Манастир Покрова Пресвете Богородице - Лешје, у Лешју

Манастир и село данас се називају Лешје, док је средњовековни облик назива, који се спомиње у писаним изворима Лештије, што значи место на коме обилују леске. Мештани, међутим, спомињу и једно предање, да је манастир, не зна се тачно када, добио име по лешевима ту пострадалих мученика.

Писани историјски извори о манастиру сведоче да је жупан Вукослав , на својој баштини у пустоши Петрус између 1355. и 1360. год. као своју задужбину, подигао Богородичину цркву. Заједно са синовима Држманом и Црепом поклонио је цркву и део баштинског поседа манастиру Хиландару 15. октобра 1360. године. Властелинство, са црквом Богородице петрушке, доведено је, међутим, небригом Хиландараца до „последњег запустенија“, због чега су се Цреп и „старац Дионисије“ (Држманово монашко име), обративши се цару Урошу, затражили и повратили своју баштину. После смрти старца Дионисија (између 1375. и 1379/80.), који је несумњиво успешно управљао манастиром са бројном обитељи, Хиландарци су затражили свој бивши посед. Исход је био да је патријарх Јефрем пресудио у Црепову корист, што је потврдио и Јефремов наследник, патријарх Спиридон, а коначно и сам кнез Лазар.

У метежу после косовског слома државе, изгледа да је посед манастира „Лештија“ поново ушао у посед Хиландара. Црепов син Венедикт водио је нову парницу, коју је, са саветом патријарха и сабора митрополита, игумана и властеле, деспот Стефан 1411. године пресудио у његову корист.

Венедикт је веома дуго био игуман Лешјански. Године 1452. спомиње се да је деспот Ђурађ Бранковић „игумана Лештијанског кир Венедикта“, као нарочито угледну и поверљиву личност, одредио као члана посланства која је ишла да од султана моли дозволу за пренос моштију светог апостола и јеванђелиста Луке у Србију. Венедикт је почетком 1453. и допратио мошти из Рогоса у Смедерево. Сачуван је опис овог догађаја који сведочи да су мошти на најсвечанији начин неколико недеља ношене кроз Деспотовину. Није искључено да су мошти том приликом, макар краће време, боравиле и у Лешју.

У време Венедикта Цреповића Богородичин манастир у „Лештију“ био је духовни и културни центар, у живој вези са Светом Гором. Познато је да је Венедикт 1426. године боравио на Светој Гори, и тада је за њега један Шестоднев Светог Јована Златоуста преводи монах Јаков, а други с грчког преводи он сам „у славу Божију и Пречистије Матере Божије Лештијанскије“. Лешје је Венедикт напустио када је постао грачанички и новобрдски митрополит. После пада Новог Брда добио је 1456. год. од деспота Ђурђа Бранковића на доживотну управу манастир Враћевшницу, а након пада Смедерева 1459. повукао се на Свету Гору у манастир Светог Павла где се упокојио и где је и сахрањен.

Историјски извори сведоче да је Цреп имао и ћерку, монахињу Анисију. О њој се зна веома мало. Као и за њеног брата Венедикта, познато нам је само њено монашко име, као и то да се упокојила 1426/27. године. У бревији манастира Велике Лавре на Светој Гори, спомиње се монахиња Анисуја „ћерка блаженог Церпа која се подвизавала у Србији у заједници својој“. Ми одавде не можемо да сазнамо да ли је она живела у Лешју, где јој је брат био игуман или је као монахиња боравила у неком другом, женском манастиру у Србији.

У средњовековним изворима у вези с манастиром, спомињу се појмови пустош Петрус и пустиња лештијанска .

Раније се сматрало да је овај крај у средњем веку назван пустињом јер је, наводно, по предању „до скоро“ био сав у песку. Међутим, уочено је да, иако у Србији постоји већи број каменитих, врлетних и ненасељених предела, ни један не носи назив пустиње, осим оних где је потврђено да су били настањени пустиножитељи. Ово треба схватити да је назив „лешјанска пустиња“ коришћен због монаха пустињака који су ту крајем XIV и у XV веку, а можда и раније, обитавали. Монаси пустињаци повлачили су се у испоснице у околини, а у манастир су долазили одређеним данима на Свете Литургије.

Из натписа у једном панегирику сазнајемо да је „у пустињи лештијанској“ по жељи деспота Стефана Лазаревића писао јеромонах Јован. Он је спадао у монахе Синаите. Познато је да су се монаси синаитског типа, због свог усамљеничког начина живота често интензивно бавили писањем и преписивањем књига. Тако је и у Лешју постојала скрипторија где се вероватно одвијала врло жива преписивачка активност, као и у многим другим манастирима у Србији у време деспота Стефана Лазаревића. Напустивши Лешје „кир Јован“ је прешао у манастир познат под именом Стјеник, где је наставио свој строги монашки подвиг живећи у пећини. Иначе, њега је одмах након мученичке смрти 1462. народ почео да поштује као светог преподобномученика. Чудотворне мошти Светог Јована Лешјанског и Стјеничког налазе се у манастирској цркви у Стјенику, помажући до данас свима који им са вером и молитвом притичу.



Преузето са: Званични сајт Епархије Крушевачке

---

~ Епархија милешевска ~

---

Епархија милешевска је епархија Српске православне цркве са седиштем у Манастиру Милешеви, где се налази и саборна црква епархије.
Надлежни архијереј је господин Филарет.

Историјат

Оснивање епархије

Темељи епархије у долини Лима ударени су са оснивањем манастира Милешеве у првој половини 13. века. Дата епархија је често мењала име, али је увек за своју столицу имала манастир Милешеву.

О оснивању Милешевске митрополије врло мало се зна. У једној служби Светом Сави она се назива „славном митрополијом". Један милешевски митрополит, чије се име не зна, крунисао је бана Твртка за српског и босанског краља. Први милешевски митрополит чије нам је име познато је Давид. Био је „блиски сарадник и поклисар херцега Стјепана Вукчића и његових синова". Приликом састављања опоруке херцега Стјепана, митрополит Давид га је писао и био сведок приликом потписивања истога.

После митрополита Давида, а вероватно под утицајем веза митрополије са простором и владарима Херцеговине, јерарси милешевски преузимају звање Митрополита херцеговачког и милешевског. Током следећа три века Митрополити ове епархије столују у манастиру Милешеви.

