Eh, electro, electro, to o cemu pricas, otvorena je tema:
http://forum.burek.com/index.php/topic,394698.0.html
da bi se te stvari prezenovale. Ali samo shvatanje i razumevanje ... nesto tesko ide.

Evo interesantne igrice na ovu temu.

http://rapidshare.com/files/30609000/Bible_Fight.rar.html

        Свештеник Џејмс Бернштајн*

   
        * (Свештеник Џејмс Бернштајн рођен је 6. маја 1946. у породици јеврејских традиционалиста. Растао је у Њујорку и 1960. био победник светског омладинског првенства у шаху. У шеснаестој години, читајући Нови Завет, постао је протестант. Од 1967. до 1970. живео је у Јерусалиму. Године 1970. завршио је Квинс колеџ у Њујорку. Преселио се у Приобаље Сан Франциска, где је Мојшеу Розену помогао да оснује покрет "Јевреји за Исуса" и постао је активан у "Исусовом покрету" седамдесетих. Године 1981. постао је православни Хришћанин. Вративши се у Њујорк са својом супругом Бони (имају четворо деце), похађао је Институт Светог Владимира и докторирао теологију. 10. јула 1988. рукоположен је за свештеника Антиохијске патријаршије. Служи у храму Светог Петра и Павла поред Сиетла, Вашингтон.)


         
Шта је било прво: Црква или Нови завет  



        У мојим раним хришћанским годинама, већи део мог религиозног образовања стицао сам сопственим читањем Библије. Кад сам дошао у колеџ, џепно издање Светог Писма било је мој стални пратилац. Учио сам омиљене делове Светог Писма напамет, и самом их себи наводио кад сам био у искушењима или другима кад сам желео да их приведем Христу.
        Библија је за мене постала  као што је до дана данашњега  најважнија књига икад објављена. Из свег срца свога са Апостолом Павлом могу да кажем: "Све је Писмо богонадахнуто, и корисно за учење, за карање, за исправљање, за васпитавање у праведности" (2. Тим. 3,16).
        То су добре вести!
        Лоше вести су у томе што сам ја увек за себе одређивао шта Писмо каже. На пример, био сам толико одушевљен знајући да је Исус мој блиски и лични пријатељ да сам мислио да је моја свесност о Његовом присуству све што ми треба. Зато бих подвлачио стихове о Исусу својим жутим фломастером, али сам пролазио поред одељака о Богу Оцу, или о Цркви, или о крштењу.
        Библију сам видео као небески приручник са упутствима. Нисам мислио да ми је потребна Црква, осим као добро место за склапање пријатељстава или за то да се о Библији научи више, да би се било још бољи "уради сам" Хришћанин. Почео сам да мислим да ћу сав свој живот, као и Цркву, саградити помоћу Књиге. Хоћу да кажем да сам Sola Scriptura ("Само Писмо"!) најозбиљније схватао! Историја спасења мије била јасна:
        Бог је послао Сина Свога, скупа са њим и Духа Светога, тада је дошао Нови Завет да нам објасни спасење, и на крају се развила Црква.
        Близу, можда, али не и довољно близу истине.
        Да похитам да кажем да је Свето Писмо све то што је Бог хтео да оно буде. Није проблем у Библији. Проблем је у начину на који је ја индивидуализујем, субјективизујем на своја лична тумачења  од којих нека нису нарочито лоша, а друга нису нарочито добра.

        Борба за разумевање

        Није дуго прошло од мог обраћења у Хришћанство кад сам схватио да сам се уплео у збрку религијског секташтва, у којој се Хришћани деле час по једом, час по другом питању. Изгледало је, на пример, да о Другом Христовом Доласку има онолико мишљења колико људи учествује у дискусији. Стога смо се сви позивали на Писмо. "Ја верујем у Библију. Ако тога нема у Библији, не верујем у то", био је мој ратни поклич. Оно што нисам схватао јесте да и сви други говоре исто што и ја! Није била Библија, него лично тумачење сваког од нас, оно што је постало наш највиши ауторитет. У доба које снажно наглашава независност мишљења и самопоуздање постајао сам свој сопствени папа!
        Руководствено начело које сам користио у тумачењу Светога Писма изгледало је веома једноставно: када је очито значење Писма здраворазумско, немој тражити никакво друго значење. Веровао сам да они који су истински доследни и часни у слеђењу овог начела морају доћи до хришћанског јединства. На моје изненађење, овај "здраворазумски" приступ није водио до повећања хришћанске јасноће и јединства, него пре до духовног "рата свију против свих". Они који су најснажније наглашавали да се ослањају "само на Библију" били су склони да постану најизвештаченији, најсклонији поделама, најсвађалачкији међу Хришћанима  можда ненамерно. Заиста, изгледало ми је да што се неко више држи Библије као јединог извора духовног ауторитета, то он све више постаје извештачен и склон секташењу. Уобичавали смо да се жестоко свађамо чаки око стихова о љубави!
        У оквиру мог кружока у Библију верујућих другара, био сам сведок миниексплозије секти и шизматичких покрета, од којих је сваки тврдио да је "веран једино Библији" и сваки био у огорченом сукобу са свима осталим. Озбиљни сукоби су настајали око било чега што се може замислити: харизматских дарова, тумачења пророчанстава, исправног начина богослужења, причешћивања, управљања црквом, учеништва, црквене дисциплине, морала, одговорности, евангелизма, друштвеног деловања, односа између вере и дела, улоге жене, екуменизма. Листа је бескрајна. У ствари, било које питање је могло  и увек је  доводило Хришћане до подела. Плод секташког духа је био настанак буквално на хиљаде независних цркава и деноминација.
        Кад сам и сам постао у највишој мери секташког духа, мој радикализам се појачао, и почео сам да верујем да су све цркве небиблијске: постати члан било које цркве значило би издати Веру. За мене, "црква" је значило: "Библија, Бог и ја".
        Непријатељство према црквама добро се слагало са мојим јеврејским пореклом. По природи сам био неповерљив према црквама јер сам осећао да су издале Христово учење учествујући или пасивно превиђајући прогон Јевреја током историје. Али што сам секташки је био настројен  до те мере да сам постао неподношљив и антисоцијалан, све сам више схватао да нешто дубоко није у реду са мојим прилазом Хришћанству. Мој духовни живот није функционисао.
        Очито, моје лично држање вере у Библију и оно што она учи ме је одводило од љубави и заједнице са мојим ближњим Хришћанима, и самим тим  одводило ме је од Христа. Како пише Свети Јован Јеванђелист: "Који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видио?" (1. Јов. 4, 20). Подела и непријатељевање нису били оно што ме је привело Христу. Знао сам да одговор није у негацији Вере или одбацивању Писма. Нешто мора да се мења. Можда се ја морам променити.
        Окренуо сам се изучавању историје Цркве и Новог Завета, надајући се да ће то бар мало обасјати начин на који би требало да приступим Цркви и Библији. Резултати уопште нису били онакви какве сам очекивао.

        Апостолска Библија

        Моје почетно настројење је било да што год је било довољно добро за Апостоле довољно је добро и за мене лично. Тада сам се први пут изненадио. Као што сам малопре поменуо, знао сам да је Апостол Павле Свето Писмо сматрао Богом надахнутим (2. Тим. 3, 16). Али ја сам увек сматрао да "Писмо" о коме он ту говори подразумева целу Библију  и Стари и Нови Завет. У стварности, није било "Новог Завета" кад је он то изјавио. Чак је и Стари Завет још увек био у процесу обликовања, јер се Јевреји још нису определили за коначан списак или канон старозаветних књига све до успона Хришћанства.
        Како сам даље учио, открио сам да су рани Хришћани употребљавали грчки превод Старог Завета звани Септуагинта. Овај превод, који је започет у Александрији египатској три века пре Христа, садржао је проширени канон који је у себе укључио известан број такозваних "девтероканонских " књига. Мада је било неких расправа на почетку око ових књига, Хришћани су их на крају крајева укључили у старозаветни канон.
        Реагујући на успон Хришћанства, Јевреји су сузили свој канон и на крају из њега искључили девтероканонске књиге  мада су их и даље сматрали светима. Савремени јеврејски канон није био строго фиксиран све до трећег века после Христа. Занимљиво је да ту познију верзију јеврејског канона Старог Завета већина савремених протестаната усваја уместо канона раног Хришћанства.
        Кад су Апостоли живели и поучавали, није било Новог Завета и Стари Завет још није био довршен. Концепт "Писма" био је много слабије дефинисан него што сам ја замишљао.
         

