Biblija,ali malo drugacije.....

Nova arheološka iskopavanja pokazuju sjajni Davidov grad kao varošicu od dve hiljade stanovnika. Toliko čuveni kraljevi David i Solomon su bili vladari koji su kontrolisali “beznačajne delove rubnih područja”. Nije bilo nikakvog egzodusa judejskih plemena iz Egipta, tog neverovatnog Mojsijevog poduhvata. Ali bilo je toliko paganskih svetilišta i pozlaćenih idola da naučnici smatraju da smo stigli do “novog pogleda na poreklo monoteističkih religija”. Otvara se i pitanje: kad je pisan Stari zavet - hiljadu ili tek trista godina pre Hrista? I ko je pisao tako nepreciznu knjigu? Zašto se činjenicama barata tako olako? NIN-ov feljton je izuzetan istraživački napor “Špiglovog” novinara Matijasa Šulca. Ovo uzbudljivo štivo sa nemačkog prevela je Danka Stojaković. Knjiga je prepuna napetih pripovesti, od kojih se neke bave silovanjem i bratoubilaštvom. Tu se ljudi pretvaraju u stubove soli, prodaju svoje primogeniturno pravo za varivo od sočiva, ili ih, poput Hioba, prekrivaju čirevi. Tu nastupa više od 20 proroka. Pesma nad pesmama nudi nam čistu ljubavnu poeziju. Knjiga propovednikova nalik je filozofskoj raspravi.
A i glavni lik deluje nekoherentno. Čas se zove Jahve, čas El ili Elohim. Povremeno se Bog pojavljuje u vidu oblaka, a onda se opet prerušava u vatreni stub i pokazuje Mojsiju put.
Ko je sačinio ovo mamutsko delo? Najstariji do sad pronađeni svici, koji sadrže tekstove biblijskih proroka, potiču iz Kumrana na Mrtvom moru. Neki od pronađenih ostataka dešifrovani su uz pomoć izotopa ugljenika: najstariji su nastali oko 240. godine pre Hrista.
Nauka smatra da poreklo Biblije i njenih proroka seže mnogo dalje u prošlost. Svici iz Kumrana su samo prepisi prepisa. U Bibliji se pominje na desetine mesta i ličnosti. Iz svih tih marginalnih podataka istraživači su rekonstruisali hronologiju koja je konzervativnom bloku naučnika do danas služila kao smernica. Prema toj hronologiji, praoci su živeli oko 1800. godine pre Hrista. Oko 1250. godine pre Hrista narod Izraela napustio je Egipat.
Ova predistorija Izraela iz, kako se smatralo, bronzanog doba obrađuje se u 1. knjizi Mojsijevoj. Sve počinje sa Avramom, pastirom, poreklom iz Ura (današnji Irak). Po zapovesti Božjoj, Avram iz Ura kreće za Kanaan.
“S tobom će sva plemena na zemlji steći blagoslov”, objavljuje Svevišnji. Avram daje sve od sebe i kod Betela i Sihema podiže oltare. Posle jednog kratkog putovanja u carstvo na Nilu vraća se sa bogatim darovima u Palestinu, gde umire u 175. godini, “umoran od života”.
Njegov sin Isak, nomad kao i otac, rađa Jakova, čijih dvanaest sinova čine plemena Izraela. Najtaštijeg od njih, Josifa, rodbina je namamila u klopku, odvela karavanom za Egipat i tamo prodala.
1. knjiga Mojsijeva dirljivo pripoveda kako se taj izgnanik uzdigao od tumača snova do ministra. Ubrzo posle toga u Kanaanu je zavladala glad. Braća dolaze u Egipat da mole za pomoć. Josif, čiji su ambari puni, likuje.
No, nedugo potom sreća mu okreće leđa. Na vlast dolazi novi faraon i prisiljava Jevreje “da za njega rade u polju”. Osim toga, moraju da vuku cigle u Ramzesu: to je naziv za Ramzesov grad - metropolu u delti Nila, čija je izgradnja započela oko 1270. godine pre Hrista.
Breme sužanjstva postaje nepodnošljivo. Kao i mnogo puta posle toga, autori Biblije koriste sva sredstva da mračnim bojama oslikaju bedu Božje dece. Ali, tu je Mojsije.
