Манастир Завала

Манастир Завала је посвећен Ваведењу Пресвете Богородице и налази се на почетку завалске вале, с југозападне стране Попова Поља, под брдом Острогом. Специфичност архитектонског рјешења манастирске цркве условљена је њеним положајем који одаје јасан утисак испосничког монашког пребивалишта. Споља -храм има једнобродну основу завршену полукружном апсидом на истоку, док је унутрашњост сложеније ријешена. Својом сјеверном страном црква је у пећини, док је већи дио брода и олтар у јужној страни веће стијене. Изнад ове пећине, на око 100 метара навише, постоји још једна пећина улаза колико људски раст, али се пружа дубље у брдо Острог и постепено силази у дубину, гдје се примјећују сталагмити и сталактити. На другој, југоисточној страни ове завалске вале, у брду изнад села Завала, према селу Беленићи, има тзв. "Град у Клисури", тј. кула или тврђава, на стрмој стијени, зидова тврдо грађених од тесаног камена, са димензијама унутра 6.40х2.60м, висине рушевине око 7м, зидови 20 2.50; около има авлију 14х10м; испод куле је велика јама "Тамница" или "Змајевица", а у јами се види пећина; по народном предању ово је подигао Херцег Стефан да би се склонио од сина потурчењака када је бјежао из Благаја са благом. У самом селу Завали постоји зидана кула, пробијена гранатом, у којој су у вријеме Морејског рата живјели Кадијевићи Срби, који данас живе у Метковићу). Црква завалска је из 13. вијека судећи по печату из 1271.г.

Према народној традицији постанак цркве Ваведења Пресвете Богородице везује се још за првог хришћанског цара Константина, који је стигавши у Завалу, и видјевши да је становништво побожно, одлучио да и ту сагради храм. Цар је оставио Богородичину икону на брду Петковица са намјером да му ту буде подигнута задужбина. Другога дана пак пронађоше икону испред улаза у пећину, на мјесту данашње цркве. Икону су вратили на првобитно мјесто, али се чудесно премјештање њено понови и у наредна два дана, те цар увидје да му је сама икона показала мјесто подизања цркве.

Простор Завале је извјесно старо хришћанско средиште, јер су у селу Завали, на мјесту званом Црквине, нађени темељи двије православне цркве из времена прије Западног раскола, 8-11. вијек (дакле из доба византијске и српске владавине), које су имале октагоналне стубове, дакле биле трибродне, и са плетеним орнаментима у камену, што је Византија оставила као насљеђе и другдје у нашем Приморју и Далмацији. Овдје је некад било заједничко светиште древне јединствене Католичанске Православне Цркве (чије је коначно раздвајање дошло тек са 4. крсташким ратом, почетком 13. вијека), као и у недалеком Стону на Пељешцу (од Завале до мора је једва 12 км). У најновијим ископавањима испод саме цркве манастира Завале, приликом санације од земљотреса (2000-2002.г.) откривени су испод олтарског дијела старији темељи,вјероватно раније, можда и првобитне цркве.

Први писани помен манастира Завале је, колико до сада знамо, из 1514.г. када манастир купује виноград у Ораховом Долу; прва обнова 1587; а црква је живописана 1619.г. од познатог зографа Георгија Митрофановића.
linija -Овдје је ступио у монаштво Св. Василије Острошки Тврдошки и Завалски из недалеких Мркоњића. Манастир је имао знатан број познатих духовника и црквено-народних вођа, као и већи број старих значајних рукописних и првих штампаних србуљских књига (на једном од тих завалских рукописа, Богородичнику, који љета Господњег 1566. писа "јерођакон Мардарије од Србске земље", остао је запис да је књига писана у доба турског султана Сулејмана: "Тада би од њега велика туга на земљи и велико гоњење на хришћане (православне) и гажење од Измаиљћана (муслимана), као што беше у дане злог цара Ирода јудејскога") затим вриједних икона и других драгоцјености. За манастир Завалу начињен је препис Хиландарског Типика Св. Саве са преписа Миха из 15.в., који је настао са преписа монаха Марка из 15.в. (в. В.Ћоровић, Јужносл.филолог, II, 1921, 120 и у изд. ДЕЛА СВ. Саве, САНУ 1935).

-Велики дио тог духовног и културног блага опљачкан је и уништен од усташа током II свјетског рата, као и током посљедњег рата када је знатно оштећена манастирска црква и конаци, и уништени српско село Завала и цијела манастирска парохија.

У најновије вријеме, уз помоћ приложника и ктитора, манастир је обновљен, извршена је рестаурација фресака и обнова цркве, ради се на обнови манастирског конака, а све под надзором и трудом игумана завалског Василија.





Преузето са: Званични сајт Епархије захумскохерцеговачке

Манастир Житомислић, код Мостара

Манастир Житомислић је посвећен Благовјештењу Пресвете Богородице, из XV је вијека и обновљен је 1563. године од браће православних Срба Милорадовића-Храбрена, у селу Житомислићу, тимару ове старе српске познате велмошке и задужбинарске породице. Родоначелник братства Милорадовића-Храбрена, које је живјело у предјелима столачких Дубрава и Храсна, војвода Стјепан Милорадовић помиње се 1416. године, а у турским пописима дефтерима из 1468. и 1477. год. помињу се синови: војвода Петар и браћа му Радоје и Вукић. Породична некропола Храбрена налази се у Радимљи, а комплекс цркве са гробовима и двије камене судачке столице на Ошанићима код Стоца. На стећку у Радимљи пише:"Сие лежи добри Радое син војводе Стјепана на својој баштини на Батногах си билиг постави на ме брат мои боевода Петар."

- Средином и крајем XVII вијека неки од Милорадовића се селе у Русију, али 1707.г. долазе браћа Михајло и Гаврило да посјете своју задужбину Житомислић и доносе дарове Петра Великог, а 1711.г. у вријеме руско-турског рата, Михајло као "српски пуковник" долази на Цетиње и на Видовдан, са владиком Данилом ИИ Петровићем, објављује проглас о устанку против Турака. Године 1760. у Аустрији официр Јероним Милорадовић-Хребреновић од Дубрава постаје племић, а затим у Русији генерал руске војске. Године 1883. потомак Храбрена, руски гроф Григориј посетио је Житомислић, даривао га, поставио плочу на јужном зиду припрате. Постоји манастирски печат Житомислића из 1585. године, с натписом:"Се печат стое Блговешч. Престие Бци мн. Ж. 1585".

- Године 1602/03. има запис мајстора Вукашина из манастира Ораховице, уклесан на капителу јужног стуба Житомислићке цркве. 5. маја 1609.г. довршен живопис Житомислићког храма по поруxби игумана Саве, трудом и трошком јеромонаха Максима, можда из породице Храбрена. Манастирска црква је убрзо опремљена крстионицом, престоним иконама и богатим иконостасом у позлаћеном дуборезу. Иначе, Житомислићки храм је имао у позадини зидани иконостас, као још неке цркве из XV и XVI вијека. За игумана Саве (1609-1616), Висариона (1616-1617) и Серафиона (1618) у Житомислићу је преписано више од десет важних црквених књига, а године 1618/1619. завршен је украшени манастирски поменик, гдје се помињу сви српски краљеви, архиепископи и игумани Житомислића, као и сви мушки и женски чланови породице Храбрена.

Монаси манастира Житомислића у XVII вијеку значајне су личности, стижу до Свете Горе и постају Хиландарски игумани. Калуђери се боре за очување свог народа и манастира од ратова, хајдучије, зулума.

Године 1663. манастир је обновио чесму (вјероватно водовод). 1675. године проигуман Серафион је дао да добар мајстор уради позлаћени дуборез царских двери. Јеромонах Житомислићки хаxи-Јеремија поклонио је 1684.г. сребрену петохљебницу; а 1689.г. сакован је у Сарајеву дуборезни крст окован сребром, чуван донедавно у манастиру. Митрополит Дабробосански Висарион, из Житомислића, поклонио је 1691.г. сребром и златом оковано штампано руско Јеванђеље и 1699.г. налоњ дуборезан и украшен интарзијом, исте године вјерници браћа Витковићи даровали су сребрно кандило украшено представама Распећа, Богородице и Св. Ђорђа. Много је књига преписано и украшено у манастиру Житомислићу. Око цркве има старо манастирско гробље, са старим вриједним споменицима. Године 1890. јеромонах Христифор Милутиновић, касније игуман, ископавао је гробове у Орловцима (Црквини) и тада открио "храм са више олтара". У Житомислићу су се школовали многи значајни Срби, не само Херцеговци, у XVIII и XIX па и у XX вијеку, из њеног братства произашли су бројни народни духовници и архипастири ове и других епархија Српске Цркве. Године 1858. овдје је отворена Приправна духовна школа, прва те врсте у Босни и Херцеговини.

-26. јуна 1941.г. усташе су побиле цијело братство манастира Житомислића, њих осам, и бациле у Видоњску јаму на десној обали Неретве, а манастир је опустио, јер су крајем 1941. године све конаке, осим једне мале зграде, запалили Хрвати и Нијемци, пошто су претходно све опљачкали, прије свега манастирску ризницу, архиву и библиотеку. Манастирска црква је тада само чудом Божијим остала поштеђена. У недјељу 3. фебруара 1991. Године у Житомислићу, у мермерну гробницу изнад олтара према истоку, свечано су сахрањене мошти Житомислићких новомученика (извађених крајем 1990.г. из јаме Видоња), уз саслужење Српског Патријарха Господина Павла.

