Манастир Висока Ржана, код Пирота

На темељима много старије грађевине, данашњи храм је подигнут 1830. г. Црква је у живописном и тешко приступачном пределу саграђена прилозима мештана и црквених великодостојника. Њиховом заслугом је извршена и детаљна обнова манастира 1851. г. за коју је тражена посебна дозвола турских власти у Цариграду.

Живописан је само олтарски простор крајем 19. века. Осликано је и небо у наосу. Иконостас је настао 1852. г. о чему сведочи запис који је видљив на њему. Иконе су сликане у барокном стилу. Име тог свакако врсног зографа није остало забележено, као ни име мајстора који је израдио диван дуборез.

У манастиру се чува неколико вредних икона из 18. века, па се претпоставља да је ова збирка некада била много богатија.

Игуман Сава (Чанчаревић)
Адреса: Височка Ржана, 18306 Пирот

Манастир Ајдановац, код Плане

Манастир Ајдановац припада Епархији нишкој Српске православне цркве и налази се код истоименог засеока, на обронцима Јастрепца, недалеко од Прокупља. Манастирска црква посвећена светом Ђорђу, подигнута је око 1485. године, а живописана 1492. године. У неколико наврата (1887,1907. и 1949) манастир је обнављан и тада је добио конаке и спомен чесму, а радови на конзервацији његовог фрескосликарства и архитектуре обављени су током 1996. и 1997. године.

Манастир Ајдановац се данас налази под заштитом Републике Србије, као споменик културе од великог значаја

Манастирска црква

Манастирску цркву одликује скромна и једноставна архитектура, без украса на њеној спољашњости која је била омалтерисана, а припада групи ретких цркава, које су подигнуте мало након отоманских освајања. Њена основа је једнобродна, са нартексом и отвореним тремом на једној и полукружном олтарском апсидом на другој страни. Над њом је обичан кров на две воде, без кубета или звоника, док се нише у источном зиду користе као ђаконикон и проскомидија.

Живопис у њеној унутрашњости, очуван је делимично, а сматра се да су га радили мајстори са севера данашње Грчке, на шта указују стилске особине усмерене ка декоративном изразу, грешке у натписима и одређена иконографска решења, као света Марина у борби са ђаволом или додавање дечака коњаничкој представи светог Ђорђа. По свом садржају, поред зоне стојећих фигура и медаљона изнад њих, уочљиви су циклуси светог Ђорђа и Великих празника,као и опширни приказ Страшног суда





Преузето са: Википедиа

Манастир Дивљане, код Беле Паланке

Дивљански манастир посвећен је Светом великомученику Димитрију мироточивом, налази се у самом подножју Суве планине, 6км југозападно од Беле Паланке. Задужбина је браће Мрњавчевића из краја XIII и почетка XIV века.

У ропству под турцима више пута је рушена. 1863. г. из пиротске Св. Петке долази протосинђел Агатангел, Грк и обнавља манастир. Убрзо, 1877. г. неверници поново пале манастир. Већ следеће године Агатангел опет почиње обнову храма, али бива убијен недочекавши завршетак обнове 1881. г. Нова црква уз силне материјалне тешкоће и после многих молби министарству грађевина да се дозволи завршетак радова, завршена је и освећена 1902. г, а малтерисана 1908. г. Има одлике приморског стила, што се нарочито уочава на прозорима који имају елементе готике.

За време изградње цркве пуно је вођено рачуна о њеној акустичности, тако да она спада у ред најакустичнијих у Србији, а сматра се да је друга по акустичности на Балкану. После првог светског рата, манастир је био пун руских монаха и монахиња пребеглих после Октобарске револуције због терора нове безбожничке власти. Иконописали су и фрескописали манастир, а молитвено и материјало га још више оживели.

Из старе цркве у нову пренете су четири веома значајне иконе: икона Господа нашег Исуса Христа, Икона Пресвете Богородице, које су из XII и XIV века, икона Светог Димитрија из XIII, и икона Светог Јована Крститеља (Главосек) из XII века.

