Iako je svetlost dana ugledala pre gotovo trideset godina, Metal Slug jedna je od onih igara koje ne prestaju da vas oduševljavaju svaki put kada ih pokrenete. Bez obzira na to da li vam je na umu odigravanje jedne partije ili celovečernja zabava, ovaj platformski run and gun naslov spreman je da pruži sve što od njega očekujete. Precizne kontrole, fantastična (ručno crtana) 2D grafika, masne eksplozije, upotreba različitog oružja i maestralno dizajnirani nivoi samo su deo šarma kojim Metal Slug raspolaže. Iako ćete na početku pomisliti da se radi o još jednom ostvarenju u kom je potrebno odvajati naciste od života, radnja je, zapravo, smeštena u budućnosti. 2028. godine, Donald Morden i njegovi sledbenici pokušavaju da ustanove novi svetski poredak, a vi ste izabrani da mu/im stanete na put. To što se čini da je Metal Slug parodija na Drugi svetski rat nije slučajno i predstavlja jednu od brojnih poslastica igre. Uniforme neprijatelja neodoljivo podsećaju na one koje su nosili nacisti, tu su i slična obeležja u vidu zastava, ali i paralela sa alternativnom vremenskom linijom u kojoj su nacisti, potpomognuti tehnologijom, došli do sredstava koja su im omogućila pobedu nad saveznicima.
Upravljate komandosom Markom Rosijem, koji na početku „vitla” običnim pištoljem, dok neprijatelje u bliskoj borbi od života odvaja koristeći nož. Vrlo brzo ćete doći u posed mitraljeza, bacača plamena, sačmare, pa čak i raketnog lansera, koji stižu s ograničenom količinom municije. Oružja ne mogu da se nadograđuju, niti možete da ih smeštate u arsenal, već ste osuđeni na korišćenje samo poslednje pokupljenog. To nije mana, naročito ako se ima u vidu da pokošeni neprijatelji iza sebe nemilice ostavljaju opremu, pa je zamena izuzetno dinamična. Na raspolaganju imate i granate, a Marko u žaru borbe može da čučne, skoči, ali i da upravlja mini-tenkom. Paljba je moguća samo u četiri smera (osim kada upravljate tenkom), ali i kada se čučne ili skoči, pa nedostatak manevarskog prostora na ovom polju neće biti previše izražen. Metal Slug sastoji se iz šest povelikih misija, na čijem kraju vas očekuje obračun sa šefom oblasti. Protiv neprijatelja može da se igra i u kooperativnom režimu, ali izbor vođenog lika nije moguć. Igra je 1996. godine izdata za platformu Neo Geo (dostupna je i AES i MVS verzija), a zahvaljujući velikoj popularnosti kasnije je portovana za sve znane igračke mašine. Nastavci koji će uslediti hodaće utabanom stazom, ali će doneti i masu noviteta koji neće narušiti šmek originala.
I vrapci na grani znaju gotovo sve o igri Dune II kao prvoj punokrvnoj strategiji u realnom vremenu. Zahvaljujući reputaciji ta igra je neopravdano zasenila prvo pojavljivanje Herbertovog remek-dela naučne fantastike na ekranima kućnih računara. Dune (1991) je nesvakidašnja kombinacija strategije i avanture, nastala pod blagim vizuelnim uticajem istoimenog filma Dejvida Linča. Igrač se nalazi u ulozi mladog Pola Atreida, čija je porodica tek pristigla na Arakis, planetu koja je jedini izvor najvrednije stvari u univerzumu – začina. Osnovni zadatak je uspostaviti neometanu proizvodnju začina, a za to će vam biti potrebna pomoć Slobodnjaka, domorodačkog stanovništva planete.