-Манастир Житомислић је од Хрвата спаљен и срушен, половином јуна 1992. године, а потом је великом количином подметнутог експлозива миниран до темеља, заједно са конацима, чак је спаљен и миниран гроб новомученика Житомислићких монаха. Сестринство са игуманијом Евпраксијом и духовником игуманом Јованом (Недићем) избјегло је из манастира неку седмицу прије уништења манастира.

У току 2003. и 2005. године обновљена је црква и стари конак и освештани од стране Патријарха Српског Господина Павла маја мјесеца 2005. године. Данас, са архимандритом Данилом (Павловићем), братство манастира се стара да Светињу манастира Житомислић још више обнови.





Преузето са: Званични сајт Епархије захумскохерцеговачке

---

~ Епархија зворничко-тузланска ~

---

Простирање

Зворничко-тузланска епархија захвата подручје сјевероисточне Босне, којим је на прелазу из 13. у 14. вијек управљао српски краљ Стефан Драгутин. Према предању и очуваним црквама и манастирима, он је много допринио утврђивању православне вјере у овом дијелу Босне. „Босански“ епископ Василије, који се 1293. налазио у краљевој депутацији упућеној у Венецију, у вези са женидбом његовог сина Владислава, свакако је био епископ оног дијела Босне којим је управљао краљ Драгутин.

Сједиште Зворничко-тузланске епархије је привремено у Бијељини, до повратка у Тузлу. Епархија има 6 намјесништава са 142 парохије и 106 активних свештеника.

Историјат

Средином 15. вијека, у вријеме Бранковића, сједиште православног епископа за подручје Босне било је у Сребреници. Пошто је под Турцима Зворник добио већи значај, као сједиште Санџака, у Зворнику је утврђено и сједиште епископа, а његова територија се простирала на обје стране Дрине. Тек почетком 18. вијека мјеста са десне стране ријеке Дрине потпашће под управу Ваљевске и Ужичке епархије.

Постанак Зворничке епархије

Година 1463, када су Турци заузели краљевску престоницу Бобовац и у Кључу ухватили и погубили посљедњег босанског краља Стефана Томашевића, сматра се годином пада Босне под турску власт. Међутим, освајање Босне био је дужи процес. Турци су деценијама откидали дијелове босанске територије. Врхбосна (Сарајево) и Ходидјед су били под турском влашћу већ од 1435. године. Од 1411. до 1463, Сребреница је била једанпут угарска (у почетку), пет пута српска, четири пута босанска и три пута турска. Кроз сјевероисточни дио Босне, којим су раније управљали српски деспоти као вазали угарског краља, Турци су 1463, приликом пада Босне, само прошли, да би се већ 1464. повукли, те је ово подручје опет дошло под Угарску као Сребреничка бановина (по тврђави Сребренику). Та бановина ће коначно пасти под Турке тек 1512, дакле нешто прије Београда (1521) и судбоносне Мохачке битке (1526), која ће отворити пут Турцима до више Будима.

У вријеме турских освајања, када је нестало Сребреничке митрополије, вјероватно је онај дио који је потпао под Турке припао ариљском митрополиту, а онај који је остао под угарском влашћу ушао је у састав Сремске епархије. Падом под Турке, крајем 15. и у првим деценијама 16. вијека, ушла је у сјевероисточна Босна и Мачва у састав нове, Зворничке епархије, која се територијално поклапала са Зворничким санџаком и имала сједиште у Зворнику као сједишту тог санџака. У састав те епархије улазили су крајеви између ријеке Босне, Саве, Спрече и планине Мајевице, а на десној обали Дрине цијело Подриње и Брвенички кадилук, а од 1528. до 1533. и Мачва.

Прва несигурна вијест о зворничком митрополиту је из 1488, а прве поуздане вијести о овој епархији и њеним епископима потичу из времена кад је смедеревски епископ Павле покушао да у Пећкој патријаршији заведе нормално организационо стање (1528—1541). Уз њега се у том покрету истицао и зворнички митрополит Теофан, кога је Павле и хиротонисао, а охридски сабор 1532. одлучио од цркве заједно са Павлом, па и чак и проклео. Међутим, они се на то нису обазирали, већ су и даље вршили своју дужност, тако да нови епископ зворнички Доментијан, кога је охридски архиепископ са својим сабором изабрао на мјесто Теофана, и који је учествовао на сабору у осуди Теофановој, никад није ни дошао у Зворник. Тако је било и са Теодосијем, кога је охридски сабор поставио за смедеревског епископа умјесто свргнутог Павла. Теофан је остао на зворничкој катедри до 1541. кад га је нови охридски сабор поново осудио заједно са Павлом смедеревским, Неофитом лесновским и Пахомијем кратовским. Не зна се колико се Теофан послије тога задржао на катедри у Зворнику, али се зна да се он касније спомињао као српски архиепископ. У Сопоћанском поменику, уписан он је међу српским патријарсима између Павла и Макарија.

О црквеном животу у Зворничкој епархији у вријеме епископа Теофана не зна се ништа конкретно. Када се зна да су у то вријеме издаване наредбе турских власти о рушењу цркава које нису старе ни подигнуте на мјестима старих богомоља, тешко је претпоставити да је вријеме епископа Теофана било вријеме веће градитељске активности. Ипак, према једном фрагментарно сачуваном натпису у манастиру Папраћи, изгледа да је ова велика црква била обнављана и живописана у вријеме (Тео)фана прв(аго) епископа зворничког. То нам уједно казује да је Теофан био први епископ под Турцима креиране Зворничке епархије и да је манастир Папраћа, удаљен свега двадесетак километара од Зворника, био тада под јурисдикцијом зворничког епископа, док је касније, све до 1941, била у саставу Дабробосанске митрополије, да би тада опет припала Зворничко-тузланској епархији.

Зворничка епархија у обновљеној Пећкој патријаршији

Обнова Пећке патријаршије (1557) представљала је нормализовање организационог поретка у Српској цркви под Турском влашћу. Ту је прије свега спадало уредно попуњавање епархија епископима и оснивање нових епархија у крајевима које су Турци освојили са небосанске стране Саве и Дунава, јер су тамо ојачала српска насеља усљед емиграције и колонизације. Тада је нормализовано стање и у Зворничкој епархији коју су сачињавале Соколска нахија, Јада и Мачва на десној страни Дрине, а на лијевој нахије, односно кадилуци: Сребреница, Зворник, Бијељина, Соли (Тузла) и Грачаница. Доња Спреча је све до 19. вијека била сјеверна граница Маглајског среза у саставу Босанског (сарајевског) санџака, па су и сва села око планине Озрена, и сам манастир Озрен, припадали Сарајеву, а у црквеном погледу све до 1896. и Дабробосанској епархији.

Епископе је бирао пећки патријарх са својим синодом, а од султана су добијали берат у коме су биле назначене и епископове обавезе према држави као и њихове повластице и права у вршењу црквене власти. Први зворнички епископ у обновљеној Патријаршији био је митрополит Павле, који се помиње 1561. и 1576. године. За неке од каснијих епископа знају се само дјелимично године у којима су управљали овом епархијом, а за неке се знају само имена, уписана у црквеним поменицима.

Одмах по обновљењу Патријаршије, када је патријарх Макарије добио од султана дозволу (ферман или хатишериф) да се могу градити и обнављати цркве, захватио је општи елан и Зворничку епархију. Већ 1559. калуђери Генадије и Арсеније са игуманом Пајсијем су обновили цркву манастира Троноше на старом црквишту, Зограф Лонгин (1577—1578) је сликао иконе у Ловници, коју ће 1608. игуман Прохор дати да се живопише. Поп Јаков, каснији игуман Јоаким, је обновио манастир Озрен 1587, а 1609. довео зографа попа Страхињу и још једног врсног зографа који су живописали цијелу цркву. У то вријеме је обновљен манастир Тавна, а у Петковици и Радовашници су се преписивале књиге. Подизане су цркве и по селима, али како су оне биле махом од дрвета, већином су страдале у бурним временима, турским репресалијама и осветама. Карактеристично је да су цркве биле ријетке у градовима, јер су се у њима настањивали Турци, који нису у својим насељима трпјели хришћанске богомоље. У Сребреници, која је некад имала више православних цркава, сад није било ниједне. Чак ни Зворник, у коме је сједиште епископа, иако има епископски двор, није имао праве цркве, као што је није имала ни сусједна епископска резиденција у Ваљеву, гдје се чак почетком 18. вијека богослужење вршило у једној соби у дому бившег егзарха Висариона. Сеоски свјештеници су вршили свештенорадње по домовима својих парохијана, а повремено, у одређене празничне дане, одлазили су заједно с народом у оближње манастире ради богослужења и причешћа. Вук Караџић је то сликовито приказао описујући свој крај и народне обичаје у њему.

