Ево ја.

Црква која је вођена Духом Светим.

Свето писмо је реч Божија коју су написали људи који су били надахнути Духом Божијим, па је онда ваљда и логично да њено исправно тумачење могу дати они који имају дар Духа Светог, истог оног Духа који је и надахнуо вивлијске писце.

Свето писмо је црквена књига и део једног великог Светог предања, па прво је реч Божија преношена усмено, а тек касније је записана. Дакле, од 1 усменог предања, бригом и старањем Цркве настао је Нови завет.
А ко онда има више права да се позива на Свето писмо, ако не баш та иста Црква која је основана од Господа, која је надахнута Духом Светим, која је и преточила предање Господа и апостола у писане речи?

Ово не значи да нема свако право и слободу да коментарише и тумачи ове речи, али аутентично тумачење може увек дати само онај ко је од самог почетка и преносио ове речи, а то је Црква Христова.
Може тумачење и нецрквеног човека да буде исправно, али увек поуздано тумачење ће дати Црква Христова.

Svako ko se potrudi. Meni je ovde toliko ocigledno da ljudi koji pricaju da su Biblija ili Kuran "zbirke bajki" ili jos gore "izmisljotine" nisu ni potrudili da iole ozbiljnije udju u interakciju sa ovim stivom.

 

A to uopšte nije teško... Biblija nosi poruke kao i svaka druga poslovica (tako sam je ja protumačio).
E sad da li ćete i kako ćete te poruke tumačiti, to je na vama. Ali cilj svega je uzdizanje čojstva, održavanje sopstvene duše i konačno - život ispunjen ljubavlju i srećom. 

Исправно почиње да се тумачи када се одстране црквене догме,јер црква ,опростићете,гуши тумачења.

Izgleda ce u skorije vrijeme biti neophodno formiranje filozofskih grupa koje ce da brane crkvu, posto u nju izgleda skoro niko vise ne vjeruje. 

Да ли ме је то неко звао ?   

Шалу на страну, али Господ Исус Христос је одавно рекао:

Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство. (Лука 12,32)

Никада хришћана није било пуно, ма шта многи мислили, увек је то било мало стадо.
Oво јесте и најава да ће бити тешко, али да ако нам у срцу буде узрасло Царство Божије, ако усвојимо вољу Божију и њом живимо, онда нема места страху, јер нико и ништа неће моћи да нас одвоји од љубави Христове.
Само треба усвојити вољу Божију, задобити Духа Светог и живети љубављу, волети Бога и све људе...

А и ове речи Господње су потврда истинитости Светог писма, јер да смо сви ми, који се зовемо хришћанима, заиста истниски верници, а не само номинални, не би било ни ратова, ни гладних, ни свађа...у нашим срединама, а како свега овога има, то стварност најбоље потврђује речи Божије.
Односно, истинитост Светог писма. 

Doduše i Kuran govori da će vremenom biti sve manje pravih vernika. Vreme koje islam opisuje kao zadnje sasvim odgovora današnjem. Da ne off-ujem, ako vas zanima potražite male predznake sudnjeg dana. Da se kratko osvrnem na komentare da je oslobađanje crkvene dogme potrebno za pravilno tumačenje Biblije. Nepravilna tumačenja su posledica krivih shvatanja. Ako nisam pod uticajem crkvene dogme, ne znači da nisam pod uticajem drugih učenja. I ako ne sledim ni jedno konkreto, možda više njih utiče na mene. Dosta se oslanjam i na intuiciju, neke stvari se prosto prepoznaju. Poput onog vojnika, sa druge teme, nekad me obuzme čudan osećaj i vidim smisao u svemu, osetim da neka veza postoji ali ne mogu nikako objasniti ni shvatiti. Ranije sam govorio da se ne slažem sa crkvenim učenjem. To stoji i sada. Ali se ne zavaravam da ispravno gledam na stvari. U mnogo čemu verovatno grešim. Zato kažem da su moji stavovi promenljivi.

Многе ствари не могу да се објасне,можеш да их осетиш и знаш да си на правом путу.

Да ли могу вјеровати Библији?


Увод

Како да знамо да је Библија коју данас посједујемо бар приближно слична оригиналу? Зар нијесу разни људи који су преписивали списе кроз вијекове могли неке ставове уметнути или друге избрисати или уљепшати записе, тако да до данас права порука Библије остане непозната? Ово су нека од питања која се често постављају са циљем да дискредитују темељ на коме почива читава хришћанска вјера.

Три грешке које се требају избјећи:

1) Не прихватај здраво-за-готово надахнуће и непогрјешивост Библијских списа ако желиш да докажеш њихово надахнуће и непогрјешивост. На заступај став да је Библија надахнута или непогрјешива само зато што се то тако тврди. То је циркуларно резоновање.

