Манастир Ваведења Пресвете Богородице - Дренча, у Дренчи

Манастир Дренча са црквом Богородичиног Ваведења дуго је лежао у рушевинама, да би обновљена црква данас окупљала вернике у жупи недалеко од Александровца.

Пошто су кнез Лазар и патријарх Спиридон потврдили 1382. овоме манастиру поседе у области Крушевца и Браничева, сматра се да је подигнут непосредно пре тога, најраније 1379. Његови критори су Иваниш, угледни властелин цара Душана и потоњи монах Доротеј, и његов син, јеромонах Данило, који је био први игуман манастира, а касније постао српски патријарх Данило III.

Црква је триконхалне основе, декоративно зидана сигом и опеком, са троделним олтарским простором и слободним ступцима који носе куполу. Архитектонске особености огледају се у ширењу основе са запада ка истоку, крстастим сводовима над просторима протезиса и ђаконикона као и варирању спољних блика конхи - певничке су полукружне, олтарска петострана, а апсиде проскомидије и ђаконикона четворостране. Клесани украс допрозорника, са необично компонованим људским фигурама, зооморфним и флоралним мотивима и преплетом, првобитно је био и бојен. Основом и елевацијом као и елементима секундарне пластике Дренча представља рану етапу настанка моравске архитектуре.

Археолошка сондажна истраживања и конзервација остатака цркве вршени су 1952, 1967, 1971, 1983 и 2002, да би у периоду 2003–2006. краљевачки завод у целини рестаурисао цркву.



Преузето са: Званични сајт Епархије Крушевачке

Манастир Светих Јоакима и Ане - Стрмац, у Батотама

На темељима старог манастира који датира из 1313. године и који је срушен за време Турака, подигнута је црква посвећена Св. Јоакиму и Ани 1680. године. Манастир је по предању, откривен тако што је један дечак, који је боловао од губе (лепре), заспао под једном зовом, и у сну му се јавило да лежи на светом месту. Када се пробудио, видео је да је сав очишћен од болести своје, само му је на левој руци остао ожиљак да сведочи да је некад имао губу. Отишавши својој кући, у село Шошиће и све испричавши својим родитељима и мештанима, они сами кренуше да откопавају и налазе темеље цркве. Ктитор цркве није познат али је сигурно народна задужбина. Сама црква је приземна грађевина - брвнара.

Манастир је познат као целебни и доста људи долази недељом и празницима да им се чита молитва за здравље а брачни парови који немају деце долазе у Манастир, где им се даје грожђе са лозе Св. Симеона из Манастира Хиландар. Стрмац је једно време био испосница манастира Студенице а повезује их иста слава - Мала Госпојина и Св. Јоаким и Ана коју манастир Стрмац слави.

За време Другог светског рата манастир Стрмац је био женски, под управом Игуманије Косијане где је било 12 монахиња, као и монаси са Валама старог (отац Флавијан који је и сахрањен у Стрмцу). Од 1949. године, Манастир Стрмац је мушки у њему бивају по један или два монаха.

Раније је припадао нишкој Епархији, а од 1935. године Епархији жичкој, а сада припада Епархији крушевачкој. Тренутну дужност старешине обавља Игуман Николај, коме је придодата управа и Манастира Милентије.

Сви који изразе жељу, могу да дођу и преноће у новом конаку.



Преузето са: Званични сајт Епархије Крушевачке

Манастир Светог архиђакона Стефана - Лепенац, у Лепенцу

Манастир Лепенац се налази на десној обали реке Расине, у атару истоименог села. Манастирска црква с почетка XV века, задужбина непознатог ктитора, посвећена је Св. Стефану. Имала је основу сажетог триконхоса са припратом и кубе које је требало да почива на пиластрима.

Све апсиде су споља вишестране, изнутра полукружне. Занимљиво је да дужином од преко 20 м представља једну од највећих грађевина моравске школе. Старији начин зидања по узору на споменике моравске школе сачуван је у висини од око 2 м.

