Beskrajni, plavi krug. U njemu, zvezda

Magloviti vrbaci isparavaju se još od prošlog dana, oblaci se kovitlaju sve na niže. Dubina, kroz koju protiče reka, mutna je i neprohodna. Zemlja je tamna, nevidljiva i kišovita.

Šumi i huji baruština iza mraka. Sjaj mesečine pođe sa nje, pojavi se nad pomrčinom, prođe i nestane u noći, što mokra ulazi i odlazi, ulazi i odlazi jednako, zaobilazeći ga i vlažeći mu ogromne grudi i trbuh, vruć i podbuo, uvijen ovnujskim kožama, na kojima je runo probio znoj. Kaplje kroz trsku, kaplje, i, mada je gusta tmina, vidi kako jedna žaba skače, sve bliže i bliže.

Isprekidan lavež pasa i isprekidan poj petlova, još od ponoći, ali dalek. Tup udar kopita, međutim, kao pod zemljom, čuje se jednako, u blizini, pod snom. Često buđenje što ga obuhvata, prolazi kao neko ljuljanje u toj pomrčini, koja mu prodire pod pleća i rebra naježena od hladnoće. Ne razlikuje tamu oko sebe i tamu u sebi, i širom otvorenim očima, u mraku, ne vidi ništa. Skakanje žabe, čelo glave, izvesno je da je oslušnuo, ali odmah zatim zaguši ga san, tako da opet sve tone u težak zadah ovnujske kože, na kojoj mu leži gornji deo tela, kraj ženine glave.

Udaren od konja više kolena, pre neki dan, kad je počeo da skuplja delove puka, još se budi noću od bola, ali taj bol umine brzo, kao i strašna malaksalost i iznurenost u kostima, od umora. Tako da, budeći se svaki čas, zastenje i odmah zatim opet zaspi, škrgućući zubima.

Pri tom, za taj tili čas, dok opet ne usni, šta sve ne ugleda u polusnu! Reku što pod bregom šumi, ispunivši svu noć. Po razlivenim vodama, u rupama i jarugama, mesečine. Trsku prozora i krova, sa koje kaplje nebrojeno kapljica, kap po kap. Oblake, što se kovitlaju sve na niže. Nepregledne vrhove vrbaka, pune šiblja.

A kad se zaljulja, opet, u san, zapaljen i pun nekih plamenova, tumba se u nekom šarenilu u nepreglednu daljinu, u nedoglednu visinu i bezdanu dubinu, dok ga kiša, što kroz trsku prokišnjava, ne probudi. Tada, pomućenom svešću, prvo začuje lavež pasa i poj petlova, da odmah zatim širom, u mraku, otvori oči i ne vidi ništa, ali da mu se učini kao da vidi, u visini, beskrajan, plavi krug. I, u njemu, zvezdu.

Jednom zasta u tom ljuljanju i hujanje mu u glavi presta, tako da oseti da je budan. Ležao je u mraku širom otvorenih očiju, začuđen, i drhćući od hladnoće. Nije više sanjao. Poj petlova i lavež pasa čuo je. Žena, koja mu je bila zaspala na ruci, disala mu je na grudi. I šum što izazva, proteglivši vrat, ču, jer tolika još tišina bila je pred kućom. Kroz pukotinu čamovine, međutim, primeti tanku svetlost što je prodirala i osvesti se sasvim. Bilo je vreme da idu.

To je gorela vatra onih koji su sinoć bili polegali, neki sami, neki sa ženama i decom, ispod nadstrešnice jednog obora, sa one strane utrine, gde su bile njegove štale. I kao da je to prvo, jasno sećanje uma bio neki nečujni poklič, njemu se učini da mu trče, jedan po jedan, svojim strašnim trčećim korakom, pod šubarama, sa svojim dugim puškama, i handžarima u zubima, kao pri vežbi. Svakome je video lik, svakog je poznao, svakog se setio gde je koji legao.
Tako mu se i ostalo što je bilo tamo, napolju, na kiši, javljaše u širom otvorenim očima, u mraku: obronak brega i pod njim Dunav, sa čamcima šajkama, sa kojima će se navesti na vodu. Nepregledni vrbaci i ritovi, modre ledine i crveni šibljak.

Tad zaškripa đeram i, u isti mah, zalupaše na vrata.

I kao da se trže ne samo on, već i sve drugo živo, u mraku, što je dotle bilo i nevidljivo i nečujno, začu se tutnjava kopita i zalajaše promuklo psi, sasvim blizu.

Veliko jato vrana mora da je proletelo od nekuda, jer njihovo graktanje ispuni noć i poče da se diže u visine.

I tek što je, onako trgnut iz sna, polubudan, pokušavao da se, u mraku, oslobodi nekih čaršava u koje se bio zapleo, i da se izvuče ispod koža, oznojen i go, jer go je uvek spavao, ona se probudi i skoro bezumna od straha napipa ognjište, duhnu u pepeo i nađe žar. Zapalila je žižak, koji osvetli i nju, svu, i njegovu ogromnu senku na zidu. I tek tad, kada ga ugleda, vrisnu i poče da kuka, pavši na njega, grleći ga i ljubeći mu grudi, rame, vrat i uvo.

Crnjanski

Beskrajni plavi krug. U njemu zvezda

Magloviti vrbaci isparavaju se još od prošlog dana, oblaci se kovitlaju sve
na niže. Dubina, kroz koju protice reka, mutna je i neprohodna. Zemlja je
tamna, nevidljiva i kišovita.

Šumi i huji baruština iza mraka. Sjaj mesecine pode sa nje, pojavi se nad
pomrcinom, prode i nestane u noci, što mokra ulazi i odlazi, ulazi i odlazi
jednako, zaobilazeci ga i vlažeci mu ogromne grudi i trbuh, vruc i podbuo,
uvijen ovnujskim kožama, na kojima je runo probio znoj. Kaplje kroz trsku,
kaplje, i, mada je gusta tmina, vidi kako jedna žaba skace, sve bliže i bliže.
Isprekidan lavež pasa i isprekidan poj petlova, još od ponoci, ali dalek. Tup
udar kopita, medutim, kao pod zemljom, cuje se jednako, u blizini, pod
snom. Cesto budenje što ga obuhvata, prolazi kao neko ljuljanje u toj
pomrcini, koja mu prodire pod pleca i rebra naježena od hladnoce. Ne
razlikuje tamu oko sebe i tamu u sebi, i širom otvorenim ocima, u mraku, ne
vidi ništa. Skakanje žabe, celo glave, izvesno je da je oslušnuo, ali odmah
zatim zaguši ga san, tako da opet sve tone u težak zadah ovnujske kože, na
kojoj mu leži gornji deo tela, kraj ženine glave.

Udaren od konja više kolena, pre neki dan, kad je poceo da skuplja delove
puka, još se budi nocu od bola, ali taj bol umine brzo, kao i strašna
malaksalost i iznurenost u kostima, od umora. Tako da, budeci se svaki
cas, zastenje i odmah zatim opet zaspi, škrgucuci zubima.

Pri tom, za taj tili cas, dok opet ne usni, šta sve ne ugleda u polusnu! Reku
što pod bregom šumi, ispunivši svu noc. Po razlivenim vodama, u rupama i
jarugama, mesecine. Trsku prozora i krova, sa koje kaplje nebrojeno
kapljica, kap po kap. Oblake, što se kovitlaju sve na niže. Nepregledne
vrhove vrbaka, pune šiblja.

A kad se zaljulja, opet, u san, zapaljen i pun nekih plamenova, tumba se u
nekom šarenilu u nepreglednu daljinu, u nedoglednu visinu i bezdanu
dubinu, dok ga kiša, što kroz trsku prokišnjava, ne probudi. Tada,
pomucenom svešcu, prvo zacuje lavež pasa i poj petlova, da odmah zatim
širom, u mraku, otvori oci i ne vidi ništa, ali da mu se ucini kao da vidi, u
visini, beskrajan, plavi krug. I, u njemu, zvezdu.

Jednom zasta u tom ljuljanju i hujanje mu u glavi presta, tako da oseti da je
budan. Ležao je u mraku širom otvorenih ociju, zacuden, i drhcuci od
hladnoce. Nije više sanjao. Poj petlova i lavež pasa cuo je. Žena, koja mu je
bila zaspala na ruci, disala mu je na grudi. I šum što izazva, proteglivši vrat,
cu, jer tolika još tišina bila je pred kucom. Kroz pukotinu camovine,
medutim, primeti tanku svetlost što je prodirala i osvesti se sasvim. Bilo je
vreme da idu.
To je gorela vatra onih koji su sinoc bili polegali, neki sami, neki sa ženama
i decom, ispod nadstrešnice jednog obora, sa one strane utrine, gde su bile
njegove štale. I kao da je to prvo, jasno secanje uma bio neki necujni
poklic, njemu se ucini da mu trce, jedan po jedan, svojim strašnim trcecim
korakom, pod šubarama, sa svojim dugim puškama, i handžarima u zubima,
kao pri vežbi. Svakome je video lik, svakog je poznao, svakog se setio gde
je koji legao.
Tako mu se i ostalo što je bilo tamo, napolju, na kiši, javljaše u širom
otvorenim ocima, u mraku: obronak brega i pod njim Dunav, sa camcima
šajkama, sa kojima ce se navesti na vodu. Nepregledni vrbaci i ritovi,
modre ledine i crveni šibljak.

