Datum izlaska: 3. septembar 1998. Platforma: PlayStation
1998. je svakako jedna od najznačajnijih godina u istoriji video igara. Ako samo krenemo da ređamo naslove kao što su Half Life (!!!), Legend of Zelda: Ocarina Of Time, Starcraft (plus Brood War koji je izašao takođe u istoj godini), Fallout 2, Baldur’s Gate, Grim Fandango i tu negde zaustavimo niz nekako se osetimo žalosno u ovoj 2014. Pored toga što na listi dominiraju zlatni PC naslovi koji na pomen kod svakog iole ozbiljnijeg gejmera izazivaju rani stadijum anksioznosti svakako se da primetiti da se radi o periodu gde je novi IP pucao na sve strane a nastavci (Resident Evil 2, Tomb Raider 3, Turok 2 : Seeds of Evil) mahom bili najava klime u industriji koju su tad počele da diktiriaju nove konzole PSX i N64. Ono što je tadašnja generacija konzola takođe uvela na velika vrata (neki su bili već i na izlazu kao recimo Sega Saturn koja je te godine zvanično imala ugašenu proizvodnju u Americi i Evropi) je bila mogučnost da se klasični serijali sa konzola kao što su Final Fantasy, Super Mario, i već pomenuta Zelda zaigraju u 3D ambijentu i po prvi put ozbiljnije zainteresuju sve one kojima je do tada bilo ispod časti da drže džojped u rukama. Više nije bilo sramota reći da pored toga što imate najnoviji PC vi idete u igraonicu na nekakav Goldeneye multiplejer ili da igrate RPG japanske proizvodnje. Jednostavno nova prezentacija je čak i kod nas razbila mit kod tvrdokornih PC igrača da su konzole za decu, uzdrmala strahovladu PC-a kao gejmerske platforme (PC portovi svih većih naslova sa konzola postaju norma) i omogućila između ostalog da fudbal petkom uveče sa ortacima na plejstejšnu postane muška praksa koliko i odlazak na utakmicu. Kako god jedan naslov je ’98. posebno redefinisao percepciju i očekivanja, ne šta mogu biti video igre na konzolama već video igre uopšte.
Metal Gear je pre svog debija na Soniju bio slabo poznat serijal van Japana. Svoj život je započeo 1987. na MSX2 konzoli, kao debi dizajnera Hidea Kodžime. Verziju za američko tržište preuzeo je na sebe potpuno drugi ogranak Konami divizije u čemu nije učestvovao Kodžima. Samim tim nastavak Metal Gear 2: Solid Snake je bio striktno plasiran 1990. za MSX2, konzolu bez komercijalne distribucije na zapadu. Sledeći nastavak u serijalu se planirao za 1994. na tada perspektivnom 3DO Interactive Multiplayer System-u. Kako je to jedna priča koja nije dugo potrajala i 3DO ubrzano gubio podršku od strane razvojnih timova, Kodžima se prešaltovao na Sony PlayStation, 32-obitni sistem budućnosti i 1995. počeo rad na igri koja se sad zvala Metal Gear Solid. Odbacio je numersianje pored naslova zbog već pomenute nedovoljno velike popularnosti serijala a Solid je sa druge strane predstavljao kako glavnog aktera tako i njegov novi 3D ambijent koji je bio ništa manje solidan. Zanimljivo je da je Solid ostala fraza u naslovu svakog sledećeg nastavka čak i onda kad Solid Snejk nije bio protagonista. Novi hardver za Kodžimu nikako nije bio samo povod za kozmetička poboljšanja već je on tu video konačno mogućnost da se ostvari do tad neviđena interakcija sa terenom, a između ostalog i članovi SWAT tima su bili tu u ranim fazama da dizajnere informišu na planu vozila i naoružanja. Kodžimine ambicije su pak išle i tad preko granica što je gejmere koštalo jednog boss fajta manje u igri ali o tome kasnije. Svoju prvu prezenatciju Metal Gear Solid je imao na E3 sajmu 1997. u vidu trejlera (zapravo je 1996. prikazan prvi koncept trejler ali tada je razvoj igre tek bio u ranoj fazi) a prvi gejmplej je mogao da se isproba na sledećem E3-u, 1998. Nedugo zatim igra je izašla i pored činjenice da se radilo o buđenju stelt žanra i modernih akcionih igara uopšte ono što je bilo daleko važnije je to da se Grej Foks vratio iz mrtvih.