Вероватно је средином XVI века настављено грађење које је дало данашњи изглед.

Село Лепенац је око 5 км. удаљено од Бруса. Преко Расине се не може аутомобилом, а од Расине до манастира има око шест до седам стотина метара пешачења.



Преузето са: Званични сајт Епархије Крушевачке

Манастир Светих бесребреника Козме и Дамјана - Плеш, у Плешу

Подизање манастира се смешта у почетак XV века, а предање га приписује лози Немањића.

По предању, велика поплава оближње Расине 1901. је оштетила конак и цркву, па манастир остаје без монаштва.

Године 1939. мештани села Плеш су, на темељима старе цркве, подигли мању цркву. Садашња црква и конак изграђени су између 1996. и 2003. Од тада је манастир поново активан.

Манастирска слава су Свети Врачи (14. јул).

Манастир се налази у пределу над којим доминира град Козник, средњевековно утврђење у народу још познато као Јеринин град, тешко приступачано јер се налази на 922 метра надморске висине. Предање за овај град, који доминира и контролише широк простор и везу између Жупе и Ибарске долине, везује име Радича Поступовича.

Цела област око града се назива Расина због чега се Козник повезује са Радичем Поступовићем коме је на Расини деспот Стефан 1405. године издао две повеље. У народној епској поезији Поступовић је називан и Раде Облачић или пак Рајко од Расине, због чега се и ова два имена везују за Козник. Све то чини могућим да се и подизање манастира у Плешу повеже с тим временом и великашем.

Манастир је у горњем току Расине, поред села Плеш. До њега се долази од правца Врњачке Бање, Александровца, Крушевца или Бруса ка путу који иде преко Јошаничке Бање за долину Ибра.



Преузето са: Званични сајт Епархије Крушевачке

Манастир Светог пророка Илије - Руденица, у Руденици

Манастир Руденица се налази у близини Александровца код села Руденице и припада Епархији крушевачкој Српске православне цркве. Подигли су га властелин Вукашин и његова супруга Вукосава, крајем XIV и почетком XV века, а његов живопис је настао између 1402. и 1405. године. Манастирска црква, посвећена светом Илији, има основу триконхоса сажетог облика и припада Моравском стилу. Током наредних векова црква је порушена и напуштена, а обновљена је 1936. године.

Радови на заштити њеног живописа су урађени 1971. године, док јој је архитектура конзервирана 1996. године. Данас се налази под заштитом републике Србије, као споменик културе од великог значаја.

Архитектура

Црква у Руденици има основу триконхоса сажетог типа, са апсидама које су споља петостране, а изнутра полукружне. На западној страни се налази нартекс над којим се уздиже ниска калота, док се над самом црквом налази осмострана купола. Њена спољашњост је омалтерисана и подељена је на два неједнака дела кордонским венцем. Камене розете су смештене изнад, док се у области испод њега налазе прозори (бифоре). Иако нема, за Моравски стил уобичајеног украсног зидања комбинацијом опеке и цигле, сама омалтерисана фасада је украшена сликарским опонашањем ћелијастог начина зидања.

Сликарство

Живопис у цркви је очуван само делимично, у њеном доњем делу, пошто је дуго времена била порушена. Његов аутор је био сликар Теодор чије сликарство је уситњених облика с лирским сензибилитетом, изведено иконописачком префињеношћу. Сачувани су ктиторски портрети, уз које су насликани тадашњи владари Србије, браћа Стефан (кнез 1389-1402, деспот 1402-1427) и Вук Лазаревић. Фреске Светаца су насликане у стојећем положају у доњој зони, док се у простору изнад налазе само попрсја, која нису представљена у медаљонима. У унутрашњости цркве се још могу видети сцене из Страдања Христовог и Великих празника. Сликар Теодор се потписао испод фреске мртвог Христа, која се налази у ниши проскомидије.



