Mnogi igrači širom planete koji su odrastali uz igre ’90ih godina uz svoje kućne konzole, pamte dosta dobrih platformera iz tog perioda. Tada su harale dnevnim sobama 16-bit kućne konzole SEGA Mega Drive i Super Nintendo, i svaka od njih je imala svoje bisere u tom žanru igara. Ipak jedan biser je imao malo veći sjaj od ostalih… bio je to Donkey Kong Country sa SNES-a. Bio je to Naslov koji je oduševio svakog gamer-a, i pravio ljubomornim vlasnike SMD2 konzola. Nintendo je imao aduta od kojeg će još mnogo godina u budućnosti grabiti velik novac u svoj džep, i pridobiti masu da se okrenu baš njihovim konzolama. Dobra sećanja su ostala na legendaran serijal, godine su duge prolazile, i svi su se pitali: “Kad će napokon da izađe pravi nastavak te čarolije koji je dostojan stare slave?”
Krajem 2010. godine i to se dogodilo. Nintendo Wii konzola je od novih developera Retro Studios, koji su uleteli da zamene odbegli RARE, dobila svoje zlatno jaje, ostvarenje koje prodaje konzole i privlači opet pažnju mase kao nekada… rodio nam se – Donkey Kong Country Returns. Sam naziv igre nam govori da je ovo povratak, povratak u dane sreće iz našeg detinjstva dok smo udisali smrad usijane plastike konzole i adaptera zbog neprekidnog prelaska njegovog starijeg brata, bez da nam je to smetalo… naprotiv. Nakon samo odigranih minut-dva ovog nastavka odmah se dobija dojam da je to baš taj PRAVI povratak korenima koji smo svi mi očekivali veoma dugo. Stari dobri recept je i dalje tu, ali sve je osveženo i bogatije za oči. Ovo je klasični side-scrolling platformer, koji u modernom 2.5D ruhu prikazuje putovanje kroz Donkey Kong svet. Sa našim glavnim junakom se sada moramo izboriti protiv zlih protivnika iz plemena ‘Tiki Tak Tribe’ koji su došli na Donkey Kong Island sa ciljem da nam ukradu banane. Da bi sebi tu krađu olakšali, oni su za te potrebe hipnotisali životinje, koje se nalaze na našem ostrvu, kako bi te banane prikupljali umesto njih. Ozbiljan problem je sada nastao, i jedino Donkey to može da vrati u normalno stanje kao nekada. Samom Donkey-u je potrebna pomoć za to, i kao pratioca je dobio svojeg prijatelja Diddy Kong-a da mu olakša tu surovu borbu protiv sada već mnogobrojnih neprijatelja koji ostavljaju nered i pustoš za sobom.
Diddy je naša desna ruka koja će biti neophodna da bi neke prepreke i platforme tokom prelaska igre uspešno savladali, a posebno koristan u napetim borbama sa boss protivnicima na kraju svakog nivoa. Klasično, kao što smo navikli u ovom serijalu, pomoćnik će nam biti na leđima i nekada će biti potrebno da i sa njim upravljamo tokom igre. Donkey će imati mogućnost da koristi njegov ‘jetpack’ za veće skokove i prelete, koji će dobro doći i u situaciji da malo izvidimo stanje na terenu. Jer u ovoj igri je akcija non-stop, neprijatelja i prepreka ima jako puno i sve je to ponekad konfuzno, tako da je svaka prilika za kratku taktiku dobrodošla i od velike pomoći. Tu svu svi poznati elementi Donkey Kong serijala: skupljanje banana, pentranje po lijanama i travnatim površinama, skakanje po pokretnim/nepokretnim platformama, prikupljanje ‘KONG’ slagalice, kao i lukavo skrivenih puzzle delova po nivoima. Sve to nam otključava razne dodatne bonus materijale, koji podižu dodatno i ovako već visok motiv igranja i razotkrivanja, ali i težinu (posebno izraženo u ‘K’ levelima). Imaćete uvek onaj osećaj da ste nešto možda preskočili da pokupite, i da ćete obavezno opet sve prelaziti nakon što završite igru. Igra vas sa svojom ludom i brzom akcijom jednostavno tera napred da neke stvari i ne stignete da pretražite i pokupite, jer sve je prepuno zamki i neprijatelja koji vrebaju svaku vašu grešku.
