Качаника, Сиринићке и Средачке жупе, а није искључено да је његова траса пролазила кроз сам манастир

Прошлост локалитета пре подизања манастира

Током археолошких истраживања простора манастирског комплекса, најстарији пронађени налази су датирани у енеолитски период, док је извесно да је на овом простору, у млађем гвозденом добу, постојало насеље. Оно није наставило да се развија у античком периоду, али током IV, V и VI века настаје и развија се касноантичко-рановизантијско насеље, за које се сматра да би могло бити заштићено касноантичком утврдом, иако то још увек није потврђено истраживањима. Након овог периода, јављају се налази датирани у X, XI и XII век, док се сматра да је првобитно средњовековно утврђење (које је тада обухватало само петоуглу цитаделу на узвишењу изнад манастира) подигнуто у XII веку. Душанов деда, краљ Милутин (1282 — 1321), је Вишеград са малом градском црквом посвећеном светом Николи, поклонио призренском епископу као уточиште за случај рата, као што је, нешто касније, Маглич био склониште српског архиепископа смештеног у Жичи. Касније је Душан призренском епископу дао три села у замену са тврђаву Вишеград, коју је након тога приложио самом манастиру, повезавши их бедемима у једну целину.

Подизање Манастира Светих Архангела

На месту Душановог манастира, постојао је старији манастир (или црква) посвећен светим Архангелима, који је подигнут пре укључивања тог дела Метохије у Србију, у XIII веку. У њему је Душан оздравио након тешке болести, због чега се одлучио да на том месту подигне своју задужбину.

Припремни радови на изградњи нове цркве су започети 1343. године, судећи према Душановој повељи манастиру светог Петра Коришког издатој 19.05. те године, а освећена је током јесени 1347. године, пошто се Душан 01.08. те године спремао на пут у Призрен да присуствује освештавању цркве, а већ у децембру исте године се налазио на Светој гори. Почетак градње саме цркве се може сместити у 1348. годину, а сви радови су обављани под надзором игумана Јакова, који је касније постао епископ у Серу. Основни радови су приведени крају већ почетком наредне године, јер се у писму једног млетачког трговца из Трепче, од 24.03.1348. године, износи притужба да не може да прода олово из свог трепчанског рудника, пошто је управник трга Трепча добио директно наређење, да по цену свог живота, не сме да изда олово никоме, осим игуману Светих Архангела за покривање манастира. Сматра се да је градња манастира са гробном црквом, пратећим објектима и заштитним бедемима окончана 1352. године, а да је у њему било смештено најмање 200 монаха

Манастир Светих Архангела као царска лавра

Душан је током градње, својој задужбини издао хрисовуљу којом утврдио њен положај међу осталим српским манастирима и њено властелинство, које је обухватало поседе који су се налазили од Шаре до Јадранског мора, а већи поседи су били концентрисани око Призрена, Скопља, Тетова и Скадарског језера. Доделио јој је 55 (укупно 93, са прилозима других села, што је мање у односу на број који је Милутин доделио својој задужбини Бањској, али су крајеви у којима су се она налазила били богатији и напреднији. Поред тога, манастирско властелинство Светих Архангела, чинило је, између осталог и:

    7 цркава са њиховим људима и поседима (земља, виногради, уљаници)
    рудник гвожђа у Топлици
    467 влашких породица
    8 арбанашких катуна
    читав низ занатлија, укључујући и златаре

У склопу манастира је подигнута и болница, а у хрисовуљи се наводи и одредба о обавезном лечењу болесних. Поред тога, манастир је имао право на бесплатно уље (из Бара), со, риба (из Скадарског и Плавског језера), свила, вино, мед и восак, као и приход од призренског трга и царине.

Након своје смрти 20.12.1355. године, цар Душан је сахрањен у посебној гробници, смештеној у југозападном делу наоса цркве светих Архангела, која представља јединствено решење у српској архитектури. Након распада Српског царства, манастир је 1373. године послужио као уточиште дубровачким трговцима из Призрена, који су напустили град у страху од Николе Алтомановића (1366 — 1373)[14], а две године касније је у њему дошло до измирења српске и васељенске патријаршије[1]. Тада су над Душановим гробом српски и грчки свештеници обавили заједничку службу и скинули анатему са самог Душана, а у манастиру је једно време столовао и српски патријарх Јефрем (1375 — 1380, 1389 — 1392)[5]. У једном летописном запису из друге четвртине XV века, наводи се да манастирској цркви нема равне под Сунцем, да њена уметничка обрада и лепота надмашују цркву Христа Пантократора у Дечанима, а нарочито се истиче њен под прекривен мозаицима који представља највиши домет српске средњовековне архитектуре на том пољу. У истом запису се наводи и да се тада говорило да се нигде више не може наћи призренски патос, дечанска црква, пећка припрата, бањско злато и ресавско писаније, чиме су симболично представљени најзначајнији домети ондашње српске државе.

Манастир Светих Архангела током Отоманске владавине

После заузећа Призрена и његове околине 1455. године, Османлије су похарале и сам манастир. Исти писац, који је, свега неколико деценија раније, наводио да манастиру нема равног под Сунцем, након пљачке манастира наводи да је овај практично разорен, што довољно говори о размерама османлијског напада. Међутим манастирски живот овим разарањем није прекинут, али је извесно да комплекс није повратио свој стари сјај и да се налазио у сталном пропадању. Почетком XVII века, обављено је систематско рушење манастирске цркве да би се добио грађевински материјал којим је Синан паша 1615. године подигао своју џамију у центру Призрена, која се такође данас налази под заштитом републике Србије, као споменик културе од изузетног значаја. Не зна се да ли је у доба манастир још увек био активан, али је извесно да је напуштен после 1542. године. Током наредних векова сам локалитет је додатно уништаван разношењем преосталог грађевинског материјала за подизање, како грађевина у самом Призрену, тако и обичних кућа и временом су остаци некадашњих грађевина затрпани наслагама земље. Без обзира на то, положај манастира је остао познат у околном народу, тако да се цео простор повремено налазио на удару пљачкаша који прекопавали рушевине у потрази за скривеним манастирским благом. Нека од народних предања о манастирском благу су прелазила границу фантастике, па је остала забележена и легенда о драгом камену који је красио врх крста на централној куполи. Према њој, он је блештао толико сјајно, да је човек могао по мрклој ноћи да оде тридесетак километара северно, до самог Швањског моста, код кога се налазила стара тврђава, као у сред бела дана.