Komunikacija sa likovima i kretanje po statičnim ekranima obavlja se iz prvog lica, a za posete udaljenim lokacijama koristićete specijalne letelice ornitoptere. Kada neko od slobodnjačkih plemena ubedite da radi za vas dobijate pristup strateškom delu igre. Slobodnjaci su vrsni sakupljači začina (biće još uspešniji ako im dopremite odgovarajuću mehanizaciju), a poslužiće vam i kao ratnici u borbi protiv vaših najljućih protivnika, kuće Harkonen. Treća opcija je alociranje radne snage na ekološke projekte, uz značajne efekte na moral vaših trupa i izgled same planete. Kako igra odmiče, Pol će postati svestan svojih posebnih moći, pa tako više nećete morati da špartate po pustinji nego ćete naredbe plemenima izdavati telepatski. Darko MIHOKOVIĆ
Druga igra inspirisana Herbertovim knjigama o peščanoj planeti Dini gotovo da nije imala dodirnih tačaka sa prvom. Razvojni tim nije bio isti, a neobičan melanž strategije i avanture ustupio je mesto čistokrvnoj strategiji. I to kakvoj! Iako nije bila prva strategija u realnom vremenu, Westwoodova Dune II prva je mainstream real-time strategija, koja je privukla pažnju i publike i kritike, postavši rodonačelnik žanra koji je tokom decenija iznedrio mnoge legendarne igre. Zbog skorašnje popularnosti filmova, verovatno i vrapci na granama znaju sve o Dini, tako da možemo odmah da pređemo na stvar. Imperator je odlučio da će kuća koja proizvede najviše začina ubuduće imati potpunu kontrolu nad Arakisom i tu na scenu stupate vi, kao mlađani komandant neke od tri velike kuće, sa ciljem da, teritoriju po teritoriju, zagospodarite čitavom planetom.
Na raspolaganju su tri kuće: Atreidi, Harkoneni i Ordosi, od kojih potonji ne postoje u kanonu „Dine” i čista su Westwoodova izmišljotina. Atreidi se oslanjaju na tehnologiju i prijateljstvo sa prastanovnicima Dine - Fremenima, što se ogleda u regrutovanju fremenske pešadije i sonic tenkova, čiji zvučni talasi prolaze kroz više neprijatelja. Harkoneni su, pak, otelotvorenje surove snage, poseduju najmoćnije devastator tenkove i projektile velikog dometa. Ordosi neguju stealth pristup borbi, njihovi tenkovi mogu da privole neprijateljske jedinice da privremeno promene stranu i kao takvi predstavljaju balans između dve prethodne kuće. Osim neprijatelja, Dina ispod peska krije mnogo opasnije protivnike. Ogromni Šai-Hulud crvi prosto obožavaju da klopaju ratnu mašineriju, a naročito harvestere koji sakupljaju začin, jedini resurs u igri. Privlače ih vibracije tokom kretanja jedinica, a jedini način da ih izbegnete je da armiju prebacite na kamenito tlo čim primetite mreškanje u pesku.
Da ne ispadne da igru posmatramo samo kroz ružičaste naočare nostalgije, moramo da priznamo da je Dune II imala dosta dečjih bolesti. Nije moguće selektovati više jedinica odjednom, već morate izdavati naređenja svakoj ponaosob, što po današnjim merilima predstavlja veliki nedostatak, ali tada to nikome nije kvarilo zabavu. Kao ni činjenica da je AI predvidiv i uvek napada po istom šablonu. Dune II je bila prva igra u kojoj je autor teksta shvatio da je njegovoj Amigi 500 istekao rok trajanja. I pored limita od svega 25 jedinica, na većim mapama, kada se i imperijalne snage umešaju u priču, jedan megabajt memorije, jednostavno, nije bio dovoljan za udobno igranje.
Westwood Studios je davne 1992. godine izdao svoju prvu strategiju (RTS) za MS-DOS PC pod nazivom Dune II The Building of a Dynasty. Igra je poprimila odlične kritike publike, i bilo je samo pitanje vremena kada će tu odličnu igru prebaciti i na tada aktuelne konzole. To se na radost igrača dogodilo godinu dana kasnije, i nakon solidnog Amiga porta Dune 2 je u malo promenjenom i ulepšanom izdanju stigao i na legendarni SEGA Mega Drive 2 pod imenom Dune: The Battle For Arrakis. I tu počinje fantazija… Priča igre odvija se na pesčanoj planeti Arrakis, takođe poznatoj pod nazivom Dune. To je ujedno i jedina planeta gde se može naći vrlo bitan začin (spice) koji je glavni pogon za međuzvezdano putovanje, i najbitnija sirovina za vladavinu na toj planeti. Kako bi se povećala proizvodnja te vrlo bitne sirovine, car Padishah je pozvao tri najmoćnije kuce Atreides, Ordos, i Harkonnen koje su dobile zadatak da se takmiče gospodarski ko će više da proizvede začina. U početku je to bilo mirno natjecanje ali su vremenom te tri kuće započele polako međusobne sukobe. Mega Drive verzija bila je bolja u svim segmentima od PC i Amiga verzija, i što je najbitnije, jednostavnija kontrola omogućila je i početnicima ovog novog žanra, kojima je te 1993. kontrola mišem bila strani pojam, da se sasvim komotno snađu u igri. Drugo što su igrači mogli da primete u ovoj verziji za konzole jeste sama prezentacija igre koja je bila bolja, dodat je novi interfejs, grafika je poboljšana, nova muzika dodata, a tu su bili i skroz novi nivoi kao šlag na tortu.