У склопу манастира осим цркве Светог Димитрија постоји и зимска црква посвећена Светом преподобном Серафиму Саровском, која се налази изнад главне цркве, а двадесетак метара југоисточно од ње налази се нова звонара са три звона, изграђена 1997. године, коју је на Петровдан осветио Владика Нишки, господин Иринеј.

П
остојећи живопис састоји се од 16 фресака, углавном стојећих фигура светаца. Сликане су тридесетих година овог века. Међу фрескама посебну пажњу привлачи фреска Богородице са Исусом (Ширшаја), која се налази у олтарској куполи. Сачувана су два иконостаса, оба из 20. века. Старији иконостас потиче из 1910. г. и сада се налази у манастирској капели. Радиле су га руске монахиње на челу са Олгом Вјазмитловом. Новији, такође врсно дело из 1935. г. резан је и сликан у Београду. Дело је руских монаха.

Иза цркве, између више гробова руских монаха и монахиња, који су имали велике заслуге у очувању овог манастира налази се гроб обновитеља Агатангела.

Владика Николај Велимировић донео је овде део моштију Св. Кирика и Јулите и оне се чувају са посебним поштовањем. Библиотека овог манастира била је најбогатија у нишкој епархији, али су скоро све књиге као и друге драгоцености опљачкали Бугари 1914. г.

Данас од целокупне имовине коју је пре другог светског рата имао, манастир користи само мали део. Издржава се од пољопривреде и сточарства, као и од прилога верника за обнову и изградњу цркве. Молитвено монашки живот у манастиру је веома интензиван и одвија се под духовним вођством јеромонаха оца Тимотеја.

Настојатељица: монахиња Марта (Цветић)
Монахиње: Ангелина, Аквелина, Јулија
Духовник: Јеромонах Тимотеј (Ђорђевић)
(тел. 018/856-151)
Адреса: Дивљане, 18310 Б. Паланка.

Манастир Липовац, код Катуна

Смрћу цара Душана 1355. године почела је слабити централна власт у Србији. настао је процес распадања српског царства који је окончан битком на Косову 1389. године. после Косовске погибије остала је као легитимни управитељ Србије кнегиња Милица, жена кнеза Лазара са пет кћери и два малолетна сина Стеваном и Вуком, која је и управљала преосталом српском државом. Под врло тешким условима добила је од новог турског султана Бајазита (1389.-1403.) гаранције да хришћанска Црква у Србији неће бити гоњена од нових завојеваца и на тим основама је, колико је то било могуће, одржавала српско духовно и национално биће.
Пошто је њен син Стеван, приликом погибије свога оца Лазара, имао тек 12 година, она му је предала власт када је узрастао до пунолетства и повукла се у манастир. И после монашења, као монахиња Евгенија, Милица није престала да и даље помаже својој деци око вођења државних послова. Особито је била од помоћи Стевану који је Србију, иако вазалну у односу на Турског Султана, организовао и држао на завидном нивоу државности. Будући да је, како о томе сведоче савременици деспота Стевана, био један од најблагодарнијих и најпросвешћенијих владара овдашње Европе, духовни живот у Деспотовини не само да је одржаван, већ је и битно унапређен. Уз помоћ своје мајке и брата Вука, деспот Стеван је подигао многе манастире и помогао многе монашке заједнице. И док су славни Немањићи градили манастире и цркве у областима око Рашке и Топлице, у прекосовско време као и за време владавине кнеза мученика Лазара Црквени живот преноси своје тежисте на северозапад у токове Мораве. Тамо се граде нови манастири и оснивају монашке заједнице и то првенствено залагањем и бригом Лазаревића. Велики број монаха из области које су освојили Турци, а бежеци од зулума Измаилцана нашли су уточисте управо у овим манастирима. Било их је из разних области: Свете Горе, Грчке као и Бугарске после пада Трновског 1393. и Видинског царства 1396. године.