2) Када разматраш оргиналне списе, заборави на садашњу форму Библије и сматрај их оним што они јесу - групом древних писаних извора.

3) Не почињи са модерним "ауторитетима" да би се затим окренуо документима који треба да покажу да ли су ауторитети у праву или не. Почни са самим документима.


Процедура провјеравања ваљаности документа

К. Сандерс наводи три теста за провјеру поузданости који се употребљавају у општој историографској и литерарној критици:

1. библиографски тест (нпр. упоредити текст оригиналног записа са копијама или рукописима тог истог текста које данас посједујемо)

2. унутрашњи доказ (шта тај спис тврди за себе)

3. спољашњи доказ (како се садржај датог текста слаже или потсјећа на чињенице, датуме, личности о којима говоре други списи из истог времена)

Можда је овдје значајно поменути да је Сандерс професор војне историје, а не теолог. Он је користио ова три теста у свом проучавању историје војних дешавања.
Размотрићемо библиографски или текстуални доказ за поузданост Библије:

•   Стари завјет

 Кључно питање које се поставља у овом проучавању и Старог и Новог завјета је:" Да ли можемо да реконструишемо списе довољно добро из најстаријих писаних докумената, иако не посједујемо оригинални рукопис или одломке Библије, тако да добијемо истиниту, неискривљену слику о људима који су постојали, мјестима и догађајима?

•   Писар

У древно доба, бити писар је било професионално занимање. Нијесу постојале стампарије па су људи обучавани да преписују документа. Тај задатак је обично повјераван неком побожном Јеврејину. Писари су вјеровали да се сусрећу са самом Божијом Ријечју и због тога су били изузетно опрезни у преписивању. И нијесу олако записивали ствари. Најранија комплетна копија хебрејског Старог завјета датира из 900те године.

•   Мазоретски текст

Почетком десетог вијека (916. године), постојала је група Јевреја који су се називали Мазорети. Ови Јевреји су били јако прецизни у преписивању. Текст који су имали био је исписан великим словима без знакова интерпункције и без подјеле по параграфима. Мазорети би на примјер преписивали Књигу пророка Исаије и када би завршили преписивање избројали би слова. Потом би пронашли које је слово у средини књиге, и ако се не би поклопило, правили би нову копију. Све копије хебрејског текста из овог периода које данас постоје показују изненађујућу подударност. Поређења Мазоретског текста са ранијим латинским и грчким верзијама такође су доказала да је преписивање рађено врло пажљиво са јако малим одступањима у току раздобља од 100. године прије Христа до 900. године. Међутим, данас посједујемо јако мало старих докумената писаних на хебрејском који би се могли упоредити са мазоретским текстом из десетог вијека.

•   Свици Мртвог мора

1947. године један млади сточар Бедуин пронасао је јако чудане глинене судове у пећинама на обали Мртвог мора. У судовима су били кожни свици. Открице ових свитака из Мртвог мора из Кумран је поздрављено као изузетно археолошко откриће двадесетог вијека. Свици су открили да се у тој долини од 150.године прије Христа до 70. године ширила заједница монарха који су се бавили пољопривредом. Вјерује се да су, кад су видјели да Римљани нападају земљу, они ставили своје драгоцјене и дуго чуване кожне свитке у судове а затим их сакрили у пећинама у литицама сјеверо-западно од Мртвог мора.
 Ти свици садрже комплетну копију Књиге пророка Исаије, дјелове копије књиге пророка Исаије који садрже велики дио књиге (Исаија 38:6) и сегменте готово свих књига Старог завјета. Највећи дио сегмената односи се на садржај књиге пророка Исаије и на Петокњижје (Постање, Излазак, Левитски закони, Бројеви и Поновљени закони). Ту су такође нађене и Прва и Друга књига Самуилова, додуше као поцијепана копија,као и читава два поглавља Књиге пророка Авакума. Поред тога, ту је пронађено и велики број небиблијских свитака који се односе на оснивање те заједнице.
Ови документи потичу из око 100. године прије Христа. значај овог открића, а посебно копије књиге пророка Исаије, препознао је Меррилл Ф. Унгер када је рекао: "Ова комлетна копија књиге пророка Исаије је са разлогом изазвала одушевљење, јер је то први велики Библијски рукопис тако велике старости који ће бити обновљен. Посебно одушевљава чињеница да је овај рукопис старији хиљаду година од најстаријег хебрејског текста који је сачуван у мазоретској традицији.
 Највећи значај ових Кумран докумената је у томе што су пружила могућност да се са њима пореде Мазоретски хебрејки текстови и да се на основу тога утврди њихова ваљаност. На основу тог проучавања, ако би се нашле, у текстовима који се могу поредити, мале или никакве разлике, могло би се претпоставити да су Мазоретски писари били исто тако вјерни у преписивању и осталих Библијских текстова који се у овом истраживању нијесу могли поредити са Qумран документима.
Шта се закључило? Поређење Кумран рукописа Књиге пророка Исаијеса Мазоретским текстом показла је се изузетнон поклапају: "Поређење Књиге пророка Исаије главе 53 показало је одступање у само 17 слова од Мазоретског текста. Од тога 10 слова представљају само разлицито записивање једне исте ријечи, тако да не мијењају значење ријечи. Четири слова представљају јако мале разлике које имају више стилистички него садржински значај, као што је на примјер присуство везника. Преостала 3 слова по којима се рукописи разликују су слова за означавање хебрејске ријечи "свјетлост". Ова ријеч је придодата тексту након "они ће видјети" у једанаестом стиху. Од 166 ријечи које су садржане у овом поглављу само се ова једна ријеч може довести у питање а ни она уопште не мијења значење одјељка. Научници су објаснили да је ово било типично за читав рукопис књиге пророка Исаије.