        Ранохришћански списи
         

        Друго велико изненађење настало је кад сам схватио да се први комплетан списак новозаветних књига какве имамо данас појавио преко триста година после смрти и васкрсења Христовог. (Први комплетан списак дао је Свети Атанасије Велики у Васкршњој посланици 367. године после Христа.) Замислите! Да је писање Новог Завета почело у исто време кад је настао устав САД, не бисмо видели коначан производ до 2076!
        Четири Еванђеља су написана од тридесет до шездесет година после Христове смрти и васкрсења. У међувремену, Црква се ослањала на усмено предање  сведочанства очевидаца као и на разасута предеванђелска документа (каква се наводе у 1. Тимотеју 3,16 и 2. Тимотеју 2,1113) и писано предање. Већина цркава је имала само део онога што ће постати Нови Завет.
        Кад су сведоци Христовог живота и учења почели да умиру, Апостоли су писали, вођени Духом Светим, да би сачували и учврстили расуто писано и усмено предање. Зато што су Апостоли очекивали да ће се Христос ускоро вратити, изгледа да нису имали на уму да ће се ови еванђелски извештаји и апостолска писма својевремено бити сабрана у нову Библију.
        У току прва четири столећа после Христа било је суштинског неслагања око тога које књиге треба укључити у канон Писма. Прва особа за коју је забележено да је хтела да установи новозаветни канон био је јеретик из другог века, Маркион. Он је желео да Црква одбаци своје јеврејско наслеђе, и стога је сасвим одбацио Стари Завет. Маркионов канон је укључивао само једно еванђеље, које је он сам издао, и десет Павлових посланица. Тужно је али истинито, да је први покушај Новог Завета био јеретички.
        Многи научници сматрају да је рана Црква решила да створи свој јасно одређен канон делимично због реакције на искривљени Маркионов канон. Разарање Јерусалима 70 године после Христа, нестанак јеврејске хришћанске заједнице у том граду, и претња да ће се изгубити континуитет усменог предања су можда такође допринели осећању преке потребе да Црква стандардизује списак књига на које се Хришћани могу позивати.
        У току периода еволуције канона, као што је већ поменуто, већини цркава је био доступан само мањи број апостолских списа, а можда неке од њих нису имале ниједан. Књиге Библије су морале са напором ручно да се преписују, што је захтевало много времена и труда. Такође, пошто је већина била неписмена, могли су да их читају само припадници привилеговане мањине. Упознатост већине Хришћана са Писмом сводила се на оно што се читало у црквама  Закон и Пророке, Псалме, нека од апостолских сећања. Прогон Хришћана од стране Римске империје и постојање многих докумената неапостолског порекла додатно су компликовали ствар.
        То је било моје треће изненађење. На неки начин ја сам наивно замишљао да су свака кућа и свака парохија имали цео Стари и Нови Завет од самог настанка Цркве! За мене је било тешко да замислим да је Црква опстајала и напредовала без комплетног Новог Завета. То је можда био мој први кључ за одгонетање чињенице да је свеукупност живота Цркве нешто много више од само писане Речи.
         

        Еванђеље по коме?
         

        Следеће што ме је изненадило било је откриће да је много "еванђеља" поред оних из новозаветног канона кружило у првом и другом столећу. То су била Еванђеље по Јеврејима, Еванђеље по Египћанима, Еванђеље по Петру, да поменемо само нека од њих.
        Сам Нови Завет говори о постојању таквих списа. Еванђеље по Луки почиње следећим речима: "Будући да су многи покушали изложити казивање о догађајима који су се догодили међу нама,... намислих и ја ...по реду писати теби" (Лука 1, 1, 3). Када је Лука писао, Матејино и Марково Еванђеље су била једина два написана канонска еванђеља.
        Временом су сва, осим четири Еванђеља, била искључена из новозаветног канона. У раним данима Хришћанства чак је постојао спор око тога која четири Еванђеља треба користити. Већина малоазијских хришћана је радије користила Еванђеље по Јовану од Еванђеља по Матеју, Марку и Луки. Ослањајући се на опис Страдања који се налази у Еванђељу Јовановом, већина малоазијских Хришћана је славила Васкрс на други начин од оних у Риму. Римски хришћани су имали известан отпор према Еванђељу по Јовану и уместо њега користили су остала Еванђеља. Западна Црква је извесно време оклевала да се служи Еванђељем по Јовану зато што су га гностичарски јеретици користили скупа са својим "тајним" еванђељима.
        Следећа полемика је искрсла око тога да ли треба да постоје одвојена Еванђеља или јединствено компоновани еванђелски извјештај. У другом веку, Татијан, ученик Светог Јустина Мученика, објавио је јединствено "компоновано", "хармонизовано" Еванђеље под називом "Дијатесарон". Сиријска Црква је ово компоновано еванђеље користила у другом, трећем и четвртом веку; она није примила сва четири Еванђеља све до петог века. Такође, извесно време превиђали су Јованове Посланице, Другу Петрову, као и Књигу Откривења.
        Да би се ствар још више искомпликовала, Црква Египта, као што се види у канону из другог века који је сачинио Климент Александријски, укључивала је "еванђеља" по Јеврејима, Египћанима и по Матији. Уз то, сматрали су да су апостолског порекла Прва посланица Климента Римског, Посланица Варнавина, Проповед Петрова, Дидахи, Протоеванђеље Јаковљево, Дела Јованова, Дела Павлова, и Јермин Пастир (за који су сматрали да је нарочито надахнут). Иринеј (други век), умучени епископ Лиона у Галији, укључио је Откривење Петрово у свој канон.
         

        Друге књиге које су изазивале противречје
         

        Моја омиљена новозаветна књига, Посланица Јеврејима, у многим пописима Западне Цркве другог, трећег и четвртог века је јасно била искључена. Пре свега захваљујући утицају Блаженог Августина на неке северноафричке саборе, посланица Јеврејима је коначно прихваћена на Западу крајем четвртог века.
        На другој страни, Књига Откривења, позната такође као Апокалипса, написана Апостолом Јованом, неколико столећа није била примана од Источне Цркве. Ме|)у источним ауторитетима који су одбацивали ову књигу били су Дионисије Александријски (III век), Јевсевије (III век), Кирило Јерусалимски (IV век), Лаодикијски сабор (IV век), Јован Златоусти (IV век), Теодор Мопсуетијски (IV век) и Теодорит (V век). Да додамо да сиријски и јерменски изворници Новог Завета испуштају ову књигу. Многи грчки рукописи Новог Завета написани пре петог века не садрже Апокалипсу, и она се у Источној Цркви литургијски не користи ни данас. Свети Атанасије је подржао укључивање Апокалипсе, и пре свега захваљујући његовом утицају Црква од Истока ју је на крају крајева укључила у Нови Завет. Изгледа да је рана Црква направила унутрашњи договор у вези са Откривањем и Посланицом Јеврејима. Исток је из канона искључивао Апокалипсу, а Запад  посланицу Јеврејима. Једноставно, свака од страна се сложила да прихвати спорну књигу од оног другог.
        Занимљиво је да је у XVI веку отац протестантске реформације, Мартин Лутер, сматрао да књиге Новог Завета треба да буду "степеноване" и да су неке "надахнутије" од осталих (то јест, да постоји канон у оквиру канона). Лутер је дао секундарни значај Посланици Јеврејима, Јаковљевој и Јудиној, као и Апокалипси, смештајући их на крај свог превода Новог Завета. Замислите  човек који нам је дао Sola scriptura а на себе је преузео одговорност "редиговања" писане Речи Божје.
         

        Нови Завет сазрева
         

        Био сам нарочито заинтересован за тражење најстаријег легитимног пописа новозаветних књига. Неки верују да је то Мураторијев кодекс, са краја другог века. Он искључује Посланицу Јеврејима, Јаковљеву, као и две Петрове, али укључује Откривење Петрово и Премудрости Соломонове. Појам "Нови Завет" се не користи све до 200. године 170 године после Христове смрти и васкрсења  када га први пут употребљава Тертулијан.
        Ориген, који је живео у трећем веку, сматра се првим систематичним теологом (мада је често систематски грешио). Он је доводио у питање аутентичност Друге Петрове и Друге Јованове посланице. Такође нам саопштава да је, на својим дугим путовањима, срео цркве које одбацују II Тимотеју због тога што посланица говори о "тајном" спису  Књизи Јанија и Јамврија, насталој на основу усменог јеврејског предања (2. Тим. 3, . Књига Јудина је сумњичена због тога што садржи цитат из апокрифног "Вазнесења Мојсејевог", такође насталог на основу усменог јеврејског предања (Јудина 9).
        Крећући се ка IV веку, открих да Јевсевије, "отац црквене историје", као спорне књиге помиње посланице Јаковљеву, Јудину, Другу Петрову, Другу Јованову. Откривење Јованово сасвим одбацује.
        Codex Sinaiticus, најстарији новозаветни рукопис који имамо а да укључује све новозаветне књиге, откривен је у православном манастиру Свете Катарине на Синају. Датира се у четврти век и садржи све књиге које поседује савремени Нови Завет, али и Посланице Варнавине и Јермин "Пастир".
        У IV веку, Цар Константин је био незадовољан сукобом Хришћана и аријеваца око Божанства Христовог. Пошто Нови Завет још увек није био коначно уобличен, извршио је притисак да се најзад одреди канон Новог Завета и да се коначно закључи, да би помогао у решавању насталог сукоба и донео религијско јединство својој подељеној Империји. Па ипак, Codex Alexandrinus укључује 1. и 2. посланицу Климентову чак у петом веку, показујући да спорови око канона нису били свугде коначно решени ни тада.
         

        Ко је одлучио?
         