За монаштво после Маричке битке у овим пределима Константин Јиречек писе:"За владе књегиње Милице, супруге кнеза Лазара Хребељановића и њиховог сина Стевана Лазаревића (1389.-1427.), осећала се јака популарност монаштва у источним крајевима Стеванове државе, на десној страни Мораве. То је монаштво пустињачког типа. Оно мноштво оснивања манастира дошло је због прилива монаштва из источних предела Балкана, а потом као последица сресних прилика у којима се налазила Србија за владе деспота Стевана Лазаревића. То је крајем XIV и почетком XV века ренесанса у јачању српског монаштва." Без ових, напред изнетих података и околности, не бисмо могли разјаснити настанак манастира Светог Стевана у Липовцу. Тим пре што је један од придошлих монаха у ове крајеве, инок Герман, највероватније и оснивач овог манастира посвећена Преобразењу Господњем. Овоме у прилог иде и тврдња Василија Марковића који каже: "Изгледа да калуђерима имигрантима припада оснивање многобројних наших манастира расутих по планини Мојсињу и падинама Полоњске планине, с једне и с друге стране Бинце, јузно од Сталаћа. Ту се на једном релативном малом простору налази око 25 цркава и црквиста. Најпознатији монаси који су и оснивачи појединих манастира у овим крајевима су Св. Роман, оснивач манастира код Ђуниса, Св. Ромило Раваницки и др. Ако се овоме дода и чињеница да се у пределу између Прилепа и Битоља у планини више села Зрзе у истоименом манастиру налази храм подигнут за време цара Душана посвећен Преображењу, а подигао га је инок Герман са својим иноцима, онда је вероватно да се овде ради о истој личности која се спомиње као оснивач манастира Св. Стевана, тј. да је инок Герман, придошлица из јужних крајева Србије, основао и манстир Св. Стевана код Липовца.
Деспот Стеван Лазаревић - ктитор манастира Свети Стеван
По мишљењу неких наших историографа, а на основу натписа који се налази изнад портала западних врата у цркви манастира Св. Стевана, инок Герман је не само оснивач него и ктитор манастира. Међутим, ово није тачно, инок Герман је свакако оснивач манастира, али не и ктитор, будући да су ктитори били они који су обезбеђивали материјална средства, како за градњу, тако и за издржавање манастира. У овом случају ктитор цркве Преображења био је несумњиво деспот Стеван са својим братом Вуком Лазаревићем.

Северно од храма манастира, на врху планине Лесковик, огранак Озрена, постоје развалине античког града Липовца по коме је и манастир добио име ,а са њим и село у подножју планине. Његова прошлост још није испитана. Неки су географи и историчари узгред и доста површно писали о овом граду без довољно аргумената. Познато је да су се још Византинци а касније и сви други освајачи ових предела користили овим утврђењем. Деспот Стеван Лазаревић је град Липовац обновио и у њему боравио неко време са војском. У време турских освајања град Липовац је много пута нападан те је због тога и сам манастир често страдао. Турци су манастир често пљачкали а монахе убијали и разгонили их из манастира. Северно од манастира у месту званом "Колибе" налазила се једна доста велика заједничка гробница названа од народа "Свете кости".

Црква Преображења Господњег у Липовцу је малих размера како грађевина, али делује складно и укусно. По својствима архитектуре припада групи манастирских цркава које су подигнуте у последњој четвртини XIV века у Србији. Карактеристично је за овај период да се манастирске грађевине битно разликују од оних из времена Немањића. Нису нити велике, нити раскошне. Одликује се богатом и укусном орнемантиком споља и изнутра.

Црква Светог Преображења има кубе, главну олтарску и две певничке апсиде са по једним прозором. У њој се живопис из првобитног периода није сачувао у целини. Остао је једино, и он недовољно очуван, лик Пандократора у кубету, као и делови неких фресака у пандантифима из XVI века. Остатак живописа је доста млад, из прве половине XX века, и без неке нарочите уметничке вредности, али истини за вољу доста складно укомпонован у целокупно црквено здање.

