Манастир светог оца Николе, у етно-селу Станишићи код Бијељине

Манастир Светог оца Николе је манастир Српске православне цркве посвећен Светом оцу Николи. Манастир се налази у етно селу Станишићи поред Бијељине. Манастир припада Епархији зворничко-тузланској.

Историјат

Манастир Светог оца Николе су освештали владика зворничко-тузлански Василије, владика захумско-херцеговачки Григорије и владика америчко-канадски Лонгин дана 22. маја 2006. године. У часни престо су положене честице моштију Светог оца Николаја и цара Уроша. Овај манастир је реплика златиборског манастира Куманица, а манастирски иконостас је рађен по узору на иконостас манастира Ломница.

Положај манастира

Манастир се налази у етно селу Станишић, три километра од Бијељине, на путу ка Павловића мосту.




Преузето са: Википедиа

Манастир Тавна, Главичице, општина Бијељина

Манастир Тавна или манастир Света Тројица налази се у селу Бањица у општини Бијељина, на тромеђи три општине (Бијељина, Зворник и Угљевик), на мајевичком побрђу.

Овај манастир је споменик културе и под заштитом је државе. Припада Епархији зворничко-тузланској.

Манастир је једна од најстаријих грађевина овог краја (Семберије и Мајевице). Кроз читаву своју историју дијелио је судбину локално живља и био је духовни и културни центар српског народа ове регије.

Историја манастира

Његова изградња приписује се Немањићима. Троношки и Пећки љетописи говоре да су га подигли Драгутинови синови Владислав и Урошиц. Данашња црква манастира Тавне, саграђена је на темељима првобитне цркве.

Помиње се већ у најранијим турским пореским дефтерима из 1533. и 1548. године, а од 1548. до 1586. помиње се изричито као манастир. Манастир Тавна је страдао за вријеме турске владавине, али је био обновљен под вођством хајдука. Народно предање обнову приписује Старини Новаку, хајдуку харамбаши из друге половине XVI вијека и његовом брату Радивоју. Манастирска црква била је живописана фрескама вјероватно почетком XVII вијека, јер скромни остаци фресака много подсјећају на фреске манастира Житомислића и Озрена, које су рађене у периоду од 1608. до 1609. године.

Од 1804. до 1918.

За вријеме Карађорђевог устанка (1804—1813) био је игуман у Тавни Јефто (Јефтимије) Пљецо, човјек способан и популаран. Кад је у Србији букнуо устанак, пристадоше уз њега и многи Босанци из овог краја. Кад су Турци разбили устанике, вратише се босански устаници у свој крај, али пошто нису смјели да се врате кућама, крили су се по оближњим шумама и као хајдуци бранили народ од турског зулума. Кад су ови хајдуци дознали да је у манастиру Тавни засјео неки харачлија Китовница и да од народа узима велики порез, да сиротињу кињи и мучи, удари једна чета на манастир и побије све харачлије на челу са Китовницом. Тада Турци из околних села напдну на манастир, опљачкају га и попале. Калуђери се разбјегну. Било је то 1807. године. Тек послије поновног ослобођења Србије вратио се игуман Јефто и 1814. обновио свој манастир. Неимар је био Тома Милосављевић. Међутим, ускоро је дошло ново страдање манастира Тавна када га је поробио Осман паша. Тада калуђери нису напустали манастир, већ одмах су приступили његовој обнови.

Манастир Тавна је током XVIII и XIX вијека био врло значајно просвјетно сједиште у коме су се младићи, који би ишли за свештенички позив, образовали. У овој школи су дјеца уцила све до 1966. године, када је школство прешло у државне руке. У вријеме босанско-херцеговачког устанка (1874. и 1875.) склонила се у манастир једна чета која је послије тешких окршаја дошла у манастир да вида своје рањенике. Дознавши то, Турци нападају манастир, сасјеку затечене рањенике, манастир опљачкају.