Tad zaškripa deram i, u isti mah, zalupaše na vrata. I kao da se trže ne samo on, vec i sve drugo živo, u mraku, što je dotle bilo i nevidljivo i necujno, zacu se tutnjava kopita i zalajaše promuklo psi, sasvim blizu.

Veliko jato vrana mora da je proletelo od nekuda, jer njihovo graktanje
ispuni noc i poce da se diže u visine.
I tek što je, onako trgnut iz sna, polubudan, pokušavao da se, u mraku,
oslobodi nekih caršava u koje se bio zapleo, i da se izvuce ispod koža,
oznojen i go, jer go je uvek spavao, ona se probudi i skoro bezumna od
straha napipa ognjište, duhnu u pepeo i nade žar. Zapalila je žižak, koji
osvetli i nju, svu, i njegovu ogromnu senku na zidu. I tek tad, kada ga
ugleda, vrisnu i poce da kuka, pavši na njega, grleci ga i ljubeci mu grudi,
rame, vrat i uvo.

Vec skoro dve nedelje dana, otkad je došla poruka od markiza Askania
Gvadanji, zapovednika grada Oseka, da opremi trista biranih vojnika za
polazak u rat na Francusku, ona nije prestajala lelekati. Podbulih ociju od
placa, sva oronula od užasa, u trecem mesecu bremenitosti, ona se nije
dala odvojiti od njega. Lepotica na glasu, prolepšala se još više, u prvoj
godini braka. Koža njena i kost, smeh i dah, kao i njen pogled, imali su neki
gladak sjaj što je svetleo u njoj, dok je nosila cedo u sebi. Teška i puna,
ludo vesela u tim mesecima, ona je posle porodaja slabila i ružnjala,
postajala tiha, a okrutna prema slugama i sluškinjama. Pre dve nedelje,
placuci, bila je došla za njim i na obalu Dunava da sa njim provede i
poslednju noc, pred polazak.Ostavivši dve svoje cercice u selu, došla je
bila da stanuje, poslednja dva dana, u jednom kucerku pokrivenom trskom,
kod obora, na vodi, samo da bi mogla da provede noc kraj njega. Ležeci
satima na njegovim grudima, ona mu je, šapucuci nešto nerazumno i
nerazumljivo, ljubila rebra, grlo, oci, usta, uši.

Krivonog i težak, on je tih poslednjih dana opremao svoje ljude, jašuci ceo
dan. Psovao je njene zagrljaje i poljupce. Bila mu je dosadila.

Izmuceo, prekodan, svadom oko odabiranja ljudi, što su pristizali
nenaoružani i napiti, morao je da provodi veceri sa pisarima, što su
spremali spiskove »Slavonsko-podunavskog polka«. U noci, pak, cekao ga
je pakao. Njen zagrljaj, njeni bezumni napadi, njeni dugi, neumorni prsti.
Njena lepota, kraj vatre, nadzemaljska, njen pogled i njen plac. Ogromnih
grudi i ogromnog trbuha, klonuo, zabrinut za decu, on se njenom ludilu i
krstio i cudio, pa i grohotom smejao.

Pri slaboj svetlosti žiška sad, on je vide, onako zbunjenu od sna, i shvati da
ce ovog jutra, pri polasku, sa njom biti najteže. Njeni poljupci, plahi i ludi,
koji su mu padali u lice i pod grlo, bili su mokri od placa. Ustavši da bi ga
bolje mogla obuhvatiti, jer se on nabusito branio, gazeci po jastucima,
kožama i cilimovima prostrtim po zemlji, ona je bila nagazila golom nogom
na žabu i strahovito vrisnula. Ražljucen tada od sve te pomame ženske, on
je odgurnu, a dode mu da je tresne o tle. Prevalivši canak osvecene vodice
i bosiljka, koji je sinoc bila spremila, da bi mogla ujutru, kad se probudi, da
ga poškropi, teturajuci se, kao da je dizao i nosio prazno bure, on stiže do
vrata i otrgnu ih.

Kiša sitna padala je i, za trenut, u svitanju, video je pse što pojuriše prema
njemu, konje i sluge pod dudovima, a na drugom kraju utrine, kod obora,
citavu onu gomilu što se sinoc tu bila razmestila. Vatre su još šarale po
mraku velike senke i pricine, ali cim puce prva puška, sve kao da odskoci
sa zemlje i zaigra.

Zapevaše neki, zarikaše, potrcaše do derma, na valove,
da se umiju; drugi noseci decu na rukama, uvijahu ih krpama, polazeci
nizbrdo, da odu do camca. Uh, što se žene busahu u grudi, zapevahu,
vitlahu svojim belim platnima, povezima, obojcima! Iza obora, nad
strminom, vide zbilja nepregledne vrbake i ritine, u ogromnom, mutnom,
kišnom svitanju, ali ne beskrajni, plavi krug. Ni u njemu zvezdu, kao u snu.
Trceci kraj konja i uplakanih žena, koje nisu puštane dole do camaca, ljudi
su se okupljali, dovikujuci se. Neki, zaostali, uplakani, praštahu se, krsteci
se. Jedan mu pride sa malim detetom u šubari, tražeci vatru u kuci, da
skloni dete, vec pomodrelo. Psi, okupljeni na ivici brega, oko žena i staraca,
skacuci, prskajuci po barama i blatu, lajahu za onima što su silazili nizbrdo,
na vodu.

Bos, na hladnoj, vlažnoj zemlji, zaogrnut, onako kako se digao sa postelje,
sa velikim, crnim klobukom, srebrnih šara i kicanki, što ga beše turio na
glavu pri prvom skoku iz sna, on je prenerazio sluge. Pritrcaše mu, ljubeci
ga u ruku i privodeci mu konja, koji se propinjao.

Tada, kinuvši gromko nekoliko puta, zaigravši po zemlji tako da se sve
zatreslo, vrati se u mrak i vrucinu kraj ognjišta, gde ga žena doceka još
uvek placuci. Oblaceci ga brzo, ona mu je ljubila cohe, kajiševe i srebra, a
kad se umio, ona mu svojom kosom ubrisa lice, ljubeci ga u obraze. Žaleci
je, pomilova je po ledima, gundajuci, kad ona briznu još jace u plac.

A kad se pojavi na vratima, obucen, pa mu sluge privedoše konja, nastade
takvo dipanje, kuknjava i dreka, na utrini, pritrcavanje njegovoj ruci,
lelekanje i jaukanje žena, da on od besa zaurla na njih.

Dok su ga sluge sa jedne strane dizale u sedlo, na konja, koji se vrteo
preplašen šarenilom, dotle su dve sluge sa druge strane pritezale kolane,
da ne otkine uzengije, velikim svojim maljavim rukama, penjuci se, stenjuci.
Konj se tresao pod njim, kao pod buretom.

Prskajuci blatom drvece, travu i pse oko sebe, nagnao je konja nizbrdo, ka
Dunavu. Izmace leleku i dreci i prokasa kroz vlagu drveca i granja. Kiša je
prestajala da pada, ali se zemlja ronila pod konjem, kad poceše da se
spuštaju.
U nedoglednoj vlazi oblaka i ritina, baruština i trske, bilo je vec svanulo. I
kao da je to bio jedan drugi svet, tamo se nije ništa dogadalo. Ovde, nad
njim, graktale su vrane, dole, pod njim, svetlucale su široke tame i svetlosti
vode. Vezani za stare vrbe i stubove u blatu, camci su se crnili iz daleka,
kraj vatre. Kad podiže glavu, vide potpunu tišinu u sivom nebu i vrane, u
daljini, koje se nisu cule. Dunavom je mogao dogledati vrlo daleko, duž
obala, od kojih je jedna bila žuta i visoka, pod nebom, a druga razlivena u
poplavama i travuljinama, u dubini.

Izbio je iz žbunja, u bare i teško blato, do sapi, pred vatre, sa kojih su
skidali pecene jaganjce. Smestivši se u širokim camcima, koji su bili
prokisli, na slami i žutom, suhom lišcu, ljudi su bili opet polegali, pa su se
dizali da ciste oružje, ili da docekaju na nož, po komad bacene,
rašcerecene jagnjetine. Pevahu vicuci.