Прилично пространа манастирска порта сређена је за време игумана Дионисија, као сто су сређене и поправљене манастирске зграде и конак, и ограђене дивним зидом дузине 360 метара са петоро врата. Изван манастира је направљена чесма и изведена вода за потребе посетилаца манастира и за путника намерника.
Идентитет једном манастиру, поред манастирске цркве и других помочних грађевина и њихове архитектуре, непосредно даје и монашка заједница својим начином живота. Манастир је, уосталом, и добио има по томе што служи као склониште монаха који ту живе, и гради се пре свега за њихове потребе. То значи да је монашка заједница својим начином живота суштина сваког манастира, па и манастира Светог Преображења у Липовцу. Колико је та монашка заједница велика и активна, толико је и сам манастир на гласу.
Врло је тешко, скоро немогуће, реконструисати монашки живот и монашке заједнице које су у манастиру Светог Стевана боравиле одмах по његовом оснивању. Писаних докумената о томе скоро да и нема, ако се изузме позната личност монаха Германа који је био и један од оснивача манастира. Логично би било претпоставити да се у манастиру одмах по његовом оснивању неговала исихастицка традиција, будуци да је монах Герман и сам био монах исихаста, каквим је остао у сећању народном. Тек од разграничења између књажевне Србије и Турске 1833. године, налазимо податке о појединим монасима овога манастира. У то време манастир је био у саставу манастира Светог Романа код Ђуниса као његов метох и највероватније није играо неку значајнију улогу у формирању црквеног живота изван тих неколико села која су га окруживала.

Од 1866. манастир Светог Стевана престаје да буде метох манастира Светог Романа. За његовог игумана постављен је јеремонах Јосиф (Живановић), који се с правом може назвати обновитељем манастира, како његовог духовног живита, тако и економски. За његово време (1881. - 1883.) подигнут је уз западни зид припрате нови звоник. Он је врло висок и гломазаних је димензија тако да не привлачи складом и малом црквеном здању. Несумњиво он сведочи о богатству манастира из овог периода.
Од сачуваних имена монаха који су у овом манастиру живели и радили могу се још поменути: јеромонах Јосиф (1867.-1878.), Симеон, Данило, Кипријан, Јелисеј, Спиридон, Никифор, Висарион, Јоаким и многи други. Посебно место заузимају, свакако, игумани Теофило и Теофило Стефановић, оба школована у Русији, који су допринели не само развоју манастира у Липовцу већ и ширег црквеног живота у Србији. У манастиру је боравио неко време као избеглица и један руски епископ, сумски епископ Митрофан који је постао и старешина манастира и за чије време је одржан и један сабор Руске цркве у избеглиштву 1922. године. Народ га памти као врло честитог и племенитог духовника и пастира. Он је касније био и старешина манастира Раковице код Београда.

Манастир Ђунис

Ово Свето место откривено је на чудесан начин 24. јула 1898. г. Тога дана је сеоско девојче, Милојка Јоцић из Ђуниса, пошавши да на овде постојећем извору захвати воде, срела Богородицу. Она јој наложи да на том месту треба подићи цркву.
Догађај је остао забележен заслугом Милојкиног брата и штампан је 1936. г. Мештани су озбиљно схватили Милојкину поруку и исте године саградили малу капелу од дасака. У кратком периоду црквица-брвнара је више пута рушена и обнављана, да би 1921. г.на том месту била подигнута скромна зидана црква . Прилозима мештана, дародаваца из земље и иностранства осамдесетих година нашег века овде је никао велелепан храм.
У манастиру се чува неколико књига из 19. века , али је ризница сваким даном све богатија даривањем верника за које је ово место постало једно од водећих духовних центара и ходочашћа у Србији. Посебно интересантан и драгоцен је један овећи камен неправилног облика који се чува у манастиру. По предању, тај камен је бацила Богородица при сусрету са Милојком и захтевала да се на месту где он падне подигне црква, њој посвећена.
Манастир Ђунис је постао једно од највећих светилишта у Србији, те се сваког октобра, о дану Покрова Пресвете Богородице, окупља по неколико хиљада верника како би присуствовали целонођном бденију и јутарњој литургији.






