Храм је посвећен Св. Архангелу Михаилу. По предању је немањићки манастир подигнут од стране краља Уроша I око 1252. године.
Запустио је у току Другог свјетског рата. У обнови је од 1998. године. Трошком Господина Сава Кујунџића највећи дио радова на обнови извршен је у току 2002. године.
У манастирској порти налази се гроб Мирка Алексића, знаменитог дробњачког јунака који је посјекао Смаил-агу Ченгића.
Настојатељица манастира је игуманија Катарина (Вујасин).
Храм започет 1996. године у мјесту Херцегове Луке од стране задужбинара Радомира Лучића са приложницима, завршен је и освећен 9. октобра 2001. године од стране Митрополита Амфилохија и Епископа Атанасија (Јевтића) и Јоаникија (Мићовића).
Посвећен је Преображењу Господњем. Овај манастир је метох манастира Косијеревa.
Црква манастир Урошевица, која је посвећена Светом Архангелу Михаилу, подигнута је на источној падинастој страни равне Урошевице. Десно од цркве сасвим упоредо са црквом и у истој равни са њом, челном источном страном прилијепљена такође уз поменуту листру налазе се остаци темеља манастирског конака. Западно од овог комплекса налазе се трагови праволинијског бедема сјевер-југ. Ово је био свакако заштитни манастирски бедем. Данас је све то урасло у густу бујну шуму дријена, јасена, граба, храста, руја и купине.
Претпоставља се да је манастир Урошевица задужбина краља Уроша I, по којем је и добио име.
Црнча, село на крајњем југу бјелопољског краја. У Црнчи има доста трагова из раније прошлости. Сам назив Црнча веома је стар и помиње се још у 13. вијеку. По народном предању село је добило име по великом броју калуђера који су живјели у овом мјесту, а који су носили црне мантије, па се и мјесто прозва Црнча јер се сво црњаше. Народ приповиједа да је на брду Градина живјело 12 калуђера који су службовали у цркви Светог Јована, што је врло могуће јер на брду Кулине постоји изворска вода која се зове Калуђеровац. Црнча је представљала заједно са црквом Светог Јована значајно мјесто Рашке области. Ово мјесто је била љетња резиденција патријараха и епископа. По подацима из 1226. године у цркви Светог Јована боловао је и умро насљедник Светог Саве Архиепископ Арсеније. По очуваном предању међу српским живљем у Црнчи Архиепископа Арсенија су на рукама пренијели од Црнче до Пећи.
У једном запису из 1365. године каже се да је дубровачки караван носио осам "печа" тканине до Црнче. Остаци цркве Светог Јована и данас су видљиви, мада су доста обрасли густим растињем. Цркву су бјежећи од турског зулума мјештани затрпали. Црква Светог Јована откривена је 1922. године, а остаци наслага земље и данас су уочљиви од свих страна, осим западне стране одакле се улази у храм. Житељи Црнче су самоиницијативно вршили откопавање овог храма и били су по свједочењу лијепо очувани дјелови живописа и са спољне стране; данас на жалост нису видљиви ови остаци фресака.
Манастир Шудиково, посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, налази се на десној обали Лима, на самом почетку Тифранске клисуре. Припада епархији Будимљанско-никшићкој, великој културној ризници, која је упамтила, не само Немањиће, већ и праскозорје хришћанства.
Сједиште јој је од оснивања 1219. год. у Будимљу, на обали Лима, тог српског Јордана, чија долина је још и прије Немањића, а нарочито у њихово вријеме, била центар културног, духовног и просвјетног живота, нарочито у периоду од 13. до 17. вијека.
Духовни и просвјетни живот, посебно је цвјетао у манастиру Шудикову, који је са својом "Шудиковском катедром", био активан културни центар за неколико стотина година, о чему свједоче и рукописне књиге, постале у "Шудиковској универзи", коју су још у то вријеме чиниле: учитељска, преписивачка, иконописачка и фрескописачка, као и медицинска школа.
Рукописне књиге, постале у Шудиковој универзи, иако разасуте по европским библиотекама, до данас су сачуване, и за историју народа, много драгоцјеније су од данашњих, штампаних.
Један од најстаријих писаних споменика настао у Шудикову јесте "Светоотачки зборник" који се данас налази у манастиру Свете Тројице у Пљевљима.
1573. год., митрополит будимски – Герасим, написао је познати Минеј који се данас чува у Народној библиотеци у Београду.