        Током времена, Црква је установила који су списи заиста апостолски, а који нису. Била је те дуга борба, која је трајала неколико столећа. У току утврђивања, Црква се неколико пута састајала на саборе. Ови црквени сабори су се суочили са многим питањима, између којих је било и питање канона Писма.
        Важно је уочити даје разлог ових саборовања био утврђивање и потврђивање онога што је у Цркви као целини већ било начелно прихваћено. Црква је канон утврдила установивши шта је очевидна истина и пракса цркава Божјих. Сабори су настојали да објаве оно што је саборно умовање Цркве и да одразе несукобљеност вере, праксе и предања која већ постоји у помесним црквама.
        Сабори нам дају нарочите записе преко којих Црква јасно и једногласно саопштава шта чини Писмо. Међу многим саборима који се састадоше у току прва четири века, два су нарочито значајна у овом контексту:
        1. Лаодикијски сабор који се састао у Малој Азији око 363. године. То је први сабор који је јасно побројао књиге садашњег Старог и Новог Завета, изузимајући Откривење Јованово. Лаодикијски сабор је установио да само побројане књиге треба и могу да се читају у храму. Његове одлуке су широко прихваћене на Истоку.
        2. Трећи картагински сабор у северној Африци састао се око 397. године. Овај Сабор, на коме је био Блажени Августин, дао је целовит списак канонских књига и Старог и Новог Завета. Двадесет седам књига садашњег Новог Завета прихваћене су као канонске. Сабор је такође усвојио да ове књиге треба читати у цркви као Божанско Писмо, а да се друге искључују. Сабор је широко прихваћен на Западу.
         

        Балон је пукао
         

        Што сам дубље изучавао историју Новог Завета, све сам више увиђао како се моје негдашње погрешне концепције распадају једна по једна. Сада сам коначно разумео оно што је било очигледно: да се Нови Завет састоји од двадесет седам докумената који, мада су засигурно Богом надахнути  ништа ме не може пореметити у овом уверењу!  јесу били написани и сабрани од стране људских бића. Такође је постало јасно да ово нису обавили појединци који су радили изоловано  него је то био саборни напор свих Хришћана свуда  Тела Христовог, Цркве Божије. Ово поимање ме принудило да се суочим са још две чињенице које су ме претходне предрасуде наводиле да избегнем: 1. ваљаност и неопходност људског учешћа у писању Писма; и 2. ауторитет Цркве.
         

        Божанско и човечанско
         

        Као и многи евангелисти, дубоко навикнут да верујем у надахнутост Писма, ја сам разумео да је Нови Завет само Божја, али не и људска реч. Мислио сам да је Бог непосредно рекао Апостолима шта да напишу, слично као што секретари хватају белешке онога што им се диктира, без икаквог додавања са своје стране.
        Коначно, моје разумевање надахнутости Писма је прочишћено учењем Цркве о Личности Христа. Ваплоћена Реч Божја, Господ наш Исус Христос, није само Бог, него је и човек. Христос је једина Личност са две природе  божанском и људском. Потцењивање Христове човечанске природе води у јерес. Древна Црква је учила да је Ваплоћени Логос у потпуности човек  заиста, човек онолико колико се то може бити  и ипак без икаквог греха. По Свом човечанству, Логос Ваплоћени је рођен, растао и достигао зрело доба.
        Схватио сам да је овај поглед на Ваплоћену Реч Божју, на Логоса, Исуса Христа, који је имало рано Хришћанство паралелан са ранохришћанским погледом на писану реч Божју, на Библију. Писана Реч Божја на одржава само божанску мисао, него и људски допринос, такође. Реч Божја нам преноси истину као оно што су људи писали, доносећи нам мисли, личности, па чак и ограничења и слабости писаца  дакако, Богом надахнутих људи. То значи да људски елеменат у Библији није преплављен толико да би се изгубио у океану Божанства.
        Постало ми је јасније да, као што је Христос рођен, растао и достигао зрелост, то је био исти случај и са писаном Речју Божјом, са Библијом. Она није пала са неба, него је имала људско порекло, исто као и божанско. Апостоли нису писали Писмо као роботи или зомбији, него су слободно сарађивали са вољом Божјом преко надахнућа Духом Светим.
         

        Питање ауторитета
         

        Друго питање са којим сам морао да се рвем, а које ми је било још теже, је питање црквеног ауторитета. Из мог проучавања било ми је јасно да је Црква, заиста, одредила које књиге сачињавају Писмо; али сам још увек силно рвао са мишљу да је Црква "предала" свој ауторитет.
        Коначно, то се свело на једно питање. Већ сам свим срцем својим веровао да је Бог са влашћу говорио преко Своје писане речи. Писана реч Божја је конкретна и опипљива. Могу да додирнем Библију и да је читам. Али из неког чудног разлога, оклевао сам да верујем исте ствари у вези са Телом Христовим, Црквом  да је она видива и опипљива, да је физички смештена на земљи у историји. Црква је за мене била суштински "мистична", непоистоветива са било каквим земаљском заједницом.
        Овај поглед на ствари ми је омогућавао да сваког Хришћанина схватим као "цркву за себе". Како је то "комфорно", нарочито када искрсну доктринарни или лични проблеми! Па ипак, тај поглед се није слагао са оним што се у апостолско доба под Црквом подразумевало. Нови Завет говори о стварним црквама, а не некаквим "етеричним". Да ли бих сада могао да примим чињеницу да је Бог веродостојно зборио не само преко Библије, него такође и преко Цркве  исте оне Цркве која је произвела, одбранила и делатно сачувала Писмо које ми је било толико драго?
         

        Црква Новог Завета
         

        Према схватању најдревнијих Хришћана, Бог је Своју реч говорио не само својој Цркви, него и преко Своје Цркве, Тела Његовог. У исто време, Црква је схватана као дом Божји, "назидан на темељу апостола и пророка, гдје је угаони камен сам Исус Христос, на Коме сва грађевина, складно спојена, расте у храм свети у Господу" (Еф. 2, 20  21).
        Бог има Своју реч, али има и Своје Тело. Нови Завет каже:
        1. "А ви сте тијело Христово, и удови понаособ" (1. Кор. 12, 27; упореди Рим. 12, 5).
        2. "И Он је глава тијела, Цркве" (мисли се на Христа, нап. прв.) (Кол. 1, 18).
        2. " И Он (Отац) све покори под ноге Његове (Сина Свога), и Њега постави изнад свега за главу Цркви, која је тијело Његово, пунота Онога Који све испуњава у свему" (Еф. 1, 22, 23).
        У древним временима није било органског раздвајања Цркве и Библије, што се данас често среће. Тело без речи је тело без поруке, али реч без Тела је неутемељена. Како Павле пише, Тело је "црква Бога живога, стуб и тврђава истине" (1. Тим. 3, 15). Црква је Живо Тело Ваплоћеног Господа. Апостол није рекао да је Нови Завет стуб и тврђава истине. Црква је стуб и извор истине јер је Нови Завет настао на основу њеног живота у Богу. Укратко, она га је написала! Она је саставни део еванђелске поруке, и у Цркви је Нови Завет написан и сачуван.
         

        Реч Божја у усменом предању
         

        Апостол Павле нас опомиње: "Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом ријечју, било посланицом" (2. Сол. 2, 15). Овај стих својевремено нисам подвлачио фломастером зато што има два израза која нисам волео: "држите предања", и "речју" (усменом). Та два израза долазила су у сукоб са мојим поимањем ауторитета Библије. Али сам тада почео да схватам: исти Бог који је говорио преко Своје писане речи, Библије, говорио је такође преко Апостола Христових када су они поучавали и проповедали лично. У овом (и другим пасусима) само Свето Писмо нас учи да је усмено предање оно што морамо чувати! Писано и усмено преданње нису у сукобу, него су делови исте целине. То објашњава зашто су Оци учили да онај ко нема Цркву за Мајку не може имати ни Бога за Оца.
        Схватајући ово, закључио сам да сам дебело претерао у одбацивању усменог Светог Предања. У свом непријатељству према јеврејском усменом предању, које одбацује Христа, одбацио сам хришћанско усмено Свето Предање, које изражава живот Духа Светога у Цркви. И одбацио сам на тај начин идеју да нас ово Предање на ваљан начин оспособљава да у потпуности и како треба схватимо Библију.
        Дозволите ми овде да то илуструјем једним искуством које сам недавно имао. Решио сам да направим настрешницу иза куће. Припремајући се, изучио сам књигу о столарији у којој пише о "свему". Пуна је слика и дијаграма, толико да и "дете може да следи њена упутства". Речено ми је да она саму себе објашњава. Али, једноставна онако како су ми тврдили да јесте, што сам је више читао, имао сам више питања и све више сам био збуњен.
        Незадовољан што не разумем нешто наизглед тако просто, дошао сам до закључка да овој књизи треба тумачење. Без нечије помоћи, нећу моћи да је остварим у пракси. Оно што ми је требало био је неко стручан да ми објасни овај приручник.
        Срећом, имао сам пријатеља који је умео да ми покаже како да завршим пројекат. Знао је то из усменог предања. Пошто је њега поучио искусан столар, он је заузврат поучио мене. Писано и усмено предање су завршили посао  скупа.
         

        Шта је било прво?
         