Између два свјетска рата

Између два рата, манастир се доста обновио под управом архимандрита Данила Билбије. Овдје су одржана и два велика сабора хришћанске заједнице за цијелу Патријаршију.

Други свјетски рат

Други свјетски рат је донио највеће разарање манастиру Тавни. Усташе су у јулу 1941. растјерале и интернирале калућере. Манастир је неколико пута био бомбардован, а 1943. када се у манастир сколонила једна партизанска болница, усташка војска је запалила конак. Тада је потпуно уништена библиотека, стари списи, а црква је донекле очувана. Највећа жртва био је Здравко Јовановић, кога су усташе стрељале на вратима манастира. На његовом гробу пише: Убијен 1943. од усташке плаве дивизије чувајући и бранећи манастир.

Дана 20. априла 1943. године у манастиру је формирана Друга војвођанска НОУ бригада.

Након 1945. године

После рата Тавна је личила на згариште, и калуђери су је напустили. Нова власт је одузела манстирска имања и било је веома тешко обновити манастир. Тек 1954. године, када је из Жиче овде дошла игуманија Јустина Керкезовић са неколико монахиња манастир је обновљен. Братство сада има шеснаест калуђерица и две искушенице, које обрађују велико манастирско имање и пољопривредно газдинствo







Преузето са: Википедиа

---

~ Епархија источноамеричка ~

---

Историја

Прво је основана Епархија источноамеричка и канадска (1963) и њени епископи су били: Стефан Ластавица (1963—1966), Сава Вуковић (1967—1977), Христофор Ковачевић (1978—1983). Затим је 1983. године извршена подјела епархије на Источноамеричку и Канадску. Источноамерички епископи од 1983. године били су Христофор Ковачевић (1983—1991) и Митрофан Кодић (од 1991).

Епархија источноамеричка је арондирана сходно одлуци Светог архијерејског сабора Српске православне цркве од 21. маја 2009. године према којој је извршена арондација постојећих епархија Српске православне цркве: Средњезападноамеричке, Источноамеричке, Западноамеричке и Канадске Српске православне цркве у Сједињеним Америчким Државама и Канади; и Епархије за Америку и Канаду Митрополије новограчаничке. Тада су осим Епархије источноамеричке формиране још: Митрополија либертивилско-чикашка, Епархија западноамеричка, Епархија новограчаничко-средњезападноамеричка и Епархија канадска.

До 2011, сједиште Епархије источноамеричке се налазило у Ексфорту. Сходно одлуци Светог архијерејског сабора Српске православне цркве са редовног мајског засједања, 26. маја 2011, за ново сједиште епархије је одређен Њујорк односно Вашингтон.

Преузето са: Википедиа

Манастир Марча

Манастир Марча је основан као женски манастир 1975 године од тадашњег епархијског архијереја Његово Преосвештенство Епископ др Сава. Мајка Евпраксија и Мајка Ана су 1974 стигле у манастир.   2001 нова манастирска црква саграђена је уз благослов Његовог Преосвештенства Епископа др Митрофана. Његова Светост Патријарх Павле са архијерејима и велики број свештеника били су присутни на освећењу нове цркве. Манастир Марча слави јула 13/26, Сабор Светог архангела Гаврила као манастирску славу. Мајка Ана (Радетић) је прва Американка која је постала монахиња. Сестра Георгиана (Заремба) и сестра Антонија (Шпања) су следеће две жене Американке које су постале монахиње манастира Морча. Сестра Анастасија је постала трећа Американка која је постала монахиња манастира Морча. Отац Серафим (Стив), се замонашио у манастиру Марча и тренутно води рачуна о манастирском комплексу и изради свећа.  Отац Симеон (Гроздановицх) је иницирао израду свећа у првим година постојања манастира.

Манастир Пресвете Богородице

Манастир Пресвете Богородице налази се код  Светог Саве Кампа - Схаделанд у Спрингборо, у Пенсилванији. Црква је огромне структуре и место је где се врши Архијерејска Литургија за годишњицу Схаделанд Ходочашћа. Манастирска црква такође опслужује кампере током камперске сезоне.