Обнова милешевске епархије

Први подстицај за оснивање епархије био је проширење звања Епископа будимљанског у Епископ Будимљанско-Полимски. Ово се десило после Другог светског рата, а трајало је свега једну деценију.

Коначно, Епархија милешевска за западни део рашке области, Средње Полимље и Потарје, образована је 1992. године, и од тада у њеном средишту, манастиру Милешева, столују: епископ Георгије, епископ Василије и епископ Филарет.

Својим доласком у Милешеву, на Ивањдан 7. јула 1999. године, владика Филарет (крштено име Јеленко Мићевић), од првог радног часа на дужности епископа Епархије милешевске развијао је свестрану активност на повратку народа под окриље Цркве, утемељењу духовности у традицијама православне вере и светосавља, настојању на верском просвећењу деце и омладине, те на обнови и јачању економије храмова и манастира у Епархији, као и на изградњи нових и подизању из рушевина старих цркава и манастира у Полимљу, Потарју и шире - у Рашкој области.

Митрополит милешевски

    Давид (1466-1470).

Митрополити херцеговачко-милешевски

    Диомидије (пре 1524),
    Марко (1531-1534),
    Леонтије (1601-1611),
    Лонгин (1633-пре 1643),
    Максим II (1643-1648),
    Јован (1675-1676),
    Павле (1744).

Епископи будимљанско-полимски

Звање полимског епископа било је спојено са звањем епископа будимљанског - Епископи будимљанско-полимски:

    Макарије Ђорђевић (1947-1955),
    Герман Ђорић (1955-1956), администрирао епархијом.

Епископи милешевски

    Георгије Ђокић (1992-1994) - администратор,
    Василије Веиновић (1994-1997),
    Филарет Мићевић (1999-).

Преузето са: Википедиа

Манастир Милешева, код Пријепоља

Манастир Милешева се налази у непосредној близини средњовековног пута, који је повезивао приморске области са средишњим деловима државе и ишао даље на исток. Њиме се одвијала жива караванска трговина између приморја и залеђа. То је један од разлога што се рано у средњем веку, надомак Милешеве, развијао манастирски трг, данашње Пријепоље, које се таквом наменом помиње 1343. године. Пут је у средњем веку водио десном обалом Милешевке. Остаци овога пута прекривеног калдрмом сачувани су и до данас.

Манастир Милешеву основао је краљ Владислав, син краља Стефана Првовенчаног, а унук Немањин. Време подизања милешевске цркве није прецизно одређено. Стари биографи кажу да је Владислав почео да зида свој манастир одмах по ступању на престо, то јест после 1234. године. Неке појединости које могу да се уоче у самој цркви, на фрескама, сведоче да је Милешева могла да буде сазидана и десетак година раније, у време када је Владислав био само краљевић и управљао жупом Црна стена, на чијем се подручју манастир налази. Владислав је цркву подигао као своје гробно место.

Милешева је рушена више пута. Први пут крајем прве половине тринаестог века, када је у нападу Кумана страдао и манастир Св. Петра у Бијелом Пољу. Археолошка ископавања су показала да је у Милешеви, вероватно у то време, знатно оштећен бедем дуж северне стране монашког насеља.

Велика разарања задесила су манастир већ са првим продорима Турака. У време пада српске средњовековне државе, 1459. године, попаљени су и порушени делови зидова. Убрзо је манастир обновљен и у њему је настављен живот.

У XВИ веку Милешева је достигла највећи успех. Била је угледни манстир, веома богат и са великим бројем монаха. Добри приходи у дужем периоду омогућили су да се ту развије разноврсна културна и занатска делатност, као и да се предузму обимније поправке манастира. Уз цркву су додати нови простори, поново су осликани делови наоса, а зграде монашког насеља су обновљене или поново сазидане. У манастиру су прописиване, повезиване, али и штампане књиге. Познате су две милешевске штампарије: прва је радила 1544. и 1545. године, а друга 1557. године.

Главна црква манастира Милешеве припада, по архитектонским обележјима, другом, зрелом добу монументалне архитектуре у Рашкој.

Милешевски храм је првобитно био обликован као једнокуполна једнобродна грађевина. Састојала се од припрате, наоса са две певнице, и олтарског простора.

Источни део цркве има велику полукружну апсиду и две мање, додате уз њене бокове. Ова два бочна одељења, проскомидија и ђаконикон, као и доњи део средње апсиде, добили су данашњи облик у обнови 1863. године. Између апсиде и наоса , уместо источног травеја, можда је постојао посебан лук, о чему сведоче узани камени венци, сачувани на оба краја апсиде, са којих је лук почињао.

Наос чине правоугаони поткуполни простор и узани западни травеј, међусобно одвојени са два јака пиластара. Куполну конструкцију носе по један попречни лук на источној и западној страни и по два прислоњена лука на северу и југу. Прислоњени лукови су удвојени да би се из правоугаоне дошло до квадратне основе , над којом је изграђен кружни тамбур са куполом. Сви лукови су преломљени у темену, као и у највећем броју рашких цркава, а у њиховим ослинцима налазе се узани камени венци.

Стара припрата је првобитно била замишљена као полуотворен трем, са по два пролаза на северној и јужној страни, а на западној су , можда била и три отвора. Ови отвори су зазидани пре сликања фресака, тако да се у цркву, када је била завршена, улазило само кроз једна врата, и то са западне стране.

Спољна припрата је имала приземље и спрат. Продужни зидови приземља првобитно су били подељени на четири дела помоћу пиластера спојених полукружним луковима. Свод је сачуван само на источној старни. На западном зиду, у приземљу , са обе стране улаза, постојала су два једноделна прозора. Они су зазидани пре осликавања припрате. Тако је добијен мрачан простор, вероватно да би ту била гробница Светог Саве.

Капеле уз бочне стране припрате су мали правоугаони простори са истакнутим апсидама на источној страни, полукружним споља и изнутра.

Спољне облике старе цркве одликује висок брод, покривен двосливним кровом. На источном крају брода уздиже се купола на округлом тамбуру. Куполна конструкција увучена је у односу на раван подужних зидова. Први пут у рашкој архитектури коцкасто постоље куполе не наставља се на бочне зидове цркве, већ је уже од брода.

Архитектура милешевске цркве није у потпуности разјашњена. Истраживања из последњих година донела су много нових података, али су неке појединости остале непознате. Када буду окончана археолошка ископавања и кад се обије малтер са унутрашњих површина зидова храма, извесне недоумице ће се сигурније и потпуније разрешити.