Godina je 2005. (u igri) i odbegla specijalna jedinica poznata kao FOXHOUND koju predvodi Likvid Snejk je preuzela nuklearni sajt na vojnom ostrvu kodnog naziva SHADOW MOSES. U svom posedu Foxhound takođe drži i Metal Gear Rex-a, Meka koji je potpuno operativan za nuklearno lansiranje. Foxhound preti da će izazvati nuklearnu katastrofu ako im u roku od 24 sata ne budu predati ostatci legende sa bojnog polja poznatijeg kao Big Boss. Postoji samo jedan vojnik dovoljno sposoban za ovakvu vrstu operacije a to je podrazumeva se Solid Snejk. Iako je ostavio vezu sa ranijim nastavcima za Kodžimu je ovo bio novi početak serijala. Sem činjenice da je Snejk svoju misiju ponovo počinjao tako što se infiltrira na Shadow Moses iz vode bez ikakvog naoružanja (što je bila direktna referenca na početak originalnog Metal Gear-a), jednom kada ste uspeli da izbegnete prvi talas neprijatelja i uđete u lift poređenjima je bio kraj. Kao što smo već napomenuli u ranijim tekstovima tendencija da Metal Gear u osnovi bude stelt igra proistekla je iz hardverskih limita MSX 2 konzole. To prva dva dela jeste izdvojilo na pretežno Japanskom tržištu kao zanimljivu inovaciju ali sada kada je ideju po prvi put trebalo predstaviti u 3D prostoru širem auditorijumu, stavka Tactical Espionage Action je upravo imala svrhu da donekle i definiše i opomene o kakvoj se igri radi. Možda je nekom PC gejmeru u odnosu na Jagged Edge, Metal Gear bio maltene arkadna igra ali je plasiranje ovakvog AAA naslova na tržište konzola tada svakako bilo rizik.
Sony Playstation. Civilizacijski fenomen ili naprava za zaglupljivanje omladine? Bez obzira na vaš stav po tom pitanju, nikako se ne može zanemariti činjenica da je mala kockasto-siva konzola najpopularnija igračka platforma na planeti. Krajnja lakoća upotrebe, totalni plug & play i deset puta manja cena od high-end PC konfiguracije (uz odustvo problema sa kompatibilnošću, drajverima i Windowsom) uzroci su nebeske popularnosti njene. Nažalost, loša strana svega toga jeste formiranje naopakog ukusa za zabavni softver kod mladih: poput turbo folka, generičke i neinventivne igre sa „Sonyja” su u glave miliona dece kao vrhunac kvaliteta usadile pojam platformi, tabačina i Resident Evil klonova. Nažalost, mladež je zadovoljna ovom interaktivnom varijantom PINK televizije. Iz mračne vreće Playstation igara ipak se može iščeprkati nešto što vredi. Po raznim anketama, zvanično najbolja igra na dotičnoj platformi jeste Metal Gear Solid koji po koncepciji i neuobičajenoj kvalitativnoj punoći sadržaja daleko odskače od konzolnog proseka. Kao takva je i zaslužila konverziju na PC, gotovo dve godine posle svetske premijere na ukletoj sivoj kocki.
Metal Gear Solid se reklamira pod geslom „Tactical espionage action”: najkraće rečeno, u pitanju je kvalitetan mix Crusadera, Half-Lifea i Thiefa, sa primesama Resident Evila i daškom Bioforgea. U ulozi ste specijalnog agenta nekakve američke tajne službe (pod kodnim imenom „Solid Snake”), koji je ubačen u supertajnu istraživačku bazu na Aljasci s namerom da osujeti planove terorista koji su je okupirali. Dotični teroristi, bivši pripadnici Snejkovog specijalnog odreda (Fox-Hound) planiraju da iskoriste eksperimentalno oružje smešteno u bazi (Metal Gear) i da pod pretnjom nuklearnog napada od vlade SAD iznude određene stvarčice. Momci zahtevaju, ni manje ni više, nego zamrznut leš najboljeg svetskog plaćenika (tzv. Big Boss), čije bi gene iskoristili za sopstvene eksperimente kreacije vojnika budućnosti. Njihov beskrupulozni vođa Liquid Snake je (što ćete kasnije otkriti) u bliskoj rodbinskoj vezi sa našim junakom...