---

~ Епархија канадска ~

Оснивање

Српска православна епархија канадска формирана је одлуком Светог архијерејског сабора Српске православне цркве дана 26. маја 1983, на предлог тадашњег епископа источноамеричког и канадског г. Христофора.

Владика Христофор био је уједно и први администратор епархије, све до избора првог епископа канадског.

На редовном заседању Светог архијерејског сабора 16. маја 1984. године синђел Георгије (Ђокић), духовник манастира Тавне, изабран је за епископа канадског, а патријарх српски Герман посвећује га 8. јула исте године у Саборној цркви Светог архангела Михаила у Београду. На Покров Пресвете Богородице, 14. октобра 1984, владика Георгије устоличен је као епископ канадски у Цркви Светог оца Николе у Хамилтону.

Ова дешавања била су само природна последица раста српске популације и развоја црквеног живота међу Србима у Канади. Прва српска црквеношколска општина на канадском тлу основана је 1912. године у Риџајни (Саскачеван), где су се скрасили српски имигранти махом из Баната. Црква Свете тројице у Риџајни завршена је и посвећена 1916. године. Срби у Хамилтону (Онтарио) формирали су своју црквену општину 1913. године, а Храм Светог Оца Николе посвећен је 15. децембра 1917. године.

Историја

Црквени живот између два рата међу Србима у Канади обележен је великим тешкоћама, пре свега у покушајима да се пронађе начин да српски свештеници служе у српским храмовима и опслужују наше досељенике. О проблемима са којима се Црква суочавала говори и писмо првог епископа америчко-канадског г. Мардарија упућено Светом архијерејском синоду 1934. године.
Викицитати „Слали смо мисионаре, монахе, али ни један се није могао задржати више од два, три мјесеца. Фамилијарни свештеници још мање“
(Епископ г. Мардарија)

Поред материјалних разлога, епископ наводи и онај други, можда теже савладив:
Викицитати „Хамилтонска парохија заузима територију много већу него је Југославија. И на томе пространству су по неколико стотина и хиљада километара разбацане мале српске колоније са по две-три фамилије, које треба обилазити и опслуживати. Друга наша парохија у Риџајни - Саскачеван, која је од Хамилтона далеко отприлике онолико колико и Београд од Стокхолма, још је тежа за опслуживање“
(Епископ г. Мардарија)

Са приливом српских имиграната након Другог светског рата широм Канаде ничу и јачају српске колоније - у Виндзору, Торонту и Нијагариним водопадима (Онтарио), у Ванкуверу (Британска Колумбија), Летбриџу (Алберта), Монтреалу (Квебек).

Промјене

Година 1963. донела је драматичне промене у животу Српске православне цркве, нарочито на америчком тлу. По први пут у својој историји Српска црква доживљава раскол који траје пуних 29 година. Последица раскола је да се део парохија на америчком континенту отцепљује од Мајке Цркве и под вођством владике Дионисија формира тзв. Слободну српску православну цркву (касније Новограчаничка митрополија). Административне измене, међутим, дешавају се и међу парохијама које остају верне Српској православној цркви са седиштем у Отаџбини. Од дотадашње једне епархије, америчко-канадске, формирају се три: Средњезападноамеричка, Западноамеричка и Источноамеричко-канадска.

Први епископ источноамеричко-канадски био је Стефан (Ластавица) који води епархију од 1963. до 1966. године. Наслеђује га владика Сава (Вуковић), и од 1978. године владика Христофор (Ковачевић).

Од оснивања Епархије канадске, односно од устоличења првог епископа канадског 1984. године, изграђени су и посвећени следећи храмови: капеле у Отави, Мисисаги и у Епископској резиденцији у Торонту; цркве у Осави, Киченеру, Оквилу, Лондону, Калгарију, Едмонтону, Винипегу; обновљена је и живописана црква у Риџајни. Саграђен је низ црквених сала, парохијских кућа и један старачки дом (Виндзор, Онтарио). Круна градитељског рада владике Георгија свакако је Манастир Светог Преображења Господњег у Милтону. Темеље првог српског манастира у Канади свештао је Његова Светост патријарх српски Г. Павле 23. октобра 1992. године. Манастирска црква је саграђена и освештана 12. јуна 1994. године, а манастирска зграда фебруара 1995. године.