Локално српско становништво се окупљало два пута годишње у манастирским рушевинама, на летњу (26.07.) и зимску (21.11.) храмовну славу (свете Архангеле). Према речима једног путописца, служба је почињала током ноћи, тако да су једину светлост пружале запаљене свеће, док су народ и свештенство у молитви дочекивали зору

Истраживања манастирског комплекса током XX века

Прва археолошка истраживања локалитета, обавио је 1927. године професор др. Радослав Грујић уз помоћ министарстава вера и војске и морнарице. Током њих су на простору уз Бистрицу откривени темељи:

    главне цркве посвећене светим Архангелима
    мање цркве посвећене светом Николи
    дела конака и других објеката уз бедем крај Бистрице

док су на простору цитаделе Вишеграда обављени мањи истраживачки радови, током којих су откривени темељи црквице посвећене светом Николи и неколико других грађевина. У склопу главне цркве тада су пронађени остаци царске гробнице, унутар којих су откривене кости, за које се претпоставља да су припадале Душану Силном. Оне су две године касније пренете у Београд и сахрањене у посебном саркофагу у цркви светог Марка, док се манастир Светих Архангела не обнови.

Пронађени делови чувеног мозаичког патоса, украсне пластике и живописа су пренети у Музеј Јужне Србије (данашњи Музеј Македоније) у Скопљу, у коме се и данас налазе, док није познато где су завршили остали налази које у својим извештајима помиње Грујић и данас се сматра да су они трајно изгубљени. Поред тога, током транспорта до Скопља, делови мозаичког пода су додатно оштећени.

Непосредно пре почетка радова, уз сам манастирски комплекс је 1926. године започела градња Призренке, прве хидроелектране на подручју Косова и Метохије. Радови су окончани 1928. године, а Призренка је радила све до `60 година XX века, док се данас налази под заштитом државе као споменик културе.


Након Другог светског рата, у периоду од 1961. до 1965. године, настављени су радови на истраживању комплекса, са којима су паралелно текли конзерваторски радови, а на челу истраживачког тима се налазио професоф Слободан Ненадовић. У овом периоду је истраживан источни и североисточни део платоа поред Бистрице на коме је откривен већи део конака, као и трпезарија, а по окончању радова је на месту Душановог гроба постављена мермерна плоча. Руководилац каснијих истраживања Михаило Милинковић је изнео озбиљне замерке на методе истраживања у овом периоду, које су, према његовој оцени, биле искључиво архитектонског карактера и нису биле у складу са археолошким принципима. Поред тога, он је указао на то да материјални налази нису издвајани и сачувани, већ су са осталим материјалом бачени у Бистрицу. На западном улазу у манастирски комплекс је 1968. године подигнут камени мост преко Бистрице који га је повезао са магистралним путем који пролази другом обалом реке, а током `70 година су настављени конзерваторски и рестаураторски радови.

Почетком `90 година се јавила идеја о обнови манастирског комплекса, за шта је један од предуслова било обављање додатних археолошких истраживања на том простору. Током 1992. године су изведена сондажна истраживања, након чега су, током наредне две године, уследила обимнија систематска заштитна истраживања, под руководством др. Михаила Милинковића.

Обнова духовног живота и напади на манастир

Обнова манастирског конака са радионицом и капелом посвећеном светом Николају Жичком, започела је 1995. године, а 1998. године су окончани радови и он је поново постао активан мушки манастир. Обнова једног конака је представљала почетак пројекта о обнови комплетног манастира и његовог претварања у седиште рашко-призренске епархије.

Већ наредне године, дошло је до НАТО бомбардовања СРЈ која се окончала повлачењем југословенских снага безбедности из јужне српске покрајине. Свега неколико дана након доласка немачких припадника КФОРа, припадници ОВК су средином јуна 1999. спалили и опљачкали обновљени конак, а једног од монаха, оца Харитона, су киднаповали у Призрену. Његово обезглављено тело је пронађено у лето 2000. на једном призренском гробљу и сахрањено у манастиру Црна Река у коме се замонашио, док његова глава никада није пронађена. Преостало манастирско братство је после његовог киднаповања напустило манастир, али су се након месец дана вратили у његове остатке.

Манастирски конак је обновљен уз помоћ Срба из Средачке и Сиринићке жупе, тако да је прослави 650. годишњице постојања манастира 26. јула 2002. присуствовало скоро 1.000 Срба. Овај јубилеј није прошао без инцидената, јер су Албанци у Призрену организовали протесте против њиховог доласка, а на тврђави Вишеграда је дошло до експлозије бомбе. Током мартовских немира 2004, манастирски комплекс се поново нашао на удару албанских екстремиста, иако се практично налазио у склопу базе КФОР-а. Цео конак је спаљен и разрушен, као и звоник и дуборезачка радионица, а страдала је и плоча на гробници цара Душана која је сломљена, док је сама гробница оскрнављена. Манастирско братство је претходно евакуисано, да би се већ у априлу вратило и наставило живот у шаторима и контејнерима које им је обезбедио КФОР. Након тога је уз помоћ локалних Срба започета обнова југоисточног дела конака, која је окончана у новембру исте године.

