Da, imam nešto da kažem. Da potpuno razumem Ceru i onaj hejt koji je izrekao, a koj ise tiče komentara ovde i stanju svesti u Srbiji.
No, da krenem redom i, kako dolikuje, od sebe.
Nedavno sam počela da držim predavanja na jugu Srbije mladima o tome na koji način mogu da iskoriste to svoje svakodnevno jahanje po FB-u na pravi način, za povezivanje, za usavršavanje i – naravno, najbitnije – kako da zarade nešto od toga.
Uvek počnem predavanje sa: Ovaj sistem je truo. Ovaj sistem je za sve kriv. Pobedite ga.

Odakle mi pravo da im ja “solim pamet”? Zato što sam i sama prošla kroz to. Ivane, nadam se da mi nećeš zameriti na ovoj ispovesti, ali u komentarima koje sam pročitala vidim delom i sebe od pre par godina. Elem.

Za one koji me ne poznaju, idemo redom:
Sistem je kriv. Zato što te tera da sediš i čekaš. Kako? EVo kako, na ličnom primeru, bez ulepšavanja, bez preterivanja.
Dete sam iz radničke porodice, sa ocem koji je po životnom opredeljenju bio slikar, a kojem je sistem nametnuo mašin-bravar opredeljenje, jer sistem nije verovao da gluvi ljudi mogu biti i nešto drugo, do obična radnička klasa.
Tokom celog odrastanja su mi roditelji, babe, dede, tetke, stričevi, ujaci… govorili: samo ti uči, imaj dobre ocene, završi fakultet i biće posla i biće para.
I tako sam ja zaista bila odličan đak (ovo je Internet, tu su mi i drugari iz osnovne škole, sve se lako da proveriti  . I tako sam upisala najjače odeljenje u Novom Sadu te godine (posle medicinskog tehničara, ali to nije dolazilo u obzir), turistički tehničar, gde se na 32 mesta prijavilo preko 600 đaka. I tako sam bila jak vrlodobraš, na kraju i odlikaš. I tako sam upisala Višu turističku u Bg-u, na budžet Republike Srbije (tada još Jugoslavije).
I tako su mi i dalje govorili: samo ti uči i završi i biće posla. I to sam i uradila.

Diplomirala 02. februara, prvi radni dan 13. februar.
Tu su mi se slomila sva kola. O, zaboga, ja sa višom školom i šestim stepenom i tri strana jezika koja govorim – ja radim kao prodavac satova! AVAJ!
Jer me je sistem učio da sam ja sad neko vrhovno biće sa šestim stepenom stručne spreme i da meni treba kancelarija, mesto direktora (ne generalnog, nego nekog sektora, ali ipak direktora!) i plata od 1000€.
Platu sam imala odličnu, na to ne mogu da se požalim. Ali sam se žalila na to šta radim. Prve dve nedelje sam plačući išla kući. Najozbiljnije.
A radila u jednoj od “najfensi” radnja u Ns-u. Sa beneficijama koje ne možete da pojmite, a u smislu: 15% popusta na kompletnu robu (popusti se sabiraju  ), plus sve na rate do zauvek, plus, recimo, za Osmi mart oko 1/3 plate za utrošak u radnji na šta god poželimo.
ALI MENI NIJE DOSTA, JA NEĆU DA BUDEM OBIČAN PRODAVAC, JA IMAM VIŠU ŠKOLU!
Inatna kakva jesam, pročitala sam i naučila sve što sam mogla o satovima koje smo prodavali, o Svarowski nakitu, tražila premeštaj u Bg, dobila, postala “Store manager”, došla do pozicije od koje nema iznad i promenila posao. Jer, zaboga, ja imam višu školu.
I tako sam promenila posao. I još jedan posao.
I postala prvi put “Internet preduzetnik”, ortački pokrenula Internet radio, u prvo vreme radeći dva posla, dok sam mogla i dok radio nije trpeo, kad je počeo da trpi, tad sam dala otkaz i preselila se u studio. Radila od 9 ujutro (mora neko i prvu smenu da vodi), do 5 ujutro – da, naredno jutro. Nisam imala ni dan, ni noć, samo kiriju od 250€+dažbine za stan u kojem sam provodila 4h, plus sve moguće i nemoguće troškove jednog radija. I uspeli smo i dogurali taj radio na listu najslušanijih na Internetu, i u toku tih par meseci ludačkog rada sam naučila koliko me sve škole pre toga nisu naučile zajedno. I upisala fakultet, III godinu.
I pošto sam psihički počela da pucam, pošto nisam imala ni P od privatnog života (a radio sam vodila sa tadašnjim dečkom), pošto nisam mogla da guram 20h posla i fakultet, napustila sam posao, i posvetila se faksu.
Završila fakultet. I eto me na birou, odnosno Nacionalnoj službi za zapošljavanje.
Jedan mesec. Dva meseca. Šest meseci. Hiljade poslatih prijava na sve moguće i nemoguće oglase. Pokušaj potezanja privatnih veza.
I otrežnjenje.
Imam 27 godina, dve diplome, tri godine radnog iskustva i devet meseci staža na birou.
U Novom Sadu. Ne u nekoj jebenoj zabiti na nekom jebenom proplanku, nego u jebenom Novom Sadu.
I onda sam prelomila. I naterala sebe da se pokrenem. Naterala mamu da napusti posao (iako je u penziji, radila je kod privatnika – jer sam ja i dalje bila onaj razmaženi idiot kojem je sistem rekao da samo uči, i sve će mu se pokloniti i prikloniti) i da počne da radi za mene.
Da šije torbe i papuče koje ću ja prodavati preko Fb-a.