У оквиру Епархије делује Савез кола српских сестара Епархије канадске. Савез је основан у Мисисаги 2. фебруара 1985. године.

Вредно је истаћи и активност Добротворног фонда Епархије канадске "Цар Лазар". За свој допринос у хуманитарним делатностима усмереним последњих година највише према Републици Српској и Српским Крајинама, Фонд је 1996. године одликован од стране Светог архијерејског синода Орденом Светог Саве Другог реда.

Године 1987. Епархија покреће свој лист „Источник“. Мало затим са радом почиње и истоимена издавачка кућа, која је до сада објавила на десетине наслова.

Српска православна Епархија канадска покрива територију читаве Канаде. У оквиру Епархије делују 27 парохија и мисија

Преузето са: Википедиа

Манастир Светог преображења Господњег у Милтону

Манастир Светог Преображења Господњег у Милтону, Онтарио, први је и, за сада, једини српски православни манастир у Канади.

Давнашња жеља Срба на овим просторима да подигну манастир, изражена још у надањима владике Николаја Жичког (Велимировића), почела је да се реализује формирањем Епархије канадске и устоличењем првог епископа канадског, владике Георгија (Ђокића), 1984.године. Земљиште на којем ће бити изграђен манастир купљено је освећено 1988. Темеље будућег манастира осветио је Његова Светост патријарх српски Г.Павле 21.октобра 1991.године, а поглавар Српске православне цркве освештава изграђену манастирску цркву 12.јуна 1994.године.

Живописање цркве почиње одмах по њеној изградњи и изводи се у неколико фаза.Живопис је рад нашег  познатог  иконографа и фрескописца Драгомира Марунића из Београда.Рад на фрескописању  завршен  је почетком 2002.године.Величанствена фреска Христа Пантократора на куполи храма,композиције Преображења Господњег,Улака у Јерусали,Прања ногу,Издајства Јудиног,Силаска у Ад остаће као вечно сведочанство о стварном лику православног народа српског у деценији у којој су се и на овим просторима о њему шириле најбезочније лажи.

Наш једини манастир у Канади чувен је на Америчком континенту и по томе што се у њему чувају делови  и честице нетрулежних моштију великих Хришћанских светитеља с почетка историје цркве,од првог до трећег века: Св.Василија Великог,Св.Игнатија Богоносца,Св.Атанасије Великог,Св.Поликарпа Смирнског,Св.Пантелејмона,Св.Харалампија,Св.Нектарија Егинског,Св.Ирине и мошти Св.Нектарија  Оптинског  светитеља с почетка 20.века.                                                                 

Од  голе ледине,на 43.екра манастирског имања  (20.хектара),за свега неколико година Срби Канаде  подигли су праву малу оазу наше духовности.Поред манастирске цркве изграђена је зграда конака  са бројним садржајима: капелом Св.Три Јерарха и великом салом за даће и парастосе.У  јесен 2009.године поред манастирског конака изграђена је још једна прелепа грађевина.Реч је о епархијском музеју и библиотеци са преко 10.000 књига који својом лепотом нема премца не само на овим просторима већ и шире.

 На дијелу имања  такође урeђено је и прво српско гробље у Канади.Одмах уз цркву налази се велики пикник простор  са свим пратећим садржајима:летњим павиљоном,кухињама,пецаном,спортским теренима за фудбал,одбојку и кошарку .За најмлађе је уређен посебан кутак где могу безбрижно и безбедно да се играју.