Odlična stvar bio je i tutorial dodat kao opcija u glavnom meniju igre, tako da igrač može jako brzo i na detaljan način da nauči sve što je potrebno znati, od komandi pa sve do cilja same igre. Sve je grafički prikazano i animirano, tako da su svi mogli da savladaju osnove za veoma kratko vreme. Samo izvođenje svodilo se na skupljanje začina (spice) i zarađivanje kredita tj. novca koji se koristio za izgradnju građevina u bazi, kupovinu vozila, naoružanja, vojske za vašu odbranu i za napad na protivnike, kao i čuvanje vaše glavne zgrade. Sve tri kuće imaju 9 misija u svojim različitim scenarijima, u kojima je cilj najčešće da uništite glavnu građevinu u protivničkim bazama, a zatim i sve ostalo. Kasnije tokom igre u ponudi će vam biti zgrada u kojoj popravljate svoja vozila (repair), pa će onda tu biti i zgrada za proizvodnju helikoptera za brzi prevoz vaših vozila za skupljanje začina (harvestera), i na kraju otključavate građevinu pod imenom ‘palace’ – to je palata u kojoj se nakon određenog vremena stvara specijalno oružije za uništavanje vašeg neprijatelja. Svaka kuća ima svoje specijalno oružije, kod jednih će to biti grupa vojske koja napada vaše neprijatelje, u drugoj će biti ‘kamikaza’ koja se zaleti u zgradu ili vozilo i uništi ga, a u trećoj kući to će biti raketa velike razorne moci slična nuklearci. Treba napomenuti još da se nakon svake pređene misije na kraju dobija šifra (password), što je kao današnje snimanje pozicije na kraju nivoa, a nekada se to radilo sa olovkom i papirom. Dobra stvar za odmaranje prstiju, i zuljeva na njima. Jedini problem je bio u kasnijim dužim misijama koje su se igrale i po sat vremena, gde nije bilo moguće napraviti quick save ili bilo šta slično… Ukoliko bi napravili grešku i izgubili partiju sve što bi vam ostalo je šifra sa kojom bi se vratili na sam početak te misije. Izuzetno brutalno ali je svaki uspeh činilo mnogo većim.
Za kraj šta reći… ova igra je pravi biser svog vremena, a taj sjaj je zadržala i nakon 20 godina od izlaska… Nekada kada se ovo igralo na konzoli, mape su se crtale na papiru, adapteri su crkavali od pregrijanosti, konzola je ispuštala miris spaljene plastike, a sati su prolazili kao minuti. Igrali smo satima, pa zatim ostavljali konzolu da se ohladi malo samo da bi što pre nastavili i tako u nedogled do kraja vikenda. Iako je Dune 2 na PC-u postavio temelje žanru strategija sa kontrolama na mišu, fog of war-om i generalnom mehanikom koja je kasnije kopirana u svim ostalim naslovima tog tipa, verzija za Mega Drive je u tim ranim 90im godinama izdominirala u prodaji i popularnosti širom sveta. Tek sa sledećom Westwood-ovom RTS igrom Command & Conquer (1995) i odomaćivanjem PC računara kao i kombinacije miša i tastature u ulozi igračkih uređaja, ovaj žanr se ekskluzivno preselio na računare i tamo napravio haos. Ipak sećanje na najbolji Dune 2 sa Mega Drive-a živi i danas i mnogi entuzijasti (uglavnom Rusi) i dalje prave razne hack verzije ove igre gde ubacuju nove misije, vozila, zgrade, pa čak i nove dodatne kuće.
