*Castlevania: Vampire's Kiss u Evropi Datum izlaska: 21. jul 1995. u Japanu septembar u Sjevernoj Americi 22. februar 1996. u Evropi
Platforma: 1995 – SNES
Vlasnici Super Nintenda morali su da čekaju čak 4 godine na novi nastavak Castlevania-e za njihovu konzolu. Iako je grafički neodoljivo podsećao na sjajni Dracula X sa PC Engine-a, pa čak u Americi nosio ime Dracula X a Japanu Dracula XX, u pitanju je bila potpuno drugačija igra...
Poslednju Castlevaniu za SNES, mnogi nazivaju i najvećim razočarenjem, ali to ne znači da je u pitanju loša igra. Stvar je u tome što su igrači očekivali da će ovo biti prerada igre Dracula X sa PC Engine-a, ali se ispostavilo da je tako nešto potpuno nerealno. U stvari, Konami je želeo da napravi igru koja će što više podsećati na pomenutu igru, ali u tome baš i nije potpuno uspeo. Animirani intro je naravno izostao (umesto njega tu je samo par vrlo bednih sličica), ali je izvođenje ostalo potpuno isto. Naravno, nalazite se u ulozi Richtera Belmonta koji ima potpuno iste moći kao u Rondo Of Blood, pa nema svrhe da ih dodatno opisujemo. Nažalost, grafički deo igre je veoma kontroverzan i vidno zaostaje za onim iz originala. Dobra strana je da svi likovi izgledaju jako lepo, a vatra koja bukti na prvom nivou takođe doprinosi pozitivnom utisku. Pozadine su nažalost suviše jednostavne, da ne kažemo prazne, i nisu interesantne kao kod svog prethodnika za SNES, što nas dovodi do paradoksa da je on čak vizuelno sveukupno lepši od ovog ostvarenja. Postoji i problem kod kontrolnog sistema, jer se Richter kreće veoma sporo, dok mu je skok daleko brži, tako da je kretanje kroz skokove daleko brže nego da se šetkate. Struktura nivoa je ono što najviše razočarava sve koji su se nadali da će ova igra biti to što naslov sugeriše. Od nelinearnosti, velikih prostorija, gomile završetaka pa čak i vođenja Marije nema ništa, ovo je samo još jedna Castlevania sa potpuno klasičnim izvođenjem. Jedino na šta niko nije imao primedbi bio je kompletan zvuk. Soundtrack je gotovo kompletno preuzet iz Rondo Of Blood i zvuči zaista fantastično! I pored svog razočarenja, ni Castlevania Vampire's Kiss nije loša igra. Svi fanovi koji od nje nisu očekivali čuda sigurno se mogu dobro zabaviti.
Datum izlaska: 20. mart 1997. u Japanu 2. oktobar 1997. u Sjevernoj Americi 1. novembar 1997. u Evropi
Platforma: 1997 – PlayStation
Ne treba biti neki veliki stručnjak da biste zaključili da je Dracula X: The Rondo of Blood radikalno izmenio do tada poznati gameplay Castlevanie. Sjajna grafika, muzika, kontrole i što je najvažnije, pravi spoj istraživačkog duha Vampire Killera i tradicionalnog skrolujućeg izvođenja koje krasi Castlevanie na NES-u načinili su Dracula X: Rondo of Blood do tada najboljim naslovom u serijalu. Mnogi su bili gotovo ubeđeni da će Konami portovati ovu igru i na neke druge, daleko komercijalnije konzole (pre svega enormno popularni Playstation), međutim, to se nije dogodilo. Umesto toga, vlasnici PSX-a i Saturna morali su da se zadovolje nastavkom koji se smatra najboljom Castlevaniom ikad!
Igra počinje krajnje neobično, prolog nivoom u kojem ćete imati priliku da odigrate finalnu borbu između grofa Drakule i Richtera Belmonta kojom se završava PC Enginov Dracula X: Rondo Of Blood. Posle još jedne pobede dobra nad zlom, bićete upoznati sa detaljima priče, a ona kaže da je normalan život posle ovog događaja trajao samo 5 godina, sve dok se jedne noći Drakulin dvorac nije pojavio na starom mestu. Richter naravno odmah odlazi tamo i... nestaje! Sve to uzrokuje da se grofov sin Alucard, stari saveznik klana Belmont još jednom probudi iz večnog sna da bi zaustavio svog oca i otkrio šta se desilo sa čovekom koji ga je porazio. Kao i toliko pominjani Dracula X sa PC Engina, Symphony Of The Night kombinuje klasično akciono izvođenje i veliki broj RPG elemenata, a prisutna je i dobra doza istraživanja. U igri dakle ne postoje klasični nivoi, već se sve odigrava u ogromnom zamku i njegovoj neposrednoj okolini. Baš kao i raniji nastavci, i SOTN je zadržao 2D grafiku, sada delimično kombinovanu sa 3D pozadinama, što je dalo fantastične rezultate, a posebno su impresivni glatkoća animacije glavnog junaka i razni specijalni efekti koji ponekad umeju i da uspore igru, na svu sreću nikada u bitnim momentima.