У манастиру Светих Архангела је 26. јула 2005, уз јаке снаге КФОР-а, организована прослава манастирске славе и 650. годишњице смрти цара Душана. Прослави је присуствовало неколико стотина Срба, међу којима су се нашли црквени великодостојници и државни функционери, а целу прославу је директно преносио други програм државне телевизије. Поред обновљеног конака, једно време се налазила велика репродукција слике Паје Јовановића „Проглашење Душановог законика“, изнад које је истакнута застава Србије. У мају 2007. је објављена студија о обнови целокупног манастирског комплекса, за коју је процењено да је потребно око 10 година и 8.326.000 евра

Утврђење

Манастирско утврђење, познатије као Вишеград (турски К`з-Кале) или Призренац састоји се из два дела:

    Горњег Града односно цитаделе, који је подигнут у XII веку пре градње манастира
    Доњег Града, који је подигнут у XIV веку око манастирских цркава

између којих се налазе два бедема (средњи и доњи), постављена паралелно са падином.
Поглед на нови конак и донжон кулу Горњег Града

Горњи Град има основу издуженог петоугла са по једном кулом у сваком темену и смештен је на узвишењу (око 680m нмв) које се уздиже 150 метара изнад нивоа Бистрице. Природно заштићен оштрим стенама које се са три стране спуштају ка Бистрици (североисточне и северозападне) и малом потоку (југозападне), док се четврте (југоисточне) спуштају ка превоју који раздваја узвишење од остатка планинског масива. У њега се улази кроз Донжон кулу смештену на његовом, најприступачнијем, источном крају, која је приближно квадратне основе. Све четири стране су јој од камена, као и степенице којима се пело на више спратове, тако да она данас представља најочуванији део утврђења.  Поред кула, у склопу Горњег Града се налази црквица посвећена светом Николи димензија 5.5 са 3 метра, тамнице и неколико других зграда. Сви ови објекти су сачувани само у темељима, а откривени су током истраживања обављаних 1927. године. Горњи Град је поседовао и цистерну за воду, која је 1993. године откривена уз западни бедем који је на том делу премазан слојем компактне глине, дебелим од 30 до 40 cm, иза кога се налазио тзв. филтер (слој песка и шљунка), што је класичан пример цистерне у средњовековним тврђавама. Данас се на простору Горњег Града налазе стационирани немачки припадници КФОРа.

Горњи Град је повезан са Доњим, бедемима који се спуштају низ стрму падину. Простор између њих је додатно ојачан са два бедема постављена паралелно са падином:

    средњи (око 615 m нмв)
    доњи (око 585 m нмв)

са по једном квадратном кулом смештеном на местима њиховог спајања.Источни бедем се спушта од Донжон куле ка североистока до југоисточног темена Доњег Града. Западни бедем полази од северозападне куле Горњег Града (врх петоугла) и спушта се ка северозападу до куле средњег бедема, пратећи гребен који се спушта ка Бистрици. Од ње се окреће ка североистоку до истурене куле Доњег Града, на речној обали.

Доњи Град има основу неправилног, приближно једнакокраког, троугла са краковима окренутим ка Бистрици и основом окренутом ка стрмој падини и цитадели. Темељи бедема су постављени у саму реку, а са унутрашње стране њиховог већег дела се налазе конаци и друге помоћне зграде. Главна капија је смештена на северозападној страни, у засебној кули испред које се налази камени мост преко Бистрице. Несупрот њега, налази се, нешто мањи, помоћни улаз. Поред конака смештених уз бедем, унутар Доњег Града налазе се:

    главна црква посвећена светим Архангелима, у средишту комплекса
    мања црква посвећена светом Николи, у јужном делу комплекса, уз стеновиту падину
    монументална трпезарија, у западном делу комплекса, уз стеновиту падину

Већи део бедема Доњег Града, као и објеката у њему, је зарушен до нивоа темеља, изузев југоисточног дела, уз мањи улаз, у коме се налази обновљени део конака.

Прилаз манастирском комплексу са западне стране, брани тврђава Каљаја, која се уздиже над Призреном, на улазу у кањон Бистрице.

Црква светих Архангела

Главна манастирска црква је посвећена светим Архангелима Михајлу и Гаврилу и подигнута је као гробна црква Душана Силног. Данас је зарушена до нивоа темеља, али се на основу археолошких налаза и других цркава сличног типа, може реконструисати њен изглед.


У питању је тробродна црква са основом уписаног крста (28.50 x 16.75 метара) (за разлику од осталих представника Рашког стила код којих је основа једнобродна грађевина са куполом) над којом се уздиже дванаестострана купола постављена на четири стуба носача и по основи је идентична цркви манастира Бања код Прибоја, који припада Вардарском стилу. На њеној западној страни се налази отворени нартекс (трем) са три лучно засвођена отвора, окренута ка западу и по једним ка северу и југу, при чему је сваки од њих украшен парапетним плочама, док се над самим нартексом уздиже калота. Источни крај цркве формирају три олтарске апсиде, при чему су две бочне мање и тростране са спољне стране, док је централна већа и петострана са спољне стране. Поред централне куполе, пречника 6.4 метра, на основу фрагмената мањих димензија, може се закључити да је имала и четири мање куполе, постављене над угловима цркве, што је карактеристика византијске архитектуре, која је прихваћена у црквама Вардарског стила. Око целе цркве налази се сокл (узвишење), укошен упоље, чиме је спречено продирање воде у темеље цркве, а самим тим и продор влаге у њену унутрашњост. На основу постојећих налаза, немогуће је са сигурношћу утврдити висину цркве, али се процењује да није била нижа од Дечанске.

Спољашњост цркве је, попут других владарских маузолеја (Студеница, Бањска, Дечани) обрађена у стилу романике и готике. Њене фасаде биле су направљене од тесаног мермера, наизменично поређаног у редове беле и црвене (плавичасте/љубичасте) боје, док су их два кордонска венца (водоравно постављени украси око цркве) делила на три зоне.