Principi na kojima se zasnivaju sve moderne strateške igre u realnom vremenu (RTS) definisani su u studiju kompanije Westwood još daleke 1992. godine, kada je pod licencom izdavačke kuće Virgin Interactive objavljena igra Dune 2. Rodonačelnik jednog od najpopularnijih igračkih žanrova zasnovan je na SF klasiku Frenka Herberta, a igraču nudi izbor između tri zavađene porodice (Atreida, Harkonena i Ordosa), koje se međusobno bore za prevlast na Arakisu, sakupljajući Začin kao univerzalni resurs kojim se meri ekonomska moć. Jedinice koje se koriste u borbi su raznovrsne i variraju od pešadinaca do glomaznih vozila, konstruisanih na osnovu opisa koje je Herbert dao u svojoj knjizi. Tehnička rešenja su u skladu s vremenom u kojem je igra nastala, a jedini ozbiljniji problem jeste rogobatan upravljački sistem koji onemogućava brzo izvođenje poteza u situacijama kada treba pravovremeno reagovati. Ukoliko ste ljubitelj RTS žanra, nikako nemojte propustiti priliku da probate igru od koje je sve počelo. Gradimir JOKSIMOVIĆ
Sjećate se Dunea? Ovaj serijal bestseller novela imao je i legendarnu strategiju, no danas ćemo ipak sagledati sve naslove u kojima su nam po ekranima nekada gmizali pješčani crvi. Autor Frank Herbert je 1965. godine krenuo s popularnim znanstveno fantastičnim bestseller novelama zvanim Dune. Prema nekima, za dotični žanr čak možda i najboljima svih vremena. Ali kako kome, pretpostavljam. Za nešto mlađe čitatelje, to vam je ona stvar gdje se na planetu Arrakis nekoliko frakcija tuku oko čudnovatog “začina”, a između ostaloga taj je planet također obilježen pješčanom površinom ispod koje vrebaju monstruozni crvi svežderi.
Kao i brojne druge popularne stvari, Dune je tako dobio vlastite filmove, televizijske serije, kartaške igre i naravno nekoliko video igara kojima se zato danas obraćamo. Ne računajući neslužbene ali i brojne MUD (multi user dungeon) projekte koje su naizgled imale sve dobre stvari, video igara smještenih u Dune univerzum svojedobno je tako bilo pet. Međutim, premda se tu radi o prilično velikom imenu, u našoj ga sferi sada ipak nismo već vidjeli više od 15 godina. Krenimo zato ipak od nekakvog početka – francuskom developeru Cryo Interactive Entertainment 1992. godine je Dune ujedno bila i prva igra koju su proizveli. Riječ je mješavini avanture i strategije za Amigu i IBM-PC koja je djelomično pratila događaje prve novele dok se oslanjala na vizualne elemente istoimenog filma iz 1984. godine. U ulozi lika sa psihičkim moćima koji pripada kući “Atreides”, ovdje smo skupljali taj “začin” kako bi stekli dovoljnu moć da potučemo opozicijsku frakciju “Harkonnen”.
Tih par riječi vjerojatno su već dovoljne da neke od vas pogodi udarac nostalgije, ali nećemo tu stati. To je bila jedna od prvih igara koje su se s “floppy” disketa svojedobno prebacile na medij CD-a kako bi iskoristile mogućnost govora, odnosno glasova i scena koji su tada direktno bili posuđeni iz filma. Osim za MS-DOS, ta je unaprijeđena verzija također izdana i za Sega CD konzolu, no mislim da je krajnje vrijeme da se sada prisjetimo kako je to točno izgledalo. Nastavak “Dune 2: Battle for Arrakis” već je iste godine bio malo više legendarniji kako se danas smatra jednim od začetnika modernog RTS žanra, a izradio ga je nitko drugi nego Westwood Studios (Command & Conquer) za Amigu, MS-DOS, Segu Genesis i RISC OS. Premda doduše nije bio prvi RTS ikad, svojim je inovacijama donio elemente koji će kasnije definirati format gameplaya naslova poput Warcrafta, Starcrafta, C&C-a i uglavnom svih ostalih današnjih velikana. Ovoga su puta tri frakcije bile igrive te je osim Atreidesa i Harkonnena tu bio i novi Ordos. Premda tehnički nisu bili dio novela, ovu trgovačku kuću je Westwood prezentirao kao treću silu koja bi dodatno ometala ratovanje “crvenih” i “plavih”.