Zaista, jako je teško naći lepši 2D naslov za Playstation i bolju potvrdu da je on u stanju da bude sjajna platforma i za igre bazirane na sprajtovima. Nelinearnost je opet došla do izražaja, što znači da prostorije ne morate da obilazite redom, pa čak ni da ih sve obiđete (mada je to naravno poželjno), a postojanje čak 4 različita kraja svakako je produžilo rok trajanja ove igre. Soundtrack je ovoga puta zaista fenomenalan i zastupljeni su svi žanrovi muzike, od horskog pevanja, preko fenomenalno atmosferičnih klasičnih kompozicija, popa i roka, pa čak i tehno zvuka sve sa primesima gotha! Nije stvar samo u tome što se muzičke teme savršeno uklapaju u okruženje, nego je postignuto i mnogo više - soundtrack je takav da ga bez problema možete slušati i van igre, a to je priznaćete, strahovito teško postići. Symphony Of The Night poseduje sve: nelinearnost, harizmatičnog glavnog junaka, intuitivne kontrole, prelepu muziku i apsolutni vrhunac 2D grafike na Playstationu. Jednodušna ocena je da je ovo najbolji nastavak u istoriji i jedna od najkvalitetnijih igara koje su se ikada pojavile, što je dokazala sjajna prodaja i brojna priznanja kritičara koji su je uvek svrstavali među najbolja Playstation ostvarenja. Ako igre ikada postanu umetnost, Konamijev naslov će se sigurno svrstati u remek-dela.
Kada je sredinom devedesetih Konami objavio igru Dracula X: Rondo of Blood, načinio je jednu od najvećih grešaka u svojoj istoriji. Međutim, nije bio problem u kvalitetu ovog naslova koji je bio još jedan zvaničan nastavak Castlevania serijala (neka vas ne zbunjuje, Dracula X je naziv za Japan) – igra je bila izuzetno dobra, mnogo bolja od bilo kog prethodnika. Problem je bio u izboru sistema za koji je napravljen, a to je bio isključivo PC Engine, toliko nepopularan van Japana da Konami nikada nije uradio varijantu igre za ostala svetska tržišta. Nažalost, verzija na engleskom nikada nije objavljena na nekoj drugoj konzoli, što je veoma povredilo igrače. Ipak, izdavanjem igre koja je njen direktan nastavak, Konami se iskupio za sve, stvorivši pravo remek delo.
Dakle, Symphony of the Night se nastavlja tamo gde se završava fenomenalni Dracula X: Rondo of Blood – igrač je naime u prilici da odigra završnu borbu sa Drakulom i tako samo nagovesti, kroz svojevrstan prolog početak jedne nove, ogromne avanture. U uvodnoj borbi vodite Rihtera Belmonta a pošto pobedite Drakulu (nije moguće izgubiti, ali od načina na koji dobijete borbu zavise karakteristike vašeg lika na pochetku igre, da samo kažem da je najbolje da ga pobedite bez korišćenja magija i po mogućstvu bez gubljenja života) uslediće i uvod u igru (praćen fenomenalnom ”filmskom” kompozicijom): 5 godina nakon ove borbe Drakulin dvorac se ponovo misteriozno pojavio. Međutim, upravo od tada više niko nije video Rihtera Belmonta. Jasno je da sada neko drugi mora da podje u Castlevaniu i ispita šta se zapravo tamo dešava i još jednom spase čovečanstvo od sila mraka. Po prvi put, igru započinjete kao Alukard, koji je ni manje ni više nego – Drakulin sin (šta se dobije kada se Alukard pročita naopako?). Alukard je poluvampir, ali je njegova ljudska strana jača zbog čega se on i nalazi na strani dobra želeći da konačno skine prokletstvo koje vekovima prati njegovu familiju.
1998. je bila poslednja godina života za nikad preterano uspešni Saturn, koga je Sega ubrzo napustila, objavivši da se potpuno posvećuje projektu tada poznatom samo kao Katana. Možda baš zato, pojava ove igre obradovala je sve igrače koji su posedovali pomenutu konzolu, naročito kada je najavljeno da igra ne samo da neće biti čist port, već i da će imati nekoliko elemenata neviđenih u odličnoj PSX varijanti. Najveće razočarenje za sve fanove bila je činjenica da je igra objavljena samo u Japanu, što ipak nije predstavljalo veći problem onima koji su igrali Playstation varijantu.