Kad stiže, sav uprskan, do vatre, medu vrbama, javiše mu se dva oficira i
pop, koji je bio potegao zajedno sa njegovim bratom, cak iz srebrobogatoga
Zemuna, da isprati sina i da ih sve blagoslovi. Pošto mu je bilo stalo da ih
što pre krene, potera konja do užadi i dade naredenje šajkašima da krecu.
Nastade mala gungula u camcima, i ljudi poskakaše da još jednom
pogledaju svoje. Dok su šajkaši drešili konope i gazeci do pasa vodu,
vicuci, otiskivali camce od obale, dotle su neki promrzli bednici, najmljeni
da vuku camce ceo dan, celu noc i još jedan dan, uz vodu, vec poceli da
potežu užad i da gaze blato. Medu njima, dva Ciganina, skoro sasvim gola,
sa konopljem na grudima, pokušavahu da oglodu nekoliko oprljenih papaka,
koje niko nije hteo da ponese.

I dok su starci, prozebli i mokri, stajali nepomicno, na blatnjavom bregu,
dotle su žene sa decom, i psi, trcali duž obronka strme obale, jaucuci i
placuci, sve dotle dok se oba camca ne izgubiše u gustim vrbacima, iz kojih
je dopirala posle promukla pesma. Pa i ta pesma, cim je nestalo onih koje
su poustajali da vide, polako postade tiša i razvucenija, dok sasvim ne
zamuknu. Lelek se medutim, na brdu, još dugo razlegao.

Cim podoše, i on potera konja duž obale, i nagna ga uzbrdo, tako, da je
životinja besno frktala i sva se pušila. Vratio se, da se i on opremi.
Oko staja i obora bio se iskupio svet, da vidi i njegov polazak, a narocito
kocije i konje i sluge njegovog brata Arandela Isakovica, trgovca poznatog
po celom Podunavlju i Potisju, po bogatstvu.

Brat mu je, po dogovoru, proveo noc u selu, sa decom, da u zoru porani i
dode da mu se nade, pri rastanku sa ženom, cije su se plahe cudi obojica
bojali. I zaista, tek što se vratio sa polaska vojnika, uspevši se, teško,
uzbrdo, ukazaše se, sa druge strane, velika, šarena kola, koja odmah
opkoliše sluge.

Bilo je vec sasvim vidno. Kiša je bila prestala.
Ušav u kucu, udarivši, na pragu, glavom u tršcani krov, zatekao je ženu
obucenu, svilenu, umivenu, divnu. Umoran od jahanja i žurbe, sad je
pogleda drugim ocima i, prišavši joj, poce da je ljubi, kroz svoje
razbarušene brke. Užurban, on joj još jednom, dahcuci pod njenim
poljupcima, ponovi, bez smisla i bez reda, sve ono što joj je vec sinoc i celu
noc ponavljao: savete za njenu seobu k bratu, u Zemun, savete za kupanje
mladeg deteta, manje cercice, koja je imala neku bolest na koži,
uveravanja o svom putu kroz Štajersku i Bavarsku, o kratkom ratu, u kome
ce jedva i biti bojeva i, najposle, o svojoj vernosti i o svom povratku. Ona je
medutim, drhcuci sva, kao luda, skidala sa sebe srebrne pletenice,
dugmad, svilene prišivene cvetove i cipke, vicuci i ponavljajuci, kroz plac,
sve iste reci, sve ista preklinjanja.

Otimajuci se, tako, njenim rukama,vukuci je nehotice za kosu,
svojim vezovima na klobuku, koji se zaplitahu i
u njeno odelo, jednako je, ljubeci je sad, za rastanak, u usta, ponavljao
slatke reci, na koje je bila navikla u prvoj godini braka. U strahu koji je licio
na ludilo, ona mu je visila o vratu, škropeci ga, vec bog zna koji put,
osvecenom vodicom i moleci ga da se tamo ne ženi, kao što to drugi cine,
da se tamo ne istice, da i nju posle pozove onamo, da tamo ne pogine.
Ljubeci ga ustima mokrim od placa, što više nisu mogla da se zatvore na
poljubac, vec su bila otvorena i opuštena, od drhtanja, gledala ga je ocima
izvrnutim, u kojima se videla samo beonjaca, bez njenih modrih dužica i
velikih zenica. Pola u nesvesti, opuštena, ona je grcevito ponavljala:
»Umrecu, umrecu«.

Dotle je njegov brat izišao iz kola, suv, žut, u dugackom curku od kurjacine,
sa brojanicama od cilibara u ruci, kao krupnim, zrelim groždem. Naredio je
da okrenu kola, rasterao ljubazno svet, darivajuci skoro svakoga ko mu je
prišao ruci. Rekavši još nekoliko reci slugama, Kir Arandel je veselo mahao
rukama devojcici, starijoj cercici, koju je bio doveo da isprati oca, a koju
sluga nikako nije spuštao na zemlju.

Braca su se bila dogovorila da prevare ženu pri oproštaju, jer stariji nije
hteo da vidi ono što je bila u stanju da ucini, u tom poslednjem trenutku.
Zato je trebao mladi, sa detetom, da dode, u kolima, pred kucerak kod
obora. Tu je bilo poslednje prenocište ljudi, pre ukrcavanja u camce, iz
kojih više nije bilo izlaska do Varadina. Tu je i ona došla da provede
poslednju noc sa mužem. U kucerku u kom su inace stanovali, zimi, pastiri.
Sluga je bio obucen da, cim stariji izide iz kuce i uskoci u kola, ošine konje.
I, tako, sve se zbi za trenut. Dok je ona nameštala, polumrtva, haljinu, da bi
izišla pred svet sa mužem, on se, prekrstivši se tajno, otrže kroz vrata, cim
cu pucanje bica, i nade lice u lice s bratom. Poljubiše se brzo, i, stariji
uskoci u kola, prosuvši mladem brojanice po blatu.

Kad cu jurnjavu konja i viku sveta, ona, dotle ne sluteci ništa, potrca na
vrata i vide kola kako nestaju u žbunju, iza dudova, vec na drugoj strani
utrine. Srozala se na ruke mladem bratu, kao pijana, onesvešcena.
U velikim i šarenim kolima, koja su se tresla, sa uplakanim detetom na ruci,
on se bio pridigao tek toliko da je mogao da vidi kako ona pade. Sagnuvši
glavu nad svojom cercicom, cutao je u tom strahovitom prskanju blata i
odskakanju od grana, panjeva i džombi, sve dotle dok, zamaknuvši kraj
jednog šumarka retkih bagremova, sluga, stojeci sa nogama uprtim u kljun
gvozdenih ukrasa na kolima, ne uspe da zauzda sva tri konja, uplašena i
uzdrhtala.

Tada, podviknuvši slugama i stiskajuci dete na grudi, opipa oružje, gunjeve
i cizme na dnu kola, nove novcate amove, srebrom okovane, i dukate i nož i
sat, okrugao kao jaje, u pasu. Ništa nije bio zaboravio.
Milujuci cercicu, naredi da se vozi lagano, i kao neki ostareo medved, sav
nakinduren, poce u kolima pred detetom da skace i mumla i igra. Dete poce
da ga miluje rukama, hvatajuci ga za srebrne kicanke na klobuku, smejuci
se, kroz plac.

Nad ritinama i vrbacima pocelo je da se vedri i kraj kola zacuše se prve
ševe. Vidik je bio pun jata vrana i sve više svetao od bezmernih, ravnih
poplava i bara. Putem, uz obalu, uz brda, koja su opet padala i spuštala se u
mokre travuljine, kola su brzo stigla tri velika, cma camca, što su dole, na
reci, lagano odmicala.

Zagrljen toplim decjim rukama, on je kao nastavljao da spava. Kas kopita,
škripu tockova, decji glas, u koji se spuštahu i klik ševa i graktanje vrana,
slušao je kao kroz san, koji ga je mešao sa kišovitim oblacima što su se sve
više isparavali, jer je iza njih bilo, negde, bezmerno daleko, ali ogromno,
Sunce.

Dete koje nije dobijalo na svako pitanje odgovora, ponavljalo ih je,
izmuceno, po sto puta, trzajuci ga za uši, za nakit, za brke. Neispavano i
slabunjavo, bilo je posle sve tiše. On poce da tiho pevuši i da je ljulja, a
cercica mu leže na grudi i zaspa.

Spremao se topal, proletnji dan, posle kiše. U baruštinama i vrbacima, na
drugoj strani, podiže se magla, mlecna i teška, što uskoro kao dim ispuni
svu dubinu nad Dunavom, i posta gusta. Pesma onih u camcima, kroz
bezmernu tišinu, tamo dole, dopirala je do njega jedva cujno, kao ispod
zemlje.

Nad brdima i šumama medutim, što se ljubicasta ukazaše, levo, mogao je
vec da nasluti svetlost suncanog i cistog jutra. Zadrža zato kola kod jednog
reda visokih jablanova. Izljubivši zaspalo dete, ostavi ga u kolima, i sluge
ga opet popeše na konja. Ujahavši u neko nisko žbunje, on je mirno
docekao da pretovare stvari, iz kola na konje, uklonio se da mogu da
okrenu kola i, otpustivši bratovljeve sluge, dugo je stajao tako i gledao za
kolima što su se vracala natrag, kroz gustu travuljinu, iz koje su pred
konjima izletale ševe.