Dio strateških poteza činili su naravno i ti ranije spomenuti crvi. Vidite, dok su vam jedinice bile sigurne na kamenoj površini, prelazak preko pješčanih bio je izuzetno riskantan, jer ako naleti striko crv od svoje se ekipe možete slobodno oprostiti. Ipak, dok je on zauzet žvakanjem vaših tenkova, ako me sjećanje služi također ga je bilo moguće i eliminirati. Ali nisam sad više posve siguran kako sam u tim situacijama većinom samo spašavao što se moglo, da ne spominjem kako je to bilo i prije dvadesetak godina… Ali tu se ipak radi o naslovu od kojeg se nije bježalo. Ne propustite zato priliku da vidite kako je izgledao ključan trenutak u procesu razvoja RTS žanra. Unatoč svome nazivu Dune 2000 nismo dobili 2000. godine, već 1998. (koji preokret, čovječe!). Radilo se o modernijem remakeu dvojke koja je osim još tri nule sada imala i bolju grafiku te produbljenu priču s “live action” scenama, nešto što je Westwood Studios inače jako volio. Samim time nije kao da tu imam nešto posebno za istaknuti, ali dok je ista ekipa i dalje stajala iza njega, Westwood Studios je ovoga puta bio izdavač dok je ulogu developera preuzeo Intelligent Games. Dune 2000 također je stigao i na Playstation, a kako se jedna strategija uklopila konzolama pogledajte u videu niže.
Nastavak na Dune 2000 bio je “Emperor: Battle for Dune” iz 2001. godine za PC. Dok je Westwood ovoga puta dijelio ulogu developera s Intelligent Games, na mjesto izdavača sada se umiješao famozni Electronic Arts. Da, to je bilo ono doba kada nam se činilo da EA svoje prljave prste mora gurati u sve. Ipak, umjesto nekakve prerade ovoga se puta radilo o pravom nastavku u kojem se frakcije još jednom tuku za tron, odnosno titulu vladara univerzuma koja završava s borbom protiv velikog kralja crvića. I dok je Emperor bio relativno okej, mnogima baš i nije bio impresivan kako se radilo o posve repriziranoj recepturi s tek boljim vizualima. Iste godine (2001.) zato se nekako još progurao i “Frank Herbert’s Dune”, ujedno i zadnji naslov Cryo Entertainmenta prije nego li je pao u bankrot. Samim time bi vam već trebalo biti donekle jasno da stvar nije bila nešto turbo, ali to je vjerojatno zato što su financijske poteškoće krenule i u samom začetku razvoja. Osim što je autorovo ime na glavnome izborniku pogrešno napisano, također je tu bilo i pregršt drugih bugova. Ali, za razliku od silnih strategija po kojima je Dune već bio asociran, ovom se prilikom ipak vratio nazad u svoj prvotni avanturistički pristup, i to s akcijom perspektive trećeg lica. Čitavu stvar izgleda da ni PS2 nije uspio spasiti, a koliko je to sve bio loš potez saznajte iz prve ruke s još malo gameplaya ispod. Nažalost, to je nekako ispala kao kap koja je prelila čašu zbog koje se Dune izgleda zakopao u pijesak gdje nam hibernira skoro već dva desetljeća. Premda samo u mobilnoj izvedbi u kojoj ćemo prstom gurati mrave, na prošlotjednoj EA konferenciji E3 sajma imali smo priliku vidjeti kako se Command & Conquer i dalje gura. Znači li to možda da još postoji nada i za jedan Dune naslovčić? Po mogućnosti strateški, ali čak i da se od njega odluče napraviti neki Battle Royale (s crvom i sve), ni tome se iskreno ne bih protivio.
Marijana, devojka majstora borilačkih veština Bilija Lija, prvo je mučki prebijena na ulici, a potom su je oteli pripadnici ozloglašene bande Crnih Ratnika. Ovom nije preostalo ništa drugo, do da zasuče rukave i krene da mlati sve što mu se nađe na putu i nada se da će svoju ljubu zateći živu u jazbini beskompromisnih bitangi. Iza Double Dragona stoji kompanija Technos Japan, kojoj nije strana izrada beat ’em up naslova. Samo godinu dana ranije, potpisali su Renegade, koji se ujedno smatra i „duhovnim pretkom” Double Dragona. Pored toga, autori su se snažno oslonili i na zaostavštinu Brusa Lija, naročito njegovog filma „Enter the Dragon” iz 1973. godine. Sastojci su odmereni laboratorijskom preciznošću, pa Double Dragon, te 1987. godine, brzo postaje omiljena zanimacija ljubitelja tabačina širom sveta.