Богослужења у манастиру се врше свакодневно:Јутарња служба се служи са почетком у 8.часова а Вечерња служба са почетком у 18.часова.Свете Литургије се врше суботом са почетком у 9.часова као и на дане када се у календару прослављају српски светитељи.Осталим празницима када је црвено слово и недељом Свете Литургије се служе са почетком у 10.часова.

Због своје изузетне лепоте и могућности које пружа у манастиру Милтон је одржана централна свеправославна прослава  2000.године Хришћанства за све помесне јурисдикције у Канади,24.јуна 2000.године.

На крају поменимо и неке важније дане,у које се у Манастиру окупља велики број Срба:

Св.Три Јерарха (12.фебруар )-слава Манастирске капеле

Источни петак -слава Епархијске издавачке куће Источник

Епархијски Дан -недеља Свих Светих  (прва недеља по Духовима)

Манастирски Сабор-недељa уочи почетка Госпојинског поста

Слава Манастира -Преображење Господње (19.августа)

Слава Епархије -Покров Пресвете Богородице (14.октобра)

Манастирско имање се налази у подручију Niagara Escarpmenta,у пределима изузетне природне лепоте под заштитом Уједињених нација.У потпуној тишини исконске природе,оно је ипак надомак највећих Онтаријских градова,на размеђи најзначајнијих српских колонија:пола сата вожње од Торонта на истоку,Хамилтона на југу и Кичинера на западу.Од главних аутопутева-401 и QEW-удаљен је свега десетак минута вожње Guelph Line-om (излаз 312 са аутопута 401,односно 102 са QEW)

---

~ Епархија крушевачка ~

---

Оснивање

У Историјском архиву Крушевца чува се ратни дневник једног хлебарника српске војске из Балканских ратова. Он је учествовао у ослобођењу Једрена од Турака 1913. године. Дневник је водио свакога дана. После турског пораза и напуштања Једрена он је забележио: „Мустафа Паша, среда, 20. март 1913. године. Господин Костоглу ми причао о Бици на Марици, под краљем Вукашином, код Черномена – Черомена. Вели ми да има једно тепе (старо место, п.п.), Срб Сенди код Мустафа Пашине станице – на северу код Новог Села. Ту је била жандармеријска касарна. Кад су ту копали, нађен је гроб са врло много покопаних, отуд и назив Срб Сенди – Срб угаснуће – Пропаст Срба“.

Пред угаснуће српске средњовековне државе, које је започело 1371. године, поразом од Турака у Маричкој бици, почели су ницати прелепи манастири Моравске школе у архитектури. Тада је основан средњовековни Крушевац. Када се на географској карти погледа распоред сакралних задужбина из доба светог кнеза Лазара, лепо се види загрљај манастира Раванице и Љубостиње. Из првог манастира испружена мушка рука средњовековног српског владара, оснивача града Крушевца, као да дотиче и снажно грли нејаку руку своје супруге кнегиње Милице, у монаштву, после Косовске битке, љубостињске монахиње Јевгеније, а по примању велике схиме Јефросиније. У том загрљају, срце је географски у Крушевцу, у њиховој придворици Цркви Лазарици. Одатле пулсира аристократски духовни крвоток до манастира, које данас наука познаје под именом Моравска школа: Дренча, Каленић, Наупара, Руденица, Велуће... У грудима тихује Мојсињска Света гора, где се по речима једног путописца из 1891. године: „некада ништа друго није могло чути до брујање звона и појање преподобних калуђера“. На том мистично – географском телу свете Србије вековима духовну стражу чува Крушевачка епархија.

Крушевачка епархија последњи пут се помиње половином XVII века у турским пореским књигама са задужењем да њен епископ султану за берат плати пешкеш од петнаест дуката. Имала је тада ранг митрополије, а њена духовна област описана је као: „Митрополија ђаура области Крушевца, с нахијама Петруш, Болван и Длбочица“. Међутим постоји могућност да је Крушевац имао митрополита и два века раније, који је непосредно учествовао у пресељењу моштију краља Милутина из Грачанице у Софију. Била је тада у насилно наметнутој јурисдикцији Охридске архиепископије. Сачувано је име једног епископа Крушевачке епархије: Силуан (1451–1455), прота др Радомир Милошевић, Српска православна црква у времену и простору, Смедерево, 2009, стр. 257.