Skinuvši klobuk, dade ga slugama i pojaha pred njima, tresuci se opet kao
bure.

Sve je bio svršio. Cim je uzjahao, vrativši svoju cercicu, sav umor od
poslednjih neprospavanih noci, od spremanja i jahanja, sede mu kao za
vrat, na konja. Mokar miris žbunja, zagušljiva toplota niskih i osuncanih
oblaka, magla iz dubina, gusta kao dim, sve ga je to gu-šilo i uspavljivalo.
Nesreca kao da je bila ostala iza njega, pred njim je bila samo ta daljina,
zarasla gustom travuljinom, od koje se malaksava. Bio je miran. Pošao je
bio rano i nadao se da ce pre mraka stici do Varadina, gde su imali da mu
se prikljuce ostali delovi puka. Puk se skupljao iz raznih sela slavonskih i
sremskih, da bi pod njegovim vodstvom pošao u grad Pecuj, gde je imao da
izdrži pregled pre nego što ga upute da stigne logore Karla Lotarinškoga,
koji je bio isturio svoje prethodnice na Rajnu, do Štukštata, pod komandom
generala feldmaršala barona Johana Leopolda Berenklau.

Melanholijom koja se pretvara u cutanje, sve upornije što je bivao stariji, i
on je, kao i otac mu, koga je pri svakoj važnijoj izreci spominjao, mirno išao
u rat. Seobe mu behu dosadile i nemir koji se ni u njemu, kao ni u svim tim
njegovim ljudima koje je vodio, nije stišavao. Bio je prošao sa porodicom,
duž Dunava i duž Tise, skoro sva veca mesta, trgujuci zajedno s bratom,
sve dok se nije oženio i vratio u vojsku. Pošto je bio mnogo cenjen u vojsci,
dodeljivahu mu važne poslove u narodu. Premeštahu ga svaki cas, da
umiruje taj svet, koji se svaki cas selio.

Znao je da ce ga, odmah posle pregleda, uputiti na bojište. Miran i
samouveren, predvidao je ceo put, sve dogadaje koji ce doci, sve ljude,
kako ce se držati. Bojao se samo da mu jedan deo puka, koji je dolazio sa
kapetanom Pišcevicem, iz Šida, ne zadocni na okup, pod Varadinom.
San i otežao, jahao je pognute glave, kroz travuljinu. Što je bivalo toplije i
jasnije na nebu, sve mu je bilo teže. Konj ga je odmereno klatio i to ga
potpuno oslabi. Ono što je ostavio dode mu kao i da nema, i plac ženin i
pogled bratovljev i toplota malog deteta, pomešaše se maglom. Sluge iza
njega behu zaostale malo i on oseti potpunu samocu.

Jašuci dalje, razmišljajuci o raspodeli starešina i vojnika, koje je sve licno
znao, on se potpuno uspava. Eto, pomisli, dovoljno je odseliti se iz jednog
mesta, pa da sve što ostavljaš bude kao i da nije bilo. I zagleda se tada u
daleka brda iza kojih se sad pomaljalo Sunce. Kad na njemu zablista
srebro, on se oseti cio i lak, i kao da nema tela. Osuncan, prosijan, oseti se
topal, a ne težak, kao i da ne jaše, kao i da ne postoji, u tom nevidljivom
vetru, koji ga je docekivao s lica.

Zatim potera konja kasom, kroz prazninu.
Tako je, godine 1744, u prolece, Vuk Isakovic pošao na vojnu.
Ušli su u Pecuj tako razbarušeni, neoprani, mokri, i pobesneli, da su se
deca rasplakala, a žene koje behu istrcale, pred kuce, da ih vide, razbežale
vrišteci, u komšiluk. Pevahu vicuci, a koracahu, umorni, i izgladneli, tako
žurnim korakom da su se, opkoljeni srebrom okicenim oficirima, cinili kao
hajka gladnih pasa, koje vode, pritegnute na lancu, u lov.

Udarali su kundacima u plotove, prebijali pse, dizali stabla drveca pred
kucama i bacali ih, malo dalje, u avlije. Citav jedan dželep volova, na koji
su, iza jednog coška, naišli, naterali su, rikom i šalom, u beg.

Zagušiše uske staze donjeg grada, penjuci se uzbrdo, pa se rasuše i
zaostaše, kraj vike kvartir-majstora što behu izjahali da ih docekaju i
smeste. Sviraci, koji su bili okupljeni oko velike zastave, što se od Varadina
nosila, a za kojom su jahali oficiri, na preplašenim i zapenušenim konjima,
nisu bili u stanju da nadlarmaju pevace koji su se derali, sve istim glasom,
ej ... ej ... To se posle širilo, kao zapevanje i kukanje, po celoj gomili, sve do
onih zaostalih i poslednjih, koji su gazili do kolena blato i tukli se oko prvih
bunara na koje su naišli, trceci posle pustim ulicama, za grajom puka što je
odmicao, kroz grad.

Komesar ih beše video, još kod prvih vinograda, ispod vrtova biskupije, i
rešio se da ih ulogori izvan grada, kraj groblja.

Udesio je tako da ih primamiše vatrom, kraj koje su pekli ovnove, nad
kojom su bez prestanka svirali trubaci i udarali dobošari. Kroz suton koji se
poceo da spušta, Isakovic ih je nekako izveo na poljanu, ispod nekih
plotova iza kojih se nazirahu turski nadgrobni spomenici, kao zaostali
panjevi, u travi, sa nataknutim, kamenim turbanima. Cim su ih, uostalom,
izveli tu na utrinu, opkoliše ih nemacke tobdžije, koje su se posle, kraj
svojih topova, u mraku, videli kako stoje, sa zapaljenim luntama u ruci.
Sve se medutim svrši dobro, cim stadoše i baciše tovare i oružje.
Pesma presta, nastade graja i brzo se iskupiše svi.

Smiriše se kad oficiri odjahaše konje i kad se pomešaše medu njih. Pri
primanju šatora, kraj vatre, vec su se opet razlikovali pojedini delovi puka,
a, pri delenju slame i vina, vec su odgovarali glasno rotmajstorima.

Zapalivši male vatrice, ubrzo su podelili logor, kao neko dugo selo, pravom
putanjom koja je išla unakrst, obeležena buktanjem plamenova svake
vatre, zadimljene mokrim, mladim travama. Kopahu rupe da legnu, kao što
behu navikli kod svojih kuca. Zatim, pod neprekidnim udaranjem dobošara,
zapoce tiše, razapinjanje šatora.

Vecina beše mlada, prvi put odabrana za rat, ali je bilo medu njima i onih
što su, poslednjih godina, ratovali na sve strane. Pa i takvih koji su se krvili
kod Beograda i Grocke, pa cak i onih što su, pre skoro trideset godina, sekli
Turke, kod Varadina, i Temišvara, pod zastavom princa Evgenija Savojskog.
Smrkavalo se nad njima i tu, pod strmim, starim stazama Pecuja, ispod
zapuštenog groblja, na utrini, isto onako brzo kao i kod kuce, u onom
sivom, maglovitom veceru, što kao kiša pada u baruštine, ali je ovde
proletnje vece rastapalo ih u beskrajno plavetnilo. Nad vecernjom maglom
pojaviše se modre padine brda i šume, što su bile suhe i retke, tako da im
se na dnu još crveneo dan. Nad tim šumama što su se videle sa svih strana,
zatreperiše zvezde i zazriciše nebrojeni popci. Zaljuljaše ih na prva brda na
koja su se uspeli iz ravnice i uznemiriše ih.

Tako, pošto su u prvi mah skoro svi polegali, pod šatorima, po rupama, na
slami, sve ih je više bilo koji su podizali glave.

Smrkavalo se u logoru.
Ugasiše vatre, ali je tišina, tišina za san, izostala. Neobican i tud zvuk
zvona dugo se slivao, sa varoši, na njih. Iz zadnjih ulica grada, koje su
svetlucale pod bregom, dopirao je ne samo lavež pasa, vec i svirka potmula
i neka huka. Pa i ono malo stražara, oko logora i kod topova, udesi te se
poce dozivati. Sa brda pak, i to najviše osetiše, dopirao je miris vocaka,
tolikih vocaka koliko ih, kod njih doma, nikada na jednom mestu ne beše.
Što ih se više stišalo i primirilo u logoru, sve ih je manje želelo da zaspi.

Ma da behu izmuceni i bolni u celom telu, od šest dana hoda, pod oružjem i
teretom, zaspaše samo oni koji su vec davno bili navikli na sve to i kojima
više ništa nije bilo cudno. Ni te noci pod vedrim i tamnim nebesima, ni ti
vocnjaci koji se osete tako u mraku i mirišu negde u blizini, ni taj lavež
pasa koji je svud isti, ni te vatre od kojih zasuze oci, zagaravi lice i ugreje
se jedna strana, dok druga prozebe.