Akcija se odvija na horizontalno-skrolujućem ekranu, gde igrač ima ograničeno vreme da se pozabavi protivnicima. U pitanju je prava plejada ološa, koja se kreće u grupama i ne libi se da u borbi koristi oružje (bičevi, bejzbol palice, noževi, dinamit...). Bili može da im ga oduzme i na taj način situaciju preokrene u svoju korist. I bez dodatnih pomagala nije bespomoćan, jer pored osnovnog udarca rukom, može da koristi i onaj nogom, a na raspolaganju mu je i skok. Naravno, može da se pomera „po dubini”, da koristi merdevine i tome slično. Uličnu tuču ne mora da inicira sam, jer mu se u misiji spasavanja pridružio i njegov brat blizanac Džimi, a to znači da Double Dragon donosi mogućnost kooperativnog igranja za dva igrača. U ovom režimu igra sija kao najsjajnija zvezda na noćnom nebu, jer igrači ne samo da imaju veću šansu da se probiju dalje, već mogu i da sarađuju. Jedan drugom, na primer, mogu da „pridrže” neprijatelja. Pomenuti osnovni udarci mogu da se kombinuju, kada se na raspolaganju dobijaju specijalni potezi, poput udarca glavom, kolenom ili laktom.
Naravno, sve je umotano u jako lepo grafičko rešenje. To se odnosi kako na pozadine, tako i na krupne likove glavnih protagonista i njihovih protivnika. Na raspolaganju su četiri oblasti (grad, fabrika, šuma i sedište bande), koje je potrebno očistiti od napasnika, pre nego što lepa Marijana ne završi ponovo u vašem zagrljaju. Posao, čak ni u duetu, neće biti lak - na raspolaganju su samo dva života, od kojih svaki ima pet kvadratića energije, koji se gube svaki put kada „popijete” udarac. Popularnost Double Dragona podigla je interesovanje za borilačke igre, koje su nakon njegovog pojavljivanja na tržištu počele da se umnožavaju geometrijskom progresijom.
Svoj spektaklom i glamurom ispunjen život, Ninja Gaiden počinje u salonima zabave na jesen 1988. godine. Iako ju je potpisao japanski Tecmo, igra se prvo pojavila u SAD i Evropi, pa tek onda u zemlji izlazećeg sunca. Kada se u obzir uzme zaplet, to i ne čudi toliko. Naime, nalazite se u ulozi nindže, kog je unajmila Vlada SAD, da se obračuna sa kultom na čijem čelu se nalazi Nostradamusov potomak - Bladedamus. Pretpostavljate, ovaj svim silama nastoji da izazove smak sveta, kako bi ispunio predviđanje svog pretka. Ninja Gaiden je horizontalno-skrolujuća beat ’em up igra u kojoj se akcija, jasno, prati uz pogled „sa strane” i koju krase krupni sprajtovi i odlična grafička rešenja. Na raspolaganju je šest oblasti koje vas vode diljem SAD: proći ćete Los Anđeles, Njujork, Las Vegas... Na kraju svake deonice očekuje vas šibanje sa šefom, od kojih je Bladedamus posebno zanimljiv, jer osim mačeva može da koristi i vatreni dah, kao da je zmaj. Inače, radnja igre odvija se u, tada, bliskoj budućnosti - 1999. godini. Ninja Gaiden donosi naglašen retrofuturizam, ali tadašnje igrače plaši nuklearnim ratom, s obzirom na to da je cilj Bladedamusa da lansira interkontinentalne nuklearne rakete.
loptu, u pitanju je klasična tabačina, u kojoj udarcima rukama i nogama protivnicima pokazujete ko je glavni baja. Možete i da skočite, ali je najvažnija stvar to što je na raspolaganju pet borilačkih tehnika koje „pozivate” usmeravanjem palice u kombinaciji s pritiskanjem akcionih tastera. Nindža, tako, može da koristi udarce u seriji, neprijatelje može da napada viseći/ljuljajući se sa šipke ili konopca, može da radi „ciganski točak”, pa čak i da se zatrči do zida, napravi kolut unazad i tako ostvari prednost u tuči. Neprijatelji mogu i da se zgrabe i odalame o objekte na ekranu, koji se rasturaju u paramparčad. Povremeno, na raspolaganju je i mač koji možete da iskoristite deset puta pre nego što se dezintegriše. Svi koji su voleli Double Dragon, naprosto su se zaljubili u Ninja Gaiden. Igrači su se osećali kao kod kuće, zbog kooperativnog režima, ali i glatke akcije. Naravno, Ninja Gaiden tehnički je napredniji nego Double Dragon, pa i grafički raznovrsniji. Nivoi su vremenski ograničeni, na raspolaganju imate samo dva života, a svaki se sastoji od samo tri kvadratića energije. Igra je dobila portove za sve značajne igračke sisteme vremena u kom se pojavila.