Hebrejsko nahoče, odraslo na dvoru faraona, postaće oruđe Boga. Taj borac za religiju pešice će izvući svoj narod iz “ropstva” na Nilu. Tu se porodična drama pretvara u istorijski masovni spektakl. Počinje vreme znamenja i čuda.
Sa Mojsijem u bekstvo kreće “600 000 ljudi”. Jahve deli Crveno more - i oslobađa put za Sinaj. A tamo Bog lično prstom ispisuje u kamenu Deset zapovesti, koje njegov sluga pohranjuje u zavetni kovčeg, “najsvetiji nacionalni simbol” Jevreja (Finkelštajn). Tek što su stigli do Sinaja, prinuđen je da gleda kako njegov narod obigrava oko Zlatnog teleta.
To je okončano vojničkom naredbom. Pod Jošuom, Mojsijevim naslednikom, počinje vojničko napredovanje. Jerihon pada praćen zvukom ratničkih truba. A Bog stalno pruža podršku. Čas pušta “kišu grada”, u Gibeonu čak zadržava Sunce ne bi li Jevreji pri dnevnom svetlu ubili i poslednjeg neprijatelja.
Kakva storija o nastanku! Neprijateljska zemlja je sravnjena, u tesnoj saradnji sa voljom Svevišnjeg koji garantuje ispunjenje zahteva za teritorije. Sve to dešava se u dubini prošlosti, u vremenu koje bi moglo da se nazove legendarnim i “bronzanim”.
I arheolozi su se orijentisali u skladu sa tom famom. Kad su u blizini Jerihona pronašli nasilno srušene zidine, odmah su za krivce proglašavane trube. Svaka polomljena cigla tumačena je kao oštećenje nastalo u manevrima tokom Jošuinog blickriga.
Tek u novije vreme ovakvo iščitavanje Biblije potiskuje se u drugi plan. Avram neprestano jaše na kamilama. Kako mu je to polazilo za rukom? Te životinje su počele da se koriste za nošenje tereta tek posle 1000. godine posle Hrista.
Uskoro se posumnjalo i da je Mojsije samo jedna izmišljena figura. Autor sinajske pripovesti živeo je oko 950. godine pre Hrista, i to kao dvorski pisar na dvoru kralja Davida, bar tako se verovalo. Ali, zašto onda Jevreji - kaže 1. knjiga Mojsijeva, 42 - plaćaju žito metalnim novcem? Najstariji kovani novac potiče iz Male Azije, a prvi put je izrađen tek u 7. veku pre Hrista.
Nema sumnje: Pentateuh, pet knjiga Mojsijevih, koje religiozni Jevreji slave kao Toru i smatraju je naročito svetom, nije primarni izvor iz bronzanog doba. Pismeni “falsifikatori” (Kraus) samo su joj podarili veštačku patinu.
Pre svega, Knjiga o Jošui u potpunosti izvrće realnu istoriju. Tu vojskovođa munjevito, u svom brzinskom ratu, preleće preko Jordana i, dok ga podstiče ljutiti Bog, istrebljuje starosedeoce i njihovo mnogoboštvo.
Nova arheološka iskopavanja, koja vrši Institut za antiku u Izraelu, pokazuju razmere obmane. “Naseljavanje Kanaana se u stvarnosti odvijalo mirno i postepeno”, objašnjava Finkelštajn.
Činjenica je da su oko 1200. godine pre Hrista semitska plemena krenula iz pustinje i odatle naselila brdovito područje zapadnog Jordana. Bili su to ljudi koji su spavali na drvenim strunjačama i nisu jeli svinjsko meso. U njihovim kućama bilo je mesta za četiri do pet osoba.
# Sever regiona sve do jezera Genezareta nudio je novonaseljenom stanovništvu mnogo pogodnosti. Među blagim brežuljcima uzgajali su vinovu lozu i masline.
# Nešto južnije, između Jerusalima i Hebrona, priroda je bila škrtija. U krševitim jarugama rasla je trnovita šikara, a vode je bilo veoma malo.
U brdima oko Kanaana živelo je, oko 1000. godine pre Hrista, tek oko 50 000 ljudi. Jug je bio naročito negostoljubiv i izuzetno retko naseljen.