У манастиру Милешева постоје такорећи три фреско-целине. Оне се налазе у наосу, у унутрашњој и спољашњој припрати. Својим особинама приказују три етапе уметничког живота у Милешеви у годинама када се манастир довршавао и када је добио свој коначан облик. Сва три живописа Милешеве настала су за време живота њеног оснивача краља Владислава. Успешни почетак младог владара обележен је светлим фрескама на златној позадини у наосу, живописом који одише ведрином овоземаљске лепоте и сјајем краљевске власти.

Фреске старе припрате, монашког карактера, већ показују нова схватања. Ове фреске сведоче да мајстори монаси припадају тадашњим елитним, образованим круговима.

Као уметничко дело милешевске фреске припадале су већ у годинама настанка широј породици просвећених кругова православног истока. Настале у српској средини, XИИИ века, оне су прве заблистале као галерија светлог монументалног стила који је своје завршне облике добио у Сопоћанима. По историјској важности, дела милешевских мајстора припадају и српској општој историји уметности. Милешевске фреске свакако ће показати разноликошћу својих уметничких решења колико је то сликарство, гледано изблиза, било далеко од сваке укалупљености монотоније.

Манастир Бања, код Прибоја

Бања је манастир у насељу Прибојска Бања. Посвећен је Св. Николи Дабарском.

Није познато када је основан, али је постојао у 12. веку када се помиње у Студеничком типику, када је његов игуман учествовао у избору студеничког игумана, што значи да је био један од шест најзначајнијих манастира.
 
Од 1220. године постаје седиште Дабарске епископије, због чега добија назив Св. Никола Дабарски, а касније постаје седиште Дабробосанске епископије, коју је основао Свети Сава.
 
О значају манастира све до пада српске државе сведоче гробови најистакнутијих властелинских породица из времена владавине царева Душана и Уроша, а једно време црква је била маузолеј моћне властелинске породице Војновић.
 
Данашњу цркву Св. Николе 1329. године подигао је краљ Стефан Дечански, а око 1570. године значајно је обновљена услед турских разарања.
Манастирски комплекс чине црква Св. Николе, мања црква Успења, дозидана уз јужни зид цркве Св. Николе и темељи цркве Св. Илије.
 
Манастир носи име по лековитим изворима на манастирском имању који су коришћени за лечење од давнина.
 Бањско лечилиште је одмах до манастирске ограде (на једној слици се види поток који излазећи из лечилишта тече кроз порту).

Црква Св. Николе има основу у облику уписаног крста са полукружном апсидом и две полукружне нише на истоку, припратом и пространим отвореним тремом на западу. Конструктивни склоп храма чине две куполе над средишњим простором наоса и припрате.
 
У олтару и наосу сачувана су два слоја фресака, старији из 14. и млађи из 16. века, а у припрати постоји само слој живописа из 16. века. Старији живопис представља онај део српског сликарства насталог напуштањем класицизма Палеолога. Млађе фреске дело су непознатих сликара пећке сликарске радионице и стилски и иконографски понављају старији живопис.
Однедавно је отворена манастиррска ризница. Из Музеја СПЦ у Београду 2007. враћени се у предмети из ризнице настали од краја 15. до краја 17. века. Црквени предмети су више од 280 година провели под земљом, а откако су 1974. године откопани - на метар и по испод пода с јужне стране манастирске цркве, 33 године провели су „у бункерима“ Завода за заштиту споменика културе, Народног музеја и Музеја СПЦ.
 
Ликовно и историјски најрепрезентативнији предмети су две рипиде (користе се у православном црквеном обреду) до чијег открића су биле најстарије очуване дечанске. Међу драгоценостима су и дарохранилица из 1573. године, две кадионице, три путира, чаше са ликом светог Николе, предмети од горског кристала, више крстова, па панагије, кандила...

Наводи се да је ризница Бање богатија од дечанске и да је урађен је низ мера заштите, уграђен алармни систем, а од полиције затражене нове мере.

У књизи „Ризница манастира Бање“ Мирјана Шакота, која ју је открила, пише да су вредни предмети били брижљиво закопани у дрвени ковчег (који је иструлио), са гвозденим оковима. Крајем 17. века, у време аустро-турских ратова, гореле су светиње, а калуђери су скривали драгоцености и бежали ван ратних домашаја. (На колаз-слици су једине слике предмета које смо у ризници видели а које сам на интернету пронасао; оне потицу из књиге Мирјане Шакоте).
Пошто се у описима посебно место даје двема златним рипидама, а на сликама се не види довољно (на слици предмате из ризнице рипида је у десном доњем углу), причам оно што сам ја запазио у време кад сам исту пажњу поклањао свим предметима у ризници. Рипиде су у овом налазу округле, са 'дршкама' тј. цеви у коју се углављује дрвена држаља; без 'зрака' који из њих излазе, какве уобичајено сада видјамо, а на њима висе драги или полудраги каменови,
 
Из припрате се улази у ризницу а  витрине (које се виде на слици) испред улаза ризнице садрже неке (за потенцијалне пљачкаше) мање драгоцене предмете. Свештеничке одоре су са преласка из XИX у XX в.

У витрини су и хируршки инструменти и оквир за наочаре из прве половине XВИ в. пронађени у болници манастира Мажићи. О том налазу је више речи код описа манастира Мажићи.

У манастиру смо затекли археологе и једном сам се обратио са полу-питањем полу обавештењем да ћу их сликати. Задржали смо се с њим у разговору, а испоставило се да је и он из НС, тј. Радован Бунарџиић, из Музеја Града, и да је овде у испомоћи археолошкој екипи. Причајући о благу из ризнице рекао нам је да је пронадјено више од предмета који су сада ту, а онако иронично каза, да су неки 'предмети у транспорту испали испод цираде камиона'.
Ових четрдесетак предмета изложених у ризници манастира Бања су ме импресионирали. Видео сам код нас а и ван наше земље више музеја и збирки. Мој (нестручњачки) утисак је да су то предмети којих се не би постидели ни велики светски музеји. Гледајући врхунску естетску и занатско-уметничку обраду, бљеснула ми је мисао колико нам је у поимању 'мрачни средњи век' и 'Балкан' као негативно конотиран културолошки и цивилазацијски појам далеко од овога. Наравно, није све било као у најзначајнијим манастирима свог времена.

У сваком случају, и да сам видео само ризнуцу, вредело је скретања са пута ка мору.
 