Da, tačno. Svo ono obrazovanje, svo ono ulaganje i trud – da bih krojila papuče. I kecelje za BlogOpen
Tada sam naučila šta znači “biti deo zajednice”, jer me je @mooshema angažovala za te kecelje samo zato što sam bila aktivna na twitteru i “upala joj u oko”.
Zahvaljujući tim istim keceljama, počela sam da se družim sa svim ovim divnim, dragim i sposobnim ljudima. Zahvaljujući tim keceljama sam “prokomunicirala” sa svima odavde.
Zahvaljujući tome mi je na jednom #tweetupNS niko drugo do @torbica podelio par najboljih saveta koje sam ikada u životu dobila. I samo tako što sam ih primenila, nakon nešto manje od 30 dana dobila sam, u par dana razmaka, dve ponude za posao.
Jednu prihvatila, oprobala se, shvatila da “tuđa” kancelarija ne može biti moj izbor, jer mi guzica nikad nije mirna i jer želim mogućnost da danas radim u svojoj sobi u NS-u, sutra u LE, prekosutra u Oslu.
I eto me sad, sa 4 meseca zvaničnog preduzetničkog staža. Novorođenče. Ali najzad zadovoljna svojim poslom i svojim satusom.
Sve što sam učila i naučila vodeći Krojački atelje Šnajderaj, mogu da primenim (i primenjujem) na bilo koju drugu zajednicu.
I sve što sam naučila, i učim i dalje, dugujem ovim ljudima ovde.
Prepisujem. Krojim prema svojim verovanjima, potrebama, ubeđenjima. Kritikujem. Ispravljam.

I znam da se može drugačije. I da se može protiv sistema.
Jer sistem je u tvojoj glavi. Samo ti formiraš svoj sistem.

Ako zaista vrediš, ako zaista radiš na sebi i ako se zaista trudiš, ne možeš da ne uspeš.
Ali ne može škola, fakultet, dete, pa u 30 godina ni dana radnog iskustva, pa – gde si bio: nigde; šta si radio – ništa.
Ali ne može: evo ja imam diplomu, dajte mi posao. Pa dokaži da ga zaslužuješ!
I ne može: on me malo plaća, ja sam prinuđen da radim za te pare, dok me izrabljuje. Onda batališ taj posao, uzmeš makaze u ruke i krojiš papuče. Ili valjak i moluješ. I uvek dođemo do onoga: ko hoće, nađe način. Ko neće – nađe izgovor.
Ove rečenice se pogotovo setim svaki put kada u Leskovcu prođem pored tzv. Kopi centra. Udruženje paraplegičara Leskovca zapošljava svoje članove u kopirnici (štampanje, kopiranje, prekucavanje itd.).

I? Koji je onda izgovor?

Четврто, апсолутно је нетачно да се по партијској линији долази до посла, па мене би требало да пошаљу на Голи Оток, а не да ми дају посао у државној фирми.

Inace, si ti zaista ikad video svoj platni listic... I zaista procitao sta na njemu pise... Sad me zaista mrzi da guglam... ali zakonom je regulisano da ti to moras da imas...

Znaci, ona je volontirala... bila... pripravnik.

Blago njoj, u nekim drugim strukama gde se zahteva da imas drzavni ispit, moras da dirincis po 2 godine i da dobijes - cvonjak.  

Znaci radikali su te zaposlili, tesko ti je na poslu, smara te da citas te papirice sto ti non-stop turaju, a sad neces sam da platis hrvatima letovanje nego oces da te admisnistracija posalje tamo, sa dnevnicom i putnim troskovima, da se suncas - onda ces verovatno da se zalis kako su ti hrvati odvalili retrovizor sa nove honde, a ispasce da si kakio na plazi i sam odvalio retrovizor da naplatis kasko.. komsija ce da nalepi retrovizor

radnici u drzavnoj upravi su preplaceni.