Зворничка епархија није увијек била попуњена, и у времену кад није имала свог епископа њом су управљала сусједни епископи, махом ариљски. Од краја 17. вијека па до укидања Пећке патријаршије (1776), свакако усљед великих аустријско-турских ратова (1683—1699; 1716—1718; 1737—1739), Зворничка епархија није била попуњавана, односно не помињу се њени посебни митрополити. У то вријеме помињу се многи ариљски епископи, од којих се неки, поред осталих назива, зову и зворничким. Пред крај овог периода овом епархијом су управљали дабробосански митрополити Гаврило Михајловић, затим Пајсије ваљевски „и санџака зворничког“ и његов насљедник Теодисије, док је у вријеме укидања Пећке патријаршије (1766) зворничка епархија била уједињена са ужичком. Зато се зворнички епископ не спомиње међу оним епископима који су потписали приједлог за укидање Патријаршије, ни међу онима свргнутим који су за митрополита црногорског Саве тражили њено поновно успостављање. Међутим, она се и даље водила као самостална епархија и послије укидања Патријаршије и Порта ју је оптеретила највећим порезом, од 16.500 акчи, док су све остале српске епархије под Турцима давале мање: рашко-призренска 9.000, скопска 5.000, самоковска 6.300, нишка 7.000, ћустендилска 4.200, херцеговачка 9.000, београдска 15.000, босанска 15.500 и ужичка 12.000 акчи.

Овај данак, који је требало да се скупи и преда султану, убирали су свјештеници и епархијски службеници, а у критичним ситуацијама ишли су уз народ и епископи, па и сами патријарси. У погледу личних обавеза свештеника према турским локалним и централним властима није се увијек и свагдје поступало једнако. Негдје су свештеници плаћали главарину (џизију) и друге порезе и десетину у житу, а негдје су били ослобођени, бар дјелимично. Велики износи плаћани су за епископске берате (султанске указе о постављењу), а пошто је сваки берат важио само за живота оног султана који га је издао, морала се ова сума, или већа, плаћати код сваке промјене на пријестолу као да епископ раније и није имао берат. У крајњој линији све је то ишло на терет народа од кога је свештенство морало да сакупи потребну суму. Иако су порези били углавном регулисани прописима царских власти, ипак је на терену било много злоупотреба: закони нису увијек поштовани, вјерски фанатизам бивао је необуздан, самовоља није знала за мјеру, те су намети одређивани по вољи оних којима су припадали и народ је све више сиромашио. Коришћени су разни случајеви да би се могло манастиру или свештеном лицу, па и световњаку, одредити казна или откуп, па када не би могао да плати, продавана му је имовина или је сам продаван у ропство. Тако су продавани и поједини манастири кад не би могли да плате одређени откуп, али за такав случај се не зна у Зворничкој епархији.

Цркве и манастири су нарочито страдали у ратним временима. Манастир Тавна је страдао већ при турском освајању Босне, али је обновљен у другој половини 17. вијека да би опет страдао за вријеме Првог српског устанка. Манастир Озрен је за вријеме великог аустријско-турског рата крајем 17. вијека разорен, а калуђери побијени; Папраћа је 1717. постала запуштена, као и Ловница, манастир Ступље је 1691. изгорио и коначно опустошен, Липље је 1696. горило, а преживјели калуђери пребјегли у славноску Ораховицу итд.

Народ и свештенство дијелили су заједничку судбину у оскудици и потиштености. Зато је свјештенство, парохијско и манастирско, био једини фактор у животу народа који је дјеловао ублажавајуће, искрено, сапатнички. Љубав тог, за наше појмове слабо културног, свештенства према својој пастви нарочито се огледала у временима борбе за слободу или сношљивији живот под Турцима. Нема ниједне буне ни устанка у чијем вођству није био понеки свјештеник.

Зворничко-тузланска епархија у обновљеној Српској патријаршији

Током Другог свјетског рата, на подручју зворничко-тузланске епархије извршен је прави духовни геноцид. Мучки је пострадало 36 свештеника и два калуђера. Током ратних година, порушено је 17 а оштећено 37 српских православних храмова. Уништен је један манастир и 25 парохијских домова (10 је минирано, а 15 спаљено). Поред наведеног, још 20 разних црквених објеката је знатно оштећено. Уништене су 62 црквене архиве, а 49 црквено-општинских и манастирских библиотека је заувијек нестало.

Највећи број српских православних храмова у рату у Босни и Херцеговини (1991—1995) страдао је на подручју зворничко-тузланске епархије. Српске светиње овог владичанства подједнаком жестином разарали су муслиманске и хрватске снаге. Срушено је 38 цркава, а 60 је тешко оштећено. Један манастир је такође знатно оштећен. Порушен је 31, а оштећено 19 парохијских објеката и других црквених здања.

Архијереји зворнички и зворничко-тузлански

    Василије, епископ босански (1293)
    Теофан, епископ зворнички (1532—1541)
    Митрополит Павле (...1561, 1576...)
    Митрополит Георгије
    Митрополит Теодисије (...1601—1602...)
    „Владика“ Гаврило (умро 1627)
    Митрополит Константин (1629)
    Митрополит Лука
    Митрополит Венијамин
    Митрополит Исаија
    Митрополит Ананија (1674)
    Митрополит Герасим
    Митрополит Григорије (1767—1773)
    Митрополит Герасим (...1776—1804)
    Митрополит Јоаникије (1804—1807)
    Митрополит Евгеније (1807/8)
    Митрополит Гаврило „Хроми“ (1808—1837)
    Митрополит Кирил (1837—1848)
    Митрополит Агатангел (1848—1858)
    Митрополит Дионисије I (1861—1865)
    Митрополит Дионисије II (1865—1891)
    Архимандрит Александар Симић (1891—1892)
    Митрополит Николај Мандић (1892—1897)
    Митрополит Григорије Живковић (1896—1909)
    Митрополит Иларион Радонић (1910—1921)
    Епископ Нектарије (Круљ) (1929—1955)
    Епископ Лонгин (Томић) (1955—1977)
    Епископ Василије Качавенда (1978—...)

Архијерејска намјесништва

    Архијерејско намјесништво Бијељинско у Бијељини
    Архијерејско намјесништво Брчанско у Брчком
    Архијерејско намјесништво Дервентско у Дервенти
    Архијерејско намјесништво Добојско у Добоју
    Архијерејско намјесништво Зворничко у Зворнику
    Архијерејско намјесништво Тузланско у Тузли

Преузето са: Википедиа

Манастир Доња Бишња (манастир покрова пресвете Богородице), Доња Бишња, Дервента

Манастир Доња Бишња је манастир Српске православне цркве посвећен Покрову Пресвете Богородице. Манастир се налази у Доњој Бишњи поред Дервенте. Манастир припада Епархији зворничко-тузланској.

Историјат

Обновњени манастир је освештан на Видовдан 28. јуна 2006. године. Изградња манастира је трајала од 2002. до 2006. године. Обнову манастира су финансирали ктитор Ратко Ђекић, и Епархија зворничко-тузланска. Манастир су осветили епископ зворничко-тузлански Василије и епископ западноамерички Максим.





Преузето са: Википедиа

Манастир Драгаљевац, село Горњи Драгаљевац, општина Бијељина

Манастир Драгаљевац се налази у селу Горњи Драгаљевац, општина Бијељина, Република Српска (БиХ). Припада Зворничко-тузланској епархији Српске православне цркве.

Историја

У мјесту Горњи Драгаљевац, приближно на пола пута између Брчког и Бијељине постојала је црква још од давнина. Тачнијих писаних података томе готово и да нема, с обзиром на бурну прошлост и уништавање свега што се звало српско.

Данашњи манастир се налази на 9 км од магистралног пута Бијељина—Брчко—Бања Лука и удаљен је 27 км од Брчког, 23 км од Бијељине и 9 км од Угљевика. Сматра се да је садашња манастирска црква четврта по реду, а да су прве три биле тзв. брвнаре по угледу на тадашње цркве, које су се могле срести у Србији.

Првобитне три су биле на готово идентичним локацијама, тј. југоисточно од данашње цркве на мјестима гдје су вјешто скриване од друмова и турских погледа.

Према народном предању, када је трећа по реду црква-брвнара временом дотрајала и требала се градити нова, на мјесту данашње цркве, готово свакодневно проналажена је једна даска. Сматрало се да је та даска била дио пријашњих цркава, а мјесто на коме је нађена управо локација на коме је воља Божија одредила гдје треба градити нову цркву. С обзиром да су првобитне три рађене у тзв. "ћерпове" и биле од дрвета сам вијек трајања и служења у њима био је ограничен. Стога, четврта црква је зидана и датира из периода 1908—1909. године.

О датирању првобитних цркава нема званичних писаних трагова, али се сматра да датирају још из далеке 1310. године. Наиме у самој црквеној порти манастирске цркве налази се олтарски камен на коме пише да је од првобитне цркве из 1310. године. Овај олтарски камен пронашла је хаџи игуманија Екатарина са сестрама, фебруара 1992. године.

Садашња манастирска црква, дакле, датира из 1909. године, а само прикупљање прилога почело је 1895. године за вријеме службовања свештеника оца Ђоке Захарића.