У порти су и остаци цркве Св. Илије, северно од цркве Св. Николе. (Виде се на сликама, а види се и део припремљеног камена поред трема цркве Св. Николе. Један прибојац ми се јавио видевси на интернету моје слике о овом манастиру и рекао да су поцели радови на обнови цркве Св. Илије.)
 
На јужној и западној страни су били археолошки радови, као и у трему, испред главног, западног улаза у цркву, па се за време радова користе мала врата за улаз у цркву кроз наос на северној страни.
 
Археолог из НС - г. Бунарџић, у разговору који је био прекратак за тему, рако нам је да је Бања манастир са много већим значајем него што се то ван стручних кругова зна. Поред осталог, и да овај, а и многи дуги манастири имају дужу историју него што се то уобичајено сматра.
Уосталом, иако нисам стручњак али сматрам да о манастирима знам нешто више од просечних градјана, за овај манастир сам се озбиљније заинтересовао тек припремајући шта би се могло видети не одступајући превише са пута до Црне Горе.
 
Манастир се налази у Прибојској Бањи, месту спојеном са Прибојем на Лиму.

Манастир Свете тројице, код Пљеваља

Манастир  се налази око 1,5км сјеверно од града (у неким документима се помиње и као Врхобрезница). Највероватније је саграђен на остацима манастира из немањићког периода. Први писани помен “Свете Тројице” потиче из 1537. године, када га је поменуо јеромонах Сава, први познати тројички преписивач. Више пута обнављан и дограђиван, данашњи облик има од XVI вијека када је за вријеме игумана Висариона саграђена главна црква. Крајем истог вијека дозидана је припрата, дар монаха Георгија Поблацанина, његовог сина Ананија и синовца, спахије Војина.

И припрата и наос су живописани до краја XVI вијека. Живописање је обавио поп Страхиња из Будимља, угледан живописац који је осликао више цркава и манастира крајем XVI и почетком XVII вијека.

У XVI, XVII, па и XVIII вијеку манастир Света Тројица је био познат и као врло значајан преписивачки и књижевни центар. Више десетина рукописаних књига настало је у “Светој Тројици” као дјела тројицких дијака (преписивача). Најзначајнији стваралац на овом пољу је чувени Гаврило Тројичанин који је између 1633. и 1651. преписао више књига од којих су најпознатије: Шестоднев Јована Егзарха, Козма Индикоплов, наставак Врхобрезничког Хронографа, више Псалтира и још неколико значајних књига. Истовремено са Гаврилом Тројицанином у манастиру је стварао илуминатор и иконописац Андрија Раићевић који је својим врло успјелим минијатурама украсио рукописе Шестоднев и Козма Индикоплов. За Раицевица се везује и неколико икона насталих половином XVII вијека. У манастирској библиотеци се чувају и вриједне књиге на пергаменту и папиру из XII и XIV вијека као и познати коректурни табаци Милешевске штампарије из 1557. године који спадају меду најстарије досад познате коректурне табаке. Ту су и 824 турска документа који се односе на сам манастир или на његова бројна имања. Нажалост неки од значајних рукописа насталих у “Светој Тројици” налази се у иностраним музејима и архивама: у Прагу се налази дио Врхобрезничког хронографа (љетописа), као и један псалтир а у Русији у Санкт Петерсбургу познати Пљеваљски Служабник из XIV вијека.

Манастирска ризница, поред више драгоцјених предмета од сребра, злата, и дрвета везаних за богослужење, садржи и вриједне старе тканине и црквени вез, окове за књиге, велики позлаћени путир Игумана Стефана, врло познат, изванредно израден Кивот (Дарохранилица из 1576.), сребром окован “штап” Светог Саве... У њој се налазе и предмети изашли из радионице познатог златара XVI вијека Јована Хоцанина (Фочанина). У манастиру се чувају врата и двије пјевнице рађене у ријеткој и јако скупој техници коштане интарзије.

''Сматра се да је светатројичка ризница трећа по богатству у Српској православној цркви, одмах после хиландарске и дечанске. У њој је данас више од 1.700 експоната. Од 15. па до краја 19. века манастир је био преписивачки центар. Монаси су у њему преписивали многе богослужбене књиге, па је и сама библиотека богата. У њој данас има само око 150 рукописних књига, преко стотину повеља, где су се монаси обраћали и Цариграду и царској Русији за заштиту и помоћ јер су манастир често нападали и пљачкали овдашњи Турци - каже архимандрит Иларион, старешина манастира Свете Тројице.

У витринама нове манастирске ризнице су и позлаћени крст на коме су честице крста на коме је издахнуо Исус Христ, и који је из скривнице изношен само за Крстовдан да га народ целива, и Дарохранилица, дар руског цара из 16. века, и митра патријарха Варнаве, и кадионице радови венецијанских мајстора, позлаћене и посребрене, стари путири, руски свећњаци - царски поклони Светој Тројици...

Током припрема за отварање ризнице светотројичког манастира, мајстори у радионицама Народног музеја и Народне библиотеке у Београду са икона чувених мајстора, са рукописних књига, са богослужбених литургијских предмета скинули су наслаге прашине и воска, репрезентативни примерци старих мајстора, неки од њих искивани у руским царским радионицама, па у Свету Тројицу стизали као поклони, синули су поново пуним сјајем.

У манастиру Свете Тројицу налази се и ћивот у коме је лежало тело Светог Саве све до момента кад је однето на Врачар. У кивоту се налази и лева рука за коју се верује да је то рука Светог Саве. И православни хришћани и муслимани изузетно поштују овај ћивот и обичај је да се испод њега провлаче. Прошле године овде је била једна четворочлана црквена делегација из бугарског града Трнова у коме је Свети Сава умро и где му је било прво гробно место. Они су били овде интересују"ћи се за руку Светог Саве. Наиме, кад је краљ Владислав пренео тело Светог Саве из Трнова у манастир Милешеву, Бугари су молили да им оставе један део моштију Светог Саве за успомену. И тамо, у Трнову, налази се један прст руке Светог Саве и зато су они дошли да виде да ли на овој руци недостаје тај прст. И, заиста, на овој руци недостаје један прст што све иде у прилог тврдњи да је ово заиста рука Светог Саве, иако се до скора говорило да је рука непознатог светитеља - каже игуман Иларион. '' (Глас Јавности, 22. 04 2004.З. Шапоњић )

Манастир Давидовица

Манастир Давидовица налази се недалеко од Бродарева, поред реке Лим, у југозападној Србији. Потиче из XIII века (1281. или 1282) и задужбина је жупана Дмитра Немањића, најмлађег сина Вукана Немањића који је узео монашко име Давид по чему је манастир и добио назив Давидовица. Манастирска црква је посвећена празнику Богојављење, а сам манастир је крајем XVII веку разорен и напуштен и налазио се у рушевинама све до 1998, када је обновљена манастирска црква.