I nije samo zbog toga, ovde su grafika i animacija to što vam dodatno skreće pažnju. Ona je malo je reći sjajna, sve je predivno nacrtano i šareno, prepuno detalja, fantastično glatka animacija pozadine, ali i svih likova u igri (posebno se ističu oni napravljeni u 2.5D), kao i odlična i sjajno uklopljena muzika, jednostavno sve je to u kompletu nestvarno dobro. Tome smo se tiho nadali, i to smo sa ovom igrom i dobili. Teško da ova konzola može da ‘izgruva’ više od ovoga… Donkey Kong Country Returns se može igrati sa Wiimote + Nunchuk kombinacijom (bolje iskustvo igranja), ali i koristeći samo Wiimote. Pokreti su brzi glatki i jako precizni, doprinose dodatno da vas igra ‘uvuče’ u sebe i tako vam ukloni pomisao da bi je možda zbog umora ili nedostatka vremena ugasili. Prelazak igre je moguć samostalno, ali i u multiplayer-u tako da drugi igrač upravlja Diddy-a. Kad se igra u društvu nekada velika količina akcije na ekranu TV-a zna da spetlja igrače pa da ne znaju ko sa kim upravlja, pa se životi tako gube puno brže nego kada se prelazi samostalno. Kao dodatak možete izabrati još i ‘Time Attack’ mod, kao i ‘Super Guide’ mod uz koje je potrebno ne izgubiti određeni broj života da bi uspešno prešli nivoe, modovi su idealni za usavršavanje vaše koncentracije i veštine. Programeri su se fino potrudili da održe ravnotežu starih elemenata iz 16bit ere i sasvim novih elemenata, i tako ne pregaze svoj stari klasik sa Super Nintenda. Ovako je to kombinacija gde će biti zadovoljne i nove generacije igrača, ali i naša generacija koja je uz njega odrasla pre 20-ak godina… Taj klasik u ovom nastavku živi i dalje, sva ta kreativnost i igrivost iz starih dana je ovde ubačena, samo je sve to još nadograđeno na bolje. Po mnogima ovo je najbolji platformer na Wii konzoli, i svaki vlasnik bi morao da ga odigra i ima u kolekciji.
Od ovoga ne može bolje, bar ne na ovoj konzoli. Kvalitet ovog ponovo oživljenog serijala nastavio je da raste sa nastavkom iz 2014 – Donkey Kong Country: Tropical Freeze na Wii U, ali o tome drugi put…
Datum izlaska: novembar 1992. Platforma: Mega Drive
More igara sa likovima iz crtaća i dečijih emisija zaposedalo je konzole tih ranih devedesetih godina. Gomila licenciranih likova je trčala i skakala u sunčanom šarenom svetu na našim TV ekranima. Međutim 1992. godine, SEGA of America objavljuje igru Chakan: The Forever Man. Igra se svojim za to vreme neobičnom mračnom atmosferom lako izdvajala iz mora detinjastog šarenila. Pre nego što je postao izvršni producent u kreiranju Nokia N-Gage handheld konzole/telefona/tortilje, Ed Annunziata je bio “the Boss of the SEGA studio”. Na jednoj strip konvenciji upoznao je samostalnog izdavača stripova Robert A. Kraus-a i video njegov strip Chakan: The Forever Man. Impresioniran, uspeo je da ga ubedi da naprave video igru, mračnu kao i sam strip. Igra je takođe izašla i za SEGA Game Gear, bitno prilagođena mogućnostima hardvera. Nastavak igre najavljen 2001. godine za SEGA Dreamcast nikada nije izašao, a većina sadržaja napravljenog za nastavak je iskorišćen u kreiranju igre Legacy Of Kain: Blood Omen 2. Chakan je bio ratnik, odličan mačevalac, sa darom za čini i alhemiju. Samouveren, izazvao je čak i Smrt na dvoboj. Ako Chakan pobedi Smrt, dobiće večni život. Ako Smrt pobedi Chakan-a, dobiće njegovu dušu. Posle sedmodnevne borbe Chakan pobeđuje Smrt, i dobija besmrtnost, ali i kletvu. Osećaće bol svih koji su u nemilosti sila zla. Naći će mir samo ako uništi svo zlo ovoga sveta.