Oni koji su prvi put išli, poceše se dizati na kolena i došaptavati, dozivati,
prigušenim glasom, i skupljati iza šatora, kao senke.

Posle, kada se pojavi Mesec, postala je citava jedna strana zemlje svetla i,
pod mracnim bregom, citava nepregledna poljana vidna. Videše drvece što
im se dotle cinilo prazan mrak, i krovove u gradu što su se dotle cinili kao
utonuli u zemlju. Sasvim blizu, iza plotova poslednjih sokaka, ucini im se da
šecu bezbrojne, šarene senke.

Cist, plav svod, zasut ponegde oblacima, koji su postajali primetni tek pri
brzom prolasku kroz sazvežda, bio se nadneo nad njima. Trave beskrajne,
što su po brdima i padinama, do dna vidika, rasle tu noc, poplavile su logor
nekim šumom što je bio necujan, ali prisutan svud, oko svakog šatora, oko
kojih je isto tako, necujno i neopaženo, niklo bezbrojno mnogo zrna
zemljinih, izrivenih od nevidljivih krtica. Šapucuci tiho, u toj tišini, sve ih je
bilo više koji su, puzeci cetvoronoške, sa senkama šatora na ledima, uspeli
da se izvuku iz logora i izgube pod obližnjim plotovima, u travi, u mraku, u
jarkovima, u žbunju. Dozivajuci se tihim zviždukom, oni su se, puzeci i
trceci pogureno i brzo, kao tekunice, od humke do humke, od drveta do
drveta, probijali, kroz lanac stražara, koji su osecali da se nešto oko njih
dogada, ali nisu znali šta, naprežuci vid da u mesecini što sagledaju,
opalivši pokatkad u potpun mrak.

Skoro polovina njih, ne mogavši da zaspi, razbegla se tako, po mraku,
nekuda prema gradu. Zasitivši se, poslednjih dana, pred polazak, u opštem
placu i kukanju, svojih žena, pri onom metežu i mukama do mile volje ih
ljubeci i tukuci, oni sad nisu išli da traže žene. Vrucih udova i zapaljenih
vratova od hoda i tereta, oni su pošli u noc, zadivljeni i ocarani blizinom
varoši, velike i cudne, što je bila prošla brzo pred ocima njihovim, pri
zalasku Sunca, kad su dolazili. Znajuci dobro da ne mogu sobom poneti
stvari od stakla, ili zlata, niti povesti kravu ili tele, oni su ipak videli bezbroj
sjajnih stvari što su treperile u noci, krasne i vanredne. Ma da su znali da ih
ponegde ceka svega neka smežurana baba, venac luka, ular, ili kakva
srebrna kopca na kajišu, bili su razdragano pošli u noc, da kradu.

Sacekujuci se, na dnu, u jarugama, pod logorom, skupljahu se po troje i
cetvoro, ispitivahu se brzo: ko je iz koga sela, pod kojim oficirom, a posle,
jurnuvši kroz žbunje, tražahu put, pod vodstvom onoga koji bi pošao prvi.

Vecina ih, u ovom kraju, dotle nikad nije ni bila.

Doživeše tako citava cuda u noci. Svi koji su prošli žbunje oko logora,
prodoše i vrtove i zidine oko grada. Upadali su u varoš, kao kurjaci, kroz
strme hodnike, uske i vlažne kao oluci. I ma da citavi sokaci behu pusti, oni
su, po mraku, naslutili ono što su tražili. Ne dirajuci pilice po granama, i
obilazeci guske, nakrali su se mekih golubova. Krvavim prstima, za koje se
lepilo perje, cupali su plave glavice, pribijeni mesecinom uz zidove,
osecajuci kako se mala, vruca tela trzaju nekoliko trenutaka, u šaci.

Cetvoronoške, po mesecini, oni su plašili pse svojim skokovima i senkama i
zastajali dugo tamo gde je još gorela svetiljka, zagledani, kroz pukotine
dasaka, u nepoznata lica, da posle, postojavši, umorno nastave svoje
tumaranje.

Odoše, i ne ostade za njima ništa. Ništa.

Poneki medutim upadali su i u kuce. Kad bi se pojavili, na razvaljenim
vratima, oni bi veselo urlali nešto što niko nije mogao da razume. Ogromnim
koracima prilazili bi domacinima, premrlim od straha, pa ih milovali,
umirivali i vracali pred ognjište, iz kutova, svojim šakama širokim, kao
lopatama. I pošto im nisu znali jezik, oni su im govorili mumlanjem,
jaukanjem, rikanjem i rzanjem, kalamburima, sastavljenim od svakojakih
glasova što su ih culi po danu i po noci, kod svoje kuce. Ponavljali su fijuk
vetra, kas konja, a osobito poj petlova. Bog zna kako su se posle
sporazumevali i mešali sa ukucanima, tek oni su pricali, okupivši sve živo u
kuci oko vatre, i, ma da im niko ni reci razumeo nije, svi su im odobravali
glavom. Tako, razbudivši sve, nikome ne dadoše da spava.

Išli su od kuce do kuce, po mraku. I nehotice, ma da to nisu tražili, nailazili
su i na žene. Posle prigušenog vriska i loma, nestajali su u pomrcini, a
rastajali su se posle nežno, u ljubavi, ispod plotova obraslih trnjem, pod
kojima je, niz brdo, žuborila voda. Poneka žena pratila ih je, sredinom puta,
mesecinom, cak dole, do poljana. Poneka mracna kuca, iz koje izidoše,
ostade tako za njima, u tami, sa svetlošcu što je dopirala iz širom otvoreno
ostavljenih vrata.

Svud, medutim, nije se baš sve dobro svršilo. Postajali su ponegde i opaki,
a na dva mesta, tako, bez razloga, šunjajuci se po mraku, potpališe
krovove.

Mesecina, jasna, bela kao inje, popadala je bila narocito na vocke, koje su
se sve više videle što je noc bila tamnija. Nad širokim padinama brega po
kojima su, po jarugama, medu kucama, tumarali konjanici sa fenjerima,
hvatajuci one koji su se izgubili, uzdizala se crkva sa koje je odbijao
ogroman sat. Celo nje, duž zida bilo je u mraku polegalo nekoliko njih,
bežeci od potera, izbivši tu, na glavni trg, obasjan ceo mesecinom, prazan i
pust.

Sat, ogroman, sa gvozdenim skazaljkama, koji je neprekidno škripao, u kom
se nešto medu užetima, neprestano kidalo, zadržao ih je zadivljene, svojim
neshvatljivim, velikim brojevima, nafarbanim u belom krugu, na zidu crkve.
Skriveni u tami, oni behu polegali duž zida da vide kako odbija, natežuci
dva gvozdena duleta što se ljuljahu, nad njihovim glavama. Cutahu, posle
tupog zvuka zvona i osluškivahu. Mesecina je bila osvetlila velike kuce
pred crkvom, krovove i zidove, donji deo grada, pa cak i šume i brda u
daljini, pred trepcucim, dubokim nebom.

Noc je prolazila u nekoj beloj svetlosti, koja je sipala kao sitna kiša. Tužni,
izudarani, umorni, toliko da su sedali svaki cas, poceše polako da se
vracaju, teturajuci se, poluzaspali.

Šunjajuci se pustim ulicama, po kojima su krstarile sa fenjerom u ruci,
patrole kirasira, skoro svi su uspeli da se vrate. Uhvacena, u gradu, behu
samo dvojica, obojica pri tuci.

Tek ujutru, kad je svanulo, pohvatani su mnogi, napiti, koji su bili legli po
kucama i po štalama kod konja, pa su, probudeni iz pijanog sna, poceli da
vijaju, nožem u ruci, životinje i ljude.

Poslednjeg, Isakovicevog slugu Arkadija, uhvatiše tek usred bela dana, vec
u blizini logora. Bio je poterao krmacu, vezavši je za nogu. Mirno, tepajuci
joj i pevajuci kroz nos, štucajuci glasno celim putem. Dugo mu je trebalo da
prevali put, od jedne krcme u donjoj varoši gde je bio ukrao živince, do
poslednjih kuca blizu logora.

Cinjaše se trezan i spokojan, i svet, koji je te noci dugo bdio iza
zamandaljenih vrata, propuštao ga je, u nedoumici. Bio je potpuno
bezbrižan i kad su stražari poceli da ga opkoljavaju. Niti je vikao, nit se
osvrtao. Lenj, toliko lenj da ga je krmaca trzala i vukla, gegao se za njom
satima, tepajuci joj mile reci, dok nije najposle sasvim ucutao.

Prošao je tako cutke, a pognute glave, dobrih pola sata za krmacom, ceo
put od velikog studenca, kod gradske kapije, do drvenog krsta, pred
grobljem. Svet je išao za njim, ne usudiv se da ga zaustavi.