        Оно са чим сам се најзад суочио било је кључно питање: шта је дошло најпре  Црква или Нови Завет? Знао сам да је Ваплоћена Реч Божја, Исус Христос, призвао Апостоле, а да су они обликовали језгро Хришћанске Цркве. На тај начин, знао сам да је он, Вечна Реч Божја, због тога извор Цркве и да је родио Цркву.
        Када је Црква чула Ваплоћену Реч Божју, и почела да записује Његове речи, она је тако учествовала са Богом у рађању писане речи, Новога Завета. На питање: "Шта је било прво, Црква или Нови Завет?", одговор је, и библијски и историјски, кристално јасан.
        Неко би могао да се успротиви: "Да ли уопште има икакве везе шта је било прво? На крају крајева, Библија поседује све што нам је потребно за спасење". Библија је довољна за спасење у смислу да садржи темељни материјал неопходан да нас усмери на прави пут. С друге стране, погрешно је Библију сматрати самодовољном и самотумачивом. Подразумева се да се Библија мора читати и разумети преко Божјег просвећења Светим Духом у оквиру живота Цркве.
         
Зар није сами Господ рекао Својим ученицима, пред само распеће: "А кад дође Он, Дух Истине, увешће вас у сваку истину; и јавиће вам оно што долази" (Јн. 16,13). Такође је рекао: "Сазидаћу Цркву Своју, и врата пакла неће је надвладати" (Мт. 16, 18). Господ наш нас није оставио само са књигом која треба да нас води. Оставио нас је са Црквом Својом. Дух Свети у Цркви нас поучава, и Његово учење допуњава Свето Писмо.
        Како је будаласто веровати да је Божје пуно просвећење престало чим су написане књиге Новог Завета и да није деловало до XVI века и протестантске реформације  или  да доведемо аргумент до његовог логичког краја  до тренутка кад сам ја, сам, почео да читам Библију. Или је Дух Свети био у Цркви током столећа која су дошла после новозаветног периода, водећи је, учећи и просвећујући је у њеном разумевању еванђелске поруке, или је Црква остављена као духовно сироче, са појединцима  хришћанима који независно тумаче, увек "непатворено" проповедају, исто Свето Писмо на радикално различите начине. Овакав хаос никако није воља Божја, јер "Бог није Бог нереда, него мира" (1. Кор. 14, 33).

Време за одлуку

        Кад сам дотле дошао, осетио сам да морам донети одлуку. Ако Црква није пука тангента или случајно објашњење Светог Писма, него делатни учесник у развоју и очувању истог, било је време да надиђем своје разлике у односу на њу, као и да напустим своје предрасуде. Уместо да покушавам да судим Цркви на основу својих савремених предрасуда, морао сам да се смирим и да се сјединим са Црквом која је створила Нови Завет, и да јој допуштам да ме води ка правом разумевању Светог Писма.
        После пажљивог истраживања разних црквених групација, коначно сам схватио, насупрот уверењу многих савремених Хришћана, да Црква која је саздала Библију није мртва. Данашња Православна Црква је непосредни и јасан историјски континуитет са Црквом Апостола, и сачувала је нетакнутим како Свето Писмо, тако и Свето Предање које нам помаже да Писмо на прави начин протумачимо. Чим сам то схватио, обратио сам се у Православље. И почео да доживљавам пуноту Хришћанства као никад до тада.
        Мада је сковао слоган, Лутер сам никад није упражњавао Sola Scriptura. Да јесте, одбацио би "Символ вере" и провео мање времена у писању разних библијских коментара. Та фраза се појавила као резултат борбе реформатора против придодатих човечанских предања римокатолицизма. Разумљиво је да су они желели да њихова вера засигурно буде оно што одговара библијским стандардима. Али изоловати Свето Писмо од Цркве, негирати 1500 година историје, је нешто што слоган Sola Scriptura и протестантски реформатори  Лутер, Калвин и касније Веслеј уопште нису намеравали да учине.
        Онима који догматски настоје да остану на Sola Scriptura становишту, у процесу одбацивања Цркве која не само да је саздала Нови Завет, него је, такође, вођена Светим Духом, утврдила које књиге чине Нови Завет, желео бих рећи следеће: Изучавајте историју ране Цркве и развој новозаветног канона. Где је могуће, користите изворне документе. (Запањујуће је како се неки од "најконзервативнијих" библијских стручњака евангелистичке (новопротестантске, нап.. прев.) заједнице преображавају у циничне и рационалистичке либерале кад разговарају о раној историји Цркве!) Себе ради, истражите шта се десило са народом Божјим после двадесет осмог поглавља књиге Дела апостолских.
        Ако истражите чињенице и објективно сагледате шта се десило у тим раним данима, мислим да ћете открити исто што сам и ја сам открио. Живот и рад Цркве Божје није се зауставио после првог столећа и поново отпочео у шеснаестом. Да је тако било, не бисмо ни имали новозаветне књиге које су тако драге сваком хришћанском вернику. Одвајање Цркве и Библије које је тако преовлађујуће у већем делу савременог хришћанског света је модерна појава. Рани Хришћани нису правили такве вештачке поделе.
        Кад истражите податке, храбро наставите да сазнајете више о историјској Цркви која је створила Нови Завет, сачувала га и одабрала оне књиге које ће бити саставни део канона. Сваки Хришћанин себи дугује откривање Православне Хришћанске Цркве и разумевање њене виталне улоге у доношењу Речи Божје нашем сопственом поколењу.
        Историчари Хришћанства начелно дају нека обавештења о обликовању Канона мада нису склони да расправљају о значају истог за ауторитет и тумачење Светог Писма.
         

        Са енглеског превео:    Владимир Димитријевић


извор: сајт Верујем

ima u "totalnom opozivu' scena kad neki mutant-vidovnjak kaze dagu kvejdu(svarcenegeru) "otvori svoj um!"