Крушевац је старином припадао Топличкој или Белоцркванској епископији, коју је основао 1219. године Свети Сава. У једном зборнику адреса и титула епархија српских из XVI века, пише: „В Богоспасаемују Епархију Белоцрквенскују, јеже јест кадилук Крушевац“. Касније је Крушевац био и у саставу других епархија. Из Београдске митрополије изузет је 1854. године и додат епископији Жичкој, па је њен владика имао титулу: епископ ужичко – крушевачки“, свештеник Петар Гагулић, Топличка епархија, у Гласнику Српске православне цркве, Београд, 1957. године, стр. 135. У Служебнику штампаном у Београду 1838. године, који се чува у Цркви свете Петке у Мајдеву код Крушевца, на страни 160, свештеник Петар П. Јовановић, парох мајдевски, пише: „1857. године, 21. Новембра, зацрни(х) се (рукоположих се, п.п.) код Г. Владике Јанићија у Карановац и био сам капелан својем оцу јереју Милоју Јовановићу, пароху зебичком“. Поменути владика Јанићије Нешковић био је епископ ужичко – крушевачки. У Архиву Србије сачуван је документ из фонда Митрополије Београдске за 1860. годину, број 579, који вели : „Како је високочајшим рјешењем од 14. Новемб. 1859. године предвојен Срез Бугар – Моравскиј и већиј део његов придан је Алексиначком окружију, а мањиј остао је по пређашњем у Крушевачком, како пак Окружије Алексиначко подпада под Епархију Неготинску, а Крушевачко под Ужичку: то је Собор Архијерејски из обзира на ово најновије грађанско распоређење, желећи довести у ред и дотичну духовну управу, по узајамном саветовању нашао за сходно рјешити да онај већи део бугар – моравског среза придани Алексиначком окружију припадне Неготинској епархији, а онај мањи део остављениј по старом да остане и даље под Ужичком епархијом“.

Поменути свештеник Милоје Јовановић, парох зебички, синовац је архимандрита светороманског Саве Петровића. Рукоположен је у свештенички чин 31. маја 1836. године. Крушевачки протојереј Милован Протић пише: „У смотренију ђака Романског Милоја Јовановића, желећем у чин свјашченическиј ступити“, Архив Србије, фонд Митропилије Београдске, 1836. година, број 502. Архимандрит Сава Петровић (1793–1861), оставио је једини писани траг о томе како је изгледало ослобођење Крушевца од Турака после вишевековног Срб угаснућа: „Ноемвирија 22. 1832. године, дођоше позвати ме да идем у Врбницу код народа. (Тамо затекох, п.п.), 1850 живи душа, но пушке велике имали у појасу свега 450 комата. Из Врбнице крену народ на Крушевац. У село Лазарице дођоше Турци за бој – 350 коњаника. Изиђо код Турака умолити да се не бију неће на добро изићи. Ни једног није заболела глава, ни једна пушка није пукла, здраво и весело Турци изиђоше (из Крушевца, п.п.), без никаквог зла но сас добро. Десет товара барута доне на мојег рачуна. Два товара барута у весеље потрошено не за зло“, Архив Србије, фонд Митрополије Београдске, 1858. године, број 106.

Одлуком Светог Αрхијерејског Сабора Српске Православне Цркве 18. новембра 2010. године обновљена је Крушевачка епархија. Епископ шумадијски Господин Јован као администратор Крушевачке епархије наставља да сеје јеванђелско семе у давно започетој бразди старе српске престонице. Ми који ослушкујемо реч сејача и молитвено гледамо у небо сећамо се свих Срб угаснућа, Срб Сенди, који својом жртвом ударише темељ Крушевачкој епархији, која пред нама васкрсава после више од три века од њеног последњег писаног помена у нама познатој историји.