Неке моје слике приликом посете 26.01.2013 године

Манастир Свети Роман, код Ђуниса

Манастир Свети Роман је манастир Српске православне цркве у епархији нишкој, близу Ражња. На основу одређених истраживања сматра се да манастир Свети Роман спада у најстарије манастире на просторима Србије.

Положај манастира

Манастир се налази у општини Ражањ, на десној обали Јужне Мораве. Поред манастира пролази пут који спаја Ражањ и Крушевац. Најближе веће насеље је село Ђунис.

Историјат

Манастир Свети Роман спада у најстарије манастире на просторима Србије. Припада малобројној групи манастира који су подигнути пре Немањића. Прво званично помињање је из 1498. године.

Манастир је познат по томе што је ту као монах живео Роман Синаит, који је касније проглашен за светитеља, па је манастир по њему и добио име. Гроб Светог Романа Синаита са моштима и данас се налази у манастиру. Он се поштује као чудотворац и исцелитељ. Монаси синаити су следбеници солунског чудотворца Григорија Паламе који су прихватили његово учење и у Србију су дошли за време Кнеза Лазара.

Данашњу манастирску цркву подигао је управник ергеле Кнеза Лазара на старим темељима. Обновио га је Ђорђе Пиле 1795. године у знак захвалности за сопствено излечење у њему. Живопис је из 1795. године и сачуван је у певницама и поткуполама. Сматра се да испод слоја креча има још старијих фрески. Нови живопис је урађен 1831. године.

Манастир данас

Манастир је у добром стању и живећи. То је женски манастир и о њему брину монахиње. У оквиру манастира налази се производни програм где се израђују производи за опремање свештенства и православних храмова.






Преузето са: Википедиа

Манастир Поганово, код Доброшева

Манастир св. Јована Богослова, у народу познатији као Погановски манастир, смештен је у прелепој долини реке Јерме, код села Поганово, између Одоровачког и Влашког ждрела. Због изузетне лепоте већ вековима је предмет интересовања не само верника, већ и многих љубитеља културно-историјских споменика, љубитеља природе и излетника са наших простора и шире. Удаљен је десетак километара од ауто-пута Ниш – Софија, уз долину реке Јерме, путем који је пре четрдесетак година заменио трасу некадашње ускотрачне железнице.

Изграђен је крајем XИВ, а осликан крајем XВ века. Захваљујући свом неприступачном положају (све до 1927. године кланци Јерме су били потпуно непролазни) остао је кроз векове релативно неоштећен од руку разних освајача. Пре тридесетак година извршена је свеобухватна реконструкција и рестаурација.

Доњи део храма је грађен од нетесаног камена, заливеног великим количинама малтера и украшен низовима црвених опека. Горњи део храма је од обрађених блокова сиге с плитким рељефом. Кров је до рестаурације био покривен ћерамидом, а после је покривен лимом.

     Манастирска црква је, поред једнобродног наоса са куполом, саграђена по шеми развијеног крста – олтар и две бочне апсиде-певнице. Партер служи као унутрашњи нартекс, први спрат представља исихастичку молчалницу а највиши спрат звонару и осматрачницу. Спољна припрата није органски део храма – придодата је тек крајем XИX века.

     Унутрашњост цркве је осликана 1499. године са богатим тематским програмом (Велики празници, Учења светих отаца, призори из Богородичиног живота, Христово страдање, ликови српских светитеља, балканских анахорета, апостола и др.). Сликарство Поганова сматра се врхунцем у стваралаштву касторијанских зографа друге половине XВ века. У светским круговима византолога и познавалаца уметности Погановски манастир се је прославио и преко икона. Из Поганова је позната двострана икона са Чудом у Латомском манастиру и ликовима Богородице и св. Јована Богослова, из друге половине XИВ века (сада у Софији) и икона са попрсјем мртвог Исуса Христа с краја XВ века (Београд).