Пројекат нове цркве урадио је пројектант Милош Миладиновић из Сарајева 1908. године. Почетак градње и освећење темеља такође су обиљежиле ту годину, а за вријеме службовања свештеника Јове Поповића. Цркву је градио као главни мајстор Иван Тон.

Током цијеле градње цркве треба напоменути да је постојала успјешна сарадња између свештеника, црквеног одбора и тадашњег котарског уреда у Бијељини, који су у више наврата помогли овај храм. Тако је овај исти уред 31. децембра 1909. године издао сагласност да се за ову цркву прикупе прилози и из околних градова: Зворника, Бијељине, Брчког и Тузле.

Комплетно манастирско подручје, могло би се рећи да је представљало гробље још од римског доба, па се стога овде налазе и бројни стећци. Ту је и гроб првог учитеља овог краја Данила Благојевића из 1853. године.

Манастирски храм је освећен 21. септембра на Малу Госпојину 1909. године, а освећење је извршило Његово високопреосвештенство митрополит Евгеније Летица уз саслужење бројног свештенства. Црква је посвећена Светим апостолима Петру и Павлу, а манастир Светом архангелу Гаврилу.

На тај дан, 26. јула (Сабор Светог архангела Гаврила), углавном долази Његово преосвештенство владика зворничко-тузлански господин Василије и служи свету архијерејску литургију.

Први кум био је Милош Јовичић, трговац из Бијељине који је том приликом приложио 150 круна.

Поред цркве налази се и стара кућа која према подацима у љетопису датира из турског доба. Служила је као конак и окрепљење за вјернике који су долазили из даљине, те се у то вријеме у народу звала "механа". То све потврђује да су још од давнина овај манастир посјећивали вјерни из разних крајева али свједочи и искрену жељу ондашњих мјештана да временом ова духовна светиња прерасте у манастир, те стога и изградише ову кућу која је била у функцији конака.

Интересантно је да су ријетко у прошлости поред ове цркве живјели свештеници, углавном су долазили и опслуживали из околних мјеста до 1969. године. У доба Турака овдје су живјели монаси који су једино овдје могли да пронађу молитвени мир и заштиту од турских напада. Значајно је поменути да су послије октобарске револуције у ове крајеве дошли протјерани руски свештеници Василије Јурченко и Василије Стрилчек. Обојица су једно вријеме службовали у Драгаљевцу, мада се тачна година и интервал службовања са сигурношћу не могу навести.

Рад на новоизграђеном (садашњем) парохијском дому почео је 1975. године и од усељења па до данас у њему борави драгаљевачки свештеник.

Жељезно-бетонска ограда око храма и парохијског дома постављена је 1980. године. Те исте године 21. септембра (Мала Госпојина), према подацима у манастирском љетопису, Његово Преосвештенство епископ зворничко-тузлански господин Василије, служио је свету архијерејску Литургију уз саслужење бројних свештеника и пјевање Првог београдског пјевачког друштва. Како се наводи, љепше и величанственије славље није забиљежено од када постоји евиденција у манастирском љетопису.

Током 1982. године прибављена су средства а затим и бакар за прекривање храма. Прекривање је повјерено мајсторима из Коцељеве, који су у рекордном року извели радове, тако да је већ 26. јула на дан манастирске славе, Сабора Светог архангела Гаврила и званично прослављено прекривање храма бакром.

И том приликом на велики сабор овог краја и православних вјерника гостовао је "Хор младих" из Београда. Од 1985. године црква у Драгаљевцу је званично проглашена манастиром. Данас у манастиру живе монахиње: Игуманија Теодора,Марина,Варвара,Ангелина и Параскева.

Архитектура

Као што је већ наведено, пројекат цркве урадио је пројектант Милош Миладиновић из Сарајева 1908. године. Укупна висина цркве је 22,5 m, дужина 19,85 m (4,25 m олтар), а ширина 14,20 m (љетопис игуманије Екатарине). Патос цркве, према наводима оца Лазара, представља имитацију патоса цркве Свете Софије у Цариграду, што говори да се од самог почетка градње овог светог храма водило рачуна да то буде што квалитетније и по узору на познате и знамените храмове. Манастирска црква тј. њена лађа је крстоликог облика, а комплетан храм рађење у духу српско-византијског стила градитељства. Поједини дијелови унутрашњости као нпр. галерија и плафон подсјећају на одлике барока.

Умјетност

Иконостас датира из 1908. године, и дјело је радионице Николе Ивковића из Новог Сада. Иконостас ее састоји од 54 иконе, а комплетно је урађен у духу реализма. Веома интересантно зидно сликарство, као ријетко у сеоским црквама тадашњег времена, осликао је Карло Мацек (Чех) 1954. године. Звона на садашњој цркви су израђена у творници у Темишвару и према ријечима оца Лазара надалеко су најчувенија звона у околини. Интересантан је податак мјештана који наводе да звона својом снагом и акустиком успјешно "разбијају" временске неприлике када се надвију над ове крајеве, те готово никад град не направи штету у селу, док у околним мјестима усјеви скоро редовно страдају.






Преузето са: Википедиа

Манастир Ловница, Доњи Бирч, општина Шеховићи

Манастир Ловница (манастир Ломница) се налази у Доњем Бирчу, у општини Шековићи, Република Српска, БиХ. Манастир се налази на извору рјечице Ловнице (притока Дрињаче) по којој је и добио име. Од Папраће је удаљен 12 km, а 2 km од Шековића.

У појединој литератури спомиње се и назив Ломница, али је у народу општеприхваћен као Ловница. Манастирска црква је посвећена Светом Ђорђу.

Историја

У старијим изворима постоји народно предање да је црква чудесним пресељењем сама себе лоцирала а да су то први уочили ловци. Они су даље то мјесто показали неимарима, те да је по њима манастир добио име што помало говори стих народне поезије:

    „Сама се црква сакривала, од тад се Ловница прозвала“ (Шево, 2002. стр. 120).

По другом предању, манастир Ловница је задужбина краља Драгутина Немањића који је као српски краљ (1284-1321) управљао и сјеверноисточном Босном. Како каже предање, ту Драгутин сазида манастир на мјесту гдје је „лов ловио“ и мјесту које га је љепотом задивило. Чак се и спомиње „ловни дворац“ који је према предању био смјештен негдје у близини Ловнице. Назив Ловница према некима потиче од тога што је то мјесто „ломно и сломно“, а иначе оба облика и Ломница и Ловница имају заједничко поријекло у старој земљорадничкој терминологији и значе навиљак или мали пласт.

Такви називи се могу срести и у другим словенским земљама, Чешкој и Пољској. Подручје око манастира Ловнице је представљало важну турску комуникацију из долине Спрече ка Сарајеву, а у непосредној околини могу се пронаћи некрополе са стећцима. Неке од тих некропола украшене с мотивима винове лозе. С обзиром да у овом подручју нису вршена археолошка истраживања, а обнове манастирских зграда у прошлости немају адекватну техничку документацију, разумљиво је да је на данашњим истраживањима ловничке прошлости ускраћено доношење закључака о датирању најраније ловничке цркве.

Повезивање манастира Ловнице и краља Драгутина потврдио је његов биограф архиепископ Данило који у својим списима говори о великој ревности овог краља у подизању цркава и учвршћивању православља у Босни.

У збирци Српске академије наука под редним бројем 59, налазили су се и први писани подаци о манастиру Ловница, а односе се на два записа у типику.

Први запис писан је у Ловници 6. новембра 1577/78. године у вријеме јеромонаха Арсенија: „при Арсенију јеромонаху, јако битијему второму старцу обитељи сеј“.

Те године (1578) је израђен иконостас и започет живопис црквених зидова од стране тада најпознатијег сликара у српској цркви, пећког монаха Лонгина. Према записима и натписима ловничких сликара закључује се да су први настојатељи манастира називани старцима. У манастиру Бешенову, налазило се јеванђеље из 1592. године а које је писано у Ловници. Тамо се налазило до Другог свјетског рата, када је уништено.

У том јеванђељу, монах Григорије описује личности свог времена, старца Акакија, пећког патријарха Јована, митрополита Аксентија и друге. Још један псалтир, који је био у херцеговачком манастиру Житомислић, свједочи о манастиру Ловница 1603. године иако се не може са сигурношћу закључити да ли је у Ловници и преписан, али се јасно упућује на везу овог манастира са православним манастирима широм српског националног и духовног простора. С обзиром на ангажовање најпознатијег и најцјењенијег сликара обновљене Пећке патријаршије може се закључити да је манастир Ловница у то вријеме његовао високе захтјеве фреско-сликарства као и то да се радило уз велике финансијске могућности ктитора.

Ктиторска композиција манастира Ловнице насликана је у припрати и приказује како „смирени Генадије и Акакије“ као оснивачи држе модел цркве између себе, обучени у монашке ризе.

Са пуном сигурношћу се не може рећи ко су били ловнички Генадије и Акакије, али се претпоставља да су припадали имућном трговачком или занатлијском, а можда и земљорадничком сталежу и да су свој иметак уложили у градњу и опремање манастира, у којем ће провести монашки дио живота. Првих деценија турске власти у Босни страдале су старе грађевине. Од градова посташе „градине“, од цркава „црквине“. Народ храњен жељом за обновом манастира и цркава, сваку је прилику користио за стварање легенди.