Ako Bibliju ne čitate jednostavno, nego se još i zamislite nad pročitanim, onda vidite da radnje biblijskog starozavetnog boga (to jest i judejskog i hrišćanskog) i novozavetnog jevanđeljskog boga (čisto hrišćanskog) ne samo da nisu dobre, već su glupe, ružne, nepravedne i veoma pokvarene.
   U raju biblijski bog je zaveštao Adamu: »od drveta spoznaje dobra i zla ne jedi, jer onog dana, kada ga okusiš, smrtno ćeš umreti« (Bitisanje, 2:17).
   Prvo, zašto je bog prevario Adama? Adam uopšte nije umro onog dana kada je pojeo plod sa tog drveta, već je posle toga proživeo 930 godina (ako je verovati Bibliji). Lagati – to je veoma loše i nedostojno, tim pre za boga. Ako biblijski bog laže – onda on nije apsolutno dobro, on je jednostavno lažov. Setimo se da je đavo – lažov i otac laži. Znači, biblijski bog – to je đavo?
   Drugo, zašto je bog hteo nešto da sakrije od čoveka, tim pre od svoje slike i prilike? Nečasno i nedostojno. Reklo bi se bog, čak i ako bi on želeo ljudima dobro, trebao je da radi sasvim suprotno, da ne skriva znanja od ljudi, već da njima uči sebi slične. Ali skrivati, šta je dobro i šta je zlo, - to jednostavno nije lepo. Kako čovek može da se ponaša dobro, ako ne zna šta je dobro, a šta loše? Znači, biblijski bog je imao druge, loše namere.
   Zašto je to njemu bilo potrebno da od čoveka krije znanja o dobru i zlu. Njemu je bio potreban povod da istera čoveka iz raja, da ga ponizi, da mu sugeriše misao o njegovoj navodnoj grešnosti, da od njega napravi svog roba i da mu se ruga. Podlost i sadizam. Može li dobar Bog to da čini? Ne, naravno. Opet ispada, da je biblijski bog – đavo, koji sebe naziva bogom i, kao vuk, oblači na sebe ovčiju kožu. U nekanonskom Jevanđelju gnostika o podloj zamisli toga boga napisano je crno na belo.
   Treće, zašto je prirodna seksualnost ljudi – sramna, grešna i treba je skrivati? Pa Adama i Evu je takve stvorio niko drugi, već sam bog. Zašto ih je onda bog stvorio seksualnim, mogao ih je stvoriti jednopolnim? Ali, kad ih je već stvorio takvima, onda zašto je to loše, a ako je već loše, onda zašto ljudi treba da odgovaraju za loš rad boga?
   I zatim, seksualnost postoji ne sama radi sebe. Njen cilj je razmnožavanje i stavranje novog života. Judohrišćanski bog (gospod) se trudio da od ljudi sakrije njihov prirodni (podaren od pravih Bogova) oblik razmnožavanja, produžetka vrste i razvoja života. Znači, judohrišćanski bog – to je bog smrti?
   Četvrto, biblijski bog se sve vreme sklanja od svoje lične odgovornosti za svoj rad i hoće tu odgovornost nepravedno da prenese na nekoga drugoga, našavši žrtvenog jarca. Zmaja je prokleo zbog toga, što je naučio Evu da otkine plod sa drveta spoznaje dobra i zla. A šta je loše uradio zmaj? Samo je rekao istinu da od toga ploda nećeš umreti, i razotkrio je laž toga boga.
   Biblijski bog ne voli istinu i kažnjava onoga ko je govori. Osim toga, svi postupci zmaja su posledica toga, kakvim je zmaja stvorio taj bog. Jer to je, kao i sve ostalo, stvorio bog, a ne još neko drugi. Tako da biblijski bog ni sam ne shvata, šta on stvara i ne upravlja situacijom, ili ne želi da snosi odgovornost za rezultate svoga rada. Zmaja je bog prokleo (ni za šta), zemlju je prokleo.
   Isterao je Adama i Evu iz raja. Zbog čega? Zašto? Pa evo zašto (Bitisanje 3:22): »I reče Gospod Bog: Eto, Adam je postao kao jedan od Nas, poznajući dobro i zlo; i sada da ne proteže on svoju ruku, i da ne uzme takođe sa drveta života, i ne okusi, i da ne počne večiti život«. Evo čega se bog bojao – da čovek ne postane besmrtan kao on. Evo zašto je isterao ljude iz Raja. Eto Vam njegova slika i prilika. Laž.
    Čak i ako pretpostavimo da je čovek uradio nešto  što nije trebalo. Pa oprosti mu, još jednom ga nauči, pomozi mu da ispravi grešku. Pa ti si milostivi i milosrdan. Ali ne, odmah ga je  žestoko kaznio.
   Takve reči koje su ostale u Bibliji posle bezbrojnih prepisivanja, kao što su »jedan od Nas«, jasno dokazuju, da Bibliju nije pisao bog, već ljudi, izmišljajući monoteističku religiju ne na praznom mestu, već na temelju mnogoboštva.
   U navedenoj epizodi biblijski (jevrejski) bog se pojavljuje kao lažljivac, žestok, nepravedan, koji ne ume da oprašta, boji se da izgubi dominaciju nad čovekom, odlazi od svoje odgovornosti i prenosi odgovornost za svoje radnje na druge. Samo traži povod da ponizi čoveka, da ga učini svojim robom i dalje da se iživljava nad čovekom. Judohrišćanski bog – to nije nikakav bog, već pravi đavo, koji sebe naziva bogom.
   Šteta što je zmaj ispao nedovoljno mudar i lukav. Nije umeo da nauči ljude da pojedu plod sa drveta života i da time samim učini da ljudi postanu besmrtni kao bogovi.
   Biblijski potop. Rešio bog da istrebi sve živo pomoću potopa.
   Zašto tako komplikovano? Pa, kako se kaže, bog je stvorio sav svet ni iz čega, jedino snagom volje. Što nije uzeo i uništio sve tako lako snagom volje, ako on to ume. Zašto koristiti takav složeni i dugotrajni fizički proces, kao što je potop? Šta, oslabio mu duh? I ako je hteo da uništi sve živo, zašto je onda naložio Noju da uzme na splav od svakog stvora po jedan par da se ponovo razmnožavaju? Apsurd, besmislica. I ako se kaže da je taj bog uništavao ljude zbog grehova, zašto je onda zveri potopio? Za kakve grehove? Nema logike.
   Potop je – sasvim protivprirodna radnja za boga. Bog – to je suština univerzalne snage i moći. Bog samo snagom volje može da učini sve, šta hoće. Bog ne može da se bavi takvom glupošću, kao što je izazivanje potopa radi realizacije svojih želja. Taj postupak nije za njegov nivo, to nije božanstvana tehnologija. Božanstvena tehnologija – to je misao i reč. A to što radi biblijski bog, - to je tehnologija đavola ili jednostavno jeftina laž.
   A ustvari u istoriji čovečanstva je bio jedan grandiozan potop posle nestanka Atlantide, koji je potresao ljude i na kome su popovi pokušali da odigraju svoju igru, pridavši mu za njih pogodan mistički smisao, mada su mogli, naravno, da smisle pametniji smisao.
    Posle potopa (Bitisanje 8: 20-21) »priredio je Noj žrtvenik Gospodu; i uzeo je od svih životinja čistih i od svih ptica čistih i prineo za spaljivanje na žrtveniku. I osetio je Gospod prijatan miomiris«. U čemu je prijatan miomiris? U smradu od izgorelih tela živih bića? Čudan ukus ima hrišćanski bog. Izraz sadizma i nekrofilije.   Čist đavolizam.
   Rodio se Isus Hristos u Vitlejemu. Car Irod je hteo da ga ubije, ali nije znao gde se nalazi, zato je naredio svim svojim vojnicima da ubiju sve novorođene dečake. Hrišćanski bog je saznao za to. I kakvi su postupci boga? Umesto da urazumi ili uništi cara Iroda (snagom svoje volje opet, ili nekako drugačije), on saopštava Josifu i Mariji o Irodovim namerama i predlaže im da beže iz grada. A šta će biti sa drugom decom? Neka ih ubijajaju? Nije mu žao? Šta, nema snage da se obračuna sa Irodom ili mu je svejedno i popušta pred zlom? Mogao je, ali nije zaustavio zverstvo. Ili je jevrejskog boga baš briga za ubistvo neodabrane dece, on se brine samo za odabrane Jevreje.

Biblijsko poreklo čoveka

   Otvorimo Bibliju i pogledajmo mit o poreklu čoveka od Adama i Eve. Prvi (navodno) ljudi Adam i Eva su rodili dva sina – Kaina i Avelja, nikakve kćeri nisu imali, nikakve žene i uopšte nikakvih drugih ljudi na zemlji navodno nije bilo. Zatim je Kain ubio Avelja, na zemlji je ostalo svega 3 čoveka (Adam, Eva i Kain), i bog je prognao Kaina »u zemlju Nod, na istoku od Edema. I našao je Kain svoju ženu; i ona je začela i rodila Jenoha (Bitisanje 4: 16, 17).
   Odakle se kod Kaina pojavila žena? Sa kim se to on oženio, sa kozom, šta li? I čitav kasniji rod Kainov je takav, na taticu. Jenoh je rodio Irada; Irad rodio Mehialeja i t d. Od koga to oni rađaju? Sami od sebe, šta li? Potpuni apsurd.
   Ljudi ne čitaju Bibliju. A dovoljno je pažljivo pročitati samo jednu stranicu Biblije, i judohrišćanski mit o poreklu čoveka puca kao mehur od sapunice.
   Osim toga biblijska istorija – to je istorija jevrejskog naroda. Neka Kain rađa od nepostojećih žena, Jevreji su lukav narod, oni će uvek naći od koga da rađaju. Ali odakle drugi narodi vode poreklo? Odakle su se pojavili Rusi, Belorusi, Ukrajinci, Tatari, Gruzini, Kirgizi, Kazahi, Tadžiki, Litovci, Kinezi, Japanci, Turci i stotine drugih naroda? Kakva je istorija tih naroda? Ja sam lično Rus po krvi i po duhu. Mene malo interesuju Kainove pustolovine i njegove jevrejske lukavštine, o kojima se, uzgred, prećutkuje. Ja hoću da znam poreklo Rusa i ruske istorije. Pokažite mi, gde je to zapisano u Bibliji. Toga nema. Onda šta će meni ta knjiga? I šta će ta knjiga svim drugim narodima, osim Jevreja? Zašto umesto proučavanja ruske istorije nama nameću proučavanje jevrejske istorije? Da bi nam odbacili našu nacionalnu svest, prekinuli veze sa našim precima, sa našim rođenim Bogovima.
Hegel bi to rekao ovako "Hrišćanstvo je ispraznilo Valhallu, satrlo naše svete gajeve, uništilo naše narodno sećanje kao sramotno praznoverje, kao vražji otrov, i usadilo nam umesto toga sećanje naroda čija su klima, zakoni, kultura i interesi nama strani, i čija isotrija nema nikakvu vezu sa našom. David ili Solomon žive u našoj mašti, a naši vlastiti narodni heroji dremaju u učenim istorijskim knjigama."

   A sa kakvom patetikom hrišćanski popovi govore da njihova religija izučava ne nekakva sitna pitanja, već globalna pitanja poput: »Ko smo mi? Odakle potičemo? Kuda idemo?« Pa šta? Ko smo mi? Odakle smo potekli? Umesto logičke slike porekla čoveka apsolutna glupost i odsustvo smisla. Takvo nešto ne postoji čak ni u primitivnim religijama.
   Zašto je bog stvorio takvog nesavršenog čoveka? Mogao je da stvori i nešto bolje. A kad već ništa bolje nije umeo da stvori, onda nema potrebe da sve vreme krivi čoveka za svoje smrtne grehove. Ni božje zakone ne ispunjava, i boga loše shvata, i ne živi kako treba. Ko je kriv zbog toga? Pre svega sam hrišćanski bog, pošto nije umeo da stvori boljeg čoveka. Ako kompjuter koji misli loše igra šah, onda za to nije kriv on, već onaj ko ga je stvorio. Ako je bog tvorac čitavog sveta, onda on odgovara za sve što postoji na svetu i što se u svetu dešava.
   Hrišćanska ideja o sličnosti bogova i ljudi nas tera da mislimo, da nije bog stvorio čoveka prema svojoj slici i prilici, već čovek zamišlja bogove prema svom liku. Setimo se oštroumne primedbe drevnog grčkog pesnika i filozofa Ksenofana (VI – V vek pre n.e.): »Kad bi mačke imale svoga boga, one bi mu pripisale lov miševa«.
   