Metal Gear Solid je jedna od retkih igara koje skoro 50% svog sadržaja odvajaju na pasivne elemente razvijanja i produbljivanja inicijalne fabule: nepregledan broj skriptovanih sekvenci, gotovo nekoliko sati filmova urađenih u engineu igre i radio komunikacija sa komandantom operacije i pratećim osobljem veoma efikasno pročišćavaju, produbljuju i unapređuju pomalo tanku premisu s početka. Izgradnja karaktera (glavnog junaka, saveznika i zloća) dobija začujući integritet kroz napredak u igri, a konstatni obrti u razvoju situacije i mnogobrojna iznenađenja samo doprinose kvalitativnoj sedimentaciji sadržaja. Ono što je retkost za igre u globalu, autori Metal Gear Solida su u potpunosti ostvarili: konstantna tenzija i filmski suspens, ukomponovani sa dobrim gameplayem, čine izvrsno balansirano okruženje koje će vam se posle samo nekoliko treptaja okom slatko uvući pod kožu.
Virtuelno okruženje baze na Aljasci se, grafički gledano, može opisati kao viša srednja klasa. Konvertori Metal Gear Solida za PC su srazmerno unapredili „fenomenalnu” grafiku (po merilima koji važe za Sony Playstation) i dodali podršku za više ekranske rezolucije (maksimalno 1024 x 768, što je velika retkost u odnosu na druge playstation portove koji su najčešće ograničeni na 640 x 480), čime su dve godine staroj igri dodali ruho koga se neće stideti u 2000. godini. Naš poligonalni junak vrši interakciju sa okolinom iz perspektive trećeg lica, sa kamerom koja mu je zakucana negde iznad ramena. Promenu kadra, odnosno prelazak u klasičnu shooter perspektivu prvog lica možete dobiti u svako doba (zgodno radi osmatranja okoline), dok će je u pojedinim situacijama sam engine prebaciti na default vrednost (šunjanje uz zidove, puzanje kroz ventilaciju, uske prolaze, korišćenje snajperske puške i lansera protivavionskih raketa).
Druga polovina 80-ih godina bila je i te kako značajna za gejming u globalu. Najveći broj igara poticao je iz Japana, zemlje koju krah industrije nije mnogo poljuljao. Jedna od tih igara bio je Metroid, koga je Nintendo izdao 1986. godine za NES-ov Famicom Disk System. Poznat kao jedna od prvih igara sa ženskim protagonistom, Metroid junakinju Samus vodi na avanturu na planeti Zebes. Prostranstva planete su otvorena za istraživanje, sa regijama koje su povezanim liftovima i hodnicima, kako horizontalnim, tako i vertikalnim. U svakoj oblasti nalaze se raznovrsni neprijatelji, kao i boss protivnici, takozvane kraljice. Kako napreduju, igrači dobijaju nadogradnje i specijalne sposobnosti koje omogućavaju pristup ranije nedostupnim regijama.
Ovaj nelinearni sistem omogućio je dosta slobode i više vremena igranja, a mehanika vraćanja u ranije istražene oblasti zarad otkrivanja dodatnih tajni i daljeg napretka izrodila je potpuno novi žanr video igara – metroidvania. Ova kovanica je nastala spojem imena igara Metroid i Castlevania, koje su praktično začetnice ovog žanra. Originalni Metroid je opšte prihvaćen kao remek delo sa krucijalnim uticajem na gejming industriju zbog svog gejmpleja, muzike i atmosfere. Igra je prodata u 2,73 miliona primeraka, a nastavci su zabeležili još veći uspeh.
Samus Aran je definitivno jedna od upečatljivih Nintendo likova, tihi ženski protagonista (osim u Other-M, ali to je priča za sebe), bivši vojnik Galaktičke Federacije i naravno svemirski lovac na glave. Bilo da je u njenom „Zero“ odelu ili u ogromnom prepoznatljivom žuto-narandžastom borbenom odelu, Samus je jedan od likova koja okreće glave za sobom. Njena priča počinje 1986 godine. kada Nintendo izbacuje originalni Metroid za svoju neverovatno popularnu NES konzolu. Originalni Metroid je bio hibrid tadašnjeg Super Maria u smislu platformskog dela igre i The Legend of Zelda u smislu slobode kretanja, otkrivanja sveta i rešavanja zagonetki. Kreatori igre su takođe bili ispirisani „Alien“ filmom koji je izašao nekoliko godina pre Metroid-a, ta inspiracija se itekako primećuje, od atmosfere, muzike, čak i imena koja su neki likovi dobili. Pošto je Samus tokom cele igre u svom borbenom odelu, veliki šok je usledio na kraju igre kada su gejmeri saznali da se ispod tog strava oklopa ustvari sve vreme krila žena. Iako to danas nije ništa novo, u to vreme mnogi su nazivali to najboljim otkrićem u istoriji igara.