Преузето са: Званични сајт Епархије Крушевачке

Манастир Светог архиђакона Стефана - Милентија, у Милентији

Манастир Милентија је средњовековни манастир чије се рушевине налазе код истоименог села у општини Брус, недалеко од тврђаве Козник. Подигнут је у Моравском стилу, највероватније непосредно након 1430. године и представљао је један од већих манастирских комплекса тог доба, због чега се сматра да је био задужбина неког моћног великаша (можда Радича Поступовића). Међу остацима цркве, нарочито се издвајају пронађени остаци декораративне камене пластике, који су данас део колекција Народних музеја у Београду и Крушевцу.

Археолошка истраживања манастирске цркве и њена конзервација су отпочели 1969. године, док је добар део комплекса остао неистражен. Рушевине манастира Милентије се данас налазе под заштитом републике Србије као споменик културе од великог значаја.

Није познато ко је и када подигао манастир, али се сматра да је настао током четврте или пете деценије XV века. Овакво датирање се базира на неколико чињеница: основа цркве (триконхос) и камена пластика сведоче о градњи у Моравском стилу (последња трећина XIV и прва половина XV века) и уметничка вредност и начин израде камене декорације који сведоче о градњи у доба развијеног Моравског стила.

У повељи Радича Поступовића из 1430. године се помиње село Милентија у његовој области, али не и манастир у њему.

На основу остатака манастирске цркве, сматра се да у питању задужбина моћног обласног господара, због чега се предпоставља да његов ктитор могао да буде велики челник Радич Поступовић, који је спадао у виђеније велможе Србије, у доба деспота Стефана (кнез 1389—1402, деспот 1402—1427) и Ђурђа (1427—1459), а држао је област Расине око Козника, у којој се налази Милентија.

Манастирски комплекс

Манастирска црква, посвећена светом Стефану, има основу сажетог триконхоса, са полукружним апсидама и куполом над наосом. Дугачка је 17.5 метара, а по својој основи је веома слична оближњем манастиру Лепенцу (у истоименом селу). Њени зидови су данас очувани до висине од око 2 метра, док је њена спољашњост била украшена каменом декоративном пластиком, а сматра се да је делимично била и офарбана.

Сами камени украси сведоче о високом нивоу уметничке и занатске обраде, а сматра се да су били офарбани, што је доприносило живописности. Према мишљењу историчара уметности Сање Кесић-Ристић: „Камена пластика у Мелентији је изведена врло вешто, смело и у дубљем рељефу него што је то случај са другим споменицима моравске школе, што доприноси јаким контрастима светлости и сенке на њој“. Једна од специфичности камене пластике је и велика розета, на којој је представљена стилизована воловска глава, иако се на розетама Моравског стила јављају готово искључиво геометријски и биљни мотиви.

У једном од објеката манастирског комплекса, који се налази двадесетак метара западно од манастирске цркве, археолози су открили малу нишу у којој је пронађен костур детета, постављен као при нормалном сахрањивању (у лежећем положају на леђима). Процењује се да дете у тренутку смрти није могло бити старије од седам година, а сматра се да је ово потврда постојања жртвовања људи ради успешне изградње неког објекта, која је на тим просторима забележена само у народној поезији (нпр. Зидање Скадра) и веровањима у постојање таласона, неке врсте доброг домаћег духа који чува зграду од људи који имају намеру да је поруше или оштете.

Зна се да је Радич био ктитор манастира Враћевшнице (у коме је сахрањен) на Руднику, а помагао је и друге манастире, укључујући и светогорски манастир Кастамонит.



Преузето са: Званични сајт Епархије Крушевачке

Манастир Успења Пресвете Богородице - Љубостиња, у Прњавору

Манастир Љубостиња се налази у близини Трстеника и 9 km северо-источно од Врњачке Бање. Смештен је у долини мале планинске реке (Љубостињска река). То је задужбина кнегиње Милице.