Chakan započinje svoje putovanje među portalima koji vode ka svetovima vatre, vode vazduha i zemlje. U svakom portalu se nalaze po 3 nivoa akcionog platformera sa boss-ovima na kraju. Pošto je besmrtan, Chakan ima neograničen broj života, ali ima ograničeno vreme prikazano peščanikom. Vreme ide vrlo sporo, ali ako istekne pre nego što se završe svi nivoi jednog portala, igra vas vraća ponovo na prvi nivo. Igrač može uvek birati kojim redosledom će da ide. Od oružja ima dva mača, za koje nema korice, što simbolizuje da se Chakan neprestano bori. Mačevima se može napadati u svih osam strana. Osim normalnog skoka postoji i dupli skok sa okretom, tako da samo ekstremno daleke platforme nisu dostupne (a imaće ih). Kroz prelaženje nivoa dobijaju se još četiri oružja kao i čarobni napici čijim kombinovanjem Chakan sebi obezbeđuje razne privremene moći, i to njih petnaest ukupno. Sve to je neophodno za prelaženje određenih nivoa i boss-ova. Legendarna težina ove igre će istestirati vaše strpljenje do maksimuma, kao i ponekada čudan hit detection koji neprijatelja ostavi u životu iako je vrlo očigledno pogođen oružjem. Chakan može primiti određen broj udaraca, ili pasti u ambis izmedju platformi i to ga vraća na početak među portale. Očekuje vas pravi try and error maraton, tako će prelaženje ove igre potrajati. Nakon pređena četiri portala, Chakan prelazi još četiri. Ti portali vode u paralelne svetove koji se nalaze u realmu zla, i još su teži od već teških nivoa. Psovanje, proklinjanje i polomljeni kontroleri su neminovnost. Boss-ovi na početku izgledaju teški, ali svaki od njim ima caku za prelaženje bez previše problema.
Čak i kada uspešno pređete igru, ona se opet igra sa vama. Da ne spoilujem previše, ali ništa nije kako se čini. Kada pomislite da je sve gotovo, videćete da je sve što ste uradili, sav taj napor samo mali delić. Strpljenje je bitno. Beskonačan broj života simbolizuje besmrtnost, a težina igre je materijalizovana kletva koju je Chakan dobio uz tu besmrtnost. Proći će neko vreme pre nego igrač shvati da je čak planirano “umiranje” u nivoima jedan od načina prelaženja igre. Sva uobičajena pravila platformera su ovde pod znakom pitanja. Igra grafički izgleda prosečno sa tehničke strane, ali je dizajn i opšti osećaj najjači adut igre. Likovi su mogli biti malo bolje animirani, u suštini cela igra pati od blagog nedostatka fluidnosti. Nivoi su lepo komponovani, sa upečatljivim identitetom, ima tu pomalo Castlevania pozadina, i vanzemaljskih detalja sličnih onima u Contra igrama. Sve je to na mestu. Cut scene sekvence imaju vrlo lepe crteže i priča se dopunjava kroz njih, čak i poneki hint.