Osim toga, uvek je bilo nesuglasica sa susedima. Edimiti i Moabiti živeli su u blizini. Prema obali, u plodnoj priobalnoj niziji, raširili su se po ogromnim gradovima Filistri - verovatno poreklom sa Krita. Još severnije živeli su Feničani, vešti pomorski trgovci, koji su žrtvovali decu.
Naograničeni vladar u zemlji bio je, međutim, faraon. On je eksploatisao rudnike bakra. Oko 1250. godine pre Hrista Ramzes II je izgradio lanac utvrđenja i pristaništa po celoj zemlji, “put Horusa” - put kojim su prolazile vojske sa Nila.
Teško može i da se zamisli da je Mojsije, čovek koji je spavao u šatoru, mogao da povede rat u takvom, izuzetno dobro naoružanom, zatvorenom obruču koji je pripadao faraonu. Doduše, 1207. godine pre Hrista faraon Merenptah pominje neko izraelsko pleme u jednom zapisu. Međutim, taj tekst se odnosi na kaznenu ekspediciju kralja sa Nila i glasi kratko i jasno: “Tvog semena, Izraelu, nema više.”
Gospodar piramida uzimao je priloge od građana. Onaj ko je želeo da izbegne prisilni rad, bežao je u planine. Uskoro su tamo živeli begunci i izgnanici. Mnogi stručnjaci pojam Hebreja izvode iz “hapiru” - što znači otprilike nešto kao “lutalica”.
A Biblija tvrdi da su baš u tom siromašnom, škrtom svetu oko Kanaana nastajala blistava kraljevstva. Tamo gde su u stvarnosti živeli pastiri u vunenim ogrtačima, navodno se prostiralo sjajno i prebogato Davidovo carstvo. Biblija preteruje još i više kad je reč o njegovom nasledniku Solomonu. U haremu ovog vladara živi 700 zakonitih žena. Pored njih, ima ih još 300 na vanbračnoj osnovi. Njegova palata je ogromna i prekrivena mekanim tepisima. Tu se vrškom pun pehar izliva: po Bibliji, Solomon je “po bogatstvu prevazilazio sve kraljeve na zemlji”.
Vladar preteruje i na kulturnopolitičkom planu. Mojsije, kao pustinjski nomad, prinosio je žrtve Bogu u “šatoru otkrovenja”. Solomon Bogu podiže kuću od kamena. Ona je “sva prekrivena zlatom”, a iznutra obložena libanskom kedrovinom. Na najsvetijem mestu nalazi se zavetni kovčeg.
Svi pokušaji da se postojanje ovog svetilišta potvrdi arheološki, ostali su bezuspešni. “Nemamo čak ni temelje hrama”, priznaje naučnik Bledhorn.
Nema sumnje da je Stari zavet pun fikcije. On kolibe pretvara u palate. Zauzimanje zemlje u Kanaanu je nonsens. Neizvesno je i da li je Mojsije postojao. Za švajcarskog stručnjaka za proučavanje Starog zaveta, Otmara Kela (Keel), priča o Solomonu nije ništa drugo do “idealizovano doba” bez istorijske pozadine.
Ko je tu posegnuo za točkom istorije? S kojim ciljem? I - što je naročito važno - koliko je dugo u pogonu bila biblijska propagandna mašinerija?
Do odgovora na ova pitanja teško je doći. Autori Svetog pisma pristupili su svom poslu veoma spretno. Što su naučnici više proučavali Toru, to su na više zamki nailazili.
Samo na knjigama Mojsijevim radila su najmanje četiri autora. Jedan od njih bio je “jahvist” i ime Božje uvek je ispisivao pomoću tetragrama JHVH (“Ja sam onaj koji jesam”), a verovatno je poticao iz Jerusalima. Drugi pripovedač (“elohist”) verovatno je živeo na severu zemlje. On Boga naziva Elohim ili El.
Problem je u tome što Sveto pismo ne sadrži samo fikciju i fantaziju. Neki delovi Biblije gotovo da podsećaju na leksikon stvarne istorije.
