Mnogi igrači širom planete koji su odrastali uz igre ’90ih godina uz svoje kućne konzole, pamte dosta dobrih platformera iz tog perioda. Tada su harale dnevnim sobama 16-bit kućne konzole SEGA Mega Drive i Super Nintendo, i svaka od njih je imala svoje bisere u tom žanru igara. Ipak jedan biser je imao malo veći sjaj od ostalih… bio je to Donkey Kong Country sa SNES-a. Bio je to Naslov koji je oduševio svakog gamer-a, i pravio ljubomornim vlasnike SMD2 konzola. Nintendo je imao aduta od kojeg će još mnogo godina u budućnosti grabiti velik novac u svoj džep, i pridobiti masu da se okrenu baš njihovim konzolama. Dobra sećanja su ostala na legendaran serijal, godine su duge prolazile, i svi su se pitali: “Kad će napokon da izađe pravi nastavak te čarolije koji je dostojan stare slave?”
Krajem 2010. godine i to se dogodilo. Nintendo Wii konzola je od novih developera Retro Studios, koji su uleteli da zamene odbegli RARE, dobila svoje zlatno jaje, ostvarenje koje prodaje konzole i privlači opet pažnju mase kao nekada… rodio nam se – Donkey Kong Country Returns. Sam naziv igre nam govori da je ovo povratak, povratak u dane sreće iz našeg detinjstva dok smo udisali smrad usijane plastike konzole i adaptera zbog neprekidnog prelaska njegovog starijeg brata, bez da nam je to smetalo… naprotiv. Nakon samo odigranih minut-dva ovog nastavka odmah se dobija dojam da je to baš taj PRAVI povratak korenima koji smo svi mi očekivali veoma dugo. Stari dobri recept je i dalje tu, ali sve je osveženo i bogatije za oči. Ovo je klasični side-scrolling platformer, koji u modernom 2.5D ruhu prikazuje putovanje kroz Donkey Kong svet. Sa našim glavnim junakom se sada moramo izboriti protiv zlih protivnika iz plemena ‘Tiki Tak Tribe’ koji su došli na Donkey Kong Island sa ciljem da nam ukradu banane. Da bi sebi tu krađu olakšali, oni su za te potrebe hipnotisali životinje, koje se nalaze na našem ostrvu, kako bi te banane prikupljali umesto njih. Ozbiljan problem je sada nastao, i jedino Donkey to može da vrati u normalno stanje kao nekada. Samom Donkey-u je potrebna pomoć za to, i kao pratioca je dobio svojeg prijatelja Diddy Kong-a da mu olakša tu surovu borbu protiv sada već mnogobrojnih neprijatelja koji ostavljaju nered i pustoš za sobom.
Diddy je naša desna ruka koja će biti neophodna da bi neke prepreke i platforme tokom prelaska igre uspešno savladali, a posebno koristan u napetim borbama sa boss protivnicima na kraju svakog nivoa. Klasično, kao što smo navikli u ovom serijalu, pomoćnik će nam biti na leđima i nekada će biti potrebno da i sa njim upravljamo tokom igre. Donkey će imati mogućnost da koristi njegov ‘jetpack’ za veće skokove i prelete, koji će dobro doći i u situaciji da malo izvidimo stanje na terenu. Jer u ovoj igri je akcija non-stop, neprijatelja i prepreka ima jako puno i sve je to ponekad konfuzno, tako da je svaka prilika za kratku taktiku dobrodošla i od velike pomoći. Tu svu svi poznati elementi Donkey Kong serijala: skupljanje banana, pentranje po lijanama i travnatim površinama, skakanje po pokretnim/nepokretnim platformama, prikupljanje ‘KONG’ slagalice, kao i lukavo skrivenih puzzle delova po nivoima. Sve to nam otključava razne dodatne bonus materijale, koji podižu dodatno i ovako već visok motiv igranja i razotkrivanja, ali i težinu (posebno izraženo u ‘K’ levelima). Imaćete uvek onaj osećaj da ste nešto možda preskočili da pokupite, i da ćete obavezno opet sve prelaziti nakon što završite igru. Igra vas sa svojom ludom i brzom akcijom jednostavno tera napred da neke stvari i ne stignete da pretražite i pokupite, jer sve je prepuno zamki i neprijatelja koji vrebaju svaku vašu grešku.