Tad, iznenada, kad krmaca zastade, on se stropošta na nju i preturi. Nije
više bio pijan, ali beše zaspao od lenjosti, u hodu.

Taj je jedini docekao da se sasvim razdani i da ga obasja sunce.
Sutrašnji dan bio je odreden za pregled puka.

U ranu zoru vec probudiše ih trubaci i dobošari. Rotmajstori, udarajuci
nogom one koji su imali tvrd san, obarali su cesto i šatore. Delili su loj za
cišcenje pušaka, pištolja i noževa.

Zapali se nekoliko stotina lula i namaza nekoliko stotina brkova.
Rosa ih je bila sve ovlažila, a u cupavim kosama ponesoše iz šatora
slamke. Na prvi pogled, na strašno zaprepašcenje oficira, licili su na Cigane
i ciganske cerge. I tek što zapoce mazanje pušaka, cuturica za barut,
gvozdenih nabijaca, škljocala, igala, nalivaca, cevcica i svih drugih
prokletih, zardalih sitnica, koje su dodavali jedno drugom, uz grozne
psovke, opet pevaci zalelekaše ej ... ej, što se posle razli po citavom logoru,
kao kukanje i zapevanje.

Mažuci kajiševe, prostirali su gunjeve po zemlji i grebali rukama sa njih
blato, cešuci zatim šubare kao crne ovce. Ne primetivši vrhove brda u
magli, ni šume zapupele, ni jutarnji miris trave; nisu videli kako se muce
prvi mlazevi svetlosti, na Istoku, da preliju maglovite doline. Ubijenim,
podnadulim nogama, i ugušenom voljom i svešcu, potpuno zaboraviv svoje
na domu, bez razgovora i smeha, poceše da skacu, redajuci se jedan za
drugim, putem kud projahaše oficiri, sa štapom u ruci. Nasred logora
pobesne konj kapetana Antonovica, i citava gomila sjuri se na njega da ga
ukroti. Medutim se, kod poslednjih kuca pecujskih, ukazaše kola, puna
perja i belih perika Komesarovih oficira.

Zalupaše doboši i nastade prava jurnjava duž redova gomilica pepela i žari
što je još dimila. Ispraviše se i isprsiše.

Donesoše im tri zastave. Medu njima jednu vrlo veliku, carsku, nadodoljenu,
kao i ti kirasiri, ešarpama, svilenim podvezima, trakama i kicankama.
Pred logorom su, na dugom stolu, postavili velike zavežljaje spiskova, iz
kojih im procitaše ne samo njihova imena, nego i imena njihovih oceva,
žena, dece, što ih je, da se zna, svaki put ponova, zacudilo i zadivilo i
sneveselilo.

Medutim se u kuci Komesarovoj, gde je spavao predvoditelj puka, saznalo
za sve što behu nocas po Pecuju »panduri« pocinili. Dvorište poplocano bilo
je puno sluga, koji su spremali konje i velika, svecana kola. Trgovaca i
zanatlija koji su došli da prijave krade, i citavih porodica, iz donjeg
predgrada, koje su bile dotrcale da se žale. Žene su bile povele decu
uplakanu, a ljudi svoje starce, da govore. Po celoj se kuci vec znalo za
krade, paljevine, tuce i jedno silovanje.

Još neobucen, Komesar, otvorivši prozor na prvom spratu, pojavi se, vicuci.
Na drugom prozoru starog zdanja video se Vuk Isakovic, u košulji, i vojnik
koji ga je zalivao vodom i prao mu glavu.

Cestnjejši Isakovic probudio se, zacuden slikama nad glavom, satom koji
mu je, ma da opsova, odsvirao jedan menuet, bezbrojnim, tankonogim
stocicima i svilenim pokrivacima, na kojima su spavale dve bele macke.

Odabran da zameni polkovnika, znao je da ce ga ovde uciniti
potpolkovnikom puka i bilo mu je stalo da danas sve dobro prode. Tim više
što mu, sinoc, Komesar nije pomenuo unapredenje, nego mu je, naprotiv, do
duboko u noc, govorio o glupostima koje je, putem, ucinio potpolkovnik
Arsenije Vuic, i o neredima koje pociniše primorski granicari, koje je poveo
u rat Ivan Horvat. Komesar bio mu je, uostalom, za vreme cele vecere
dosadan.

Opran i umiven, posmatrajuci šta se u dvoristu dešava, Isakovic je stajao
dugo pred velikim ogledalom i gledao širok ožiljak rane, na desnom ramenu,
isto tako pažljivo, kao i svoje debele, opuštene obraze. Ma da je hteo, i
trebao, da požuri, cinio je besciljne pokrete i prekidao oblacenje dugim
posmatranjem sebe, u ogledalu, kakvo kod kuce nikad video nije. Veliki
komadi njegovih grudi i nogu, njegove podbule oci, žuckaste, pune tackica,
a narocito njegov trbuh, dodoše mu u ogledalu i smešni i tudi. Navlaceci
svoje crvene cohe, njemu se potpuno ucini da se to oblaci neko drugi, a ne
on, i da ce to neko drugi sad izici, nakinduren, iz te sobe, a ne on.

Pred zoru, bio je sanjao o ženi i mislio je na nju i sad, posmatrajuci kroz
zamagljeno staklo svoga konja kome su sluge prale noge i tanke clanke.

Ali, setivši se dece, on zajeca poluglasno, pred vojnikom koji ga je oblacio.
Taj poziv na vojnu, tako iznenada, pobrkao je bio sva njegova rešenja. U
svadi s bratom, koji se bio naselio u Zemun, a rešio da se kupi jedna velika
kuca u Budim gradu, on je želeo da izvuce sedam stotina dukata i da se
odseli u Rusiju. Rusija mu se cinjaše kao jedna velika, nepregledna, zelena
poljana, po kojoj ce jahati.

Deca mu poboljevahu, — mlada je imala neke cireve — a on ceo takav,
podbuo, težak, kao bure, postajao je lak kao perce, stigne li samo zapovest.
Motao se i pre na Rajni; mal ne izgubi glavu u jednoj seci, pri utoci Dunava;
poslaše ga zatim u Italiju, ma da ga brat oženi, ma da je imao decu, ma da
nije ni želeo, ni iskao, da ide. Pokušao je da ode iz vojske, ali zar onda nije
išao isto tako za žitom? Naselio se u Galcu, terao svoje šlepove do Beca,
pa ipak izgubio sve. Zemlja i njegova stoka, bolest decija,plac, sve je bilo
uzalud. Morao je svaki cas da ide onamo kuda nije hteo.

Tako je bilo i kad se selio sa citavom kucom. Ponegde, uz vodu, bilo je tiho,
toplo leto, sazrelo voce, dobri ljudi, ali tek što prode zima, opet su išli dalje.
Kad mu je umro otac, hteo je da se smiri. Nekako cudno obuhvati ga ta
veza sa mrtvim ocem; bio je to mir, spokojstvo, a sve što oko njega beše,
na svetu, šareno, ludo, bezumno i besmisleno.

Ovi živi za koje se brinuo, ova žena, a još više deca koju je voleo,
premeštahu se svaki cas, iz proleca, u jesen, iz leta, u zimu, iz veselja, u
plac, iz dana, u noc. Niti je mogao da ih sacuva, niti da im pomogne, niti da
ih zadrži. Kad ih je prvi put ostavljao, bili su na visokoj obali Dunava, medu
jablanovima, u jednoj ogromnoj žutoj, turskoj kuci, oko koje su, dole, na
vodi ležale lade krijumcara. Kad ih je po drugi put ostavljao, ostadoše u
jednoj niskoj, nemackoj gostionici, ispod Beca. Kad ih je po treci put
ostavljao, pre dve godine, — i manja vec beše rodena, — video ih je pri
rastanku u kuci jednog Grka, u Slavonskom Brodu, gde su ostali da
prezime, do povratka bratovljevog, koji beše poslom otišao u Mletke. Te
kuce koje je video samo na nekoliko casaka, nocu, nije se uopšte secao
više. Zapamtio je bio samo neku krezubu babu koja se tresla od placa, dok
se on praštao sa ženom. Sad ih je zamišljao u bratovljevom domu, velikom
zdanju od drvenih greda, ispunjenih nabijenom zemljom, na obali Zemuna,
pred kojom su iz vode stršile lade, šarene, ofarbane, kao neki drveni
labudovi, sa previjenim gušama i širokim trbuhom. Nije znao kako ce im
biti. Nije znao ni da li ce ih ikad više videti.

Iznuren od bola pod kolenom, na koji se nije obazirao, sedeo je, tako,
klonuo, još dugo, bez snage da završi oblacenje i pripaše oružje.