   Može se veoma dugo nastaviti sa opisivanjem ružnog i apsurda judohrišćanstava. U ovoj knjizi radi kratkoće zaustavićemo se na izrečenom, a ko ima vremena, može kao dopunu da pročita knjigu Leo Taksilja »Zabavna Biblija«(potraziti!!! ) (2), u kojoj je autor razotkrio i sjajno ismejao idiotizme i besmislice judohrišćanstva. Nedostatak Taksiljeve knjige je u tome, što on osim gluposti, besmislica i ludorija, nije video više ništa u judohrišćanstvu.
   Ali judohrišćanstvo – to nije jednostavno ludorija, to je daleko opasnija stvar. Pa sva ta ludorija postoji već hiljadama godina.  Znači, nekome je to pogodno. I sva ta ludorija rešava neke konkretne zadatke. Taksilj nije shavtio da se hrišćanstvo ne piše za ljude koji misle kritički i kojih je malo. Ono se piše za gomilu i ti opisi ludorije su ustvari psihološki oblici, koji udaraju ne po razumu, već po emocijama, isključujući svest i programirajući ličnost kroz podsvest.da, da dragi moji 
   Taksilj nije shvatio da je judohrišćanstvo – ozbiljno ideoploško oružje, čiju ćemo suštinu mi analizirati, ali najpre da pogledamo centralnu ideju hrišćanstva.

4. IDEJA SPASENJA ČOVEČANSTVA UZ POMOĆ HRISTA

   Centralna ideja hrišćanstva glasi: Isus Hristos je preuzeo na sebe grehove čak za čitavo čovečanstvo i samim tim je spasio čitavo čovečanstvo. Šta ova ideja označava?
   Od čega nas je to on spasio? Od smrti, od Pakla, od đavola, od čega? Šta, posle tog spasenja ljudi neće umirati, neće dospevati u Pakao, već će svi otići u Raj? Ili će Pakao zatvoriti, ili će ljudima u Paklu biti veoma lepo i prijatno? A ako se Pakao ne zatvara i ljudi i dalje dospevaju tamo, gde im neće biti lepo, onda o kakvom spasenju se govori?
   Koga je on spasio? ČITAVO čovečanstvo? Čak i one ljude koji su živeli hiljadama godina pre njega? I one, koji žive posle njega?
   Eto, mi živimo sada skoro 2000 godina posle Hrista. Da li nas je on spasio ili ne? Da li je preuzeo na sebe sve grehove ili ne? Preuzeo je one grehove koje mi još nismo uspeli da napravimo? Spasio je i one koji se još nisu rodili i koji nisu uspeli da naprave grehove? A on je već njihove grehove preuzeo na sebe? Uzeo je pre 2000 godina ono, čega još nije bilo? Apsurd.
   Ideja uklanjanja od individualne odgovornosti i prenošenja čitave odgovornosti na nekakvog jednog žrtvenog jarca (makar i dobrovoljnog) ružna je i nepravedna.
   Ako je neko VEĆ PREUZEO na sebe grehove ČITAVOG čovečanstva i sve je VEĆ unapred SPASIO, onda sada čitavo čovečanstvo može da radi sve, šta hoće: da ubija, kolje, siluje, krade, kleveta. Sve jedno, sve grehove je na sebe preuzeo Hristos i SVE je spasio (od nečega, ne zna se od čega).
   Primetimo odmah da se često brkaju pojmovi »pokazao put spasenja« i »spasio«. To su sasvim različite stvari. Pokazao je put spasenja – to je jedno – to je učitelj. Spasio – to je drugo – to je heroj, koji ne samo da je jednostavno nekoga nečemu naučio, nego je i nešto konkretno herojski i korisno uradio.  Često popovi govore da je Hristos – i učitelj i heroj. I ko bajagi nečemu pametnom uči, i kao da je nešto herojski učinio. To, čemu Hristos uči, mi ćemo razmotriti kasnije (u glavi 5) i prikazaćemo svu pokvarenost hristovog učenja, a za sada porazmislimo malo o tome, šta je Hristos učinio.
   Uopšte, čitava ta špekulacija oko hristovog spasenja začuđuje svojom glupošću. Kad bi Hristos bio običan čovek, tada bi bi bilo jasno: on je učinio nekakav veliki podvig, značajan za čitav narod, i njemu se priređuju slava i počasti. Sve bi bilo ispravno. Ali u hrišćanstvu Hristos se smatra bogom u ljudskom obliku. Svi podvizi boga treba da zadivljuju i nadahnjuju (ili obrnuto, da se doživljuju kao prirodni), a ne samo jedan i to neshvatljiv i ne baš mnogo jak.
   Zašto je odabran nekakav jedan podvig (koji uopšte nije neobičan i razuman) i oko njega se podigla tolika galama. Pa, recimo, spasio, pa šta, dobro. Čemu se tu naročito diviti i oduševljavati? Svemoćni bog je učinio nešto lepo. To je normalno i prirodno za boga, on je apsolutno dobro. Osim toga, bog je mogao sve da spasi (u bilo kom smislu te reči) lako i jednostavno jednim treptajem snage volje bez tamo nekakvih slanja svoga sina, bez njegovih patnji, mučenja, iživljavanja nad njim, raspeća na krstu i drugih apsolutno neshvatljivih i ludačkih komplikacija. On je svemoćni bog. Čemu sve te izmišljenje teškoće? Očigledno je da su sve te teškoće neprirodne za boga i nimalo ne liče na podvige boga, koji lako i jednostavno može da čini sve, šta hoće.
   Čak i sadržaj toga podviga je smešan. Spasio. Ma kako tumačili taj podvig, bog bi mogao da u tom smislu učini nešto razumnije, kao naprimer:
-   uništiti apsolutno zlo đavola (ako za to, naravno, ima snage);
-   preraditi čoveka na bolje;
-   preraditi čitav ovaj svet na bolje;
-   likvidirati Pakao i t d.
Osim toga, zar bog nema drugih značajnijih podviga od tamo nekakvog spasenja? Bog je čitav ovaj svet stvorio NI IZ ČEGA jedino snagom volje. Baš taj osnovni podvig  u prvom redu treba da zadivljuje i oduševljava. Jer pre »spašavanja« treba stvoriti svet, stvoriti čoveka, dati mu slobodu volje i t d.
Ipak osnovna hrišćanska religiozna histerija caruje oko hristovog »spasenja«. U hrišćanstvu je osnovna pažnja poklonjena Hristu-»spasitelju«, a ne bogu-tvorcu sveta. Zašto? Zato što kod običnog vernika činjenica stvaranja čitavog sveta ni iz čega ne izaziva nikakve posebne emocije. Pa šta, stvoren i stvoren, hvala bogu. A to, što čovek može da laže, obmanjuje, zavidi, krade, ubija, a zatim će ga neko spasiti – to zadivljuje i oduševljava. To naročito oduševljava malograđanina, posebno maloumnog. To je odlično. To je divno. To izaziva masu najjačih pozitivnih emocija i veoma se sviđa malograđaninu, i na toj truloj ideji popovi mogu dobro da se poigraju. Zato se na toj ideji i pravi špekulacija.
Ali sva glupost te hrišćanske ideje spasenja samo izgleda kao čista glupost. Ustvari to je veoma vešt i fin psihološki trik. On nije sračunat za čovekovu svest, već za njegove emocije, za podsvest. Niko od vernika se čak i ne zamisli o suštini tog »spasenja«. A zašto? Zato što na njihov mozak deluje emocionalni psdihološki šok od tog »najneobičnijeg spasenja«, i njihov mozak se prebacuje sa analize na burne pozitivne emocije. Desna moždana hemisfera, koja odgovara za emocije, isključuje rad leve hemisfere, koja je odgovorna za logičko mišljenje.
Kod čoveka se formira jasan emocionalni stereotip o toj ideji. U budućnosti hrišćanin nikada ne može  da razmišlja o toj ideji, on može samo da je doživljava. Nikada u budućnosti nećete moći da razmatrate tu ideju sa hrišćaninom na logičkom nivou. Njegovo logičko mišljenje će se uvek isključivati i prebacivati na emocije. To isto se dešava i sa svim ostalim dogmama hrišćanstva. Njihova logička besmislenost se prekriva pozitivnim ili negativnim emocijama.
Kao glavna negativna emocija pomoću koje hrišćanstvo programira ličnost, koristi se strah, i strah hrišćanstvo kultiviše i naduvava do nebesa. Ako budete kritikovali Hrista, Vaša kritika će naleteti na nesavladiv emocionalni zid straha pred antihristom.
Eto tako se programira i unakazuje mozak hrišćanina. Tako hrišćanstvo ruši logičko mišljenje čoveka i nabija u glavu hrišćanina masu emocionalnih stereotipa i emocionalnih kompleksa. Za osnovne hrišćanske dogme hrišćanin ostaje umno paralisan čovek. Ponovno programiranje takvog čoveka za normalno mišljenje veoma je teško. Sve je veoma pragmatično i prozaično. Reći ćete da nisu svi podložni toj prevari. Da, nisu svi, ljudi sa kritičkim načinom mišljenja nisu podložni. Ali takvih je malo, i hrišćanstvo nije sračunato za njih. Svaka religiozna histerija mora da se oslanja na uboštvo mišljenja širokih narodnih masa. Tada je ona efikasna.
Odsustvo logičkog smisla u hrišćanstvu se kompenzira prisustvom pozitivnih ili negativnih stereotipova o svim osnovnim hrišćanskim dogmama.
A OVO JE NAJJACA STVAR bas mi je zao sto ranije ovo nisam znao !Treba istaći da ni jedna ideja ne nastaje na praznom mestu. Svaka ideja ima svoje poreklo. Ta podla ideja svaljivanja svoje odgovornosti  na druge ima daleko drevniju tradiciju od hrišćanstva. Nastala je ta trula ideja u Izraelu. Najpre su Jevreji smislili posle dugih bezobrazluka da svaljuju  svoje grehove na živog jarca, koga su demonstrativno proterali iz grada i time samim, navodno simbolično čisteći svoju dušu. Odavde je i potekao izraz »žrtveni jarac«. Zatim je bila praksa da nešto slično rade i sa čovekom. Odabirali su čoveka, čitavu godinu dana ga hranili, ispunjavali sve njegove želje, a posle toga su ga isterivali iz grada. Kao kulminacija razvoja te podle ideje je i nastala ideja Hrista-spasitelja – dobrovoljnog žrtvenog jarca.neprocenjiva informacija 
   Dalje u hrišćanstvu je prisutna još jedna ideja koja začuđuje svojom neprincipijelnošću – ideja skidanja odgovornosti putem ispovedanja i pokajanja. To jest dođe čiča koji je: ubio, silovao ili pokrao desetine ljudi. Ispoveda se, pokaje se, da svetoj crkvi novac (što je najvažnije) i skidaju mu se grehovi. Nego šta, jeste da je svašta učinio, ali vratio se bludni sin u ruslo »svete« crkve, ispovedao se, pokajao, osvestio, očistio dušu. »Oprašta ti se, rabe božji, idi s Bogom, idi dragi, idi rođeni, kradi, ubijaj dalje, kad nakradeš više, ponovo dođi, samo ne zaboravi da doneseš više novaca za bogougodna dela«. Začuđujuće licemerje. Ali veoma unosno i opet pragmatično za crkvu. Bez te ideje ljudi bi najmanje 5 puta ređe išli u crkvu i bar 10 puta bi manje donosili novaca.
   I to takođe nije glupost. To je takođe psihološki trik, sračunat ne na intelekt, već na emocije i podsvest.
   Uporedite koliko je pametnija, principijelnija i pravednija mnogobožačka ideja individualne KARME. Samo ti, svojim dobrim ili lošim postupcima, zarađuješ sebi svoju karmu (duhovni zbir dobrih ili loših dela). I nikakav Hristos ti je ne može očistiti, promeniti ili preuzeti na sebe. Ni pomoću novca ni pokajanja je nećeš skinuti. Samo tvoja individualna dela mogu nešto da promene. Ako činiš dobro – poboljšavaš svoju karmu, ako činiš loše – pogoršavaš. Logično i pravedno. I ne možeš svoju tešku karmu da skineš trenutno, kao u hrišćanstvu: ubio si, pokajao se – i ti si u Raju. U mnogoboštvu to je složeno i teško. Možda nije dovoljno proživeti jedan život u naporu da se pridigneš i poboljšaš svoju karmu. I to je pravedno.
   Sada pogledajmo Hrista-spasitelja, koji je uzeo da spašava čitavo čovečanstvo, ne umejući da spase čak ni samoga sebe. Kada su Hrista raspeli na krstu, nekoliko sati su mu dosađivali svedoci toga procesa i ljudi sa najzdravijim mišljenjem su mu govorili: »…spasi Sebe Samog; ako si ti Sin Božiji, siđi sa krsta… druge si spašavao, a sebe samoga ne možeš da spasiš; ako je On Car Izraela, neka sada siđe sa krsta, i poverovaćemo u Njega; nadao se na Boga; neka On sada izbavi Njega, ako je On ugodan Bogu« (po Mateju 27: 40-43). I šta je Hristos uradio? Pa ništa. Šest sati je visio na krstu i nije umeo sam da siđe. Očigledno su savesno prikucali eksere na krstu. Osećajući sopstvenu nemoć, Hristos je klonuo duhom (i to Vam je Bogočovek) i obratio se za pomoć drugome spasiocu – svome Bogu-ocu: »…oko devet sati zavapio je Isus glasno: Bože Moj, Bože Moj! Zašto si me ostavio?« (po Mateju, 27: 46). Ali ni to nije pomoglo, očigledno Bog-otac se bavio nečim važnijim od spasavanja svoga voljenog sina. Pogođen podlošću svoga voljenog tatice, »Isus, opet zavapivši glasno, ispusti duh« (po Mateju 27:50). Na tome se scena sopstvenog spasenja završila. Zavesa, burni, dugotrajni aplauzi.
   Sledeća scena – spašavanje čitavog čovečanstva. Zamislimo spasioca na vodi koji ne ume da pliva i to zna, ali sedi na dužnosti spasioca, prima priličnu platu i dužan je da spašava sve utopljenike. Najpametnije za njega za vreme povika u pomoć – jeste da postupi kao heroj »12 stolica«, to jest da istrči u susret utopljeniku sa transparentom »Spašavanje utopljenika je – stvar ruku samih utopljenika«.
   Hrišćanstvo je pošlo tim istim putem. Ono izjavljuje: »DA, deco, Hristos taj je sve VEĆ spasio, ALI (duga pauza sa više značenja), ako budete loše plivali i ne umete da se spasite, potonućete i otići u Pakao.  Tako vam je to. A šta se Vi mislili? Takvi su zakoni naše spasilačke stanice. Amin. Glupost? Nema logike? Ne sviđa Vam se? Tražite drugu spasilačku stanicu«.