Čvrste činjenice nude nam, na primer, “Knjige kraljeva”: one izveštavaju o periodu od oko 1000. do 587. godine pre Hrista, kada se raspalo nebulozno Solomonovo carstvo, a na njegovom mestu su se formirale dve države - Izrael i Judeja.
Autori do u detalje izveštavaju o iskopavanjima kanala, poreskim dekretima i ratovima u ovim državama-bliznakinjama. Nabrojana su ukupno 42 kralja, uz navođenje njihovih perioda vladavine.
Da li su za to možda korišćene stare hronike i liste vladara? Naučnici su upravo s tim ciljem pretražili mesopotamske arhive klinastog pisma. I zaista: tu se poimenice pojavljuje ukupno pet biblijskih prakraljeva.
Najvažniji dokaz naučnici su otkrili 1993. godine u “Tel Danu”, u jednom naselju na brežuljku u severnom Izraelu. To je zapis u kojem se pominje “kuća Davidova”. Praotac je, dakle, verovatno stvarno postojao - makar i kao “dvanaesti knez minijaturnog grada-države” (Finkelštajn).
U svetlu novih nalaza iz pustinje Negev i Samarije slika mračnog “doba kraljeva” postaje jasnija. Oko 950. godine pre Hrista Egipat je izgubio kontrolu nad svojim vazalima. U vakuumu, koji je na taj način nastao, poglavice hebrejskih plemena su iskoristile priliku da se prošire:
# Prvo se na severu formirala pradržava Izrael. Godine 884. pre Hrista na presto se popeo, kako kažu zapisi, izvesni kralj Omri. Zemlja je imala manje od 100 hiljada stanovnika.
# Judeja, južni sused u oblasti Jerusalima, bila je siromašnija. Usled škrtosti tla tamo je u stalnim naseobinama živelo manje od 10 000 ljudi.
Arheolozi su uz pomoć ašova i minijaturnih bagera obelodanili svu skromnost ovih praćelija hebrejskih država. U Samariji su pronašli nekoliko priznanica za vino, a u Aradu jedva čitljiva pisma od gline. I inače, pastiri i seljaci koji su uzgajali masline gotovo da i nisu posezali za perom.
Uskoro je i s tim bilo gotovo. U 9. i 8. veku na obalama reke Tigris izrastao je kolos od države, koja je neskriveno težila da zavlada svetom: Asirsko carstvo.
Ta je zemlja žudela da pod svoju kontrolu stavi trgovinu karavanima. Tamjan i začini dovodili su trgovce iz Jemena u Gazu. Onaj ko je kontrolisao krajnje odredište, imao je priliku da ostvari veliku dobit.
Godine 732. pre Hrista kralj Tiglatpileser II započeo je napad. Njegova vojska je munjevito prošla sve do Sredozemlja i podjarmila ogromne oblasti zemlje. Pala je patuljasta država Izrael. Kao provincija Samarija priključena je Asirskom carstvu. U početku je jedino siromašna Judeja ostala pošteđena.
Arheolog iz Gisena, Folkmar Fric (Fritz), uspeo je da pokaže koliko brutalno su nastupili osvajači. Taj naučnik vrši iskopavanja u Kinaretu na jezeru Genezaret. Selo od 500 stanovnika sravnjeno je kišom “gvozdenih strela”, kaže on. “Onda su vojnici gvožđima porušili kuće”.
U politiku osvajača spadale su i deportacije. Prinudno je 13 500 Izraelićana moralo da napusti zavičaj. Jedan reljef, otkriven u Ninivi, prikazuje kako Jevreji, pogrbljeni i sa džakovima na leđima, marširaju u nepoznato. Među njima mogu da se vide i ljudi nabijeni na kolac.
Ali i manja bratska država Judeja bila je u opasnosti. Reka ljudi koja je bežala od rata izlila se u Jerusalim. Broj stanovnika narastao je sa 2 000 na oko 15 000 - a bili su bez ikakve zaštite izloženi ćudima do zuba naoružanog suseda.
U takvom osećaju ugroženosti, smatraju umereni kritičari Biblije okupljeni oko Finkelštajna, odigralo se čudo: rađanje vere u jednog boga (“monoteizam”).