I nije samo zbog toga, ovde su grafika i animacija to što vam dodatno skreće pažnju. Ona je malo je reći sjajna, sve je predivno nacrtano i šareno, prepuno detalja, fantastično glatka animacija pozadine, ali i svih likova u igri (posebno se ističu oni napravljeni u 2.5D), kao i odlična i sjajno uklopljena muzika, jednostavno sve je to u kompletu nestvarno dobro. Tome smo se tiho nadali, i to smo sa ovom igrom i dobili. Teško da ova konzola može da ‘izgruva’ više od ovoga… Donkey Kong Country Returns se može igrati sa Wiimote + Nunchuk kombinacijom (bolje iskustvo igranja), ali i koristeći samo Wiimote. Pokreti su brzi glatki i jako precizni, doprinose dodatno da vas igra ‘uvuče’ u sebe i tako vam ukloni pomisao da bi je možda zbog umora ili nedostatka vremena ugasili. Prelazak igre je moguć samostalno, ali i u multiplayer-u tako da drugi igrač upravlja Diddy-a. Kad se igra u društvu nekada velika količina akcije na ekranu TV-a zna da spetlja igrače pa da ne znaju ko sa kim upravlja, pa se životi tako gube puno brže nego kada se prelazi samostalno. Kao dodatak možete izabrati još i ‘Time Attack’ mod, kao i ‘Super Guide’ mod uz koje je potrebno ne izgubiti određeni broj života da bi uspešno prešli nivoe, modovi su idealni za usavršavanje vaše koncentracije i veštine. Programeri su se fino potrudili da održe ravnotežu starih elemenata iz 16bit ere i sasvim novih elemenata, i tako ne pregaze svoj stari klasik sa Super Nintenda. Ovako je to kombinacija gde će biti zadovoljne i nove generacije igrača, ali i naša generacija koja je uz njega odrasla pre 20-ak godina… Taj klasik u ovom nastavku živi i dalje, sva ta kreativnost i igrivost iz starih dana je ovde ubačena, samo je sve to još nadograđeno na bolje. Po mnogima ovo je najbolji platformer na Wii konzoli, i svaki vlasnik bi morao da ga odigra i ima u kolekciji.
Od ovoga ne može bolje, bar ne na ovoj konzoli. Kvalitet ovog ponovo oživljenog serijala nastavio je da raste sa nastavkom iz 2014 – Donkey Kong Country: Tropical Freeze na Wii U, ali o tome drugi put…
Datum izlaska: novembar 1992. Platforma: Mega Drive
More igara sa likovima iz crtaća i dečijih emisija zaposedalo je konzole tih ranih devedesetih godina. Gomila licenciranih likova je trčala i skakala u sunčanom šarenom svetu na našim TV ekranima. Međutim 1992. godine, SEGA of America objavljuje igru Chakan: The Forever Man. Igra se svojim za to vreme neobičnom mračnom atmosferom lako izdvajala iz mora detinjastog šarenila. Pre nego što je postao izvršni producent u kreiranju Nokia N-Gage handheld konzole/telefona/tortilje, Ed Annunziata je bio “the Boss of the SEGA studio”. Na jednoj strip konvenciji upoznao je samostalnog izdavača stripova Robert A. Kraus-a i video njegov strip Chakan: The Forever Man. Impresioniran, uspeo je da ga ubedi da naprave video igru, mračnu kao i sam strip. Igra je takođe izašla i za SEGA Game Gear, bitno prilagođena mogućnostima hardvera. Nastavak igre najavljen 2001. godine za SEGA Dreamcast nikada nije izašao, a većina sadržaja napravljenog za nastavak je iskorišćen u kreiranju igre Legacy Of Kain: Blood Omen 2. Chakan je bio ratnik, odličan mačevalac, sa darom za čini i alhemiju. Samouveren, izazvao je čak i Smrt na dvoboj. Ako Chakan pobedi Smrt, dobiće večni život. Ako Smrt pobedi Chakan-a, dobiće njegovu dušu. Posle sedmodnevne borbe Chakan pobeđuje Smrt, i dobija besmrtnost, ali i kletvu. Osećaće bol svih koji su u nemilosti sila zla. Naći će mir samo ako uništi svo zlo ovoga sveta.