Muzika je stavka po kojoj se ova igra vrlo izdvaja. Zvučni procesor koji je obeležio Mega Drajv sa lošijim kompozicijama od onih na Super Nintendu je ovde odlično legao. Zvuk metalne distorzije praćen tribalnim ritmovima zvuči uznemiravajuće, gotovo zlo. Bes, samoća i horor se osećaju u kompozicijama. To diže atmosferu u igri na nivo po kome je igra postala zapamćena. Nekim igračima kompozicije imaju veću sentimentalnu vrednost nego sama igra. Čak i Chakanov urlik na startovanju igre se urezao u pamćenje mnogih. Kontrole su na granici da nerviraju, jer sve što radite u igri, sve što pritisnete mora biti hirurški precizno. Platforme su postavljene na samim granicama dometa, a dupli skok mora biti precizan u dlaku. Čini se da bi moglo sve da bude malo responsivnije. Ono što vas obično čeka u poslednjim nivoima drugih platformera, nezgodni skokovi na ivici i zamke, to vas ovde dočeka odmah. Nema mesta za grešku. Često će vas zateći kako urlate na džojped.
Moćni rendžeri. Igrana serija, akcione figure, filmovi i planina merčndajz svaštarija. Naravno da je bilo pitanje dana kada će se pojaviti i video igre na zadatu temu. Izraelac Haim Saban je znao da se može zaraditi i nije časio časa. Film Mighty Morphin Power Rangers: The Movie je dobio svoje igre na četiri platforme. Super Nintendo, Nintendo Game Boy, SEGA Game Gear i SEGA Mega Drive. Igre su radili drugi razvojni timovi, tako da uopšte ne liče jedna na drugu. Moćne Rendžere za Mega Drive je napravio Banpresto, a igra je u Americi izdata nekoliko dana pre nego što je u bioskopima prikazan film. Žešći spoiler!
U pitanju je skrolujući 2D beat-em up naslov, za jednog ili dva igrača. Igra se sastoji od šest postava, od kojih prve dve prate radnju filma, a od treće do pete, tema su ključne epizode druge sezone serije. Šteta je što su više od polovine radnje filma obradili kroz cut-scene sekvence, komotno su mogle da stanu još dve postave u igru. Zavisno od postave u kojoj se nalazi, igrač može birati rendžera kojim će igrati, kao i Megazorda za borbu sa velikim čudovištima. Izbor rendžera je malo bitan, što se tiče samog gejmpleja. Komande su jednostavne, kao i kod svih igara ovog tipa. Udarac, skok, trčanje i power attack koji je nezaustavljiv ali očekivano troši zdravlje. Kontrole su slične i za zordove, nema nekog pametovanja, privikavanje na njih je minimalno. Sve je vrlo odzivno. Neprijatelji su slaba strana igre. Od regularnih protivnika imaju samo gomile Oozemana i Putty Patrole, što celu igru čini vrlo monotonom. Njihova energija varira, ali mlatiti non stop jedne te iste likove zaista brzo dosadi. Čak se ni ta dva jedina neprijatelja ne pojavljuju istovremeno u jednoj postavi. Igra nije preterano teška, jer je ipak namenjena klincima koji prate seriju. Cilj je doći do kraja postave i pobediti bossa, nakon čega se on poveća, a onda se borite pomoću izabranog Megazorda. Od bossova tu su: Ivan Ooze, Zedd, Goldar, itd.
Iako izdata 1995. godine, igra izgleda vrlo prosečno. Pozadine su raznobojne, ali poprilično jednostavne. Likovi su prosečno animirani i donekle detaljni. Muzika u igri je već nešto bolja. Kompozicije su preuzete direktno iz filma i bez promena programirane za igru. Zvučni efekti su prosečni, a voice synth mlak. Kada se jednom pređe, neće vas vući da je prelazite opet, a sami poeni u igri i nisu naročito merilo, jer postoji postava u kojoj poeni mogu da se šibaju do besvesti, zavisno od vašeg strpljenja.