Ako je verovati proroku Samuilu, biblijski kralj David je svoju biografiju započeo kao pastir. Bio je plavokos, “lepog stasa” i divno je svirao harfu. Kao mlad junak ubio je praćkom divovskog Filistra Golijata. Posle toga, navodno oko 997. godine pre Hrista, poveo je vojsku na Jerusalim.
Stari zavet posvećuje strane i strane slavljenju ovog čoveka kao božjeg izabranika i pomazanika. Četrdeset godina je osnivač jevrejske nacije sedeo na prestolu pre nego što je izbrisan kao vladar carstva koje se prostiralo od Eufrata do Sredozemlja.
Međutim, gde su tragovi te blistave zemlje? Svako ko se ovih dana nađe u šetnji istočnim delom Jerusalima naići će na područje iskopina, nazvano “Davidov grad”. Na ulazu stoje vojnici sa mašinkama na gotovs. Oni čuvaju to malo ruševina.
“Gledajte!” Hansvulf Bledhorn (Bloedhorn) sa Evangelističkog instituta za istoriju Svete zemlje pokazuje na srušenu kuću. Velika je 16 kvadratnih metara i nije imala ni kuhinju ni prozore. Kuvalo se napolju. Pored se nalazi kamena ploča sa rupom. “To je bio toalet”, objašnjava istraživač.
Da li je to Davidov sjaj i uzvišenost? Prema 1. Knjizi kraljeva, poglavlje 10, u glavnom gradu je bilo “srebra koliko i kamenja”.
O tome nema ni govora. Pod ašovima arheologa Jerusalim iz bronzanog doba smanjio se na veličinu sela. Bilo je to mesto sa manje od 2 000 stanovnika. Berlinski egiptolog Rolf Kraus (Krauss) pominje “provincijsku varošicu”.
Takvi nalazi nisu usamljeni. Savremeni stručnjaci koji se bave proučavanjem Biblije već duže vreme pretresaju Stari zavet. Ono što se posle toga pojavljuje jeste fantastična slika sačinjena od legendi.
Istraživači dolaze sa svih strana. Stručnjaci za polen prelaze preko oblasti u Judeji i Samariji koje se nalaze pod vojnom okupacijom. Orijentalisti dešifruju table ispisane klinastim pismom. A i u starim tekstovima sa Nila štošta ukazuje na pravu istoriju Hebreja.
Naročito je nesigurna i nepouzdana istorijska osnova Biblije. Najnoviji udarac zadao je nedavno Izrael Finkelštajn (Finkelstein), glavni arheolog sa Univerziteta u Tel Avivu. Njegova knjiga “Bez jerihonskih truba” potvrđuje da su neistiniti centralni tekstovi Biblije:
# Nikada nije bilo nikakvog egzodusa judejskih plemena iz Egipta.
# Kanaan nije, kako je to opisano kod Jušue, silom osvojen.
# Pracarstva Davidova i Solomonova su varka. Ovi izraelski kraljevi vladali su samo “beznačajnim delovima rubnih područja” (Finkelštajn).
Bajka i monumentalna kamuflaža - baš tako se u novije vreme prikazuje reč Božja. Tamo gde su istraživači naslućivali istorijske činjenice, otkrili su samo političku propagandu. “Nalazimo se pred prekretnicom”, priznaje Dirk Kinet, koji predaje biblijske jezike na Univerzitetu u Augsburgu.
Naime, i razvoj monoteizma odvijao se potpuno drugačije nego što nas je ubeđivalo Sveto pismo. Tamo se Bog javlja u odori večnosti. On se nalazi izvan vremena - biće koje nikad nije rođeno i koje nikada neće umreti.
Još praotac Avram prinosi (navodno oko 1800. godine pre Hrista) žrtve ovom svemogućem biću. “Bog je jedan”, ispoveda i Mojsije pošto mu se Bog prikazao u vidu plamtećeg žbuna.
Konzervativni stručnjaci za proučavanje Biblije voleli su da narod Izraela proglašavaju izabranim i posebnim narodom. Međutim, arheolozi sada sve stavljaju na svoje mesto: I Bog je počeo gotovo ni od čega.
U početku, Jahve je bio samo prirodno božanstvo, objašnjava augsburški stručnjak Kinet: “On je bio garancija plodnosti, čija je seksualna strana tek naknadno postepeno potiskivana.”
Idoli od gline i metala otkriveni su u Svetoj zemlji, ali i male glinene figure sa jedrim grudima i stražnjicama. Rođenje Boga iz krila mnogoboštva - to je okvir u kojem se kreću najnovija saznanja:
- U Jerusalimu je cvetala prostitucija po hramovima;
- Bog je u početku imao nagu pratilju;
- Još oko 100. godine pre Hrista seljaci iz okoline upražnjavali su paganske rituale.
Pogotovo u Ugaritu, 400 km severno od Jerusalima, “mračna prošlost religije Izraela” dolazi do izražaja, kako kaže francuski arheolog Andre Kako (Caljuot). Pronađeni su ritualni tekstovi i zlatne statue. Jedan nalaz prikazuje čovečuljka sa bradom. To je mudri starac i nebeski otac El - praobličje Boga.
Spoznaja da ja Bog nastao od paganskog idola možda jeste bolna, ali se već dugo naslućivala. Stručnjaci, kao uz pomoć teleskopa, posmatraju onaj oblak u kojem se odigralo rođenje Svevišnjeg. Nauka sve jasnije uviđa metafizičke elemente od kojih je, korak po korak, stvarana njegova moć.
Svojim donekle senzacionalnim otkrićima naučnici na svetlo razuma izvlače onu tvorevinu vere koja još stoji kao neka mračna i tajanstvena tvrđava.
Pobožni egzegeti su još skloni da Hebrejima priznaju poseban istorijski položaj. “S punom svešću o uzvišenoj ideji” jedno semitsko pastirsko pleme “žrtvovalo je sva dobra ovog sveta, istrpelo mučenja i dalo svoje živote”, formulisao je Simon Dubnov u svojoj desetotomnoj “Svetskoj istoriji jevrejskog naroda”.