Посвећен је Успењу пресвете Богородице. Манастир је грађен од 1388. до 1405. године. У Љубостињи су сахрањене кнегиња Милица, жена кнеза Лазара и монахиња Јефимија, које су се после Косовске битке овде замонашиле са бројним удовицама српских властелина изгинулих у бојевима на Марици и Косову пољу.

Данас је Љубостиња женски манастир који чува и одржава око педесет монахиња. За време Кочине буне из манастира Љубостиње је народ позван на устанак. После пропасти буне Турци су запалили манастир да би се осветили Србима. Тада је већина фресака уништена. Такође када је манастир запаљен откривена је тајна ризница која је била сакривена у манастирском зиду иза иконе у којој је кнегиња Милица сакрила своје благо. Међу опљачканим благом налазила се и круна кнеза Лазара која се данас налази у Истанбулу.

Манастир слави 19. август, Преображење.

Архитектура и сликарство

Манастир Љубостиња је триконхалне основе развијеног типа са куполом и припратом. Зидан је притесаним каменом, док су фасаде премалтерисане и исликане тако да имитирају зидање каменом и опеком. Манастир је грађен у Моравском стилу. Градитељ је протомајстор Раде Боровић, чије се име налази на прагу пролаза из припрате у наос. Живопис је само делимично сачуван, рађен је у два наврата. У припрати се налазе портрети кнеза Лазара и кнегиње Милице које је начинио јеромонах Макарије. Од сликарских дела сачувана су још: "Велики празници", "Страдања", "Чуда"... У цркви се налази и веома вредан иконостас који је 1822. године осликао Никола Марковић.



Преузето са: Званични сајт Епархије Крушевачке

Манастир Ваведења Пресвете Богородице - Велуће, у Велућу

Богородичину цркву манастира Велућа подигла је и украсила фрескама једна, у историји непозната, властеоска породица представљена у ктиторској композицији у наосу и припрати храма. Датовање у 1377/1378. изводи се на основу сличности велућке цркве с архитектуром и декоративном скулптуром Лазарице.

Црква у Велућу је споменик моравске архитектуре - има облик сажетог триконхоса са споља петостраним, а изнутра полукружним апсидама, куполу и припрату. Зидана је каменом пешчаром и опеком, са наглашеним спојницама малтера. Фасаде су рашчлањене хоризонталним кордонским венцима и вертикалним стубићима, а архитектонски отвори украшени пластичном декорацијом у облику преплета двочлане траке и зооморфним мотивима.

Пре 1389. црква је осликана фрескама које се стилски потпуно разликују од савременог моравског сликарства. Ликови су сликани плошно, без истицања волумена, а фигуре сведене на декоративне, наивно цртане зидне слике. У олтару су евхаристичке композиције, у наосу циклуси Великих празника, Страдања Христових, две сцене из Богородичиног живота и појединачне фигуре светитеља, док је у припрати насликан Страшни суд.

У време кнеза Милоша обновљене су и споља осликане горње зоне храма. Конзервација архитектуре и сликарства завршена је 1973. године а санација крова и археолошка истраживања 2006. године.



Преузето са: Званични сајт Епархије Крушевачке

Манастир Светог апостола и јаванђелисте Луке - Бошњане, у Бошњану

На благом узвишењу изнад села Бошњане, близу Варварина, налази се обновљени манастир посвећен апостолу Луки. А према народном предању, овде је за време кнеза Лазара, крајем 14. века, саграђен првобитни манастир, на месту насеља из римког времена, које се звало Дренац или Буковац. Касније, за време Турака манастир је био угашен, а све грађевине срушене и уништене.