Udar Ruskih bogova- Istarhov
"Birajući Bogove – mi biramo sudbinu"-Vergilije


verujem jer je apsurdno 

evo sad gledam kako su jevreji napakovali golijata oklopom koji nije postojao u to vreme al kako god david ga je dzilitnuo u vugla 
ima i neka ploca iz tal dena na kojoj aramejski kralj pise da je osvojio 70 gradova ukljucujuci i kucu davida  toliko o opakom kralju!
cudni su putevi zrtvenog jarca

Јack electro, прочита ли ти ту књигу из које си ово прекопирао?
Јер ако си је читао, приметио би колико је испуњена мржњом према Јеврејима, хришћанима, према свему што није у складу са његовим погледом на свет. А срамотно је што износи бласфемичне тезе које не може да докаже...
А ти се позиваш на то дело...
Није му главни покретач љубав према своме, већ мржња према ,,туђем''...

За ,,апсурде'' у Светом писму могао си да потражиш и релевантнију литературу, јер ова коју си копирао, сама је себе проказала као лошу...

nisam je procitao, malopre sam je skinuo al kupicu je, ne mogu 200 strana da citam na kompu.
pa kakve veze ima ako on ima tako iskljuciv pogled, ja eto nemam, pa opet nalazim da je to tacno.
ovo za zrtvenog jarca jel tacno? za kainovu zenu jel tacno? za potop i iroda? jeste!

a i ovaj lik krece od ljubavi al ljubavi prema istini a ne vidi je u judeohriscanstvu 

imam npr seseljevu knjigu "ideologija srpskog nacionalizma", jeste da je seselj upropastio naslovima al je u sustini dobra knjiga jer je to u stvari preradjeno delo Laze Kostica. radikal je samo dodao neke naslove tipa kurva del ponte hrvati izrodi i slicno. nezavisno od tih naslova postoji puno materijala za citanje koji su sasvim u redu.

Ovo mi se dopalo, a posebno zbog toga da se zavesa pocepala (odozgo do dole) i
Hristos Vaskrsao.
Normalno da Njegovi savremenici (poput i mnogih danas) nisu takav ishod očekivali jer je svo njihovo iskustvo govorilo da posle smrti - 'nema više'.
Ali doživevši jedno novo iskustvo, videvši, dodirnuvši (i obedovavši) sa Vaskrslim - i oni bivaju preobraženi.

Нећу одговарати на сваку појединачну тачку из књиге коју си навео, јер је на многа од њих одговорено и на овој теми (прелистај је), осим ако не будем имао мнооого времена, па да их пообарам ред по ред...

Наравно, да то моје побијање, оповргавање може теби да се не допадне, али то је већ рађено, јер та питања су други много пре њега постављали и много пре нас одговорили...

Али, одговорићу на:


Да ли је то мало или много, довољно или не, али показаћу суштину зашто је аутор слаб (наравно по мени, а то јесте субјективно; што опет не мора да значи да није и објективна истина)

Питаш је ли оно горе подвучено тачно...
У једној речи, није !
Није тачна његова интерпретација тих догађаја...