U tim mistifikacijama je tačno da je Kanaan pustošen ratovima, gotovo kao nijedna druga oblast antičkog sveta. Čas su faraoni posezali za tom zemljom, čas su Vavilonci sprovodili masovne deportacije. Sledili su Persijanci i Grci. Na kraju su došli Rimljani i tu oblast pretvorili u koloniju (v. Hroniku patnji).
Rimski car Vespazijan upotrebio je protiv Jerusalima sprave za rušenje zidina i bacanje kamena da bi ugušio veliki jevrejski ustanak 70. godine pre Hrista. Doveo je 20 000 legionara. Neposlušni seljaci pružili su otpor “kao Vijetkong” (Bledhorn). Povezali su svoje kuće podzemnim tunelima.
Ništa nije pomoglo. U avgustu iste godine utvrđenje na brdu Sion je dovedeno do iscrpljenja. Legionari u pancirnim košuljama srušili su redove protivnika i osvojili brdo na čijem se vrhu uzdizao veliki hram Jahveu. Tu su podmetnuli požare.
Istoričar Josif Flavije, svedok napada, upečatljivo pripoveda o tim zlodelima. On opisuje drvene krstove duž cesta, na kojima su visili razapeti pobunjenici. Pored tih kulisa promicali su pobednici odvlačeći blago iz hramova za Rim, a među tim blagom i sedmokraki svećnjak menoru.
Mnogo poniženja se slilo u Bibliju, očajanje i maštanje o svemoći, nastalo iz besa, nagomilano je u njoj. Potezom pera autori Biblije pretvorili su vavilonsku kulu u ruševinu (u stvarnosti je ta građevina, visoka 90 metara i više zapravo dovršena). Kod proroka Jezekilja Bog napada faraona poput divlje zveri: “Potopiću zemlju, sve do brda, rekom tvoje krvi.”
Ali tek sada, više od 2000 godina posle nastanka svih ovih mitova i religijskih praslika, započinje njihova trezvena prerada. Naučnici se probijaju do korena Starog zaveta - doduše, sekirom.
Sve je jasnije da je reč Božja, “Knjiga nad knjigama”, puna obmana. Grupa falsifikatora, zvanih “deuteronomisti”, prečešljali su stvarnu istoriju; iskrivili su stvarnost, uklonili neugodne činjenice i izmislili, u maniru holivudskih scenarija, istoriju Svete zemlje.
Ni izdaleka nije u potpunosti razjašnjeno kako se u pojedinostima odvijao taj posao. Biblijska cenzura postupala je veoma spretno. Poput inja, njena verzija prošlosti prekrila je istoriju. U principu je radila perfektno, poput Ministarstva istine Džordža Orvela.
Jedino je sigurno mesto zločina: hram u Jerusalimu je mesto gde se na kraju slivaju svi tragovi. Na onom brdu u gradu, na kojem se danas uzdižu Aksa-džamija i Kamena katedrala, nekad se uzdizalo centralno gradsko svetilište. Bradati sveštenici u odorama, o koje su bila okačena užad, zvončići i drago kamenje, kružili su unutar zidova tog zdanja. Mahali su tamjanom i klali žrtvene životinje. U jednom od rituala kvasili su svoje ušne resice ovnovskom krvlju.
Ko bi uzduž prošao hramom, dospeo bi na kraju do najvećeg svetilišta - “debira”. Tu su u polutami stajala dva heruvima, presvučena zlatom: krilati lavovi sa ljudskim likom, koji su čuvali Jahvin presto.
Taj presto je bio prazan.
To je Ništa, velika negacija - kao šifra za beskonačnost duha - kao ono što se smatra pionirskim dostignućem jevrejske teologije. Dok je ceo svet još udarao u tam-tam i klanjao se idolima, Jevreji su zabranili slikanje likova i prodrli u carstvo univerzalnog.
Ali, da li je to uopšte tačno? Hebrejima se poriče čak i prvo delo njihovog duha. O starosti i datumu pojavljivanja Svetog pisma vodi se žestoka rasprava. U ringu su tri strane:
- Tradicionalisti tvrde da su glavni tekstovi Biblije počeli da nastaju oko 1000. godine pre Hrista.
- Umerena struja je pre za 600. godinu pre Hrista.
- Minimalisti smatraju Stari zavet “delom helenizma”. U svojim bitnim delovima napisan je tek posle 330. godine pre Hrista - a, time, i posle smrti grčkih filozofa Sokrata i Platona.
Čovek iz Hajdelberga ide korak dalje. Bernd Jerg Dibner (Diebner) govori brzo, ima retku kosu i već 30 godina predaje teologiju. Posle dugog oklevanja, Evangelistički fakultet je odlučio da tog naučnika promoviše u profesora. Ima 63 godine.
Drvetom obloženi amfiteatar bio je dupke pun kad je netom izabrani profesor započeo svoje pristupno predavanje. Izrael je “mistična veličina”, objavio je profesor. Potom je opisao Toru kao “diplomatski dokument pun kompromisa”, koji je dorađivan i brušen sve do 50. godine posle Hrista.
Za Dibnera, Biblija predstavlja rezultat borbe za prevlast u domenu religijskog vođstva - pravi krimić iz oblasti kulturne politike, koji je započeo visoki sveštenik iz Jerusalima tako što je izmenio istorijske činjenica i “u prošlost projektovao sopstvene snove o velesili”.
Srećom po profesora, vatre inkvizicije odavno su ugašene. Danas ne spaljuju nikoga ko huli na Boga.
Istovremeno se nalaže poštovanje religijskih osećanja: 3,1 milijarde Jevreja, hrišćana i muslimana oslanjaju se na reči Starog zaveta. Biblija je prevedena na 2 300 jezika i dijalekata. U Luterovoj (Luther) verziji sadrži 773 000 reči.