Datum izlaska: oktobar 1993. Platforma: Mega Drive
Kao i drugi popularni junaci iz sveta stripa ili crtanog filma, i Asterix je bio tema nekoliko igara na razlichitim platformama. Asterix and The Great Rescue je jedna od najboljih igara posvecenih hrabrom Galu. Asterix nije kako bi se moglo ochekivati borilachka igra, mada borba sa rimljanima chini jedan od glavnih elemenata igre. Nagradno pitanje: koja je slichnost izmedju ove igre i Out Run-a? Jel' se predajete? Dobro! U pitanju je hronichni nedostatak vremena. Jednostavno, vremena ima vrlo malo od samog pochetka, tako da se ne smete zadrzhavati i bespotrebno gubiti vreme, vec samo shto brzhe prolaziti kroz nivoe. Akcenat je bachen na reshavanje malih logichkih problema i veshto izbegavanje raznoraznih provalija.
Naravno, postoji izbor likova samo shto se oni bash i ne razlikuju mnogo tako da je praktichno svejedno za koga cete se odluchiti. Dodushe, Obelix je dosta krupniji, pa je laksha meta. Za igranje se koriste 3 tastera, uz start koji naravno ima funkciju pauze. Po jedan taster koristi se za izvodjenje magije odnosno skoka i udarca. Magije se nalaze u cupovima i uvek su namenjene reshavanju nekog problema u okviru nivoa (razbijanje zida bombama, skakanje na nedostupnu platformu, preletanje provalije ili sakrivanje). Vazhno je da znate da mozhete imati i po nekoliko magija koje onda menjate drzheci taster gore i pritiskanjem tastera za magiju. Avantura pochinje u Galskom selu odakle nashi junaci polaze za Rim. Vec na samom pochetku igra postaje prilichno teshka, chak i na easy nivou, jer vec drugi nivo donosi prvu borbu sa nedostatkom vremena. Grafika je sasvim korektno odradjena, svi likovi su prilichno krupni i verno reprodukovani iz stripa, a nivoi zhivopisni i dovoljno raznovrsni. Ipak, neki nivoi su totalno netipichni i jednostavno odudaraju od celine. Zvukovi su prilichno bedasto odradjeni jer se praktichno nishta ne chuje sem poneke eksplozije ili udaranja rimljana, ali chak ni to ne zvuchi najbolje. Na svu srecu, muzika je iznenadjujuce dobra i sjajno nadoknadjuje nedostatak zvuka. Na kontrole je moguce uputiti dosta zamerki, i to pre svega na nachin na koji je izvedena eliminacija protivnika. Iako smo napomenuli da je Asterix obichna skrolujuca igra sa solidnom dozom logichkih elemenata, to ne opravdava zashto borbe sa protivnicima deluju toliko loshe. Da bi ste uopshte nekoga premlatili, potrebno je da stojite u mestu i chekate da protivnik jednostavno naleti! Na kraju svakog od 6 svetova koliko broji ova igra nalazi se glavni protivnik koga treba udariti nekoliko desetina puta da bi se konachno predao.
Na pochetku igre su vam data 4 zhivota a postoji i energetska skala koja dozvoljava da primite 5 udaraca pre nego shto izgubite zhivot. Kada izgubite sve zhivote postoji mogucnost nastavljanja, ali samo ogranichen broj puta. Ipak, olakshavajuca okolnost je shto posle svakog zavrshenog sveta dobijate shifru pa igru ne morate uvek otpochinjati iznova. Asterix i Obelix u okviru nivoa mogu skupljati standardne dodatke u obliku dodatne energije, zhivota i novchica koji samo uvecavaju high score. Neprijatelji su kako bi se i ochekivalo rimljani razlichitih chinova i otpornosti na udarce, ali su sve ukupno bezazleni i jedino vam mogu oduzeti dragoceno vreme. Bez obzira na nedostatke koje poseduje, dajte shansu ovoj igri. Ovo je svakako najbolja konzolska igra koja obradjuje Asteriksove avanture.