Обновом Пећке патријаршије (1557.) и залагањем везира Мехмеда Соколовића који је за српског патријарха поставио свог брата Макарија, почиње период обнове цркава и манастира. Тада почиње и обнова старог манастира Ловнице што потврђује „црквина“ недалеко од данашњег манастира. С обзиром да је градња и обнова била дозвољена само тамо гдје је у старој држави постојао манастир или црква, може се закључити да је манастир постојао и прије доласка Турака.

Данашња црква грађена је дакле одмах послије обнове Пећке патријаршије, шездесетих или седамдесетих година XVI вијека и због веће безбједности увучена је сасвим под планину, до извора Ловнице, како би мање био изложен очима разузданих Турака који су пустошили све пред собом.

Поред Турака у литератури се нарочито наглашава опасност од тзв. „софта“ ученика муслиманских вјерских школа који су као вјерски фанатици редовно насртали на хришћане и њихове светиње. То потврђује и податак што га даје натпис изнад врата у наосу а говори о страху сликара од ових фанатика и насилника. У извору из XVII вијека о живопису храма спомиње се име игумана Прохора, и то представља прво спомињање игумана у манастиру Ловница, јер се Арсеније и Акакије из 1577/78 године спомињу као етарци. Неке историчаре овај податак наводи на закључак да је у то вријеме Ловница била само иметак манастира Папраће, а не самостални манастир.

Послије неуспјеха аустријске војске, у којој су били и многи Срби, настала је велика одмазда Турака. Страдали су многи манастири Србије и Босне, а неки су и потпуно опустјели. То страдање је задесило и Ловницу гдје су спаљене манастирске ћелије и конаци, а црква је опљачкана, али није горјела. Један запис на црквеном зиду из 1693. године говори да је управо те године цркву обишао владика Висарион, надлежни митрополит дабробосански (1692-1708).

Записи који су гребани на живопису цркве несумњиво су оштетили живопис, али нажалост представљају једине драгоцјене историјске изворе из тог времена.

Најбројнији посјетиоци у XVIII вијеку били су монаси из Свете Тројице у Пљевљима, рмањски, херцеговачки, па понекад хиландарски. Мотиви посјета били су углавном сакупљање прилога. Манастирска црква је 1823. године покривена квалитетнијим и бољим кровом (шиндром) јер је стари био дотрајао. Поново је препокривана 1884. године и тај кров је трајао до Другог свјетског рата када је изгорио.

Почетком XIX вијека престаје се са писањем по зидовима и свештеници почињу да уредно воде црквене књиге. У Другом свјетском рату и конак и кров цркве су горјели, а у непосредној близини манастира била је смјештена партизанска болница.

О великом страдању народа у рату говори гробље изгинулих бораца које се налази уз манастир као и музеј НОБ у рестаурираном манастирском конаку.

Послије Другог свјетског рата почиње још једна обнова манастира. Реконструкција конака и рестаурација живописа и иконостаса почели су 1952. године а од 1979. године окупљена је поново заједница монахиња и у потпуности обновљен манастирски живот у Ловници.

За потпуно оживљавање монашке обитељи манастира Ловница, највећи допринос дао је садашњи епископ зворничко-тузлански Василије. Под његовим директним руководством цијели комплекс је добио нову физиономију, нови конак (на мјесту старог) као и комплетно уређен простор око цркве и то са свега три монахиње које је епископ Василије марта 1979. године довео из манастира Тавне. Једна од њих је игуманија Анастазија, а остале двије монахиње Евгенија (Цвијановић) и Стефанија (Стевић). Сада је то права монашка породица којој прилазе многе искушенице и која ревносно држи монашко правило и на тај начин продужава духовну мисију манастира која је била прекинута под налетом туђина (Кашић, 1982.).

Архитектура

Ловничка црква изгледа веома једноставно и представља једнобродну грађевину са нешто ужом припратом и петостраном апсидом тако да јој основа чини облик сажетог уписаног крста. Црква је грађена од ломљеног камена, а портали и до прозорници су од клесаног и квалитетнијег камена.

Конструкцијске одлике Ловнице показују сличност са црквама у Гомионици, Рмњу, Крки и Крупи. Иако споља врло скромна и једноставна у унутрашњости је много „живља“ и садржајнија.

Цијели унутрашњи простор издијељен је преградом између припрате и наоса, а пиластрима и стубовима између наоса, солеје и олтара.

Умјетност

Живописана унутрашњост цркве представља један од најбољих живописа из турског доба, и свакако је највећа вриједност у њој. Готово у цјелости је сачуван осим на сјеверном зиду гдје је незнатно оштећен. Цркву је живописао, дакле, најбољи сликар тог времена монах Лонгин, али не до краја па су његов рад довршили Јован, Никола и Георгије.

У живопису монаха Лонгина шири се стил обновљене Пећке патријаршије гдје он зналачки организује композицију, пропорционално издужене фигуре и изразиту љепоту језика у живописима који су пратили слике.

Историчари умјетности у својој анализи кажу да је монах Лонгин у вријеме док је живописао Ловницу достигао пуну умјетничку зрелост гдје се цртеж готово губи, а облик поприма изванредну мекоћу. Наставак његовог рада од стране осталих мајстора карактерише нешто мањи ликовни домет са одликама и традицијом сликарства из области Охридске архиепископије. Ловнички иконостас је дјело монаха Лонгина који га је потписао 1577/78. године и представља веома вриједно остварење XVI вијека.

Вредност имају портрети ктитора монаха Акакија и Генадија и лик готово савременог светитеља Светог Ђорђа Новог. Необична је појава и лик Светог Петра Коришког, домаћег пустиножитеља.

Престона икона Богородице представља једну од најљепших икона Мајке Божије на подручју српске цркве (Кашић, 1982.). Царске двери израђене у позлаћеном дуборезу, приказују Благовијести.

Поред Христове престоне иконе налази се икона Светог Георгија, патрона ове цркве. Посебну и важну цјелину живописа монаха Лонгина у манастиру Ловница преставља Небеска литургија у кубету. На њој је осликано како Христос као архијереј сам служи уз саслужење анђела које он причешћује под оба вида: „Ово је тело моје, ово је крв моја“ . Поред свог Лонгин је осликао и најважније догађаје из Христова живота: Рођење, Преображеље, Васкрсеље. Мироносице (као свједоке Васкрсења и Вазнесења).

Пошто Лонгин није завршио живописање, примјетна је разлика по наводима Здравка Кајмаковића, између његових фресака и осталих аутора који се донекле и конфронтирају због разлике у квалитету. Према истом аналитичару управо су у Ловници сачуване најквалитетније Лонгинове фреске и иконе, као доказ да их је мајстор створио у периоду потпуне умјетничке зрелости.

Према историчарима умјетности снага Лонгинових фресака огледа се кроз његов смисао за колорит гдје ће како кажу остати непревазиђен све до коначног нестанка старог српског живописа. У својим композицијама као високо духован човјек он је снагом свог сликарства извршио градацију сцена које се дешавају на земљи од оних на небу и на тај начин изразио хришћанску идеју о „недокучтим тајнама пеба“.

Ловнички живопис, без обзира што све фреске нису исте умјетничке вриједности, је драгоцјен материјални свједок далеке прошлости о општем стваралачком заносу послије обнове Пећке патријаршије и јединства православног народа с обје стране Дрине у заједничкој борби против турског завојевача.

Битно је напоменути да се данас од старих књига у манастиру Ловница могу срести један „октоих“ Божидара Вуковића из 1537. године који је штампан у Венецији као и поједини дијелови љетописа (у рукопису) и нешто руских штампаних издања из XVIII вијека која су стизала путем прилога и поклона.






Преузето са: Википедиа

Манастир Озрен, планина Озрен, општина Петрово

Манастир Озрен се налази 7 километара јужно од Петрова, Република Српска, БиХ, у планинском окружењу кроз које протиче ријека Спреча. Манастир је посвећен Светом оцу Николају, а само име је добио по истоименој планини на којој се налази. Од марта 2003. године манастир је проглашен националним спомеником Босне и Херцеговине.

Историја

Датирање манастира Озрен, као и осталих манастира у сјевероисточној Босни, крије се негдје у сјенкама далеке прошлости. Први писани помен Озрена је натпис уклесан изнад врата, гдје се спомиње 1587. година, када је отац Јаков патосао храм. У народу овог краја влада вјеровање да је манастир Озрен као и остали манастири задужбина славне лозе Немањића. Да народно предање има основа поткрепљено је и народном поезијом гдје се набрајају задужбине великог жупана Стефана Немање а по ријечима Светог Саве:

   

Није бабо расковао благо

на наџаке, ни на буздоване,

ни добријем коњ’ма на рахтове

већ је бабо похарчио благо

све градећи многе задужбине.

Рачу цркву украј воде Дрине,

И Папраћу близу Борогова,

И Возућу крај воде Криваје,

Озрен цркву насред Босне славне,

И Гомељу на граници сувој,

Моштаницу у Крајини љутој...
   
Cquote2.png
     
— Кашић, 1982. стр.54.
   

Старији историчари сматрају да је манастир Озрен задужбина краља Драгутина, што донекле има ослонац у историјској чињеници јер је краљ Драгутин заиста у периоду 1284—1316. године управљао територијом на којој се манастир и налази.