      Манастир Свети Јован Богослов је под заштитом државе од 1949. године, а налази се и на листи светске културне баштине од 1979. године, као културно добро од посебног значаја.

Манастир Сићево

Манастир Свете Богородице Сићево, Манастир Сићево`је средњевековни српски манастир из прве половине 17. века посвећен Богородичином Ваведењу. Манастир се налази у атару Сићева у оштини Нишка Бања на око 16 километара источно од Ниша према Пироту, у почетном делу Сићевачке клисуре, испод „Големог камена“, Кусаче, на левој обали реке Нишаве.

Историјат

Првобитна црква будућег манастира, која се налазила ниже од данашње непосредно уз леву обалу Нишаве, подигао је почетком 14. века краљ Милутин. Турци су ову цркву често палили и разарали, па су је верници преместили на садашње, мање приступачно место прекривено густом шумом у подножју брда Кусаче.

„Легенда говори да је црква "прелетела" са једног на друго место“? Натпис изнад улаза у наос цркве потврђује да је сада постојећи храм подигнут из основа 1646. у време духовника попа Јована, када су га браћа Симон и Живко саградила преносећи на руке, камен по камен старе цркве. Црква је те године први пут животописана а иконописац је био извесни Веселин.

Турци су новоосновани манастир Сићево поново као и стару цркву више пута пустошили. Поп Петар га је обновио 1875. Ово је један од ретких манастира у Нишкој Епархији који је у целости сачуван упркос Турској окупацији.

Манастир је за време Првог светског рата опет страдао. Последња већа обнова манастира урађена је 1921. захваљујући залагању Василија Рудановског, игумана Порфирија и братства. Стари иконостас је у целости спаљен, а постојећи су осликали руски мајстори 1928. о чему сведочи сачувани запис.

Архитектура и фреско-декорација

Манастирски комплекс састоји се из Богородичне цркве, звоника, два конака, манастирског гробља, велике трпезарије и осталих помоћних објекта.

По архитектонској замисли Богородична црква је једноставна грађевина правоугаоне основе, са олтаром, полукружном апсидом на источној и припратом на западњој страни. Засведена је полуобличастим сводом који је положен на бочне прислоњене лукове ослоњене на пиластре. Грађена је од грубо тесаног камена. Препокривена је кровом на две воде.

Унутрашњост манастирске цркве прекривена је фреско декорацијом. Фреско декорација је настала у периоду од 1643. до 1644. Зидна декорација наоса и источног зида припрате једновремена је са ктиторскин натписом. Остала зидна платна припрате осликана су у 19. веку. У основи, фреско декорација Богородична црква, заснива се на сликарским традицијама Србије од 14. века па све до краја 16. века, као и на достигнућима поствизантијског сликарства са простора западне Бугарске и северне Грчке. Овакав еклектицизам карактеристичан је за сликарство 17. века века, а усклађивање елемената зависило је од уметникове способности и талента.

    Фреско ансамбл може се поделити у четири зоне и у оквиру стандардног репертоара, обухвата и иконографски ређе представе, каква је Богородица типа Живоносни источник или детињи лик Андроника насликан уз св. Константина и Јелену.

        Прва зона фреско ансамбла припада уобичајени низ стојећих фигура,
        Друга зона резервисана је за слободна и, у медаљону, светитељска попрсја.
        Тређа зона обједињује одабране сцене из Великих Празника, Страдања Христових и Живота Богородице.
        У темену свода су Христове префигурације, док су на ободу представљени пророци.

Вредности овог архитректонски скромног, световног објекта допримосе фреске на унутрашњим зидним површинама наоса и припрате. Доминантно место у припрати зауизимају сцене Богородичиног акатиста и део Страшног суда на источном зиду. У наосу зидне декорације чине илустрације Великих празника и Христовог страдања. Светао и оскудан колирит сићевачког сликарства, надокнађен је коректним цртежом, који, иако наглашен, није наметљив.