Декоративна пластика је била неизоставан елеменат владарских задужбина, тако да се ни Свети Архангели не разликују по томе. Током истраживања комплекса, пронађено је 1685 фрагмената декоративне пластике (на подручју обе цркве), који међу собом варирају темама (анђели и светитељи, људске главе, зооморфни и биљни мотиви). Међу њима свакако треба издвојити скулптуру мушке главе, за коју се сматра да је део фигуре самог Душана Силног, која се налазила над његовим гробом. Поред ње, претпоставља се да су постојале фигуре лавова (испред портала), као и скулптуре Душана и његовог сина Уроша (1355 — 1371), како клече (у линети) испред приказа Богородице са Христом у наручју, коју чувају архангели Михајло и Гаврило. Иако се овај мотив често сусреће у византијској иконографији, он је најсличнији фрескама самог Душана и његовог оца Стефана (1322 — 1331), на истом месту Дечанима, који је рађен свега неколико година раније[15]. На предњој (западној) фасади цркве, налазила се велика камена розета, која ће касније постати неизоставни елеменат Моравског стила, који је настао под утицајем управо Светих Архангела. Капители стубова се такође одликују богатом орнаментиком романичког и готичког стила, а неки од њих, налазе се данас у Синан пашиној џамији, као стопе (базе) стубова.

Унутрашњост цркве била је живописана, али су откривени само мали делови некадашњих фрески. Без обзира на то, они довољно говоре о лепоти и монументалности некадашњег живописа[22]. Један фрагмент на коме су приказане главе двојице светаца, налази се данас у Народном музеју у Београду. У унутрашњости цркве се налазио камени иконостас, који је делио њен олтарски део, од њеног остатка.
Мотив змаја са Призренског патоса (Црква светог кнеза Лазара на Љубићу код Чачка)

Призренски патос, како летописци називају мозаични под главне цркве, представља најлепши и најпознатији део Душанове задужбине, који је јединствен, не само на тлу Србије, већ и на целом српском простору. Чине га велике мермерне плоче, на којима се налазе поља геометријских облика, унутар којих се приказане представе разних фигура, геометријски сложених форми и животиња (змајеви, грифони, лавови, птице, рибе и друге). Простор око фигура је испуњен мозаиком, док су оне саме урађене у плитком рељефу. Паралеле за геометријске украсе могу се наћи у романичким црквама јужне Италије, Сицилије и Свете горе (црква у Хиландару), док се сличне представе животиња могу наћи у цариградском манастиру Пантократора (данас Зерек џамија), као и у фирентинском Баптистеријуму и цркви Сан миниато ал Монте.

Душанова гробница

Душанова гробница се може оквирно реконструисати на основу пронађених остатака и сматра се да представља јединствен случај међу гробницама српских владара. Смештена је у југозападном делу цркве, на месту на коме се данас налази надгробна плоча, изнад празног гроба (Душанови остаци откривени 1927. године са данас налазе у посебном саркофагу у београдској цркви светог Марка). За разлику од устаљеног сахрањивања српских владара у мермерном саркофагу над којим се налази његов фреско-портрет, Душан је сахрањен на начин инспирисан западном фунералном праксом, највероватније млетачком. Над његовим гробом се налазила скулптура самог Душана у лежећем положају, карактеристична за западне владаре. Била је израђена од белог мермера, а сматра се је сама гробница била украшена још једним његовим скулптуралним приказом, смештеним уз њену западну страну, као и његовим грбовима и знамењем.
Краљевски гробови западног типа (гробови француских краљева (Теодорик I и Карло Мартел) из катедрале Сен Дени)

Између саме гробнице и јужног зида цркве, налазио се, постављен на малим аркадама са стубићима, камени фриз чије су илустрације пратиле тематику околног живописа. Поједини капители, који су сачињавали гробницу, уграђени су касније у Синан пашину џамију у којој се и данас налазе у склопу терасице. На зидовима око саме гробнице, налазиле фреске владара, као и ктиторски портрет самог Душана, у прилог чему говоре пронађени фрагменти фрескописа који су украшени златним листићима и елементима карактеристичним за владарске приказе.

Над празном Душановом гробницом је 1965. године постављена мермерна надробна плоца, коју су албански екстремисти порушили током Мартовског погрома, оскрнавивши при томе саму гробницу. Током XX века је у манастирском комплексу био постављен и споменик Душану Силном, који је такође уништен након доласка снага КФОРа.

Црква светог Николе

Црква светог Николе је мањих димензија (13.20 x 7.0 метара) и заправо представља сажету верзију цркве светих Архангела, пошто имају исту основу и декоративну обраду. Сам одабир свеца коме је црква посвећена и њен положај (јужно од главне цркве) одговара устаљеној пракси код српских манастира тог доба у којима се јужно од главне цркве подизало светилиште светом Николи, било у склопу саме цркве (као у дечанској цркви Пантократора и призренској Богородици Љевишкој), било као дозидана капела (као у Пећкој патријаршији), било као засебна црквица, као што је случај у Студеници и самим Архангелима.

Грађевина је једнобродна са куполом (коју држе два стуба и западни зид) и једном олтарском апсидом, а и око ње се налази сокл (узвишење), укошен упоље. На западној страни се налази отворени нартекс (трем) са каменом розетом, изнад кога се налази калота, због чега се ова црква сматра узором за двокуполне цркве моравског стила сажетог типа. Њена унутрашњост је, као и код Светих Архангела, била живописана, а његови трагови су откривени на северном зиду нартекса и ниши јужног зида уз олтар. На цркви се посебно истиче параклесион са својим елегантним пропорцијама.

Остале зграде

У југозападном делу комплекса, налази се монументална трпезарија, грађена од камена и цигле, методом украсног шарања, карактеристичном за византијску архитектуру. Сама грађевина има основу слободног крста односно тробродне базилике са полукружном апсидом смештеном на јужној страни, што је јединствено решење међу трпезаријама српских манастира. Њен под је био урађен од камених плоча и данас је мање више обновљен, док су столови били направљени од великих мермерних плоча. Као и остали делови комплекса и трпезарија је већим делом порушена, али је очуванија од цркава и њени зидови, на појединим местима, достижу висину и до 2-2.5 метара.
Нови манастирски конак

Са унутрашње стране бедема уз Бистрицу, налазила се велика целина у склопу које су се налазили манастирски конаци и остали пратећи објекти, која је, попут трпезарије, била изграђена од камена и цигле, што упућује на закључак да су трпезарију, конаке и пратеће објекте радили различити (византијски) мајстори од оних који су подизли манастирске цркве. Један део конака је био обновљен, али је у Мартовском насиљу запаљен и порушен, тако да се цео овај простор налазио у рушевинама, а данас се налази у процесу обнове.