Историја, архитектура

У сагласности са предањем је и реална претпоставка, пошто писани извори не постоје, да је манастир основан у доба кнеза Лазара, имајући у виду да се налази на поседима, које је овај владар Раваничком повељом даровао својој задужбини - манастиру Раваници. Топоними Грчка коса, Грчка ћуприја и Грчки поток у околини, можда указују да су првобитни манастир крајем XIV и почетком XV века насељавали монаси синаити, пристигли са византијског простора. У домену претпоставке је веза манастира у Бошњану (где се одувек прославља празник Четрдесет мученика севастијских - Младенци) са Темнићким натписом (плочом која је била уграђена у неку цркву, X-XI век), пронађеном у оближњем селу Горњем Катуну, на којој се налазе имена десет од Четрдесет севастијских мученика.

Забележено је аутентично сведочанство да су бошњански манастир почетком XIX века, у време буна, запалили Турци и да је том приликом страдало много народа. Тако су и старији мештани, учесници Првог светског рата, запамтили да се на манастиришту, крај изворишта где су се дешавала исцељења, виђали нагорели балвани.

Након приче једног мештанина да је у сну од неког светитеља добио наредбу да на месту некадашњег почне да се подиже нови манастир, верници из Бошњана, након благослова Епископа шумадијског Саве, почињу да 1990. године зидају манастир Светог Луке, који ће 21. јула 1996. године осветити Владика Сава. Манастир је до 2002. године био женски, да би од тада, доласком архимандрита Алексеја (Богићевића) за настојатеља, постао мушки.

Манастирски комплекс ограђен зидом, данас чине манастирски храм, звоник са капелама у основи и осам звона, конак, летњиковац и у зграду уграђен источник.

Црква манастира Светог Луке рађена је у рашком архитектонском стилу, правоугаоне је основе, засведена полуобличастим сводом. На западном делу је отворен трем изнад којег се уздиже четворострана масивна кула звонара. Олтарска апсида на истоку и две бочне конхе правоугаоног су облика. Фасаде су од беле опеке са једноставним рељефним украсима око отвора. Кров изнад храма је двосливан, а изнад звоника четворосливан, покривен машинским црепом.

Поред чудотворне иконе светог Луке, у манастиру се налазе и друге црквене драгоцености и одабрани примерци црквеног мобилијара, даровани од многобројних поклоника ове светиње.





Преузето са: Званични сајт Епархије Крушевачке

Манастир Светог Николе Мирликијског - Својново, у Својнову

Сви објекти манастирског комплекса распоређени су у узаној издуженој дубодолини западно од села Својнова, на обронцима планине Јухор. Средњовековно порекло засновано је на предању, мада би се могло основано претпоставити да је на овом подручју у другој половини XIV века подигнут манастир, што потврђују и његове архитектонске карактеристике (триконхална основа са бочним певницама и источном апсидом). Томе у прилог иду и помени у турским пописним документима из XVI века манастира Светог Николе код села Поточца у Левачкој нахији.

Зна се да је манастир потпуно страдао крајем XVIII века, у време ратова са Турцима капетана Коче Анђелковића, односно да је обновљен за време Карађорђевог ослободилачког устанка, 1812. године. Тада је нахијски кнез Милета Радојковић од остатака порушеног манастира изградио данашњу цркву и стари источни конак. Овај храм током наредних стотинак година биће мирска црква.

Манастирски храм у Својнову има триконхалну основу са неправилно засведеним ваљкастим сводом. На источном делу је велика полукружна апсида, а на бочним странама плитке конхе. Црква је зидана ломљеним белим каменом са фугованим и дерсованим фасадама. Главна улазна врата на западном зиду и бочна на јужној певници рађена су од дрвета и орнаментисана су у народном стилу са низом биљних украса и преплета. Кров је двосливан, доста стрм, са избаченим стрехама. Зидови су делимично живописани у наше време. Унутрашњост је осветљена са по два узана простора са стране и једним већим на олтарској апсиди.

Североисточно од цркве сачуван је приземни конак из 1812. године. На западу је подигнут монументални конак правоугаоне основе, са великом улазном капијом и лучним прозорима.



Преузето са: Званични сајт Епархије Крушевачке