Добро очуване партије животописа су из руку вештог мајстора, који је са мање стручним помоћником, украсио зидове ове цркве у духу сликарства друге и треће деценије 17. века. Светао и колористички сведен и оскудан а у цртежу коректан, иако наглашен, и ненаметљив, овај живопис припада бољим сликарским остварењима свога доба.

Најпознатији мајстор који је осликао цркву припадао је радионици патријарха Пајсија, чији су мајстори били познати у српским областима по неспретности у цртежу и рустичности у колориту. Пресликавање појединих оштећених партија живописа и нови иконостас урадио је Василије Рудановски 1921.

У манастирској порти, уз спратни конак из 1880, звонару и стару чесму, недавно су дограђени и нови конаци и предпростор као заштита цркве и њених икона од кише и сунца. Конзерваторско-рестаураторски радови на архитектури и живопису доградњи цркве као и обнови старог конака изведени су 1994 до 1995 и 2007 до 2010. Манастир се налази под заштитом Републике Србије, као споменик културе од великог значаја.

    Живопис сићевачке припрате од посебног је значаја за историју сликарства Ниша. Са њим се успоставља веза између одлазећег зографског сликарства и наступајућег романтизма и реализма оличеног у делима Ђорђа Крстића за иконостас нишке Саборне цркве. Тај прелаз премошћава сликар сићевачке припрате, академизованим византијским фрескама. Од старог иконостаса из 19. века сачувана је икона Св. Тројице из 1879. Данашњи иконостас чини једноставна дрвена конструкција са иконама из прве половине XX века, рад академског сликара Василија Рудановског.

Предања

Патријарх српски Гаврило (41. врховни поглавар Српске православне цркве) био је једно време искушеник у манастиру Сићево у коме се и замонашио 26. фебруара 1900, да би га сутрадан епископ нишки Никанор Ружичић рукоположио у чин јерођакона, а после седам дана у чин јеромонаха.

У капели се чува лепа, велика икона Крунисање Богородице из 19. века, коју су Руси донели из своје домовине. Ова икона је веома цењена од верника у околини јер јој се приписују чудотворна својства.

Поред цркве се налази извор, који је недавно обновљен и фрескама осликан захваљујући донацији нишких занатлија, чија хладна и питка вода по народном веровању има исцелитељску моћ.





Преузето са: Википедиа

Манастир Суково

На 18 км источно од Пирота, на десној обали реке Јерме, у близини села Суково, у подножју брда Царев камен, смештен је манастир посвећен Успењу Свете Богородице, у народу познатији под именом Суковски манастир.

Градња манастира трајала је од 1857. до 1859. године, о чему сведочи натпис изнад прозора на западној фасади.

Црква Суковског манастира је триконхос са три полукрузне апсиде. Зидана је сивим тесаним каменом наизменично са врућим кречом, а покривена ћерамидом. На врху је кубе кружне основе са крстом. Припрата цркве је обновљена 1947.године.

Сама црква живописана је 1869. године. Зидна декорација представља хронолошки пресек историје Старог завета, хришћанске и српске цркве.

О постанку манастира постоји занимљиво народно предање са карактеристичном фолклорном нотом:

Данашње целокупно манастирско имање припадало је Турчину Сали-бегу из Пирота, који је имао сина јединца по имену Емин тако да је он овде често боравио.Једном, шетајући имањем, Сали-бег сретне Вељу, сироче из Великог Села, који је на месту данашње цркве нешто копао.За Вељу су мештани говорили да снива загонетне снове и да у сну чује непознате гласове. А у сновима му се често, као и тада, јављала Богородица окружена андјелима и наредила му да на месту званом "Црквиште" откопа манастир. Веља, са јос неколико мештана, а под надзором крупачког јереја Јована Мадића на том месту поче да копа и надјоше кандило и икону, сто је упућивало на постојање предјашњих темеља храма бозијег. Када је Емин видео шта Срби на његовом имању раде, почео је да их грди и вредја, покушавајући да обесчасти свето место. Тог момента одузе му се тело и изгуби памет, а родитељи, избезумљени од бриге, позваше попа Јована у помоћ. Он очита молитву Богородици пред свим присутним мештанима, а Емину одмах би лакше. Након што се Сали-бег поклони овом светом месту, те пољуби Вељину руку, његов син устаде и потпуно оздрави. Тада се бег обавеза да це помоћи градњу храма, па ускоро поп Јован доби и царски ферман којим се дозвољава обнова манастира. Поп Јован се из Крупца пресели, заједно са Вељом у Суково, а ускоро владика Антим замонаши Вељу у Старој цркви у Пироту. Веља, у монаштву наречен Венијамин и монахиња Ефимија скупише довољно прилога, те се тако и заврши градња манастирске цркве.