Нови манастирски конак, у који су се монаси уселили 15.12.2004. године, пројектовао је архитекта Ранко Томић, који је за њега награђен на 27. Салону архитектуре у Београду (2005), у категорији Градитељско наслеђе.

Значај и утицај

„Душанова задужбина заузима највише место у средњовековном културном наслеђу Србије захваљујући новинама које је дала у домену архитектуре, декоративне и портретно-фунерарне скулптуре као и у примени подног мозаичког украса.“ (Војислав Јовановић, „Манастир Светих Архађела код Призрена“)

Манастирске цркве се сматрају претечом и једним од главних узора, по којима су прављене цркве Моравског стила, насталог свега неколико деценија након подизања Светих Архангела. Главна манастирска црква је послужила као основ за петокуполне цркве нормалне основе (Раваница, Љубостиња, Манасија и друге), док су оне двокуполне сажетог типа (Лазарица, Наупара, Каленић и друге) узимале цркву светог Николе као основу. Утицај Душанове задужбине на сакралну архитектуру постоји и данас. Тако је, на пример, црква на Убу је рађена по узору на цркву Светих Архангела, док се копије делова Призренског патоса налазе у цркви посвећеној светом кнезу Лазару на брду Љубићу код Чачка, а неки мотиви из њега украшавају и под Херцеговачке Грачанице код Требиња.

Свети Архангели су релативно чест мотив у литерарним делима, превасходно захваљујући свом историјском значају и трагичној историји, али и модерним дешавањима, како на самом Косову и Метохији, тако и у вези са самим манастиром. Манастир се, између осталог, користи као подлога у једној од сцена прве српске историјске драме „Смрт Уроша V“, коју је 1825. године написао Стефан Стефановић.








Преузето са: Википедиа

Манастир Ђурђеви ступови, у Расу

Ђурђеви ступови су манастир СПЦ, посвећен светом Ђорђу који се налази на брду изнад Новог Пазара, у Старом Расу. Ђурђеви ступови су један од најстаријих српских манастира.[1] Манастир је подигао велики жупан Стефан Немања у првим годинама после ступања на престо великог жупана (изградња је завршена 1171. године)[1], а црква је осликана око 1175. године[1]. Манастир је уврштен у светску културну баштину и под заштиом је УНЕСКО-а[1]. Манастир постоји већ преко 830 година, а од тога је 300 година у рушевинама и 40 година се обнавља. Данас је манастир великим делом обновљен[1]. У манастиру живи 4 монаха и 2 искушеника.

О посебном значају манастира, поред старих биографских текстова, говори и изузетан положај манастира подигнутог на самом врху истакнутог узвишења, као и особена архитектура цркве светог Ђорђа са две куле-столпа/ступа који су дали каснији назив и цркви и манастиру - Ђурђеви ступови.

Историја

Манастир је подигао велики жупан Стефан Немања у првим годинама после ступања на престо великог жупана (изградња је завршена 1171. године)[1], а црква је осликана око 1175. године[1].

По писању биографа Стефана Немање, његовог сина Стефана Првовенчаног, манастир је настао тако што се Немања, док је био затворен у једној пећини, заветовао да ће изградити манастир посвећен светом Ђорђу[1].

Игуман манастира Светог Ђорђа је имао истакнуто место у животу цркве а сам манастир је спадао у краљевске манастире у тринаестом веку. Манастир је изграђен на крунским поседима династије Немањића и располагао је знатним властелинством[1].

Други ктитор манастира био је краљ Драгутин који је доградио манастирску цркву и осликао њену припрату. Он је из Срема, где је живео, пренет у манастир светог Ђорђа и ту сахрањен 1316. године. Манастир Ђурђеви ступови је запустео 1689. године, након Аустро-турског рата, када је последњих 16 монаха који су чинили братство напустили манастир и пред Турцима побегли на север. Током наредна два века Ђурђеви ступови су постали рушевина коју су ратови још више разарали[1].

У другој половини двадесетог века почели су радови на истраживању и обнови манастира. Археолошки и рестаураторски радови вођени су између 1960. и 1982. године у оквиру великог пројекта везаног за Стари Рас и Сопоћане, који су скупа од 1979. године уврштени у УНЕСКОву листу светске културне и природне баштине.

Архитектура

Ступови су изграђени карактеристичним стилом који представља јединствену синтезу две градитељске концепције средњега века, византијске архитектуре на Истоку и романске архитектуре на Западу. Црква светог Ђорђа има важно место у формирању ове архитектуре, познате под називом Рашка школа, као грађевина којом започиње ова стваралачка епоха у архитектури средњевековне Србије[1].

Ђурђеви Ступови су грађевина са низом архитектонских и градитељских иновација у градитељству тог времена. Ту спадају карактеристичне куле - ступови, бочни вестибили, елипсаста купола, неправилан облик олтарског простора као и специфично решење централног куполног простора цркве

Фреске

Од првобитног живописа у цркви је остало веома мало трагова. Међутим о њему се знапреко старих фотографија које су настале између два светска рата, као и из првих истраживања (Н. Л. Окуњев). После Другог светског рата један део декорације и фресака је скинут са зидова и пренет у Народни музеј у Београду[1].

У полукалоти се налазио Исус Христос Сведржитељ окружен анђелима. Зидне површине куполе биле су осликане фигурама пророка Илије, Јелисеја, Данила и Захарија Млађег, док су изнад пророка Данила били свети Азарије и Ананија[1]. На западном пару пандатифа налазили су се свети јеванђелисти Лука и Марко, између њих света Керамида, а на јужној и северној страни овог прстена били су медаљони са анђелима. Горња и средња зона посвећене су великим празницима и сценама Христових страдања: Сретење, Крштење, Духови, Васкрсење Лазара, Цвети, Преображење, Издајство Јудино, Успење Пресвете Богородице, Распеће и вероватно, Оплакивање. У доњој зони су били свети ратници и попрсја светитеља. На потрбушју лука пролаза из наоса у припрату, у посебним оквирима су се налазили свети Пров, Тарах и Андроник а испод њих свети Петар и Павле

Конак

Манастирски конак је изграђен 2002. године. Изградња конака је представљала кључни тренутак за обнову манастира. Нови конак је омогућио да се манастир обнови и у литургијском смислу и да се након више од три века у њему опет нађу монаси. Конак је изграђен и реконструисан под руководством Јована Нешковића

Музеј

Испред манастира је саграђена мања грађевина која представља музеј који служи за заштиту и излагање најзначајнијих фрагмената са цркве и других грађевина. Неки од њих сложени су у целину и реконструисани. Тако је и у лапидаријуму реконструисан и најзначајнији, западни портал са цркве са свим фрагментима пронађеним у току радова, међу којима је и натпис о њеном грађењу[1].