Положај манастира

Манастир се налази у близини села Гробнице (некада Гробаре) на јужним обронцима Јадовника, недалеко од Бродарева и реке Лим. Непосредно поред платоа на коме се налази манастир пролази пруга Београд-Бар.

Прошлост манастира

Манастирска црква Богојављања у манастиру Давидовици подигнута је на темељима византијске базилике из VI века о чему сведоче археолошка истраживања којима су откривени темељи базилике и остаци некрополе из византијског доба.

Манастир је подигао Дмитар (Димитрије) Немањић,брат ктитора манастира Мораче Стефана, најмлађи син Вукана Немањића и унук Стевана Немање, као своју задужбину која је по његовом монашком имену Давид и добила име Давидовица. Он је управљао пределима око Бродарева, а био је један од имућнијих жупана о чему сведоче подаци како о његовим ктиторским активностима у Светој Земљи, тако и позајмице које давао краљици Србије Јелени. У другој половини XX века у архиву Дубровачке републике откривен је уговор о градњи манастира који је закључио Дмитар са дубровачким мајсторима Десином и његовим сином Блажом. На уговору стоји датум 03.08.1281. године и цена градње од 150 солида. Манастир је завршен за мање од годину дана(1281. или 1282. године), а релативно ниска цена градње (за 150 солида се тада могло купити 15 коња) објашњава се бесплатном радном снагом односно обавезним кулуком становништва према властелину.

Претпоставља се да је монах Давид (Дмитар) сахрањен у манастиру, али за то, за сада, нема потврде у археолошким истраживањима. Међутим у порти манастирске цркве се налази надгробна плоча Дмитровог унука жупана Вратка (син Вратиславов), који је био отац кнегиње Милице, на којој је уклесано:

„Овде почива раб божији Вратко, који се представи маја месеца...“

На основу историјских података, сматра се да се у близини Давидовице налазио двор Дмитра и Вратка (Југ Богдана из народне традиције) у коме се родила кнегиња Милица и њена браћа(Девет Југовића из народне традиције), ако их је имала. Археолошка истраживања показала су да је био један од средишта српске духовности у средњем веку.

Манастир је прво пустошење доживео у XV веку, највероватније у исто доба када су Османлије први пут похарале и Милешеву која се налази код Пријепоља, неколико десетина километара узводно уз Лим од Давидовице. У једном османлијском дефтеру из 1530. године помиње се:

 „манастир Давида у бихарској нахији који је увек припадао тимару...“

који је плаћао 50 ахчи, односно 200 ахчи колико се спомиње и у дефтеру из 1667. године. После овог времена више нема помена манастира, а претпоставља се да су га Османлије похарале и опљачкале после велике сеобе Срба крајем XVII века Арсенијем III Чарнојевићем.

Манастир после тога није обнављан, а његови остаци су били изложени повременим пљачкама муслиманског становништва. Током тог периода манастирска црква је остала без кровне конструкције и оловног крова, а последња разарање Давидовица је претрпела 1907. године у доба комитске борбе у овим крајевима када су муслимани из Сјенице преорали и прекопали простор манастира у неуспешној потрази за благом Дмитра Немањића. Народна традиција у овом крају је очувала предање да су манастирске књиге и благо сакривени у једној пећини у неприступачним стенама недалеко од манастира чији је улаз зазидан.

Током својих путовања Полимљем 1931. године, чувени српски архитекта Александар Дероко је посетио простор манастира Давидовица и снимио њене остатке, указавши на њен значај, али су тек током 1960. године изведени конзерваторски радови. Крајем `90 покренута је иницијатива локалног становништва и директора музеја у Пријепољу Славољуба Пушице да се манастир обнови. Радови су отпочели 1998. године када су прикупљена средства за његову обнову, коју је између осталих помогло и министарство културе републике Србије. Већи део манастирске цркве (изузев нартекса) је реконструисан, а у самом манастиру је обновљен монашки живот.

Током археолошких истраживања која су претходила реконструкцији, откривени су, између осталог, темеље византијске базилике на којима је подигнута манастирска црква.



Давидовица припада манастирима рашке стилске групе уз Студеницу,Жичу,Милешеву,Сопоћане,Градац и друге.

Манастирска црква је једнобродна црква са апсидом и кубетом. Она са стране има капелице са куполама уместо певничких трансепта, које се могу видети у Жичи, Милешеви, Сопоћанима и Градцу. Дебљина зидова се креће од 80cm до 100cm, а укупна дужина цркве са припратом је 17m. Већи део цркве је обновљен, а остављена је јасна граница између аутентичних остатака и реконструисаног дела.

Од црквеног животописа остало је врло мало фрагмената, али се могу назрети прикази из живота светог Димитрија Солунског, имењака ктитора манастира, у северном делу, док је на једном фрагменту на северозападном делу приказан највероватније првобитни изглед манастирске цркве(без бочних капелица).

Повезаност манастира са легендарним Југовићима

Народна традиција је очувала сећање на Југ Богдана и његових девет Југовића који је био отац царице Милице. Историјски подаци потврђују да је облашћу око Давидовице управљао отац кнегиње Милице жупан Вратко, што указује на могућу повезаност Давидовице са легендарним сродницима царице Милице. У прилог овоме иде и предање које се чува међу најбројнијим становницима села Гробнице, крај кога се манастир налази, који се презивају Богдановићи и тврде да потичу од Југ Богдана.

Током археолошких истраживања, на простору манастира откривен је већи број скелета, као и један број лобања без скелета за које народна традиција сматра да припадају легендарним девет Југовића и десетом старом Југ Богдану.

Само име села Гробнице односно Гробаре указује на постојање некрополе на том простору, а највероватније је назив добило по византијској некрополи која је постојала око базилике и чији су остаци пронађени у склопу манастира.



Преузето са: Википедиа

Манастир Куманица

Манастир Куманица се налази између Пријепоља и Бијелог Поља, 13 km од Бродарева. Налази се у селу Врбница у долини реке Лим уз саму железничку пругу. Дуго времена је био разрушен и напуштен. Обновљен је и освећен 12. новембра 2000. године.