Намјесништва

Новоформирана епархија се састоји од пет намјесништава: крушевачког, ћићевачког, трстеничког, жупског и темнићког.

У епархији се налазе 88 парохија из Бруса, Александровца, Трстеника, Варварина, Ћићевца, Ражња и Крушевца.

Преузето са: Википедиа

Манастир Рођења Пресвете Богородице - Наупаре, у Наупару

Манастир Наупаре (Наупара) је женски манастир који се налази у истоименом селу на обали Расине, код Крушевца и припада Епархији крушевачкој Српске православне цркве. Данашња манастирска црква спада међу најстарије примерке Моравског стила и подигнута је током осме деценије XIV века. Првобитно је направљена као придворна црква неког локалног властелина, да би касније била претворена у манастир. Кнез Лазар је, у једној повељи из 1382. године коју је издао монаху Доротеју, помиње као део властелинства манастира Дренче, код Александровца. Манастирска црква је обновљена 1835. године, по наредби кнеза Милоша Обреновића.

Током прве половине последње деценије XX века, на манастирској цркви су вршени радови на истраживању и конзервацији њене архитектуре и живописа, који су окончани 1995. године. Наупара се данас налази под заштитом Републике Србије, као споменик културе од великог значаја.

Архитектура и декоративна пластика

Манастирска црква, посвећена Богородици, има основу триконхоса, сажетог типа, са куполом над наосом и кулом звонаром над нартексом. Горњи део њене фасаде украшен је каменом декоративном пластиком, међу којом се, својом лепотом и монументалношћу, истиче камена розета на њеној западној фасади, а за улепшавање фасада коришћене су и сликарске технике.

Живопис

Фрескосликарство у унутрашњости цркве, настало је у два маха, крајем XIV и XV века, како је утврђено током истраживања 1992. године, а очувано је само делимично. Ктиторска композиција, која је данас сачувана у мањим деловима, смештена је на споју јужног и источног зида нартекса, док се изнад улаза у централни део цркве, налази Богородица са Христом, који су насликани у линети. Христос Пантократор био је насликан на своду куполе, по којој били приказани јеванђелисти и библијски пророци. Циклус Великих празника насликан је у зонама испод куполе, на сводовима бочних апсида, другим сводовима и простору испод саме куполе, док су у првој зони јужне апсиде приказани свети ратници.



Преузето са: Званични сајт Епархије Крушевачке

Takodje neke slikice prilikom posete, bice jos ja se nadam uskoro

Манастир Покрова Пресвете Богородице - Мрзеница, у Мрзеници

Првобитна црква на овом месту изграђена је у 14. веку, пре Косовског боја. Предање за ктитора сматра кнеза Лазара или неку високу личност са његовог двора. Манастир су настањивали углавном калуђери са Свете Горе. Тај првобитни храм био је посвећен Св. цару Константину и царици Јелени. Данашња црква изграђена је 1932. г. Нова црква подигнута је заслугом монахиње Теофилије и верног народа.

Данашња црква није живописна, али је унутрашњост укусно измолована. Иконе, постављене у два реда на иконостасу, сликане су неокласицистичком стилу. На царским дверима постоји запис "Н.Ј.1932".

Уз бок цркве, на јужној страни налази се лепо уређено одвојено гробље за монахе и монахиње.

У олтару храма чувају се два стара четворојеванђеља, окована и позлаћена. Једно од њих тешко је преко 20 кг. Не постоје сачувани вредни предмети који би се везивали за некадашњу цркву.

Крај манастира се налази капела Св. Петра и Павла у којој извире вода у народу веома цењена по својој исцелитељској моћи.

У близини Мрзенице, на планини Мојсиње постоји више запустелих храмова из разних периода, па и средњовековних. Неки су сачувани у целини, док је већина у рушевинама. Већина ових цркава заслужује посебну пажњу и свакако ће у будућности бити предмет обимних истраживања.



Преузето са: Званични сајт Епархије Крушевачке