Обнова

Обнова манастира траје преко 45 година. Манастир је обнављан у две фазе[1]:

    од 1960. до 1999. године и
    од 1999. године до данас

Године 1960. Народни музеј у Београду је започео систематска истраживања ђурђевих Ступова, а 1960, 1961. и 1962. године већи део манастирског комплекса је рашчишћен и откривени су остаци манастирских грађевина. Године 1964. Републички завод за заштиту споменика је извео заштитне радове на капели краља Драгутина, укључујући археолошка истраживања и чишћење живописа.

Године 1968. настављено је систематско истраживање и заштита споменичког комплекса од стране Завода за заштиту споменика у Краљеву. На свим објектима изведене су мере техничке заштите[1].

Године 1999. године започета је обнова манастирског конака. Приземни делови конака су обновљени старом техником зидања у камену, док је спратни део такође од камена, али са сигом на унутрашњој страни дворишта, како би се означио нови део конака, који само прати основни облик старих конака, али не претставља и њихову рестаурацију. Конак је сада потпуно обновљен и у њему живи 7 монаха и искушеника. Тренутно се прикупљају средства за потпуно обнављање и реконструисање цркве Светог Георгија и њених кула ступова у њиховој пуној висини[1].

Потпуна обнова манастира почела је на пролеће 2001. године са благословом Његовог Преосвештенства Владике рашко-призренског и косовско-метохијског Артемија. Пројекат комплетне обнове манастира још увек је, међутим, далеко од завршетка. Тренутно се прикупљају средства и ради пројекат комплетне обнове цркве и кула/ступова Светог Ђорђа.







Преузето са: Википедиа

Манастир Зочиште, код Ораховца

Недалеко од Ораховца налази се село Зочиште у коме је пре рата живело педесетак српских породица и исто толико албанских.  Сви Срби из овога села су протерани 1999. године.  ''Манастир Св. Козме и Дамјана (познатији као зочиште) подигнут је у 14. веку, а први пут се спомиње 1327. године у хрисовуљи Св. краља Стефана Дечанског.''
Овај манастир ( познатији као манастир Зочиште) уништен је 21. јула 1999. године до темеља пред очима Кфора. Скоро сви Срби са подручја орахвачких села су протерани, а куће и цркве порушене.

У мнастиру Зочиште до 1999. године монашким животом живело је седам монаха. Делови моштију чудотвораца Св. Козме и Дамјана, након прогона од стране локалних Албанаца пренете су у манастир Сопоћани.

Након три године владика Артемије је уз помоћ Кфор-а служио литургију на рушевинама ове вековне светиње. Литургија се уз мали број верника и уз јако обезбеђење Кфора одвијала под ведрим небом и уз псовке и вулгарне повике окупљених Албанаца у близини манастира.


На велику радост овај божји храм у близини Ораховца први је обновљени правосални објекат од преко 150 порушених цркава за осам година.
Отац Петар игуман манастира Ђурђеви Ступови преузео је на себе одговорност за обнову до темеља порушеног манастира у Зочишту.
Обнову манастира помогао је Координациони центар за Косово и Метохију, заједно са људима добре воље широм света.

Велики допринос обнављању овог храма дао је и Италијански Кфор који је задужен за обезбеђење.

Крајем 2006 године радови на обнављању цркве и конака су приведени крају. Мошти светаца су враћене и после осам година налазе се на месту где припадају. На дан Св. Врача 2007 године владика Артемије са свештенством освештао је обновљеним манастир Зочиште.

Данас у манастиру живи 4 монаха, под јаким обезбеђењем италијанског Кфора

Манастир Високи Дечани

Стефан Урош Трећи звани Дечански (1321-1331) родио се 1285 г. као дете Краља Милутина и Краљице Ане, бугарске принцезе удате за српског владара. Још као дете Стефан Урош провео је неко време у заточеништву татарског хана Ногаја. Од 1309 до 1314 био је управитељ Зете (данашње Црне Горе). Са својом првом супругом Теодором, такође бугарском принцезом, добио је два сина Душана и Душмана. Године 1314 дошао је у сукоб са својим оцем који га је неправедно оклеветаног дао ослепити и протерао га у Цариград. Након 6 година, на инсистирање византијског цара, краљ Милутин позвао је свога Сина Стефана Уроша у Србију и измиривши се са њим вратио га у пређашње достојанство. Св. Стефан је свима открио чудо свог исцелења које му је даровао Св. Николај још док је био у Цариграду. Након очеве смрти Стефан Урош је постао краљ Србије.

У току своје десетогодишње владавине Стефан је предводио српску војску у неколико ратова за одбрану отаџбине. Од њих је најпознатији био рат са Бугарима, у коме је на Велбужду, данашњем Ђустендилу 1330 године поразио бугарског цара Михаила Шишмана. У овој бици посебно се истакоа млади принц Душан и његови витезови. Међутим, након победе над Бугарима незадовољна властела подстицала је сукоб младог принца са оцем. Стари краљ је недуго затим био ухапшен и заточен у утврђеном граду Звечан, код Косовске Митровице, где је мученички пострадао од завереника. Након смрти тело светог Краља Стефана је пренешено у његову цркву у Дечанима и положено у мермерну гробницу коју је Светитељ још за живота спремио. Након низа чудеса која је Бог пројавио над гробом праведника и мученика краља монаси су отворили гроб и пред њима су се указале целе и нетрулежне свете мошти. Од тада Српска Црква слави Светог Краља Стефана Дечанског 11/24 новембра.