Прво писано помињање манастира везује се за 1514. годину. У рушевинама су сачувани делови плоча за које се поуздано тврди да потичу из раздобља од краја 13. до средине 15. века, али је простор на северној страни манастира уништен при градњи железнице, па је поузданије датовање првобитне цркве онемогућено. Претпоставља се да је златно доба живота манастира било у другој половини 16. и током 17. века. Претпоставља се такође да је манастир доживео урушавање и запуштење у другој половини 18. века.

Александар Дероко је 1926. године затекао манастирску цркву у рушевинама. Тада су извршена прва снимања и направљен је цртеж основе цркве, а касније је (1933. године) допунио Ђорђе Бошковић, претпостављајући да црква потиче из 16-17 века.

Пројектом пруге Београд-Бар је требало да траса пруге иде преко дела манастира, али је ипак прилагођењем померен потпорни зид на 5 метара од цркве. Током 1971. године је извршено чишћење, ископавање и делимична обнова.

Посвећен је Светом архистратигу Гаврилу. У њему се чувају мошти Светог Григорија Куманичког. Непознато је ко је био Григорије, сем да се у једном запису помиње као „српски просветитељ и бивши архиепископ“, па чак да потиче „од свете и богоизабране лозе Немањића“. Ово није могуће историографски потврдити и верује се да је одраз легенде.

Обновљен је и реконструисан 2000. године. У време летњег сабора, у оквиру манастирске славе 26. јула, у њему се окупи на десетине хиљада верника, а веома је цењен и међу верницима осталих вероисповести.

Порекло имена манастира није најјасније. Према некима потиче од монаха побеглих из Куманова, док је Дероко сматрао да потиче од имена Куманаца, Бугара. Међутим, најраспрострањеније је мишљење да је овај топоним везан за властелинску породицу Куманци или Куманичићи, која је потицала из ових крајева, а касније се помињу у области Рудника



Преузето са: Википедиа

Манастир Мажићи

Мажићи или Ораховица (Ореховица,Мражић, црква у Дабру) је средњовековни манастир који се налази код села Мажићи,14 km југоисточно од Прибоја и припада епархији милешевској Српске православне цркве.Настао је у XII веку,или током владавине Стефана Немање ((1166)1168-1196) или потиче из преднемањићког доба[a].Манастирски комплекс је у неколико наврата рушен и обнављан,а трајно је напуштен почетком XVIII века[1].Ћивот из 1620.године,који је данас у Старој цркви у Сарајеву,налазио се првоботно у Мажићима.Археолошка истраживања комплекса су показала његову велику старост као култног места,налазима из праисторије,а међу најзначајније налазе спадају остаци болнице из доба краља Милутина (1282-1321),у којој су пронађени средњовековни хируршки инструменти.

Манастир Мажићи се данас налази под заштитом Републике Србије, као споменик културе од великог значаја[1],а почетком XXI века је обновљена манастирска црква,док радови на обнови читавог комплекса и даље трају.

Историјат комплекса

Сама локација манастира представља веома старо култно место.Током археолошких истраживања комплекса,пронађене су праисторијске гробне хумке из бронзаног доба,римски гробови,као и темељи цркве са некрополом (из IX и X века) око ње.На њима је,током XII века подигнут манастир Ораховица,који се први пут помиње почетком XIII века,у Студеничком типику и тада је спадао међу најзначајније у држави.Вероватно је страдао током провале Кумана,средином XIII века,јер архиепископ Данило II наводи да га је обновио краљ Милутин.Ново разарање,манастир је доживео 1667.године,после чега је изнова обновљен и у изворима се помиње 1683.године и почетком XVIII века,након чега је и трајно опустео. У периоду од 1999. до 2001.године обављена су опсежна археолошка истраживања,током којих су откривени остаци манастирске цркве светог Ђорђа,конака,кухиње,трпезарије,подрума и болнице.

Сама црква (из Милутиновог доба) је једнобродне правоугаоне основе са полукружном апсидом,а димензије су јој 15 са 6 метара,док јој је касније дозидан нартекс, квадратне основе.Њени зидови,прављени од притесаног камена без трагова малтера,били су сачувани до висине од око 2 метра,а највероватније је имала и куполу,која је почивала на 4 јака пиластра,чији су остаци били очувани у њеном средишту.

Почетком XXI века,манастирска црква је реконструисана,према нацртима Републичког завода за заштиту споменика културе,базираним на њеним остацима.



Преузето са: Википедиа

---

~ Епархија нишка ~

---

Хришћанство је на тло древне Нишке епархије дошло преко апостолских  ученика, који су за собом оставили своје ученике. Ниш је од најранијих времена имао епископску катедру, задобијајући свој идентитет у личности Епископа као иконе Христове. Реч је о епархији на чијем простору је рођен свети цар Константин Велики,  личност која овом месту даје посебан печат.

Епископи Нишке епархије присуствовали су на многим важним саборима цркве Христове, што нам сведочи  да су и они били важне личности у њеном животу.  Неке од њих требало би посебно поменути: епископа нишког Kиријака, затим Гауденција - учесника Сабора 343. године у Сердици, Пројекта - учесника Петог васељенског сабора... Заједно са многим другима, ови славни оци записани су у диптих Нишке цркве.

Нишка епархија се до 732. године налазила под управом Римског епископа. Јурисдикција над овом епархијом мењала се у каснијој историји неколико пута, тако да  су о њој водиле бригу Васељенска патријаршија, Охридска архиепископија, Бугарска архиепископија, као и Пећка патријаршија све до свог пада. Нишка катедра спајана је и са другим епархијама, тако да су се и њене границе мењалe. За време турске владавине на челу епархије налазили су се архијереји који су са својим народом носили бреме терета свог времена.

Васпостављање Пећке патријаршије обухватило је и Нишку епархију. Од значајних нишких епископа тог периода треба поменути митрополита Јоаникија, који је1722. године обновио цркву светог Николе при којој је тада била Митрополија нишка, као и Георгија Поповића, потоњег епископа темишварског, који је заједно са патријархом Арсенијем и народом пошао путем друге сеобе Срба након пораза Аустрије у рату против Турске.

Укидањем Пећке патријаршије на катедру нишких епископа дошли су епископи које је бирала Васељенска патријаршија. Међу њима је био епископ Мелентије, који је мученички пострадао 1821. године, обешен испред Тврђавског моста. Такође је значајан и митрополит нишки Јоаникије II, који је 1856. године осветио темеље новог нишког Саборног храма.