Када је краљ Стефан Драгутин 1284. године примио на управу сјевероисточну Босну, као зет и вазал мађарског краља, затекао је овдје тројаку вјерску ситуацију. Као зет римокатоличког двора у духу Немањићке политике, Стефан Драгутин није дирао у римокатоличку цркву гдје је она имала дугу традицију. Он је у овој области Усора и Соли тежио да искоријени трећу јеретичку тзв. „цркву босанску“ која се крајем ХП вијека појављује као уточиште многих јеретика који су побјегли из православних и римокатоличких земаља. Архиепископ Данило у „Животима краљева и архиепископа српских“ описује како је краљ Драгутин многе јеретике обратио у хришћанску вјеру и присајединио их светој саборној и апостолској цркви. Колико је у то вријеме подигнуто цркава и манастира свједочи и чињеница да је овај дио Драгутинове државе имао и засебног епископа „босанског“.

Према „Троношком родослову'“ у коме је забиљежено предање о задужбинама краља Драгутина не спомиње се манастир Озрен, него манастири Рача, Ловница и Папраћа.

Ипак према подацима Илариона Руварца (1878.) сматра се да су сви ови манастири могли бити подигнути и прије турске управе. Манастир Тавну и завршетак Папраће својим градитељством остварили су синови краља Драгутина. Према писаним историјским изводима закључује се да манастир Озрен свој процват доживљава управо у другој половини XVI и почетком XVII вијека. Градитељске одлике озренске цркве, нарочито архитектонска декорација, говоре о настанку грађевине у периоду после 1557. године што потврђује податак о процвату у периоду XVI и XVII вијека.

С пуном сигурношћу се не може констатовати да ли је садашњој цркви Светог оца Николе претходила нека старија, можда Драгутинова задужбина.

Да ли је тај период био препород у историји Озрена или обнова два и по вијека старијег манастира остаће питање на које се одговор може наћи само детаљнијим археолошким истраживањем. Архитектуру озренске цркве карактерише српско црквено градитељство XVI вијека. У то вријеме владала је уредба турске власти гдје је дозвољена обнова хришћанских богомоља само тамо гдје су оне постојале прије турске окупације. По тој уредби, све новосаграђене цркве требало је порушити, свештенство строго казнити, а кадије у чијем се кадилуку подигне црква или знамење крста, одмах свргнути са власти.

Те одредбе су непосредно утицале на православну црквену архитектуру, па се и натпис уклесан изнад врата манастира Озрен сматра за потврду да је отац Јаков поставио патос на обновљеној, оштећеној или уништеној манастирској цркви.

О томе да је на планини Озрен већ 1557. године постојао манастир, свједочи податак да се отац Јаков те или сљедеће године замонашио, те као игуман Јоаким постао старјешина манастира. Поједина села у околини Озрена (између Грапске и Грачанице) носе назив Прњавор, па се претпоставља да су она била манастирска имања. Монах Тимотеј у свом запису у „панегирику“ 1589. године у Озрену спомиње игумана Јоакима.

Сљедеће године тај исти монах је писао у Озрену минеј, а три године касније (1592) један „Метафраст“, у вријеме игумана Јоакима, гдје се потписивао као јерођакон.

Постоји вјеровање да је монах Тимотеј био глув и да се Божијом милошћу излијечио од глувоће. То напомиње у свом запису из 1592. године, гдје каже да је: „... дванаест година био глув и да му је у ушима лупало као да чује громове и страшна ратна оружја.“ Будући даје постао јерођакон, а касније јеромонах, ово се потврђује, јер даје остао глув не би био способан за вршење светих богослужења.

Према манастирским подацима, озренска црква је живописана између 1605. и 1606. године, о чему говори натпис у којем се наводе имена игумана Јоакима и седам јеромонаха.

Ктитор фрескописа управо је био игуман Јоаким што се потврђује на једној фресци која га приказује са свитком који предаје Светом оцу Николају, патрону храма. Технологија живописа која је анализирана при утврђивању датирања свете цркве управо говори да фреско-сликарство није осликао исти мајстор што потврђују разлике у квалитету између горњих и доњих дијелова наоса. Сматра се да су године 1605. и 1606. везане за Апеско-сликарство оца Стоахиње. а да живопис у зони сокла датира из ранијег периода, гдје се запажа квалитетнија малтерска подлога и гдје је више пажње посвећено технологији традиционалног византијског фрескописа. Током 1608. и 1609. година фрескама је украшена и припрата озренске цркве, а за мајстора се сматра исти онај који је осликао цркву манатира Житомислића.

О разликама у квалитету живописа, као и предању о Драгутином ктиторству, могуће је још увијек говорити само рјечником претпоставки, те и само датирање Озрена, до неких поузданијих открића, остаје отворено питање.

Бурна историјска дешавања овог краја нису заобишла ни манастир Озрен. Наиме, током 17. вијека, у овом манастиру било је бројно монаштво, а само манастирско имање било је огромно, са доста стоке и винограда. Аустријско-турски рат 1690. године приморао је озренске монахе да напусте манастир. Двадесет монаха који су остали, злочестиви Турци су посјекли пред самом светом црквом.

Током XVIII вијека манастир је запустио и о њему се бринуло вриједно и побожно становништво околних насеља. Страдање православног свештенства као и самих вјерних који су бринули о манастиру настављено је и током XVIII вијека. Тако су нпр. оца Игњата из Мичијевића одвели у Травник, распели га, гдје је овај страдалник шестога дана предао своју мученичку душу своме Творцу коме је вјерно служио.

Обнова манастира започета је 1775. године и везује се за требињске калуђере Јоаникија и Јосифа. Након Првог српског устанка Озрен је поново напуштен, а турска освета пала је и на тадашње свештенство.

Прва половина XIX вијека (1834, 1842. и 1848.) овом крају доноси сељачке буне, а најпознатија је била тзв. поп Јовичина буна 1834. године. Турска одмазда је била велика, а поједини подаци говоре да су Турци посјекли или објесили 758 хришћана. То је трајало све до 1839. године када је хатишерифом успостављен нешто повољнији статус хришћана.

То је био довољно снажан повод да свештеници са својим напаћеним народом започну поново обнову свога Озрена. О овој обнови постоји запис и у Требнику московског издања, за који се сматра да је дар цара Александра свештенству и монаштву манастира.

Да је и у то вријеме, наизглед повољнијих прилика за хришћане, долазило до страдања свештенства, говори податак о свештенику Ристи Ковачевићу који је ишао Омер-паши Латасу да обезбиједи боље услове живота и рада у свом крају. Сматрајући ово као оптужбу, локални бегови су га позвали у Маглај одакле се никад није ни вратио.

Званична обнова почиње 1842. године, када је добијена дозвола од турских власти. Обновује предводио прота Марко Маријановић, док су 1849. године отац Игњат и отац Мијат саградили предивну манастирску чесму - Калуђерицу. У то вријеме се око чесме налазило 80 дрвених колиба за смештај вјерника о великим црквеним светковинама.

Народно просвјећивање је у турском царству (а и у осталим средњовековним хришћанским државама) спадало у домен цркве па су многе црквене општине имале своје школе гдје су дјецу учили свештеници или посебно плаћени учитељи тзв. „даскали“. Школа је постојала и у манастиру Озрен, али због историјских страдања архивски материјал није сачуван. Писци с краја XIX вијека описују како је овдје околно свештенство с народом 1856. године обнављало древне манастирске ћелије из 1775. године, гдје набрајају да је у доњем дијелу била школска дворана и учитељев стан.

Учитељ из тог периода је Данило Благојевић. На запису који је оставио 1858. године на манастирском триоду учитељ Данило шаљиво каже:

   Овдје учио ђаке годину дана, само му је једно мана, зашто је добро пио ракију само да има, камо среће    
Cquote2.png
     
— Кашић, 1982. стр. 41.
   

Касније је отишао за учитеља у Осјечане, а од 1870. године у записима се среће као јеромонах, иако се тачно не зна гдје се и када замонашио. У близини манастира налази се вода „Даниловац“ која је према предању име добила по учитељу Данилу.


Манастир је 1878. године добио нову физиономију када му је дограђен звоник, а од 1885. године у манастиру се поново скупило монашко братство које је одмах оформило школу.

Никола Димшић, новосадски сликар, 1895. године израдио је нови иконостас за свети храм у Озрену. Тај иконопис се сад налази у цркви села Бољанић. У Другом свјетском рату црква је оштећена бомбардовањем, манастирска ризница опљачкана, а архива спаљена. Игумана Гаврила и јеромонаха Серафима Љубојевића усташе су 1941. године одвеле у логор. Јеромонах Серафим се вратио у свој Озрен те тешке 1945. године. Одмах је и започео, по четврти пут, окупљати манастирско братство.

Од 1992. године у манастиру Озрен налазе се мошти, десна рука, Великомученице Огњене Марије.

У манастиру Озрен данас се одвијају велики градитељски подухвати.