Danas retko nalazimo igre koje su istinski teške, razvojni timovi modernih igara u njima uglavnom ostavljaju izbor težine nama. Ipak, i pored tog izbora, najveća težina neke nove igre nije ni približna nekim starijim naslovima. Ovaj trend se malo smanjio sa dolaskom „indie“ igara, koje, veoma često, pokušavaju da ponove jednostavnost i težinu starijih igara. Ninja Gaiden i njegova dva nastavka za legendarni NES (Nintendo Entertainment System) su opšte poznati kao najteže igre koje NES sistem može da ponudi u svojoj ogromnoj biblioteci igara. Razlog nenormalnoj težini retro igara uglavnom dolazi zbog limita starijih sistema, igre kao što su Castlevania ili Ghost & Goblins su veoma kratke i zbog toga moraju da budu teške i izazovne, inače biste spomenute igre završili za pola sata. Tecmo je Ninja Gaiden prvo izbacio za arcade kao klasični beat ’em up u stilu Golden Axe i Streets of Rage igara i odmah posle toga, port za NES, koji je klasični 2D akcioni platformer.
Pored toga što je Ninja Gaiden poznat po svojoj težini, takođe je poznat kao jedna od prvih igara koja je imala cut scene između nivoa i veoma dobru priču za to vreme. Te scene su, za to vreme, bile veoma dobro napravljene, pune odlično odrađene interakcije između likova i ponekih akcionih scena, nešto sto se na NES-u nikada, do tada, nije viđalo. Priča prati nindžu pod imenom Ryu Hayabusa, koji je u potrazi za osvetom nad osobom koja je ubila njegovog oca. On ubrzo upoznaje devojku Irene (čije ime saznamo tek na kraju igre, tj. sazna onaj koji uspe da pređe igru!) koja ga prvo upuca, i tek kada ga zatvori u tamnicu objasni kako je svet u opasnosti od drevnih demona. Priča je veoma luda i ide na sve strane, ali to je ono što čini pola zabave, i iskreno, ono što vas vuče da završite igru… barem da biste videli gde će vas avanture odvesti.
Prvo što primetite, kada najzad krenete da igrate, je koliko igra podseća na Castlevaniu. Primitivan „HUD“ sistem koji zauzima gornji deo ekrana, sekundarna oružja, način na kojih ih koristite i pronalazite i naravno odbačaj unazad, koji Ryu uradi svaki put kada ga neki neprijatelj dodirne. Razlike naravno postoje, priča je smeštena u sadašnjost, Ryu je, za razliku od Simon Belmont-a, veoma agilan i brz i umesto biča koristi svoju vernu katanu. Igra je podeljena na 6 actova, koji su podeljeni na nekoliko nivoa, i na kraju svakog acta vas dočekuje bitka sa velikim šefom. Oni su možda najlakši deo ove igre (osim zadnja tri, ali doći ćemo do toga), ne postoji nikakava taktika osim “udri dok ne eksplodira”. Ono što čini Ninja Gaiden teškom igrom su dve stvari, već pomenuti odbačaj unazad i neprijatelji koji se ponovo stvaraju čim malo pomerite „ekran“ u bilo koju stranu. Neprijatelje čine razne nindže, vojnici i nekakvi ludaci sa sekirama, ali najgori i ubedljivo najteži i najdosadniji od njih su leteći neprijatelji. Ptice kamikaze koje vas prate po celom nivou ako ne uspete da ih ubijete ili slepi miševi sa svojim putanjama letenja kao Meduzine glave iz Castlevanie. Ryu može da odskače od zida do zida i da se “lepi” na njih, i tada je veoma ranjiv. Ovo “lepljenje” za zid predstavlja veliki problem kada u obzir uzmemo činjenicu da vas neprijatelji svakim udarcem odbace unazad. Ako tokom udarca niste upali u bilo koju obližnju rupu, najverovatnije ćete se zalepiti za neki obližnji zid i primiti još par udaraca dok uspete da siđete sa njega.