Teško mi je da poverujem da se đavolu tek tako ćefnulo da se okrene protiv Boga. Čak i taj kamen je počeo da pada zbog nekog prethodnog događaja... Da li je to erozija zemljišta ili zemljotres? To pitam. Zar egoizam i prkos mogu da nastanu ni iz čega?

Čak i onaj loš čovek je u stvari loš zato što su mu roditelji bili nemarni, ili je imao teško detinjstvo pa ima i traume. Čovek je ono što se od njega napravi. I čovek je grešan. Kako to da je i đavo kao stvor Božji (koji bi trebao da bude bezgrešan) grešan?

Један од парадокса зла јесте да оно нема основу за своје постојање, оно нема суштину, оно је управо удаљавање од себе, од своје истинске суштине, бекство од добра, од Бога. Зло је дакле без суштине, оно је изопачење Богом дане природе, суштине...
А као у оном поређењу Светог Григорија Ниског, зло се никада не уздиже, већ константно пада наниже...Не може се ,,расти у злу'', већ само падати.

А одговор и јесте у ћефу или ако ти је драже у злоупотреби слободе дароване му (а и нама) од Бога. Као када мало дете пркосно и тврдоглаво каже мами или тати: Нећу !
У овом случају, ђаво је био на врху планине, али је заборавио да је и ту планину и њега самог створио Бог и то са циљем да све постоји у заједници љубави са Творцем, да се и са врха планине може даље узрастати ка Ономе који је једини безграничан и необухватив, он је одбацио вољу Божију за даљим узрастањем, а једном започета побуна га је на крају довела до пада, јер у тренутку побуне и даљим остајањем у њој, его је почео да расте (као када се заинатиш за нешто, па више никакви аргументи, молбе ближњих не помажу...), сујета да буја...пожелео је да он са другима успостави однос какав је Творац имао са светом, да он буде бог, вероватно је мислио да је он ионако на врху планине, па он и јесте изнад свих, а сви други под њим, желео је да одбаци Бога (а антитеизам и јесте одбацивање Бога) и да буде воља његова над целим светом, а не воља Божија...
Издвајање себе од других, самољубље води ка егоцентризму, гордости и паду.