•   Септуагинта

 Грчки превод Старог завјета који се назива Септуагинта, такође доказује прецизност преписивача од којих имамо Мазоретски текст. Септуагинта се често означава као LXX јер ју је наводно урадило седамдесет хебрејских научника у Александрији око 200. године прије Христа. Испоставило се да је LXX готово буквалан превод са хебрејског и рукописи са којима данас располажемо су у ствари јако добре копије оригиналног превода.
У својој књизи "Да ли се Библији може вјеровати" Лаид Харрис је закључио: "Сада можемо бити сасвим сигурни да су они који су преписивали Стари завјет то радили веома пажљиво и прецизно, чак и далеке 225. године прије Христа ... заиста, била би исхитрена свака сумња и пориоцање тога да данас посједујемо Стари завјет који је јако сличан ономе који је имао Јездра када је проповиједао Божију ријеч онима који су се вратили из Вавилонског ропства."

•   Нови завјет

1. Доказ грчког рукописа:

Данас постоји очувано преко 4,000 различитих древних грчких рукописа, писаних на различитим материјалима, који садрже читав Нови завјет или његове дјелове.

2. Папируси и пергаменти:

У раном раздобљу хришћанства за писање се највише користио папирус. Јако издржљиви тршчани штапови из долине Нила су лијепљени један за други, слично шперплочи, а затим су остављани да се осуше на сунцу. У двадесетом вијеку су откривени остаци многих докумената (како библијских тако и небиблијских) који су писани на папирусу, и то нарочито у земљама сјеверне Африке и Средњег Истока

3. Други материјал који се користио био је пергамент. Прављен је од овчије или козје коже и био је у широкој употреби до краја средњег вијека када је замијењен папиром. То је био јако риједак и скуп материјал и стога је кориштен скоро искључиво за писање важних докумената.

Примјери:

4.   Кодекс Ватиканус и Кодекс Синиатикус
Ово су двије изванредне копије читавог Новог завјета које су писане на пергаменту а које потичу из четвртог вијека ( 325-450. год.)

5.   Старији папируси
Још старији од Ватиканус-а и Санатикус-а су фрагменти и копије на папирусу дјелова Новог завјета. Посебно драгоцјени су Честер Битти папирус (П45,П46,П47) И Бодмер папирус II, XIV, XV (П46, П75).
Само из ових пет рукописа можемо саставити читава Јеванђеља по Луки и Јовану, Посланицу Римљанима, Прву и Другу посланицу Коринћанима, посланице Галатима, Ефесцима, Филипљанима Јеврејима и дјелове Јеванђеља по Матеју и Марку, Дјела апостолска и Откровење. При том само недостају пасторалне посланице (Посланица Титу и Прва и Друга посланица Тимотеју) и од општих посланица: Посланица апостола Јакова, Прва и Друга посланица апостола Петра, као и Прва, Друга и Трећа посланица апостола Јована.

6.   Најстарији одломци
Можда најстарији очувани дио Писма је дио кодекса на папирусу који садржи Јеванђеље по Јовану 18:31-33 и 37. Назива се Рајландсов папирус (П52) и датира из 130. године а пронађен је у Египту. Рyландсов папирус је приморао критичаре да у првом вијеку врате четврто јеванђеље и да се одрекну тврдње да њега није могао написати апостол Јован.
На овај начин доказујући на основу рукописа могу се повезати постојећи дјелови папируса и пергамената и копије Новог завјета све до готово првог вијека.