Novine koje donosi ova verzija igre odnose se na izbor likova, jer je sada već u startu moguće odabrati Alucarda, Richtera i Mariju. Doduše, Richter je postojao kao skriveni lik i u Symphony Of The Night, ali ne i Marija, koja se tamo pojavljivala u samo par scena. Ovoga puta ona je predstavljena kao odrasla devojka, za razliku od devojčice iz Dracula X: Rondo Of Blood. Za ubijanje protivnika koristi borilačke veštine i razne magijske napade u kojima joj pomažu njeni životinjski prijatelji. U igri se nalazi 5 novih kompozicija i 2 nove prostorije, što je za svaku pohvalu. Međutim, Saturn varijanta je izneverila tamo gde se to najmanje očekivalo. Iako gotovo sve 3D igre koje su rađene za Saturn i Playstation mnogo bolje izgledaju na Sonyjevoj konzoli, sa 2D igrama je bio obrnut slučaj, pa se očekivalo da će Nocturne In Moonlight sigurno biti na nivou verzije sa Playstationa, ako ne i vizuelno atraktivniji. Nažalost, Saturn varijanta je donela samo pogoršanje, jer je grafika unazađena! Neverovatno zvuči činjenica da igra usporava, i to mnogo češće nego na Playstationu, kao i da neki specijalni efekti izgledaju zaista loše. Posmatrano kao nezavisna igra, Dracula X Nocturne In Moonlight je svakako odlična igra, jedna od najboljih za Saturn, ali igračima koji su probali original ipak nije bila interesantna.
Datum izlaska: 31. decembar 1998. u Sjevernoj Americi 11. mart 1999. u Japanu 14. maj 1999. u Evropi
Platforma: 1999 – Nintendo 64
I proizvođači igara i kupci su želeli da Castlevania pređe u 3D okruženje, a prava mašina za to je bio N64. Videvši kakve su njegove tehničke mogućnosti, Konami je odlučio da uradi igru i za ovu konzolu. Baš kao i u Castlevania: Bloodlines za Mega Drive 2, i ovde birate jednog od dva ponuđena lika, a to su ovog puta Reinchardt Schneider i Carrie Fernandez. Reinhardt je poslednji izdanak klana Belmonta, pa je valjda i očekivano da mu je osnovno oružje bič (mada može da koristi i sekundarna oružja, kao i u prethodnim igrama) dok je Carrie Fernandez naslednik Sypha Belnades iz Castlevania III: Dracula's Curse, a njeno oružje su magije velikog dometa. Oba lika imaju nešto drugačiji put kroz igru, a i završne animacije su logično, potpuno drugačije, što je svakako bio sjajan motiv za prelaženje igre sa oba junaka.
Izvođenje najviše podseća na stari Vampire Hunter sa MSX, jer se sve svodi na tumaranja kroz nivoe i traženje odgovarajućeg ključa koji će omogućiti dalji napredak. Nažalost, i dizajn nivoa je takođe na nivou Vampire Huntera - dakle očajan. Naravno, 3D sa sobom uvek povlači negativne posledice kod ovakvih igara, jer je mnogo teže pogoditi protivnika, što je Konami kompenzovao tako što je uveo auto nišanjenje koje je uglavnom korektno radilo osim kada je broj protivnika bio jako veliki ili je kamera otkazivala poslušnost. Nije da je grafika u Castlevania 64 bila toliko loša: isprane teksture, magla i likovi sastavljeni od malog broja poligona sreću se i kod većine drugih igara na N64, ali to se ipak ne očekuje od izdanka jednog vrhunskog serijala. Da sve bude još gore, muzici nije posvećeno nimalo pažnje, tako da se pored ambijentalnih zvukova gotovo i ne čuje. Konami je očigledno debelo zabrljao sa ovom igrom i želeo je to da ispravi novim nastavkom...
Datum izlaska: 30. novembar 1999. u Sjevernoj Americi 25. decembar 1999. u Japanu 3. mart 2000. u Evropi
Platforma: 1999 – Nintendo 64
Većina igrača bila je izuzetno razočarana kada se pojavila Castlevania 64, jer je u pitanju bila igra prepuna problema, ni izbliza onoliko kvalitetna kao njen prethodnik za Playstation. Shvativši da je napravio krupnu grešku, Konami je ubrzo najavio izbacivanje nastavka koji se pojavio svega nekoliko meseci kasnije. Naravno, bilo bi naivno poverovati da će za tako kratko vreme biti stvorena potpuno nova igra, pa smo umesto toga praktično dobili specijalno izdanje Castlevanie 64 koja je trebalo da unese izmene u izvođenje i popravi probleme koji su postojali u prethodniku.