Нишка епархија у ослобођеној Србији улази у састав Београдске митрополије са једном интересантном личношћу. То је био епископ нишки Виктор Чолаковић, припадник Бугарске егзархије, који је ипак с правом осетио да његов верни народ с нестрпљењем и нескривеном радошћу очекује припајање матици Србији.

Нестабилне политичке прилике након ослобођења Ниша осетиле су се и у животу ове епархије. Међу епископима који су обележили ово време треба поменути епископа Димитрија Павловића, који је касније постао и први патријарх уједињене Српске цркве, владику Јеронима, који је своју заоставштину оставио верном народу града и по коме носи име једна улица у Нишу, где се и данас налази његова кућа, Инокентија, потоњег митрополита Србије.

Међу ондашњим епископима цркве Христове у Нишу посебно место заузима кир Доситеј Васић, који се показао као пастир који брине за поверено му стадо и живот свој полаже за њих. То је показао у Првом светском рату, када је био интерниран у Бугарску, да би у Другом светском рату као епископ  Загребачки након многог мучења овенчао свој живот вечном славом као исповедник Онога кога је сведочио .

Њега је наследио епископ др Јован Илић, који је као првојерарх Нишке епархије био велики борац против безбожног комунистичког система. На месту епископа нишких остао је до свог упокојења 1975. године. Тада је у наш град дошао епископ Иринеј, који је овом епархијом управљао до 2010. године, до избора за новог патријарха Српске цркве.

Данас овом епархијом предстоји и Богу узноси молитве др Јован Пурић, устоличен у трон епископа нишких 7. августа 2011. године, да се моли за спас ове цркве и верног народа поверене му епархије.




Епископи током предсловенске историје Ниша:

    Киријак (лат. Ciriacus) (пре 343)
    Гауденције (лат. Gaudentius de eveque Naissus) (343—350)
    Бонос (лат. Bonosus) (380—391)
    Маркијан (лат. Marcianus) (409—414)
    Далматијус (467)[1]
    Гајан (лат. Gaianus) (504—516)
    Пројект (лат. Proiectus) (553)

Епископи Бугарске архиепископије:

    Кирик (1204), епископ нишки (бугарска архиепископија у Трнову)

Епископи Српске православне цркве:

    Никодим (1279), епископ нишки
    Матеј (1528 - 1532), митрополит нишевски и лесковачки
    Јефтимије, митрополит нишевски и лесковачки
    Георгије, митрополит нишевски
    Макарије (око 1570 - 1587), митрополит нишевски
    Герасим (1645-1649), митрополит нишевски
    Рувим (1680—1707)
    Јаонићије I (1722-1754), митрополит нишки и белоцрквенски
    Пангелос (1734—1750)
    Георгије Поповић (1735-1754), митрополит нишки и белоцрквенски
    Гаврило Николић (1752)
    Калиник (око 1753), митрополит белоцрквенски и нишки
    Никодим (око 1754)
    Атанас (око 1755)
    Гаврило II, (1761—1777)
    Герасим митрополит (око 1778)
    Макарије (1802-1815),
    Мелентије (1815-1821), митрополит нишки, обешен 1821. испред Тврђававског моста
    Венедикт I (1821)
    Данило (1821)
    Јосиф (1827-1832)
    Григорије (1837—1842)
    Никифор (1842)
    Венедикт II (1842—1845)
    Јанићије II (1856—1858)
    Стеван Ковачевић (1858—1862)
    Калиник (1862—1869)
    Партеније (1869), архиепископ нишевски
    Калиник II (1869-1872), митрополит нишки
    Виктор Чолаковић (1871—1883)
    Нестор Поповић (1883—1884)
    Димитрије Павловић (1884—1889)
    Јероним Јовановић (1889—1894)
    Инокентије Павловић (1894—1898)
    Никанор Ружичић (1898—1911)
    Доментијан Поповић (1911—1913)
    Доситеј Васић (1913—1933)
    Јован Илић (1933—1975)
    Иринеј Гавриловић (1975—2010; администратор 2010—11)
    Јован Пурић (од 2011)

Преузето са: Википедиа

Mанастир Вета, код Црвене Реке

О томе када је подигнут овај манастир нема поузданих података. Више извора говори различито. Према најстаријем познатом предању, манастир потиче из византијског периода, када је у његовој непосредној близини била главна саобраћајница од Ниша до Софије и Цариграда. То је, у ствари, познати римски пут Виа Милитарис који је повезивао Европу и Малу Азију.

Освајањем ових крајева од стране Турака, црква је срушена. Турци су Понишавље освојили 1386. године, после двадесетодневне крваве битке у којој Нишка тврђава и Лазарева војска нису издржалå. Турци су  због таквог отпора српских бранилаца касније свој бес искалили и на православним светињама Ниша и околине. Таква зла судбина задесила је и Богородичну цркву у Вети.

Након тога, први подаци о стању овог храма могу се пронаћи тек у 15. веку. Тако се, на пример, на сајту Нишке епархије може наћи податак да је манастирска црква саграђена (обновљена) у 15. веку, и да је била сасвим различита од садашње. Каже се да је била неупоредиво већа и лепша. По овом извору, ктитор је био непознат. На другој страни, према народном предању забележеном у књизи свештеника Михајла Спиридоновића Пелеха Манастири и цркве Нишке епархије, храм Успенија Пресвете Богородице подигли су сами мештани села Вете још у турско време. Дакле, ни предање не памти тачно време обнављања манастира.

Према сачуваном предању, Младену Стојићу из села Вете јавила се у сну Пресвета Богородица и казала му да се на месту садашњег манастира налази црква. Младен Стојић и остали мештани села Вете копали су неколико дана, док нису нашли рушевине храма. На његовим темељима подигли су садашњу ветанску цркву. Сеоски збор доделио је цркви имање од 43 хектара. Од непокретне имовине манастир је тада добио: 25 хектара шуме, 8 хектара ливаде, 3 хектара воћњака, 5 хектара њива, 1 хектар плаца и 1 хектар баште и винограда. Вредност имовине по инвентару из 1932. године износила је 209.031 динар. Када је завршена градња цркве, образована је и парохија коју су сачињавала села Вета, Топоница, Космовац и Тамњаница.

Духовни и национални центар

Из времена окупаторске владавине Турака, познат је свештеник Спасоје Поповић који је служио у Ветанском манастиру. Њега је наследио син Богдан, заслужан за подизање школе манастирског типа, у којој је учитељ био извесни монах Вељко. Осим њега, као учитељи помињу се Никола из Тетова (Стара Србија) и Сретен.