Наиме, по благослову Његовог Преосвештенства епископа зворничко-тузланског господина Василија, који је иначе и носилац и идејни иницијатор пројекта, врши се планска реконструкција манастирског посједа уз градњу нових објеката. План је, према ријечима јеромонаха оца Данила, да комплетно манастирско окружење прерасте у један духовни спортско-рекреативни центар. У изградњи су нове канцеларије, библиотеке, велики импресивни економски објекат (почет августа 2002. године), нова ограда и много тога што на први поглед даје свеобухватну и брижљиво планирану градитељску новину.

Комисија за очување националних споменика Босне и Херцеговине, на сједници одржаној од 4. до 8. марта 2003. године, прогласила је Грађевинску цјелину - Манастир Озрен са фрескама - националним спомеником Босне и Херцеговине.

Архитектура

Сама црква манастира Озрена је једнодобна, са олтарском апсидом и истуреним правоугаоним пјевницама уз наос. Куполу над носе слободно стојећи стубови, што јасно дефинише средњовјековни рашки стил градитељства. Манастирска црква је иначе грађена од материјала који се у то вријеме могао наћи у непосредној близини. Зидови су израђени од серпентина, а спољашње ивице на њима од добро отесаних блокова тврдог пјешчара који је доношен из села Кртове. Портали су израђени од тврђег блиједо-црвенкастог кречњака како би добио свечанији изглед а историчаре умјетности подсјећају на оне раскошне портале цркава Студенице, Сопоћана, Мораче, Дечана те се и на тај начин потврђује веза ових манастира и манастира Озрен. Првобитна црква је била прекривена шиндром а сада је бакром.

Живопис

Отац Страхиња из Будимља је имао велики значај не само због живописа цркве у Озрену него и због повезивања овог манастира са широким српским духовним просторима. Наиме отац Страхиња је живописао манастир Пиву и цркве у Пљевљима, Бијелом Пољу, Морачи, Подврху код Бијелог Поља, Добруну и Градишту у Паштровићима и др., и на овај начин дефинисао цјеловитост нашег националног стваралаштва у тешким временима робовања под Турцима. Отац Страхиња је његовао препознатљив стил физиономије са доминантним главама на којима се истичу крупне очи смјештене испод изражених обрва. Стручњаци кажу да овакав стил карактерише велико иконографско знање и завидно теолошко образовање. То најбоље доказује композиција "Очинства", фреске Свете Тројице, а која је смјештена у самом своду олтара.

С обзиром да је црква манастира посвећена Светом оцу Николају, прије уласка у лађу цркве (наос), на вратима у полукругу тимпанона налази се насликан лик Светог Николе, манастирског патрона и молитвеника пред Богом. На западном зиду приказане су сцене великих испосника и подвижника као што је старац Зосим када причешћује Свету Марију Египћанку. На другом западном зиду насликан је игуман Јоаким као неко ко је бринуо о довршавању и украшавању цркве.

Животу Светог Николе посвећен је највећи дио простора на зидовима припрате. У тимпанону изнад улазних врата налази се добро очувана фреска Пресвете Богородице са младенцем Христом, тзв. "Богородица Умиљенија". Одмах поред врата су насликани ликови Светог арханђела Михаила и Гаврила. Лик Светог арханђела Гаврила је знатно оштећен док се код лика Светог арханђела Михаила налази и текст на свитку који говори о његовој узвишеној служби у небеској јерархији. У преводу текст гласи:

   

Божји сам војник ја,

архистратиг маченосац,

високо уздижем оружје

све који не прилазе

с вјером у дар Божји

немилосрдно ћу посјећи
   
Cquote2.png
     
— Кашић, 1982. стр. 64
   

Управо овај текст упућује на неопходност искрене вјере при уласку у свети храм Божији. У олтару који представља „светињу над светињама“, јер се ту дешава света евхаристија, највиша хришћанска света тајна, осликано је „Поклољеље Агнегу“ као одавање части евхаристији, бескрвној жртви Христовој. Ту се Христос поново облачи у материју и под видом хљеба и вина физички се сједињује са свештеницима и вјернима. Ова композиција представља црквено-зидно сликарство XIII вијека и најприје се среће у Сопоћанима.

Озренску припрату је радио други мајстор чији стил се помало разликује у односу на оца Страхињу. Он употребљава пастелне боје и ликови су нешто складнији, виткији са мирним покретима што у оку стручњака показује манире критских сликара. Старе царске двери из XVII вијека пренесене су нешто касније у музеј епархијског двора. На њима нема дуборезних украса а оштећено сликарство је пресликано руком непознатог мајстора. У овај исти музеј из Озрена је пренесена и икона "ПеШ" рад чувеног сликара с почетка XVII вијека Емануела Ламбардоса.

Умјетничку вриједност икона допуњује и чувени српски сликар из Темишвара Сава Петровић који је 1847. године осликао на платну икону Вазнесења Христовог. Све ово упућује на не само духовну него и умјетничку, историјску и националну вриједност овог манастира, те стога намеће потребу за мобилност свих како би се она сачувала, надградила, а манастир што више посјећивао.






Преузето са: Википедиа

Манастир Папраћа, општина Шеховићи

Манастир Папраћа је манастир Српске православне цркве. Налази се 12 km од манастира Ловнице у селу Папраћа југозападно од Зворника.

Историја

Постоји неколико народних предања о ктитору манастира и о датуму његовог подизања.

Према првом, манастир су подигли краљ Драгутин и његови синови Владислав и Урошиц, (Пећки и Троношки љетопис из XVIII вијека), док народна поезија у пјесми "Милош у Латинима" каже да је манастир задужбина жупана Вукана који манастир подиже у знак покајања штоје намјеравао промијенити вјеру.

У другој, пак, пјесми манастир се приписује бројним задужбинама Стефана Немање који као велики жупан подиже "Папраћу близу Борогова".

Предање о четири сестре српског „цар Шћепана“ такође је интересантно јер говори даје свака од њих саградила по једну цркву: у Тавни, Папраћи, Ловници и селу Цикотама.

У области Бирач (гдје се манастир и налази) живјело се још у античко доба што потврђују пронађени римски новчићи, многи стећци средњовјековних гробаља као и старо средњовјековно утврђење "Перин-град".

У доба турске владавине овај крај је представљао важну комуникацију. Први писани докази о манастиру Папраћа налазе се на јеванђељу из 1550/51. године које је игуман манастира Папраћа Григорије добио од руског протопревитера Јакова. Сматра се да је приликом посјете игумана Григорија Русији и сам руски цар Фјодор I Иванович поклонио 120 рубаља за градњу цркве, те се та 1551. година наводи за годину када је подигнута данашња манастирска црква.

У турском попису из 1528. говори се о постојању цркве још и раније, гдје се спомиње свештеник Радица из Папраће. Даље се спомиње и свештеник Оливер који је описивао тешка времена турске офанзиве на сјеверну Босну, осјећања православних хришћана тог времена и пад Сребреничке бановине 1512. Исти свештеник је 1513. преписао јеванђеље и оно се све до 1578. чувало у Папраћи. На основу тих података може се закључити да је већ у првој половини XVI вијека у Папраћи вјероватно постојала парохијска црква која је прије 1550. постала манастир, а да је 1551. од новчаних прилога руског цара црква обновљена, а можда и дограђена.

После 1551. у манастиру су монаси и учени људи тог времена интензивно преписивали црквене књиге. Бележи се да је 1553. Михајло Зборожевић Александровић у Пољској преписао један псалтир и послао га у Папраћу. Манастир Папраћа се помиње и 1559, када је игуман манастира Троноше Пајсије позвао Арсенија из Папраће да његовом братству помогне саветима у градњи новог храма на старом црквишту.

Сматра се да је Арсеније био богат и угледан човјек и да је имао не само савјетодавни него и материјални удио у градњи Троноше. Украшени кивот који је 1586. јеромонах Лонгин урадио за овај манастир још је једно свједочанство о манастиру у XVI вијеку. Кивот се чувао у Старој српској цркви у Сарајеву.

Крајем XVI и почетком XVII вијека поново се интензивира сарадња са Русијом, па 1588. братство Папраће од руског цара добија новчану помоћ и тканине, а 1592. и 1607. папраћки игуман Лонгин путује у Русију гдје од монаха лавре Кирила Чудотворца добија рукописне књиге. Неке поклоњене руске књиге из Папраће могле су се срести и у манастирима у Србији као што је нпр. у збирци књига манастира Гргетег из 1620.

Игуман Симеон, настојатељ Папраће, боравио је 1645. у Москви, гдје је од руског цара Алексија Михаиловича добио одобрење за боравак монаха и прикупљање прилога. И сљедећи старјешина манастира, архимандрит Михаило, боравио је 1683. у Москви прикупивши значајну помоћ у новцу и књигама.

Потом се као старјешине манастира помињу игуман Симеон и Софроније Подгоричанин који је 1705. постао епископ пакрачко-славонски, тако да се не зна са сигурношћу до када је био у Папраћи. Између 1717. и 1723, послије аустријско-турског рата, манастир је запустио и као напуштено манастирско имање добио га је турски спахија Ферхат-бег из околине Будима, који се након губитка османлијског посједа у Угарској населио у Босански пашалук.