У припрати лево од улаза налази се заједничка гробница проналазача и оснивача манастира, монаха Венијамина и попа Јована.

Када је 1974. године започета реконструкција крова цркве, око кубета је, на опште изненадјење  пронадјено стотинак предмета од глине разних облика и степена очуваности. Ови предмети се могу видети у Музеју Понишавља у Пироту.

Манастир је под заштитом државе од 1968. године.

Манастир Темска

Овај манастир добио је име по рушевинама старог града Темца, који се налазио у његовој непосредној близини. На овом месту постојао је храм већ у 11.веку. Подигао га је вероватно неки испосник, којих је у то време било мноштво у овим крајевима. На темељима те цркве у 14. веку браћа Дејановићи, сестрићи цара Душана, граде нови објекат. Данашња црква настала је половином 16.века, али се не зна поуздано ко је био њен ктитор.

Године 1699, игуман Партеније обнавља цркву и конаке и гради манастирску чесму која и данас постоји. Обновљени манастир освећен је 1703. године. Владика нишки Јоаникије посетио је манастир Темску 1716, а 1735, у време игумана Висариона осликан је иконостас. Тих година манастир су опет опустошили Турци. Био је пуст и рушеван све до 1836. године, када у њега долази из Хиландара јеромонах Кесарије и остаје у њему као настојатељ пуних 40 година. У време игумана Кесарија, манастир Темска био је главно жариште у борбама за ослобођење од Турака. Игумана Кесарија посекли су 1876. године Арнаути. Посебну вредност у овом манастиру представљају конаци из 18. века, изузетно архитектонско здање.

Основа храма је у облику триконохоса са нижим осмостраним кубетом које носе лукови. На западној страни доцније је призидана припрата. Црква је зидана белутком и ломљеним каменом, а прекривена је каменим плочама. Манастирска црква је због влаге често обнављана. Године 1928. је направљен дрвени трем испред припрате.

Унутрашњост вркве осликавана је у два наврата. Први живопис урађен је 1576. г. трудом игумана Захарија, о чему сведочи запис на једној фресци. Други, мање оригиналан живопис потиче из 1654. г. када је осликана и припрата залагањем игумана Симеона. У наосу је старије сликарство где су и главне композиције из циклуса Великих празника и Страдања Христиовог. У доњим зонама су појединачне представе пустињака и ратника, а изнад њих у медаљонима, приказани су светитељи. У припрати се истиче илустровано житије Св. Ђорђа. Оба дела су израдили српски зографи, мада на фрескама има и натписа на грчком.

У храму се данас налази предивни иконостас, украшен дуборезом, а израђен 1735. г. у време игумана Висариона. Поседује велику историјску и уметничку вредност.

Поред цркве, на лепо уређеном монашком гробљу, налази се и гроб капетана Карановића, познатог из боја на Нишору 1877. г. На његовом споменику остао је сачуван веома леп епиграф.

Почетком 20. века у Темску је дошло четрдесетак руских монахиња које су собом донеле изобиље књига и икона. Сачуван је само мањи број покретних драгоцености.

Настојатељица: монахиња Јелена (Стефановић)
Монахиње: Доритеја, Недеља, Марина и Ефросинија
(тел. 010/71-315)
Адреса: 19355 Темска.