Osnovna priča je promenjena tako da je ovoga puta glavni junak mladić po imenu Cornell koji kreće u akciju spasavanja svoje sestre Ade, koja treba da bude žrtvovana za grofa Draculu. Međutim, Cornell predstavlja daleko jačeg i agilnijeg lika nego što su to bili Schneider ili Carrie u prethodniku i u stanju je da se pretvori u vukodlaka, ali i da nadograđuje specijalna oružja, što ranije nije bilo moguće. Većina nivoa je u osnovi ostala ista kao u Castlevania 64, ali su načinjene neke izmene u njihovom dizajnu, pa čak i u ciljevima koje treba postići da bi ste ih završili. Zahvaljujući tome i činjenici da je dodato nekoliko novih nivoa, Legacy Of Darkness predstavlja nešto dužu i kompleksniju igru. Ostale izmene nisu toliko značajne, ali ipak predstavljaju poboljšanja - borbe sa glavnim protivnicima su izvedene nešto bolje, a i soundtrack je znatno poboljšan, mada se i dalje ne može svrstati među najbolje u serijalu. Nažalost, sve ovo i dalje nije bilo dovoljno da se sa nove Castlevanie za Nintendo 64 skine epitet prosečnosti što ju je udaljilo od igrača i sprečilo da postigne bilo kakav uspeh. No, Konami je ubrzo dokazao da može još više da razočara svoju publiku...
Castlevania, igra koja je praktično udarila temelj žanru akcionih platformi, i dan-danas je Konamijev najpoznatiji serijal. Iako je doživela brojne nastavke i portove ovog puta ćemo se koncentrisati samo na verzije za kućne konzole.
Prva igra u serijalu pojavila se na tržištu 1987. godine (www.romnation.net/srv/roms/28661, 66 KB, NES). Nalazite se u ulozi Simona Belmonta, lovca na vampire čiji je zadatak da se probije kroz hordu demonskih stvorenja i živih mrtvaca koji obitavaju u zamku Castlevania, kako bi na kraju našao i uništio samog Princa Tame, Grofa Drakulu. Vaše glavno oružje je sveti bič porodice Belmont, a kao dodatna pomoć na raspolaganju vam je nekoliko sekundarnih oružja, koja možete naći u toku igre tako što ćete uništavati sveće i baklje (u kojima ćete takođe naći „srca”, koja služe kao municija za vaše trenutno sekundarno oružje). Bič, kao i sekundarna oružja, moguće je unaprediti u toku igre. Kontrole deluju pomalo ograničavajuće. Naime, naš junak se kreće izuzetno sporo, može da zamahne bičem samo levo ili desno, a i skokovi su kratki. Nivoa ima šest, i dovoljno su raznovrsni da vam drže pažnju do kraja igre. Pored ogromnog broja protivnika, na kraju svakog nivoa čeka vas po jedan boss koji je uglavnom poznato biće iz horor žanra (Frankenštajn, Smrt...). Treba napomenuti to da igra nije nimalo laka (što je karakteristika celog serijala), kako zbog lošijih kontrola tako i zbog naglog porasta jačine protivnika u toku igre. Grafika se baš i ne ističe, čak ni po standardima NES konzole, ali je zato zvučna podloga odlična. Muzika je neverovatno dobra, što će biti uobičajeno za ostatak serijala.
Godinu dana kasnije izlazi nastavak Castlevania 2: Simon’s Quest (www.romnation.net/srv/roms/28680, 77 KB, NES). Radnja se dešava nekoliko godina nakon prve Castlevanije. Pre nego što je Simon ubio Drakulu, Princ Tame je bacio kletvu na našeg junaka. Jedini način da Simon skine kletvu i spase sebi život jeste da nađe pet delova Drakulinog tela koji su raštrkani po Transilvaniji i uništi ih. Simon’s Quest se mnogo razlikuje od svog prethodnika i najviše podseća na Metroid za Nintendovu konzolu. Ubačeni su pojedini RPG elementi, kao što su iskustveni poeni, kupovina predmeta i istraživanje. U toku igre se smenjuju dan i noć. Danju možete da pričate sa NPC-ovima u gradovima, dok noću njihova mesta zauzimaju zombiji. Neprijatelji van gradova takođe su znatno jači i brojniji su kada padne mrak. Glavni problem ove igre je u tome što vam ni u jednom trenutku nije nagovešteno gde treba da idete, što će najčešće dovesti do toga da odete negde gde su protivnici ili previše jaki ili gde nemate odgovarajući predmet da biste nastavili dalje. NPC-ovi vam takođe neće biti od pomoći, jer su nažalost „izgubljeni u prevodu”. Grafika je doživela znatni napredak, a muzika je i dalje odlična.
Tema: 
.png)