Предање каже да су потомци овог бега дуго живјели у Папраћи и да је једном приликом, док је боравио у Цариграду код султана, своју породицу повјерио на бригу игуману Арсенију. Тада се пожалио султану да се у Босни од „попова и калуђера не може живјети“, те да су му ови уграбили жену и дјецу. Султан му одреди везира Ћуприлића са 300 војника који су посјекли све папраћке монахе, а манастир спалили и опљачкали. И остали православни народ том приликом мораше потражити уточиште у Србији и Посавини.

Манастирска црква је тада остала без крова, те су како легенда каже ту затварали стоку, а „буле“ прале веш. Све оно што је вриједело однесено је, а према неким причама квалитетнији материјали употријебљени су за градњу џамије.

Претпоставља се да је Манастир Папраћа у то вријеме имао и имања у источној Херцеговини, што потврђује чињеница да су иконе у манастиру Завала у Поповом пољу и селу Мачковцу (шира околина Папраће) од истог анонимног аутора познатог под именом „мајстор из Мачковца“.

Од половине XIX вијека, послије акције Омер-паше Латаса (1851.) у Босанском пашалуку наступају повољније прилике за православце, те се сматра да је у то вријеме почела обнова манастира. Обнова се везује за 1853. и име хаџи-Захарија Поповића, свештеника из Осмака, који је чак из Русије донио мало звоно за цркву сакривши га, како предање каже, у бурету.

Тако обновљену цркву је 1869. осветио дабробосански митрополит Дионисије П. Све до 1880. то је била парохијска црква, да би доласком дошао игуман Пајсије (Филиповић) био обновљен монашки живот у манастиру. Веза између Папраће и манастира у Босанској крајини потврђена је 1892. када је за старјешину дошао архимандрит Кирило Хаџић из Моштанице. Он је додатно опремио манастир и посадио виноград.

У Папраћу 1901. долази архимандрит Данило Билбија, који је 1905. саградио и нови конак на месту старога који је изгорео 1717. Билбија је 1907. саградио и нову школу. године. Игуман Јоаким Трбојевић био је старјешина од 1923, а око манастира је саградио ограду, подигао дрвену звонару и купио велико звоно.

Период Другог свјетског рата манастиру Папраћа доноси прогон, пустош и оштећења, а црква је коришћена за држање стоке.

Архитектура

Црква манастира Папраће се убраја у ред најмонументалнијих тј. највећа је манастирска црква на простору Босне и Херцеговине. Комплетним грађевинско-архитектонским подухватом сврстава се у достигнућа архитектуре моравске школе.

Црква има наос, олтар, те унутрашњу и вањску припрату. Купола стоји на ступцима, а бочни прозори прекривени су полуобличастим сводовима. Олтар је полукружан, а споља полигоналан. Пјевнице су изнутра полукружне а споља седмостране. Краћа унутрашња припрата прекривена је подужно постављеним полуобличастим сводом ослоњеним на приелоњене лукове (Шево. 2002.).

Умјетност

Живопис манастира Папраћа није адекватно сачуван али и он упућује на одлике моравске умјетности. То се нарочито види у ликовима светих архијереја у олтару као и ликовима светих ратника у јужној пјевници. Сачуване су и композиције из циклуса Христових страдања и композиција Богородичног успења.

Датовање живописа се у литературним изворима везује за тридесете године XVI вијека и име зворничког епископа Теофана. Велики број вриједних икона налази се не само у манастирској цркви него и у конаку и углавном представљају дјела познатог српског иконописа из XIX вијека. Ту су и престоне иконе Христа Пантократора и Богородице са Христом-дјететом, као рад Милије Марковића из Београда, а представљају рад у техници уља на платну.

Иконе је приложио Миша Анастасијевић, чувени задужбинар „капетан Миша“ из Београда 1857. године.

Поред ових ту је и икона Свете Тројице са Богородицом (уље на платну) и три „Јерусалгша“ већих димензија из Х^Ш-Х^Х вијека.

У музеј епархијског двора у Тузли из Папраће је донесено надверје из половине XVIII вијека на којему је иконографски приказ „Недремано око“ са старозавјетним царевима Давидом и Соломоном. Иконе и надверје су рад Станоја Поповића из Мартинаца у Срему, познатог зографа који је његовао одлике традиционалног византијског иконописа.



Преузето са: Википедиа

Манастир Сасе, село Сасе, општина Братунац

Манастир Свете Тројице у Сасама, општина Сребреница, Република Српска (БиХ). Удаљен је 15 km од Братунца и налази се у непосредној близини античког локалитета Домавија. Ово је можда и најмање познат манастир у Босни и Херцеговини, што због своје изолованости од насељених мјеста, што због релативно скоро заснованог манастирског општежића.

Историја

Манастир је саграђен 1242. године и био је метох /имање/ манастира Хиландара[1]. Задужбина је Уроша Немањића, чији је крст дуго чуван у овом манастиру. С обзиром да се манастир налази на подручју које је још у доба Римљана било познато по богатим налазиштима сребра, олова и цинка, сматра се да је подигнут из религиозних потреба православних радника у рудницима овога краја. Турским освајањем Босне запустили су рудници и рударска насеља а са њима и манастир Сасе.

Готово 400 година су темељи некадашњег манастирског храма били прекривени наслагом земље, заборава и незнања. Тек 1858. године сашки рудари су откопали манастирске темеље и на њима саградили нову цркву, коју су према Ђорђу Беатовићу посветили светом апостолу Петру. Ова црква је преко 100 година служила као парохијска и то у најдужем периоду као братуначка.

Темељи и зидове цркве у Сасама ископани су и обновљени 1850. године.

Нова обнова манастира почиње 1989. године када су освештани темељи за манастирски конак и постављен је нови бакарни кров приликом обележавања 750 година постојања. Почетак ратних дејстава онемогућио је велику свечаност освећења манастирског конака која је планирана 1991. године. Манастирски храм је током рата, почетком 1992. године, претрпио оштећења а новосаграђени конак је уништен.

Залагањем Његовог Преосвештенства епископа зворничко-тузланског господина Василија стварају се услови за поновно оживљавање монашког живота у овом манастиру. Стари манастирски храм је порушен и у изградњи је нови који би требало да се покрије до краја 2003. године.

Тренутно су на овој локацији два монтажна објекта, један за потребе богослужења, а други са келијама, дневним боравком и кухињом служи за потребе конака.

Порушена црква је била прекривена бакарним лимом испод којег се налазио старији кров од шиндре. На олтару се налази један прозор док су на подужним фасадама била два и сви су били завршени плитким сегментним луковима. На западној страни се налазио лучни улаз помјерен из центра фасаде на сјеверну страну камена рељефна плоча, споља је била уграђена на јужној страни прочеља и представљала је касно антички двојни допојасни портрет. Претпоставља се да се радило о надгробном карактеру.

Манастир Сасе прославља Светог цара Уроша као задужбинара и тим повод је Владика Василије, 5. децембра 2007. године, предао манастиру дио моштију краља Уроша (дар Владике будимљанско-никшићког Господина Јоаникија) и дио моштију цара Уроша (дар Његове Светости Патријарха српског Господина Павла)

Преузето са: Википедиа

Манастир Светог Василија Острошког, Бијељина

Манастир Светог Василија Острошког је новосаграђени манастир посвећен Светом Василију Острошком Чудотворцу се налази у самом центру Бијељине. Манастирски комплекс обухвата површину од 3.500 m² са изузетно уређеним и функционалним распоредом објеката.

Манастирски објекти

Поред манастирског храма, који се налази у централном дијелу комплекса, саграђени су објекти који имају вишеструку намјену. Доминантан мотив овог комплекса представља звоник са сатом висине преко 30 метара. С обзиром да се уочава са свих страна, постао је симбол овог манастира и често оријентир за путнике који пролазе кроз Бијељину.

У једном дијелу је привремено сједиште епископа зворничко-тузланског господина Василија, који је у ратној стихији морао да напусти Тузлу.

У поменутим објектима се налазе музеј површине 400 m², трпезарија, свечани салон, канцеларије, библиотека, стамбени простор, сала за предавања, келије за монахе, свјећарница са продавницом икона и сувенира, итд. Сви објекти су функционално повезани зиданом оградом која ограђује манастирски комплекс.

Манастирски храм представља архитектонско и умјетничко дјело високе вриједности за чију су изградњу ангажовани најбољи неимари овога краја. Унутрашњост храма је осликана прелијепим фрескама које је радио Драган Марунић из Београда.

У храму се испред олтара налазе покров са моштију Светог Василија Острошког и дио моштију Светог Сисоја Великог. Посебну вриједност манастирске цркве представља копија чудотворне иконе Тројеручице која је дар хиландарског манастира.

Историјат

Идејни носилац цијелог пројекта током свих фаза градње је био епископ Василије који је најзаслужнији што је сваки детаљ овог манастирског комплекса на свом мјесту. Градња је почела 1996. године да би комплетан комплекс био завршен 2001. године, када је 12. маја освећен. Уз присуство 19 архијереја Српске православне цркве, бројне званице и вјерни народ, освећење је протекло величанствено. Кум манастира је био Слободан Ћурчић из Лончара, кум крстова Спасоје Митриновић из Бијељине, кум звона Предраг Марковић а кумови прве манастирске славе, познати ктитори и задужбинари Семберије и Републике Српске, Слободан и Мира Павловић.




Преузето са: Википедиа