Верзије (преводи)

Поред постојећих грчких рукописа, постоји још преко 1000 копија и дјелова Новог Завјета на сиријском, коптском, арменијском, готском и етиоском језику као и око 8000 копија на латинском, при чему неке датирају из периода Јеромовог оргиналног превода из 384-400. године.

•   Црквени оци
Још старији доказ новозавјетног текста се налази у хиљадама цитата пронађених у дјелима црквених отаца (то су били свештеници у раном раздобљу хришћанства, у периоду од 100-450. године), који су били сљедбеници апостола и који су водили цркву, почевши са Климентом из Рима.
Такође је закључено да би се читав Нови завјет, уколико би сви Новозавјетни рукописи и горе поменуте верзије одједном нестали, могао обновити на основу навода црквених отаца, са изузетком неких петнаест до двадесет стихова.

•   Поређење
Доказ о раном постојању новог завјета је сасвим јасан. Богатство докумената за Нови завјет постаје још значајније уколико га поредимо са осталим старим документима које смо прихватили без пуно запиткивања.

Аутор & Дјело   Животни вијек аутора    Када се десио догађај?   Када је записан?*   Најранији постојећи рукопис**   Интервал између: догађаја и записа   Интервал између: Догађаја и цјеловитог рукописа

Матеј,
Јеванђеље   око 0-70?   4 прије Христа - 30   50 - 65/75   око 200   <50 година   <200 година

Марко,
Јеванђеље   око 15-90?   27 - 30   65/70   око 225   <50 година   <200 година

Лука,
Јеванђеље   око 10-80?   5 прије Христа - 30   60/75   око 200   <50 година   <200 година

Јован,
Јеванђеље   око 10-100   27-30   90-110   око 130   <80 година   <100 година

Павле,
Посланице   око 0-65   30   50-65   око 200    20-30 година   <200 година

Јосифус,
Рат   око 37-100   200 прије Христа - 70   око 80   око 950   10-300 година   900-1200 година

Јосифус,
Антиквитети   око 37-100   200 прије Христа - 65   око 95   око 1050   30-300 година   1000-1300 година

Тацитус,
Љетопис   око 56-120   14-68   100-120   око 850   30-100 година   800-850 година

Сеутониус,
Биографије   око 69-130   50 прије Христа - 95   око 120   око 850   25-170 година   750-900 година

Плини,
Посланице   око 60-115   97-112   110-112   око 850   0-3 година   725-750 година

Плутарх,
Биографије   око 50-120   500 прије Христа - 70   око 100   око 950   30-600 година   850-1500 година

Херодот,
Историја   око 485-425 прије Христа   546-478 прије Христа   430-425 прије Христа   око 900   50-125 година   1400-1450 година

Тицијес,
Историја   око 460-400 прије Христа   431-411 прије Христа   410-400 прије Христа   око 900   0-30 година   1300-1350 година

Xенофон,
Ратни поход   око 430-355 прије Христа   401-399 прије Христа   385-375 прије Христа    око 1350   15-25 година   1750 година

Полyбиус,
Историја   око 200-120 прије Христа   220-168 прије Христа   око 150 прије Христа   око 950   20-70 година   1100-1150 година


*Гдје постоји коса црта, први датум је прецизнији док је дуги слободнији

**Рукописи Новог завјета су у дјеловима: Најранији цјеловит рукопис датира из 350.године, временска разлика између догађаја и комплетног рукописа је око 325 година.


Закључак

У својој књизи Библија и археологија, Сер Фредерик Г. Кенјон, бивши управник и директор библиотеке Британског музеја, је рекао: "Интервал, дакле, између датума кад је написан оргинал и најранијег доказа који данас постоји је незнатан и свака основа за сумњу у чињеницу да данас имамо Писмо онако како је у почетку написано је у потпуности срушена. Може се сматрати да је коначно утврђена и аутентичност и општи интегритет новозавјетних књига.
Ако би били скептични око 27 докумената из Новог завјета и ако би рекли да су непоуздани, то би било исто као избрисати све старе документе, јер нема ни једног документа из старог времена који је биографски доказан као ови документи Новог завјета.
Б.Ф. Весткот и Ф.Ј.А. Хорт, који су саставили Нови завјет на грчком језику, такође су прокоментарисали: "Ако се игноришу релативно мале зачкољице као што су промјена редослиједа ријечи, додавање или изузимање чланова испред неких ријечи и сл., текстови који би још увијек могли бити под знаком питања (по нашем мишљењу) не чине више од хиљадитог дијела читавог Новог завјета" Другим ријечима, мале промјене и варијације у рукописима на мијењају главну доктрину: ни најмање не утичу на хришћанство. Порука је иста са или без варијација. Ми имамо Божију Ријеч.


Извор: преузето са сајта  hriscanstvo.com