Стефан Душан, који је био познат и као Душан Силни, рођен је 1308 године. Године 1322 је крунисан заједно са својим оцем Стефаном Урошем као "млади краљ". Након збацивања с власти свога оца 1331, Душан је крунисан као једини суверени краљ Србије. Са својом супругом, бугарском принцезом, а сада већ српском краљицом Јеленом добио је сина познатог као Урош Пети, који је био и последњи владар династије Немањића. Након низа ратних победа, Душан је проширио српску краљевину на југ. У тренутку када је био на врхунцу своје моћи, српско царство се протезало од Јадранског па све до Егејског и Јонског мора. Цар Душан умро је изненада 1355 године и сахрањен је у својој задужбини, цркви манастира Свети Архангели код Призрена који је сада још у рушевинама.
Стефан Дечански, изабравши погодно место за своју задужбину, саградио је манастирски град са јаким кулама, а потом је дао да се изграде монашке ћелије и остале потребне зграде. Поред манастира Стефан Урош је подигао и манастирску болницу која је деловала у Средњем Веку. Градња манастирског храма трајала је 8 година, од 1327-1335. године. Протомајстор храма био је мајстор Вита из Котора, "краљева града" како је остало забележено на једном од портала цркве. Котор је још од Немањина времена био један од важнијих градова српске краљевине. Остале грађевине саградили су локални мајстор Ђорђе са својом браћом Доброславом и Николом. Фреске су завршене 1350 године. Имена фрескописаца нису сачувана. Једино је остало име неког "грешног Срђа" који се потписао над једним стубом у цркви. Судећи по имену али и по стилу сликарства може се закључити да је цар Душан, који је завршио задужбину свог оца, након његове смрти, унајмио сликаре из Приморија, који су припадали тзв. "грчкој школи". Након смрти главног ктитора, Св. Стефана Уроша, Стефан Душан је пренео мошти свог оца у његову цркву. У храму се такође налазе и други гробови властеле, међу којима је и гробница Ђорђа Остроуше Пећпала за кога се верује да је био дародавац фресака у припрати. Историја манастира препуна је разних драматичних догађаја и обрта. Након Битке на Косову Пољу 1389 манастир Дечани, као и цело ово подручје српске државе нашло се изложено нападима турских завојевача.

Крајем 17. века манастир је задесио пожар. Слично је било и средином 18. века. Када је Данило Паштровић Кажанегра преузео управу над манастиром 1764 он га је затекао готово у рушевинама. Једино је црква остала нетакнута. Манастир није имао ни кулу ни трапезу и у њему је живео само један монах. Данило је на себе узео обавезу да обнови манастирски комплекс. Под његовим руководством направљен је и иконостас који је до данас у цркви. Захваљујући његовим напорима манастир је поново оживео. Као резултат његових напора, архимандрит Данило је остао запамћен као други ктитор Дечанског манастира.
Владари ослобођене Србије од самог почетка су увидели историјски и духовни значај Дечанске лавре и овој древној српској задужбини редовно су слали новчану помоћ и друге прилоге. Кнез Милош Обреновић је 1836 помогао да се направи велика трпезарија која је и до данас у употреби. Дарујући олово 1857 Кнез Александар Карађорђевић је омогућио да се препокрије кров цркве. Будући да је српски краљ Св. Стефан Дечански саградио задужбину за себе и своје потомке српски владари новијег времена осећали су посебну обавезу према овој задужбини. До данашњег дана дечанска црква остаје значајна не само због свог величанственог изгледа већ и високог квалитета материјала који је употребљен за њену градњу.
Дечанска лавра је позната по својим бројним светим и чудотворним моштима светитеља. Најпознатије мошти су нетрулежно и цело телео Св. Краља Стефана Дечанског, ктитора манастира, нетрулежна рука Св. Никите Готског из 4. века и вилица Св. Григорија Ниског, брата Св. Василија Великог, из 4. века

Данас манастир живи са јаким братством од 35 младих моанха из свих делова наше отаџбине. Манастирско братство развило је разне монашке активности: дуборез, иконографију, превођење и издаваштво.
И поред своје хуманитарне улоге за време рата у току којег је манастирско братство спасло живот многих косовских Албанаца, данашња албанска заједница остаје претежно непријатељски и агресивно расположена према манастиру као и према Српској Православној Цркви у целини. Манастир Дечани је већ четири године изложен разним врстама притисака, претњи, напада у штампи и говору мржње.

Dodatak by Silvanus

Дечани су најзначајнији споменик српске црквене архитектуре. Цркву посвећену Светом Спасу – Вазнесењу, почео је да зида краљ стефан Дечански 1327. године, а завршио је његов син краљ и цар Душан 1335. године. Протомајстор је био римокатолички монах францисканац (фрањевац) Вита из Котора. Призидању уклесан је на архитраву јужног портала натпис – с потпуним подацима о мајстору и наручиоцима посла – који гласи:

,, Фра Вита мали брат протомајстор, ис Котора града краљева сазида овузи цркву Светога Пандократора, господину краљу Урошу III и својему сину светому и превеликому и преславному господину краљу Стефану, и сазида се за 8 годишта и доспела је с всем црква в лето 1335.''

Црква манастира Дечана је највећа и највиша сачувана грађевина средњовековне Србије. Смештена је у најлепшем крају Србије, испод Проклетија с погледом на метохијску равницу. У архитектонском погледу Дечани су комбинација вишебродне базилике и једнобродне рашке цркве с 1 кубетом. Наос је изнутра петоделан, а споља црква делује као тробродна базилика с 1 кубетом. Олтар је троделни, а припрата тробродна. Црква оставља утисак као да су спојене 3 тробродне базилике, од којих средња најшира и највиша. У унутрашњости, источни травеј бочних бродова су одељени парапетним плочама и на тај начин је на северној страни формиран параклис Светог Димитрија, а на јужној Светог Николе. Засведена је крстастим сводовима изнад којих је дрвена двосливна кровна конструкција с оловним покривачем.
Споља је грађена тесаницима белог и љубичастог мермера, постављеним у хоризонталне редове који се смењују.