Posle nešto više od 18. godina, Nintendo izbacuje potpuni remejk pod nazivom „Metroid Zero Mission“ za GameBoy Advance. Samusova avantura počinje tako što je Galaktička Federacija pošalje na planetu Zebes, da locira „svemirske“ pirate i uništi mozak cele operacije „Mother Brain“. Priča je veoma minimalna, i samo par kratkih cut-scena i po koji tekst objašnjava šta se zapravo dešava, mi saznajemo da „Mother Brain“ želi da zarobi „Metroid“ stvorenja (opasni životni ogranizam raznih sposobnosti) i da ih pretvori u biološko oružije koje će naravno iskoristiti u svoje svrhe.
Prvo što će te primeti kad pokrenete igru je to koliko je grafički superiorna u odnosu na original. Planeta Zebes izgleda veoma poznato i u isto vreme sveže, grafička snaga GameBoy Advance-a je kreatorima dozvolila da ožive planetu kakvu do sad nisu mogli. Nema više crnih pozadina kao u originalu, neprijatelji i veliki šefovi su živi i odlično animirani, Samus takođe izgleda fantastično, puno novih detalja i novih lokacija je dodato da bi oni koji su dobro upoznati sa originalom dobili nešto više od igre osim samo grafičkog napretka. U početku igre Samus će biti veoma slaba, ali tokom avanture naćićete razne dodatke za svoje borbeno odelo, koji će nju do kraja igre učiniti veoma snažnom i skoro ništa neće moći da vam stoji na putu. Svi popularni dodaci iz prethodnih igara su tu, pretvaranje u loptu koja vam omogućava da prolazite kroz razne rupe u podovima ili pećinama, dobro poznati „missile launcher“, „speed boost“ koji omugućava da Samus dostigne veliku brzinu i uništi razne prepreke i neprijatelje na svom putu, „power grip“ koji joj omogućava da se uhvati za ivice platformi i mnoge druge. Sve ove dodatke za vaše odelo nalazite u „Chozo“ statuama, koje su razbacane po celoj planeti i oni su apsolutno neophodni da bi ste došli do drugih delova mape.
Takođe u ovom remejku dodata je mapa koju uvek možete da pogledate pritiskom na „start“ dugme, ona vam pokazuje vaš progres, gde ste bili i gde bi ste možda trebalo da idete. Metroid Zero Mission je dosta linearniji za razliku od drugih Metroid igara u serijalu, mapa vas uputi u generalnom pravcu kojem bi ste trebali da idete, ali kako ćete vi tamo stići je skroz na vama. Pored tri velika šefa koja su bila u originalnoj igri (Kraid, Ridley i Mother Brain), ubačeni su još neki, ne toliko zanimljivi niti teški šefovi. Kada naizad stignete do kraja i pobedite „Mother Brain“ aktivira se sekvenca samouništenja kao u originalu i Samus mora da stigne do svog broda za određeno vreme pre nego što cela baza eksplodira i pobegnete sa nje. (SPOILERS INCOMING) Ovde se pojavljuje nešto što nije bilo u orginalu, Samus uspeva da pobegne i čim poleti biva oberena od strane svemirskih pirata tako da se ruši na drugom delu planete. Sada je Samus sama bez svog borbenog odela , samo u „Zero“ odelu i bednim pištoljem koji će samo ošamutiti svemirske pirate na par sekundi. Ovo je verovatno najintezivniji deo igre, osećaćete se bespomoćno dok se budete skrivali i bežali od horde neprijatelja, sve dok naravno ne povratite svoje odelo sa svojim i nekim novim dodacima koji će vam pomoći da uništite pirate i napokon završite igru.
Muzika i zvučni efekti su odlični, sve originalne melodije su tu, samo prerađene i pasuju igri neverovatno dobro. Atmosfera koju muzika stvara, doprinosi doživljaju da ste sami u ovoj misiji i nikada ne znate kakva vas prepreka ili stvorenje čeka u sledećoj sobi. Metroid Zero Mission je nažalost veoma kratka igra, čak i oni koji se prvi put susreću sa Metroid serijalom moćiće da je završe za nešto više od tri sata. Pored toga igra je i veoma laka, iako na početku imate izbor tri nivoa težine čak i na najtežem neće vam zadati previše problema tokom cele avanture. Po završetku igre, otključaćete originalni Metroid sa NES-a i moćićete sami iskusisti progres koji je napravljen u serijalu. Metroid Zero Mission je na kraju ipak odličan početak za sve koje nikad nisu iskusili serijal, odlično prepričava priču Samusovog početka, čak iako znate šta da očekujete od rimejka ubačeno je dosta novina koje će zaokupirati sve hardcore ljubitelje Metroid serijala.
Tema: 