1592. год., јеромонах Данило написао је Псалтир који се данас налази у Бечу, а 1602. год., ђакон Михаило, написао је Молебник који се налази и чува у библиотеци грофа Уварова у Москви.
Чувена Шудиковска универза, његовала је и сликарску као и фреско-иконописачку школу, чији изданак је један од наших најпознатијих сликара са краја шеснаестог вијека, зограф Страхиња Будимљанин.
Од 1550. год. до 1620. год., овај велики мајстор шудиковске школе, осликао је фреско-декорације и иконе у великом броју цркава и манастира на пространој територији Пећке патријаршије као и манастирима источне Босне, Таре, Пиве, Мораче.
Претпоставља се да је манастир добио име према сједишту суда, обзиром да је све док није био разрушен 1738. год., служио и као саборна црква, поред које се налазио и црквени суд са сједиштем судика – судије, што показују и чињенице из његове тадашње топономије.
Занимљиво је напоменути да је метох манастира Шудикове, звани Урошевица, захваљујући природној појави ријеке понорнице, зване Свето врело, био својеврсно љечилиште за слијепе, умоболне, нероткиње, на коме се, према предању, и сам ослијепљени свети краљ Стефан Дечански лијечио.
Настојатељица манастира је монахиња Амфилохија (Драгојевић).
Епархија западноамеричка (енгл. Diocese of Western America) је епархија Српске православне цркве. Надлежни архијереј је господин Максим, а сједиште епархије се налази у Алхамбри.
Оснивање
Епархија западноамеричка је основана 1963. године. Први западноамерички епископ је Григорије (Удицки) (1963-83). После њега епископи ове епархије су били: Хризостом Столић (1988-92), Јован Младеновић (1994-2002), Максим Васиљевић (од 2006).
Потом, Епархија западноамеричка је арондирана сходно одлуци Светог архијерејског сабора Српске православне цркве од 21. маја 2009. године према којој је извршена арондација постојећих епархија Српске православне цркве: Средњезападноамеричке, Источноамеричке, Западноамеричке и Канадске Српске православне цркве у Сједињеним Америчким Државама и Канади; и Епархије за Америку и Канаду Митрополије новограчаничке. Тада су осим Епархије западноамеричке формиране још: Митрополија либертивилско-чикашка, Епархија источноамеричка, Епархија новограчаничко-средњезападноамеричка и Епархија канадска.
Ево после дужег времена заврших тему, допуни, освежио, прерадио итд. Било је тешко због недостатка времена, мањка информација итд. ал ваљда се исплатило
Ne interesuju me previse manastiri, koliko bih samo da pohvalim rad i vreme koje si ulozio da bi sastavio ovo. Vrlo pedantno i uredno. =D> Volim takve stvari da vidim. :chuckel:
You sharpen the human appetite to the point where it can split atoms with its desire; you build egos the size of cathedrals; fiber-optically connect the world to every eager impulse; grease even the dullest dreams with these dollar-green, gold-plated fantasies, until every human becomes an aspiring emperor, becomes his own God...
ako je bitno, kao moj doprinos, ako nije nek se brise, sam pocetak teme sa istorijom pravoslavne crkve nije tacan. ne zna se kada su srbi primili hriscanstvo, ali su iz izvora poznata tri talasa pokrstavanja: od latinskih svestenika odmah po naseljavanju, zatim za vreme cara vasilija I (867-886) od kada je poznat i prvi srbin sa hriscanskim imenom- stefan mutimirov sin, a zatim u vreme cirila i metodija i njihovih ucenika.
srbi nisu od pocetka bili pod jurisdikcijom ohridske arhiepiskopije jer ona nije postojala. srbi u primorju i kasnije bosni su bili pod latinskim biskupijama, a u zaledju je vrlo rano osnovana grcka episkopija u rasu, koja je krace vreme najverovatnije pripadala i bugarskoj patrijarsiji. posle pada bugarskog carstva pocetkom XI veka, bugarska patrijarsija sa sedistem u ohridu postaje ohridska arhiepiskopija.
mozda vredi pomenuti i da je uzdizanje u rang patrijarsije za vreme cara dusana bilo nekanonsko, kao i da su nekanonski preuzimane, da ne kazemo otimane, episkopije carigradske patrijarsije u korist novoosnovane srpske. to je jedan od razloga sto je carigradski patrijarh bacio anatemu na srkveni i drzavni vrh srbije koja je skinuta 1375. g. dobrim delom zalaganjem kneza lazara
« Poslednja izmena: 16. Nov 2015, 16:54:02 od dabisha »