The Flinstones je josh jedna igra nastala u saradnji Taitoa i Hanna-Barbera korporacije, nama dobro poznatog studija za crtane filmove. Posle dve igre na NES platformi nastala je i igra o popularnoj porodici Kremenko za MD2. The Flinstones je klasichan predstavnik svog zhanra i da nije rech o poznatim junacima, teshko bi se bar na neki nachin izdvojio od brojne konkurencije. U igri vodite Freda koji ce na nekoliko nivoa pokushavati da pomogne svojim prijateljima, tako da ce se boriti sa raznim praistorijskim karakondzhulama da povrati Villminu ogrlicu, Betinu mashnicu, Barnijevu amajliju za pecanje a bogami i da spashava Kamenchicu (Fredova cerka) i josh shtoshta na osam predivno obojenih nivoa. Kao shto sam i naglasio, igra je chista klasika pa su i komande vrlo jednostavne. Koriste se svega 2 tastera i to za skok i lemanje mochugom. U toku igranja sakupljate energiju u obliku crnog (povecava prostor za energiju) i crvenog (povecava energiju) srca a mozhete pronaci i zhivot, neunishtivost i slichne zezalice karakteristichne za igre ovakvog tipa.
Najsvetlije tachke su pre svega izuzetno dobro prenesen crtezh iz serije uz korishcenje obilja boja tako da su nivoi stvarno praznik za ochi. Jednostavno, u igru je uneseno mnogo vedrog duha a sve je propraceno sjajno uklopljenom muzikom tako da se stvara jako dobra igrachka atmosfera. Neki nivoi su zaista domishljati, pa tako na 4. putujete vozom a vagoni se otkachinju tako da morate brzo reagovati. Prva 4 nivoa su uslovno recheno laka ali zato je ostatak zhivo ludilo (igra se mozhe zavrshiti samo na srednjem ili najtezhem nivou), tako da je potrebno malo vishe vremena a bogami i zhivaca da se igra uspeshno zavrshi. Bash zbog toga, igra nije bash najbolja za mladje igrache, vec iskljuchivo za one sa dosta iskustva.
Jedna od najzabavnijih igara na Mega Drive 2 konzoli je Konamijev hit sa automata, Lethal Enforces II koji se pojavio godinu dana posle prvog, prilichno uspeshnog dela. Rech je jednostavnoj pucachkoj igri iz prvog lica nalik na slavni Operation Wolf ili ako vam je lakshe, Virtua Cop serijal. Za razliku od prvog dela gde ste vodili policajca, ovde ste u ulozi sherifa na Divljem Zapadu u borbi protiv odmetnika svih vrsta. U odnosu na prvi deo akcija je josh intenzivnija shto je za svaku pohvalu. Vash nishan je u obliku malog kruzhica a broj metaka u burencetu prikazan je u donjem delu ekrana. U toku igre moguce je pokupiti i razna druga oruzhja koja su ubojitija, brzha ili mogu da prime vishe metaka u sharzher, ali i koja gubite chim prvi put budete pogodjeni.
Grafika u igri je jako lepa, protivnici su digitalizovani kao uostalom i svi objekti u igri, ali to izgleda zaista maestralno, makar za shesnaestobitnu konzolu. Vecinu razbojnika dovoljno je pogoditi jednom ili dva puta dok glavni protivnici imaju ogromnu energetsku skalu koja se prilichno sporo prazni i predstavljaju poveci zalogaj ako igrate sami, jer treba voditi rachuna o projektilima koje na vas shalju a istovremeno i pucati na njih. Ako igrate udvoje situacija je znatno laksha. Kontrola preko dzhojpeda uopshte nije losha ali cete mnogo bolje proci upotrebom pishtolja koji ova igra podrzhava. Igra je prilichno kratka shto ne znachi da je laka (to nikako!). Ostaje mi samo da napomenem da je muzika odlichna, da oruzhja sjajno zvuche a prisutan je i veliki broj glasovnih komentara koje izgovaraju vashi protivnici.
Tema: 