Удаљен од главних путева и већих насеља, заклоњен највишим врховима Суве планине (Трем, Соколов камен), манастир је под Турцима имао и национално-ослободилачку улогу. Према академику Владимиру Стојанчевићу (Југоисточна Србија у 19. веку), у њему су одржавани састанци нишког Националног комитета за ослобођење од Турака, чији су први људи били Тодор Станковић, Никола Коле Рашић, свештеник Петар Икономовић, Милан Новичић, Таско Узуновић, Михаило Божидарац и други. Због тога је значај манастира за коначно ослобођење овог краја од турског окупатора изузетно велики.

Истовремено са националним радом, манастир је представљао и снажан духовни и просветни центар целог краја испод Суве планине. Битну улогу у томе имао је свештеник Богдан Поповић. Он је подигао нови манастирски конак и образовао братство манастира које је имало и верско-просветну улогу. Поповић је као духовник ове цркве остао до 1890. године. Од тада, па све до 1901. године, ветанска парохија била је у надлежности свештеника суседних парохија. У времену од 1894. до 1899. године парох је био Богданов рођени брат Илија Поповић, иначе, парох суседне Шпајске парохије. После њега, свештенорадње у ветанској парохији обављао је горњостуденички јереј Станко Златановић, да би 1901. године она коначно припала манастиру Успенија Пресвете Богородице у Вети. Од тада су старешине манастира били уједно и пароси. Познати су јеромонах Јоаким, јеромонах Вићентије, игуман Данило Синко, јеромонах Серафим и јеромонах Јаков. Током Првог светског рата манастир је опустошила бугарска окупаторска војска. Јеромонаха Лукијана су 1916. године Бугари заробили и држали у заточеништву до 1919. године, када се вратио у манастир и служио до смрти 1932. године.

Страдање манастира

Када се говори о овом манастиру, не може се заобићи чињеница да у његовој непосредној близини у манастирској шуми, на месту званом Вурњиште постоји и црквиште посвећено светом Јовану Крститељу. Предање каже да су овај манастир срушили Черкези у једном од својих рушилачких похода против српског православног народа и његових светиња. То се поклапа са чињеницом да су Турци, средином 19. века, у непосредној близини манастира населили прилично бројну черкеско-татарску колонију. Такву тактику Турци су применили дуж целе тадашње границе са Кнежевином Србијом, сматрајући да ће на такав начин, макар и делимично, зауставити ширење српске ослободилачке идеје. Приликом ослобођења, део ове колоније који се није компромитовао злочинима према Србима и њиховим светињама, прешао је у Православље.

Такви бурни догађаји допринели су да манастир осиромаши и остане без вредних црквених ствари. Постоји податак да је у манастиру чуван свети путир који су поклонили руски војници за покој душа својих другова погинулих у рату 1854. године. Не зна се зашто је поклоњен баш овој светињи која је и данас мало позната. Веза православних Руса са овим храмом, међутим, не престаје овим догађајем. У периоду између два светска рата, у манастиру је боравио један Рус, јеромонах Данило Синко. Остао је упамћен по томе што је богослужење обављао на српском, мада је канонима Руске цркве то било изричито забрањено. У времену јеромонаха Данила Синка, манастир је био центар одакле се ширила идеја Хришћанске народне заједнице (у народу познатог Богомољачког покрета, на чијем челу је био Владика Николај Велимировић). Игуман Данило је у манастиру обучавао сељаке вернике из околних села како да проповедају и шире Христову науку.

Други светски рат донео је манастиру нова страдања. Оно што су некада радили Черкези, сада су то учинили православни Бугари. Пошто се, наиме, у непосредној близини налазило седиште првобитне Равногорске организације за Ниш и околину, бугарска војска је манастир у потпуности спалила. Звоник је миниран и дигнут у ваздух. Пре спаљивања, Бугари су најпре потпуно опљачкали манастир. Овакав поступак правдали су чињеницом да је манастир служио као база равногорској организацији за цео Нишки округ. Против овог штаба (Горски штаб бр. 43) покретали су неколико казнених експедиција, али безуспешно. На челу равногорске организације налазили су се искусни официри бивше краљевске војске, ђенералштабни капетани Миленко Рељић и Петар Беговић.

Оно што, међутим, није успела ни бугарска окупаторска војска, урадили су партизани. Ову првобитну равногорску организацију у нишком крају са седиштем у непосредној близини манастира Вете, напали су и уништили Озренски и Сврљишки партизански одред јула 1942. године. Том приликом убијено је седам војника, док је капетан Миленко Рељић стрељан у заплањском селу Велики Вртоп. (О овом догађају писано је у књизи Заплање у народноослободилачкој борби 1941-1945, аутора Драгољуба Дејановића и Ђорђа Стаменковића).

Домаћински настројени и у националном духу потпуно изграђени, мештани Ветанске парохије обновили су манастир убрзо после Другог светског рата.

Али, због отпора који је пружен партизанима и националне идеје која је на овом простору преживела рат, манастир и цео крај третирани су од нових власти изразито непријатељски. До дана данашњег, на пример, манастир нема пут, воду, струју, ни телефон. Дуго је био потпуно пуст. Све што је вредело од имовине, покрадено је и уништено. Повремено би се у њему задржао покоји монах, али је брзо одустајао и одлазио даље.

У таквом стању манастир је остао све до 2003. године, када је тежак посао обнове преузео дечански монах Георгије Жунић. Уз помоћ пријатеља манастира обновљен је духовни живот и сада се поново чују звона подно Суве планине. Старо је правило да обновљањем светиње почиње и духовна обнова народа који живи око ње. Правило се потврђује и чињеницом да школа, која годинама није радила, сада поново отвара врата шесторици ђака. Следеће године биће их и више. Веронауку ће учити од јеромонаха Георгија, а духовно окрепљење и приближавање Богу стећи ће на литургијама које се - после толико година - поново служе у овој Светињи. Због тога је овај манастир и прави симбол виталности и снаге Православља које вековима одолева разним непријатељима на средокраћи Истока и Запада.

   Владимир Вучковић  Адреса манастира је: Вета, 18313, Црвена Река, Манастир Успенија Пресвете Богородице.

Број жиро рачуна за обнову манастира је 235-284020-84, Нишка Банка, Филијала у Белој Паланци