А, ево редом, Јевреји заиста имају обичај да за празник измирења, очишћења (Јом Кипур) преносе грехе на јарца и терали су га ван града...Али одакле њему податак да су тако нешто радили и са живим човеком (а пази детаље које аутор наводи, хранили га, чинили му годину дана све што жели...Мада, ако си поткован у књижевности, код Достојевског у књизи Записи из мртвог дома, описује се случај када човек одлучује да иде у војску уместо сина те породице, а за узврат они брину о њему и испуњавају му све жеље, при том Достојевски наводи до каквих је иживљавања ово доводило...)? Археологија тако нешто не потврђује, а Свето писмо осуђује жртвовање људи. Дакле, о чему се овде ради?
Испада да оно што си прочитао је чист фабрикат аутора, а ти тврдиш да је истина, а археологија и Свето писмо те негирају...
Истина? Јок, ово је еклатантан пример онога што аутор кроз целу књигу ради, у чашу са најчистијом водом сипа пар капи отрова (у овом случају меша истину са лажи), а као резултат мешања настаје отровни напитак.

Пизтање Каинове жене...Лепо је аутор рекао да људи не читају Свето писмо, тако да ето одговора зашто он греши: не чита Свето писмо ! Да је аутор учинио још само мали напор и наставио да чита књигу Постања (или 1 Мојсијеву) дошао би до дела: А родив Сита поживе Адам осам стотина година, рађајући синове и кћери. (1 Мојсијева 5,4)
Гле, гле, синове и кћери, дакле ово одговора на твоје питање, па само некоме ко није ово читао и ко је недобронамеран ово је могло да промакне. А на страну не можемо оставити ни то, када Каин, после убиства свог брата Авеља, брине да га неко не удеси, дакле индиректно признаје да има још његове браће и сестара, који могу да га ,,удесе''.
И шта сада мислиш о дичном аутору?

О Иродовом убиству деце у Витлејему и његовој околини...Да би одговорио зашто Бог поступа овако,а не онако и зашто је овде интервенисао, а онде није, треба да будем небески секретар, а како ја то нисам, не могу ни да дам одговор зашто Бог поступа на одређени начин.
Али покушаћу да наведем нека моја размишљања...
Господ Исус Христос је добро знао и ко ће га издати, па издајника није уклонио из своје близине. Зашто? Зато што није желео да никога одбија од себе и да покаже колико поштује човекову слободу и вољу која од ње произилази. Па ако неко не жели да следи за Њим, не жели слободно и искрено да Му приђе и да Га прихвати, Он га неће силити. Бог увек поштује нашу слободу, али овде аутор овог сочињенија жели да Бог нама дар слободе, али и да је негира на сваком кораку. Слобода подразумева и могућност да се каже Не, да се каже не и своме Творцу, Створитељу. Изгледа да постојање слободе јесте оно што аутору смета.
Бог је могао и да нас створи као роботе, који само испуњавају задати програм и онда не би имали уопште ове расправе, поступали би по унапред задатом обрасцу, програму, шаблону и не би било греха, али ни врлине. Робот не може бити ни добар, ни зао, већ само користан или некористан. Зашто? Па нема слободе! А аутор управо гунђа на дар слободе који и сам користи...
Побијена деца су мученици за веру, јер страдају од стране зла, а страдају они који су најневинији. Као што су некада гинули пророци Божији, као што су касније страдали апостоли и ученици Христови, тако сада и ова деца страдају. Страдају због злобе, мржње и страха и љутње које Ирода раздиру, због властољубља које га је обузело, због одсуства љубави према Богу и ближњима, због неверства служби владарској коју врши...А не због Бога! Ја верујем да су ова деца добила мученички венац и да су велика у Царству Божијем,
Један од одговора (а на њега сам наишао код владике Николаја Велимировића) зашто Бог допушта овај ужасни злочин је у томе што је Бог желео да покаже до ког је степена пала наша воља, на какве ужасе је спремна, да укаже колико смо се искварили и колико и зашто нам треба исцељење, преображај, покајање, спасење, да нам покаже колика је провалија греха у коју смо потонули и колико ће снаге и муке бити потребно за спасење.
Па и сам Син Божији је претрпео страдање и смрт, а то нам показује да Је Он преузео све што ми имамо, сваки бол, сваку увреду, сваки грех, па и саму смрт је поднео, као што је сви ми подносимо. Бог је све то поднео. Као што су та деца побијена, тако је и Он био убијен.
Из целог овог дела избија мисао како би аутор то боље одрадио, да би он то лепше и правилније учинио...Ја мислим и верујем да не би, јер ко ће као Бог?

О Потопу...Овде аутор кука, јер Бог не чини онако како он то замишља да треба да буде. Те није једноставно, те није све побио (мислим, шта рећи на ово ?), те није потоп природна радња за Њега по питању технологије процеса (како аутор то зна?), те није то Његов ниво... Аман, па такве представа о Богу је равна оној коју имају клинци: Бог је аутомат, ја притиснем дугме и добијам шта желим...Да ли вреди уопште спорити се око тотално погрешне слике коју он има?
Зар не може једно од тумачења приче да буде и овакво: Бог најављује Ноју да долази страшна опасност и саветује га како да избегне тој недаћи, сви имају прилике да виде шта Ноје ради (Бог каже да у лађу уђу Ноје и његов дом; а зар нису сви људи браћа и сестре? Па зар онда ово не може да се схвати као опште упозорење (јер речи синови и дом имају и уско и широко значење), али само га појединци слушају, је рне верују да ће се то догодити /та страшна недаћа), а последице си и сам признао. Велика катастрофа...
А сама лађа је праслике Цркве, лађе којом се ми спасавамо и пловимо по мору живота...
Као што се види, само је питање приступа спорно (а негде су и ауторове ,,чињенице'' спорне), тако да од намере и премиса, зависи и конклузија...

А, ево редом, Јевреји заиста имају обичај да за празник измирења, очишћења (Јом Кипур) преносе грехе на јарца и терали су га ван града...Али одакле њему податак да су тако нешто радили и са живим човеком (а пази детаље које аутор наводи, хранили га, чинили му годину дана све што жели...Мада, ако си поткован у књижевности, код Достојевског у књизи Записи из мртвог дома, описује се случај када човек одлучује да иде у војску уместо сина те породице, а за узврат они брину о њему и испуњавају му све жеље, при том Достојевски наводи до каквих је иживљавања ово доводило...)? Археологија тако нешто не потврђује, а Свето писмо осуђује жртвовање људи. Дакле, о чему се овде ради?
Испада да оно што си прочитао је чист фабрикат аутора, а ти тврдиш да је истина, а археологија и Свето писмо те негирају...

kakvo crno sveto pismo zabranjuje zrtvovanje kad regulise ropstvo! je l ima toga u starom zavetu? to sto sveto pismo nesto negira ne ide u prilog svetom pismu, ne mogu ja sam sebi da budem kljucni svedok! e tako klinci razmisljaju! biblija sama sebi dokaz  arheologija nije ni potvrdila bekstvo iz egipta i slicne stvari a ti verujes u to! pa lakse je poverovati da divljaci projektuju svoju krivicu na nekog odredjenog prosjaka kome zauzvrat odredjen period sve ugadjaju nego da su milion ljudi preleteli preko pustinje!

Пизтање Каинове жене...Лепо је аутор рекао да људи не читају Свето писмо, тако да ето одговора зашто он греши: не чита Свето писмо ! Да је аутор учинио још само мали напор и наставио да чита књигу Постања (или 1 Мојсијеву) дошао би до дела: А родив Сита поживе Адам осам стотина година, рађајући синове и кћери. (1 Мојсијева 5,4)
Гле, гле, синове и кћери, дакле ово одговора на твоје питање, па само некоме ко није ово читао и ко је недобронамеран ово је могло да промакне. А на страну не можемо оставити ни то, када Каин, после убиства свог брата Авеља, брине да га неко не удеси, дакле индиректно признаје да има још његове браће и сестара, који могу да га ,,удесе''.
И шта сада мислиш о дичном аутору?

pa bolje bi bilo da je kain ozenio prosvecenu majmunicu nego sto je imao decu sa sestrom  taj pojam se u mom recniku zove incest! ne znam da li si cuo za to!


Бог је могао и да нас створи као роботе, који само испуњавају задати програм и онда не би имали уопште ове расправе, поступали би по унапред задатом обрасцу, програму, шаблону и не би било греха, али ни врлине. Робот не може бити ни добар, ни зао, већ само користан или некористан. Зашто? Па нема слободе! А аутор управо гунђа на дар слободе који и сам користи...

pa mi smo navodno i stvoreni ko roboti, evo ti sve al nista ne diraj a hteo si da se opametis epa nema, ajde mrs na zemlju!

Па и сам Син Божији је претрпео страдање и смрт, а то нам показује да Је Он преузео све што ми имамо, сваки бол, сваку увреду, сваки грех, па и саму смрт је поднео, као што је сви ми подносимо. Бог је све то поднео. Као што су та деца побијена, тако је и Он био убијен.

pa kad je zrtveni jarac 

О Потопу...
bog je stvorio sve tako sto je rekao nek bude, a ovamo zrtvuje jadne zirafe i mecke jer su se ljudi iskvarili  sta su mecke krive a sta zirafe? jednostavno bio zemljotres, bosfor i dardaneli su se srusoilli i more je probilo i poplavilo sadasnje crno more 

Biblija i jevandjelja su osmišljena radi kontrole i manipulisanja čovečanstvom... I to je to, bez ulaska u objasnjavanje...