Postoje sekundarna oružja koji vam mogu dosta pomoći u ovom paklu od avanture, tu su naravno šurikeni, vatrene magije, štit od vatre i tehnika pod imenom „jump & slash“ koja vam omogućava da, dok se vrtite u skoku i koristite svoj mač, uništite neprijatelje pre nego što dodirnete zemlju. Igra dostiže najveći nivo izazova u zadnjem „Act-u“. Pored toga što morate da pređete najteže poslednje četiri deonice igre, morate pobediti i glavog šefa koji ima tri preteške forme. Ovde pravilo „udri dok ne rikne“ ne važi, glavonja ima određene paterne koje morate naučiti i savladiti kako biste ga uništili. Jedina caka je što umesto da vas igra, kada umrete na bossu, vrati na „checkpoint“, vraća skroz na početak nivoa i ceo taj haos morate ponovo da preživite. Srećom, postoji beskonačno nastavaka u igri i možemo samo da pretpostavimo da se razvojni tim sažalio na igrače, jer ne moramo svaku formu glavnog šefa ponovo da prelazimo. Ako ste jednog uništili i zaginuli na drugom, kada se najzad vratite imate ponovo šansu da probate da ga pobedite. Postoji određeni ritam na kojem se Ninja Gaiden bazira, bez obzira koliko je igra teška, sa malo vežbe i pamćenja pozicije neprijatelja, moguće ju je preći. Jedan naš mali savet je da nikada ne stojite u mestu, samo se krećite, to je ključ uspeha i kada jednom uhvatite ritam, sekcije koje su vam zadavale probleme preći ćete u roku od par minuta. Kontrole su veoma precizne, tako da ćete, za svaku grešku, moći da krivite samo sebe. To je i osnova teške a dobre igre, gde težina ne potiče iz lošeg dizajna.
Grafički, prvi Ninja Gaiden sa NES-a se i dan danas veoma dobro drži, paleta boja je odlično uklopljena i veoma živopisna. Ryu i neprijatelji se ne stapaju sa pozadinama i zbog toga ćete uvek primetiti kada vam se nešto približava i bićete svesni svoje pozicije na ekranu. Muzička podloga sadrži ranu osmobitnu tehno melodiju (ako je tako možemo nazvati), koja je takođe veoma brza i zarazna kao i većina drugih fantastičnih NES melodija. Zvučni efekti su odlični, svakog neprijatelja kojeg uništite prati veoma zadovoljavajuća eksplozija i kada uzimate i iskorištavate sekundarna oružja prati ih, naravno, jedinstven efekat. Ninja Gaiden je igra zbog koje dečaci, najzad, postaju muškarci. Izmoriće vas, namučiće vas i verovatno će kontroleri leteti po sobi, ali najzad, kada dođe vaš dan i pobedite igru, boljeg osećaja nema. Iskustvo je jedinstveno i retko koja igra može da kopira taj osećaj danas. Definitivno nije preporučena onima koji žele samo da se opuste uz dobru igru, ali ostali koji traže pošten izazov, isti će itekako dobiti u Ninja Gaidenu.
Tecmo je bio i te kako aktivan u periodu pre nego što ga je pripojio Koei, ali se nalazio u senci drugih velikih japanskih kompanija poput Capcoma, Nintenda i Sege. Međutim, krajem osamdesetih iz ove senke izronio je neočekivan hit – Ninja Gaiden za NES. Ninja Gaiden je akcioni platformer u kome pratimo neustrašivog nindžu Rjua Hajabusu na njegovom putu osvete. Rju ubrzo postaje deo velike zavere koja, pogodili ste, preti da uništi čitav svet. Tecmo je na NES izdanju Ninja Gaidena radio uporedo sa arkadnom, beat ’em up verzijom. Međutim, developeri su odlučili da potpuno redizajniraju gejmplej NES verzije, koji je kasnije dosta ličio na onaj iz Konamijeve Castlevanie. Pored klasičnog side-scrolling platformisanja, može se reći da je Ninja Gaiden od Castlevanie ”pozajmio” sistem sekundarnih oružja. Umesto svete vodice i krsta, Rju se koristio šurikenima i vatrenim kuglama koje su ga koštale njegovu ”spiritualne energije” (čitaj srca). Tecmo je u NES verziji takođe stavio mnogo veći akcenat na priču, sa posebnim sinematicima koji su bili inspirisani tadašnjim filmovima i anime serijalima. Iako je dobio velike kritike na račun svoje brutalne težine, Ninja Gaiden se jako dopao fanovima, a danas se, kao i većina naslova o kojima govorimo u našoj maloj zbirci gejming istorije, smatra za jednu od najboljih igara svih vremena.
Tema: 