У унутрашњости има више мермерних стубова осмоугаоног пресека, с капителима украшеним животињским и људским главама. Такође су и иконостаси, главни и 2 бочна, исклесани у мермеру и богато украшени. Дечански портали, прозори и конзоле су најбогатије украшени скулптурном пластиком. На сва 4 портала – 3 на 3 фасаде припрате и 1 између припрате и наоса – первази и архиволте исклесани су у камену. На западном порталу стубићи се ослањају на лавове, а изнад стубића су грифони: у пољу обухваћеном архиволтом је рељефна фигура Христа с књигом живота у руци и 2 анђела са страна, док је изнад јужног портала Крштење Христово. Прозора има троделних – 1 на олтару и 1 на западној фасади – дводелних 20 и једноделних 10. Најраскошније су трифоре; олтарска је скоро копија студеничке. Оквири су украшени лозицама које излазе из чељусти аждаје или змије. У пољима обухваћеним архиволтама, од којих су нека украшена на готски начин, налазе се исклесане животиње и птице и читаве сцене с људским фигурама. Кровни венац има слепи аркадни фриз с конзолама које се завршавају исклесаним људским и животињским главама.
Дечанска црква је један од ретких српских црквених споменика средњег века који је остао неоштећен. Остале првобитне манастирске зграде су порушене.
За осликавање огромних унутрашњих површина Дечана, Душан је сакупио мајсторе са разних страна, који су фреске у наосу сликали од 1335. до 1348. године, а припрату су завршили тек 1350. године. Ниједан сликар није оставио свој потпис, сем што је ,,Срђ грешни'' записао своје име у параклису Светог Димитрија. Претпоставља се да су сликари дошли из Приморја где  су у то време живели и радии многи Грци.
Дечанске фреске имају, како је одавно речено, енциклопедијски карактер и представљају суму иконографских тема и сликарских решења. Рађене у распону од 15 година, оне доста верно одражавају погледе моћног цара Душана и високообразованих српских архиепископа и првих дечанских игумана на црквену уметност, а истовремено су и 15-годишња историја средњевековног српског сликарства. Сликане површине различитих уметничких израза повезане су у 1 величанствену целину концепцијом распореда утврђеном на самом почетку рада. Усклађене целине су распоређене у неколико зона. У калоти кубета је Пандократор, у тамбуру, пандатифима и олтару су уобичајене теме. У поткуполном простору и на зидовима насликано је више од 20 циклуса. Догађаји из Христовог живота распоређени су у 5 циклуса: Велики празници, чуда, проповеди, приче и страдања Христова. Живот пресвете Богородице илустрован је у 2 циклуса, до Благовести и њени последњи дани и смрт. Посебно је приказан живот Светог Јована Претече. Страшни суд је опширно представљен. Циклуси Књиге Постања (у 46 слика), Прича Соломонових, Књиге пророка Данила, Лозе Јесејеве и Акатиста Богородици ретко се могу наћи у византијском живопису, неки се први пут појављују у Дечанима, а неки су остали јединствени. Од светачких житија, поред Претечиног, у бочним бродовима наоса илустрована су житија Светог Николе и Светог Димитрија, а у припрати је житије Светог Ђорђа, календар, Васељенски сабори и генеалошко стабло Немањића. У најнижој зони наоса и припрате у непрегледном низу поређани су стојећи ликови пророка и светитеља груписаних према ликовима: мученици, преподобни, подвижници, ратници, лекари...На западном зиду изнад Успења доминира Страшни суд. На југозападном ступцу насликан је Христос Пандократор с мачем у руци и текстом ,,Овај мач је уништитељ греха'' (према Матеј 10:34).

Сликању српских светитеља и владара посвећена је посебна пажња. Ктитор Свети Стефан Дечански, с моделом цркве, насликан је покрај иконостаса, изнад свога гроба. За цара Душана је испред иконостаса постављен велики камени престо изнад кога је насликана Богородица с Христом на рукама, а поред ње Свети Симеон-Немања, оснивач српске државе. У југозападном делу храма су портрети Немањића: Свети Симеон-Немања, Свети Сава, Краљ Милутин, Свети Стефан Дечански, Цар Душан и његова породица. Изнад портала у припрати оба ктитора, Свети Стефан Дечански и  Цар Душан, у ставу поклоњења пред великим попрсјем Пандократора којем пружају своје повеље; сцена је настала из византијске традиције сликања цара изнад портала. У припрати на источном зиду је велика фреска Лозе Немањића, од Немање до цара Уроша. Владарска породица је насликана и у јужном олтару пред иконом Богородице Одигитрије у последњој сцени Акатиста Богородици. По угледу на сцену у пећким Светим апостолима, насликани су у апсиди северног брода Свети Сава и Свети Арсеније како врше проскомидију. На западном и северно мзиду припрате су и портрети царске породице, патријарха Јоаникија и игумана Арсенија. Први дечански игуман Арсеније насликан је у олтару, а други, Данило, на ступцу у јужном делу наоса.
На фрескама Дечана машају се различити стилови и правци, почев од монументалног стила друге половине 13. века, заступљеног у куполи и делимично у доњим зонама припрате, па преко изразито наративног сликарства са елементима византијског академизма експресионистичких тенденција и јасних црта реализма видљивог на ликовима светитеља и чланова владарске породице у припрати, с наговештајима појаве новог стила сликарства наших моравских цркава. У новије врме се дечанске фреске доводе у везу с цариградским фрескама сачуваним у јужној капели чувене цркве Христа Хоре (Кахрије џамија). Хиљаде сцена, композиција и појединачних ликова насликаних у Дечанима сачињавају праву ризницу православне иконографије која свакако импонује квантитетом, но не увек и квалитетом појединих дела разних живописаца.

Извор: Прибислав Симић, Црквена уметност, Београд 2000. године, стр. 224-231