Ima, doći ću do toga 


I ja sam bio jednom malo dete i to "Neću!" sam govorio iz prkosa ali sa ciljem osvete. Zato što su roditelji pre toga bili nepravedni prema meni. Primer iz autobusa od pre neki dan:

-Mama gladan sam
-Strpi se još malo   (odbija da mu da hranu, i u njemu raste nezadovoljstvo koje je i pre toga postojalo u vidu gladi)
*neartikulisano cmizdranje* 


Ako je đavo pre odmetništva bio zadovoljan trenutnim stanjem stvari, onda mu nije ni bilo bitno to ko je i zbog čega stvorio svet... Bitno je da je sve lepo i savršeno... E sad, đavo sigurno nije imao fiziološke potrebe koje bi prouzrokovale nezadovoljstvo... Šta je onda to što je u đavolu pobudilo prkos. Zbog čega je on bio nezadovoljan ako je sve bilo savršeno a moralo je biti savršeno jer je stvoreno od strane Boga.

Библија је истинита,зависи ко је тумачи?!

Nije vazno ko je tumaci, sto je neistina je neistina, a biblija je puna kontradiktornosti i izmisljotina.
Navodim po stoti put kome nije jasno nek potrazi Piso familiju valjda ce tada biti jasno

Библија је изузетно лијепа... збирка јеврејских бајки.

A vidim i deca se pominju-kako su "bezobrazna" i prkosna... Heh...
 
  Ne krivim primitivne i roditelje ispranih mozgova što im deca odrastaju zapostavljena i zanemarivana. Očekujte sve odvratnije generacije koje će ludeti od frustracija pošto je porodica bukvalo preoteta jer oba roditelja moraju da rade pa vam decu indoktrinira država,vaspitačice u obdaništima(čast izuzecima,morate da shvatite da dete treba da je uz majku-to je prirodna stvar a ne sa ko zna kim okolo) i nakaradno školstvo.
Da neko ne shvati pogrešno-ljudi kao ljudi samo prate nametnuta pravila koja održavaju ovu kreaturu od sistema veštački i putem ropstva. Monetarni sistem je parazit kakav ne postoji siguran sam u čitavom kosmosu i ovo što se dešava,ovaj haos u svima nama jeste posledica stresa i straha a ne "dela Sotonina". Daj da budemo realni aman zaman više. Otvorimo oči malo.

Најбитније је ко тумачи Библију!!!
Не може да се тумачи на много начина,као што је сада неки тумаче.
Библија говори истину и само Истину!

Ko je ispravno tumači?