Chakan započinje svoje putovanje među portalima koji vode ka svetovima vatre, vode vazduha i zemlje. U svakom portalu se nalaze po 3 nivoa akcionog platformera sa boss-ovima na kraju. Pošto je besmrtan, Chakan ima neograničen broj života, ali ima ograničeno vreme prikazano peščanikom. Vreme ide vrlo sporo, ali ako istekne pre nego što se završe svi nivoi jednog portala, igra vas vraća ponovo na prvi nivo. Igrač može uvek birati kojim redosledom će da ide. Od oružja ima dva mača, za koje nema korice, što simbolizuje da se Chakan neprestano bori. Mačevima se može napadati u svih osam strana. Osim normalnog skoka postoji i dupli skok sa okretom, tako da samo ekstremno daleke platforme nisu dostupne (a imaće ih). Kroz prelaženje nivoa dobijaju se još četiri oružja kao i čarobni napici čijim kombinovanjem Chakan sebi obezbeđuje razne privremene moći, i to njih petnaest ukupno. Sve to je neophodno za prelaženje određenih nivoa i boss-ova. Legendarna težina ove igre će istestirati vaše strpljenje do maksimuma, kao i ponekada čudan hit detection koji neprijatelja ostavi u životu iako je vrlo očigledno pogođen oružjem. Chakan može primiti određen broj udaraca, ili pasti u ambis izmedju platformi i to ga vraća na početak među portale. Očekuje vas pravi try and error maraton, tako će prelaženje ove igre potrajati. Nakon pređena četiri portala, Chakan prelazi još četiri. Ti portali vode u paralelne svetove koji se nalaze u realmu zla, i još su teži od već teških nivoa. Psovanje, proklinjanje i polomljeni kontroleri su neminovnost. Boss-ovi na početku izgledaju teški, ali svaki od njim ima caku za prelaženje bez previše problema.
Čak i kada uspešno pređete igru, ona se opet igra sa vama. Da ne spoilujem previše, ali ništa nije kako se čini. Kada pomislite da je sve gotovo, videćete da je sve što ste uradili, sav taj napor samo mali delić. Strpljenje je bitno. Beskonačan broj života simbolizuje besmrtnost, a težina igre je materijalizovana kletva koju je Chakan dobio uz tu besmrtnost. Proći će neko vreme pre nego igrač shvati da je čak planirano “umiranje” u nivoima jedan od načina prelaženja igre. Sva uobičajena pravila platformera su ovde pod znakom pitanja. Igra grafički izgleda prosečno sa tehničke strane, ali je dizajn i opšti osećaj najjači adut igre. Likovi su mogli biti malo bolje animirani, u suštini cela igra pati od blagog nedostatka fluidnosti. Nivoi su lepo komponovani, sa upečatljivim identitetom, ima tu pomalo Castlevania pozadina, i vanzemaljskih detalja sličnih onima u Contra igrama. Sve je to na mestu. Cut scene sekvence imaju vrlo lepe crteže i priča se dopunjava kroz njih, čak i poneki hint.
Muzika je stavka po kojoj se ova igra vrlo izdvaja. Zvučni procesor koji je obeležio Mega Drajv sa lošijim kompozicijama od onih na Super Nintendu je ovde odlično legao. Zvuk metalne distorzije praćen tribalnim ritmovima zvuči uznemiravajuće, gotovo zlo. Bes, samoća i horor se osećaju u kompozicijama. To diže atmosferu u igri na nivo po kome je igra postala zapamćena. Nekim igračima kompozicije imaju veću sentimentalnu vrednost nego sama igra. Čak i Chakanov urlik na startovanju igre se urezao u pamćenje mnogih. Kontrole su na granici da nerviraju, jer sve što radite u igri, sve što pritisnete mora biti hirurški precizno. Platforme su postavljene na samim granicama dometa, a dupli skok mora biti precizan u dlaku. Čini se da bi moglo sve da bude malo responsivnije. Ono što vas obično čeka u poslednjim nivoima drugih platformera, nezgodni skokovi na ivici i zamke, to vas ovde dočeka odmah. Nema mesta za grešku. Često će vas zateći kako urlate na džojped.
Tema: 