I sve druge stvari dodoše mu, iznenada, u pamet. Kao sa njegovim
najdražima, tako beše i sa pukom i sa crkvama i citavim tim narodom, što
nije znao ni kuda ce, ni šta ce. Domace svade sa sveštenstvom, te zime
narocito grdne, zidanje crkve nasred sela, koju beše zapoceo, krcenje
šuma, na ostrvu, gde su panjevi ostajali u zemlji, ogromni kao stene, sve to
nije išlo ni po njegovoj želji, ni po njegovoj volji. Slali su ga, baš pred poziv
na rat, u Bec, na carski dvor, sa nekim kaluderima, i kakvu užasnu zbrku i
niskost ne zatece i tamo!

Samo onaj veliki kamen na bregu, nad kojim je bio podigao krov, gde mu je
otac ležao sahranjen, stajao je nepomican i vidan, nad travuljinama i žitom
koje je, poslednjih godina, vec i u dolji nicalo i uzrelo. Tri topole su treperile
tamo na vetru i on ih je jasno video, iz svih daljina. Mudrost i spokojstvo,
mir koji je obuzimao dušu, polazio je otuda i stižao ga, kao da je, jašuci ma
kud, obilazio sa svojim hrtovima sve samo ta žita, iz kojih se, na bregu, taj
grob tako dobro video. I dok se sve drugo vrtelo oko njega i bez reda i bez
smisla i zbrkano, te njegove misli na oca nalazile su ga na obroncima brda,
pred vidnim, proletnjim predelima, kao i ovde nad gradskim krovovima, pa
su sve dovodile u red, rasporedile, smirile.

Sav šaren i naduven, dotle, pod perjem, kao curan, crven u licu i zelen u
potiljku, Komesar je, vicuci na gomilu svojih oficira, po sobama, po
stepenicama i po dvorištu, spasavao što se spasti dalo. Oslobodio je one
što behu okovani; naredlo je da pijane guraju, glavacke, u burad vode, ma
se zadavili; procenio je, zacenio, prepolovio i zakinuo oštete koje su imale
da se plate, a sa ženama i starcima uopšte nije hteo da razgovara. Rekao
im je: neka idu i neka se tuže Bogu. Što se pak tice onog jednog slucaja
silovanja, nije hteo da ga poveruje, pošto je takvih slucajeva predvidao
mnogo više.

Brzo je rašcistio dvorište, obraslo bršljanom, pod velikim prozorima mrke,
barokne zgrade. Priskocio je svecano opremljenim kolima i vicuci pitao vec
po treci put, gde je zapovednik puka, Isakovic? Iskakao je opet iz kola i
mlatarao rukama, prema prozoru, nad kojim su sedele gole ženske figure i
opkoljeni neki polubogovi, uvijeni girlandima, izradenim od pecene gline, a
puni, prepuni vrabaca.

Za sve to vreme šiljbok, pred vratima, sa puškom pred prsima, isturenih
grudi, uplašen, stajaše ukrucen i nepomican, to jest ljuljajuci se lagano na
petama.

Pošto mu je u glavi bio neprestano govor koji je imao da održi, jednako je
vadio iz džepa veliki omot uputa za odašiljanje vojske, koji mu je, sav
izlepljen velikim, crvenim pecatima, bio poslao inspektor vojske odreden za
rat, deneral konjice graf Serbeloni, a na kojem beše, da se podseti, ispisao
prvu recenicu svoga govora, koju je, uostalom, jedinu i pamtio. »Vi Srbi
najradije birate posao vojnicki, pa zato ...«

Uznemiren što je dalji tok svoga govora potpuno zaboravio, ponavljao je
ovu frazu, na nemackom razume se, svakome, ko god mu je to jutro došao
na oci. I nikako nije išlo dalje.

Pošto je srpski znao samo psovke, on ih je vikao i pred oficirima, dajuci
naredbe, a raspravljao je nocašnje dogadaje na nemackom. Rasejan
medutim, on je, i posle srpskih psovki, dodavao, kao inace, svome
adutantu, koji ga je pratio u stopu i levo i desno, i napred i natrag:
»Auersperg, kažite im to srpski...«

Dotrca, sav zaduvan, Isakovic, te sedoše u kola, obojica osramoceni i
besni, opkoljeni povorkom jašucih oficira.

Celim putem jedva prozboriše reci, sem što Komesar jednom rece recenicu
iz govora, zaprepastiv se da se daljeg, ni sad još, ne može da seti. Isakovic
je bio ljut, jer je osetio strah pred tom šarenom babetinom u vojnickom
odelu, a Komesar, jer je Isakovic pretegao kola na levo, tako da je on sedeo
sav nakrivljen ...

Docekaše ih pucanjem, mahanjem zastava, urlajuci komande, pozdrave,
raporte ...

Sunce nije moglo da probije oblake. Bilo je mutno, ali toplo prepodne.
Iskociv iz kola, Komesar se obazre da vidi hoce li biti kiše, pa stade pred
njih. Oni su drhtali od straha, a i on je drhtao od straha, uzviknuvši: »Vi Srbi
najradije birate posao vojnicki, pa zato ...« Dalje nije mogao.

Zabašuri sve, brzo, procitav reskript komandanta grada Oseka, markiza
Gvadanji. Zatim, velikim koracima, pritrca stolu i otpoce pregled.

Opkoljen gomilom svojih nemackih oficira, kirasira, znojio se i pregledao
licno pušku za puškom, coveka za covekom, pištolj za pištoljem, zavlaceci
mali prst u grlice, tražeci da napipa prašinu, odbijajuci od sebe cevi
pušcane, uperene mu u grudi. Nadgledao je svaki upis u knjige, i kose,
noge, noževe. Otpasavši sablju, okrenut svojim oficirima, ponavljao je
cešce, sve bolje i bolje volje: »Kakvi ljudi, kakvi kosmati ljudi...«

Tako je stotine pregledao, opipao, ispitivao; propustio kroz šake hiljade
kajiševa, pištolja, kopci, šaljuci vojnike kovacu, druge puškarima, trece
saracu, zadržavši kraj sebe one koje je hteo da nagradi. Bio je zadovoljan,
jer ih je našao više od stotinu koji su znali da lepo izgovore: »Marija
Terezija ...« i dodadu: »vivat«. Osim toga, našao ih je dosta, koji su umeli da
produ i da u hodu pozdravljaju, ne zastavši. Smatrao je da je puk odlican i,
pošto je dobio uputstva da bude mek, rešio se da zabašuri ono što je nocas
bilo.

Njegova je manija bila da kažnjava, kroz izveštaje. Voleo je da propusti puk,
pa da pošlje za njim prijavu, napisanu cistim i oštrim slovima, šiljatim kao
igle, pa nek mu drugi onda deru kožu s leda. Ipak, da bi iskalio žuc, okrete
se, rumen i oznojen, pod belom perikom, oficirima, obesivši jednu od svojih
velikih rukavica za pas i odmerivši sve, redom, ukrucene, gologlave,
nepomicne. Pa procedi kroz zube, sa pogledom ljubaznim, malo setnim,
izgubljenim negde iznad grada, iznad crkvenih kula, oko kojih se vitlalo jato
golubova: »Gospodine Isakovicu, cestitam, osobito na oružju, — a i furaž je
dobar. Sve kazne oproštene za nocas ... to jest ... onaj jedan, za silovanje,
šibe, kroz ceo puk.«

Tako je, eto, rešeno da se Slavonsko-podunavskom polku pokaže krv, još
pre no što stigne na Rajnu, ljudska krv, i to njegova krv.

Posle kratkog, zbunjenog cutanja, što kao jeza prode ceo puk, padoše nove
komande i puk ostavi oružje i bi odveden u stranu, iza logora, da izvrši
kaznu i upamti tu noc krada, nepokornosti, pijanke i bludi.

Izdužen, kao pri svecanostima, u dva reda, primi tri stotine tvrdih prutova,
mokrih i modrih, što su fijukali u vazduhu.

Pognute glave, odupreše teške noge o zemlju i postaviše se, cutke, jedan
do drugoga.

Kad, ispod oka, pogledaše desno ili levo, videše, kao na kraj sveta, dva
reda ogromnih nogu, sve dve po dve, što nisu mogle da se pomaknu sa tla.
Osudeni je bio dotle vezan, iznad clanaka i laktova, donesen i bacen pred
ulaz u taj cudni drvored, kojim je imao bez daha da projuri, a u kom su
mesto stabala stajali nepomicno njegovi zemljaci, iz kojih je izraslo šiblje.

Vezanih ruku i nogu, zapušenih usta, dahcuci, ocekivao je da ga ponesu i
trzao se s vremena na vreme, kao i oni ovnovi koji su tu, pre klanja, ležali.

Dok je nad njim procitana kazna, sa hartije sa koje su visili veliki, crveni
pecati, pod zastavom, uz lupu doboša, osudeni je zgrcenih kolena ležao na
zemlji, taman u licu kao zemlja.

Oficiri metnuše klobuke na glavu i pojahaše konje.

Isakovic, sav naduven od nemocnog besa, pošto je naredio da se pozove
felcer i da pridu kola na koja ce ga posle, kao mrcinu, natovariti, poznade
svog vojnika, jer ih je sve licno znao.

Potresen mišlju da ce taj bednik, kroz nekoliko casaka, možda biti slep i
uzet, pritera konja bliže. Sagnuvši se iz sedla, tako da skoro prevali konja,
vide da je nesrecnik bivši crkvenjak iz njegovog sela i da place. Tada mu
rece tiho, vnutrenim nekim duše svoje pobuždeniem: »Prosti mja Sekula, u
moemu nedoumeniu što ciniti! Razsuždaj: najdoh se u nuždi! Ne prolivaj
slezi! Obresti li budu az i polk put k dalšoj blagozracnoj Denici? I moj dolgi
život projde aki kratcje žitie. I kamo az pojdu ... gorkost smerti vižu ...«

Golog do pasa, ponesoše coveka zatim do tih dveju, živih, pravih, obala
uzane reke, kojom je njegovo telo trebalo da otplovi do daleke, druge
strane poljane, a nad kojom se nadnelo pruce, kao grane vrba...

Kad mu odrešiše noge i odvezaše usta, i kad ga uspraviše, zajauka,
predosecajuci kako ga šibaju vec, ali to mu ništa ne pomože, u istom
trenutku bio je vec gurnut, odostrag, medu dva reda vojnika.

Prvi ga, nevešto, ošinu po glavi. U kosi je prut rascepio kožu, ali vrlo kratko,
tako da se na celu javi samo tanki mlaz krvi. Dobošari poceše da lupaju.

Za trenut širom otvorenih ociju, stade, u tom ga drugi ošinu po sred lica,
tako da usne prepukoše i da krv šiknu. Tek tad poce da trci pod pljuskom
što ga je šibao nevešto, po glavi, vratu, grudima i ledima.

Urlajuci od bola, a vezanih ruku, krvav, trcao je teško, vijuci se, savijajuci
se i ljuljajuci se, tako da je iz daleka, iz kola, otkuda ga je Komesar, sa
svojim kirasirima, posmatrao, izgledao kao neki veliki cvet, sad beo, sad
rujan, što se povija, na vetru.

Kada je prvi put pao, poliše ga vodom i gurnuše dalje. Za trenut, voda što
mu je pljusnula u lice, na glavu i grudi, vrati mu vid i snagu i on kao
bezuman, gurnut, ponova potrca. Oba uveta visila su mu tada vec krvava i
crvena kao škrge u ribe.

Obliven krvlju, još jednom pade, opustivši vezane ruke medu noge vojnika.
Tada mu vec i nozdrve behu prepukle, i šake i prsti razbijeni i pocepani,
tako da su visili kao krpice sa nekog rukava.

Mlatarajuci vezanim rukama i stiskajuci ih na oci, koje su bile obnevidile,
nije više trcao, vec je padao, teturao se i bauljao, pun tankih potocica i
izvora krvi.

U žurbi i gadenju da što pre udare, dva reda vojnika izudarala su jedno
drugo, pomešavši se u klupce nad njim, kad je pao.

Iskidane kože na potiljku i plecima, gde je, u malim komadicima. kao
zalogaji, ispalo krvavo meso, pognute glave, obneznanio se od bola, pri
kraju. Dolazeci nekoliko puta k sebi, skakao je po travi od užasnih bolova.
Sve se to svršilo za nekoliko trenutaka i felcer ga je onako onesveslog prao
i vezivao, ne mogavši da mu nade ni nos, ni usta, ni oci, ni uši.

Ni rodena majka, da ga je uzela na krilo, ne bi ga bila više poznala.

Posle izvršenja kazne, puk se vrati u logor. Postaviše pojacane straže ne
samo oko logora, vec i po logoru.

Kad se u gradu doznalo kako je puk kažnjen, obuze sve živo neka luda
strepnja. Zatvoriše se to vece rano i zamandališe vrata, jace još no inace.
Kad je Mesec izašao na ulicu, ceo se grad naježio od straha.
Vece je medutim prolazilo mirno i puk je samo cvileo i zavijao celu noc, pod
gradom, kao prebijeno pseto.

Spremao se da u zoru pode dalje. Iduce logorište bila je varoš Radkersburg.
Oficiri, medutim, behu to vece gosti u dvorcu pecujskog biskupa, koji je
znao jezik puka, jer je u okolini imao na hiljade vernih svojih Slavena,
katolika.

Pošto je Isakovic ceo dan proveo u zgradi Komesara, zapovedništvo preuze
najstariji kapetan, Piscevic, iz Šida. Cekahu, tako, pred crnom zgradom, na
dnu velikog parka, pred vratima, nad kojima su andeli nosili grb Biskupije.

Odnekuda je dopirao miris jorgovana i mesecina jednog fenjera. Nad njinim
glavama spuštao se, od jednog andela, ogroman pauk, sa velike mreže, ali
ga oni ne primetiše pod svojim crnim nadodoljenim klobucima.

Kad bi vreme, udoše u dvor, docekani slugama, da prvo odstoje svecanu
misu što se u dvorskoj kapeli Biskupije služila, za »dug život i pobedu
oružja« Marije Terezije.

Stasiti, crveni, u svojoj cohanoj opremi, kosmati, puni srebra, krsteci se sa
tri prsta, u nedoumici, zagledajuci se pri biskupovom blagosiljanju i pevanju
kroz nos dominus vobiscum, prisustvovahu misi, opijeni, kao bunikom,
nebesnim pesmama orgulja i hora, mirisom tamjana, zbrkom latinskih reci i
andeoskim izrazom lepih decaka, koji su pomagali biskupu pri službi.

Sedeci u ogromnim klupama, zvekecuci pri svakom pokretu sabljama,
pognuti, obasjani šarenom, mutnom svetlošcu prozora, padali su nicice
pred tom bujicom prijatnosti što ih obuze. Posmatrahu odmerene pokrete
sveštenika, cesto previjanje kolena pred zlatnim putirom, plavokosa
decacka lica i vanredna okna, kroz koja dopiraše svetlost dana, kao boja
nebesna.

Setivši se svojih cudnih i drvenih crkava, u kojima se u gomili pevalo i
glasno pljuvalo, i svojih divljackih i obesnih popova, oni su, krijuci to jedan
od drugoga, sve više malaksavali, i ražalošceni, i zadivljeni, udisali visoke i
svetle katolicke kantilene, svirku violina, raskošnu, rimsku igru popova,
pod skupocenim baldahinom, oko biskupa.

Pri kraju službe bili su potpuno umorni, neveseli i kao omadijani. Cutahu i
medu sobom ne govorahu ni reci. Prodoše park do osvetljenih stepenica
dvorca, kao sablasti, pošto su, jedan za drugim, bili prišli biskupovoj ruci.
Kraj svecane dvorane, u kojoj beše razastrta trpeza, u jednoj sobi sa
balkonom, svoj postavljenoj crvenom svilom, cekahu Isakovica, koji se
dugo nije javljao.

Najposle, kad je ušao, oni se preneraziše. Lice mu je bilo tamno i sivo kao
pepeo.

Nakinduren, sav u plavim, svilenim trakama i ešarpama, i on pod klobukom,
zakicenim belim perom i srebrnim kicankama, cinjaše se kao da je slamom
ispunjena nakaza.

Cakšire mu behu zategnute, kad je sedeo, ali su bile tako krojene da mu
vise kao džak, kad bi stajao. Pod svom opremom, meso njegovo bilo je
sasvim zgužvano. Njegova proseda, žuckasta kosa, oštra kao cekinja, i
njegovi barusavi brci još podrhtavahu. Oci su mu bile prevrnute, iskolacene,
gledale su nekud u stranu. Ko zna kud je hteo otici, da nešto kaže, bolno
iskrivljenim ustima? U celom njegovom podbulom licu, u kom se još tresao
bes i ocaj, bio je miran i nepomican još samo njegov pljosnati, veliki nos i
na njemu dve krupne suze.

Uzalud mu pritrcaše i pokušaše da ga umire, uzalud ga položiše na šez-long
duž zida, kao kladu. Neprestano je teško, besno dahtao.

Znajuci da pati od zaguši i stomaka, otpasaše mu nekoliko kajiševa i
razdrljiše mu grudi, gde medu cipkama košulje nadoše kao travu, guste
malje, obasute krupnim grašcima znoja. Grcevito se držeci za trbuh, klatio
se podignut, kao u nesvesti.

Kad sluge raskriliše vrata trpezarije i pokazaše sedišta za bogatim stolom,
Isakovic se trže i nekom medvedom snagom ustade na noge. Ocni kapci
behu mu sasvim pomodreli. Pokaza im rukom da udu i rece tiho: »Pojedite i
ne budite što uvreždeni slabostjom mojom. Um vaš ne potrebue ot mene
prazdnih reci. Otdavajte cest Imperatorki carstvujušcoj. Nicto menše,
cuvajte u duši tihu našu nadeždu: sladost pravoslavlja«. I kad vide kako ga
zacudeno gledaju, pokaza im opet rukom da ulaze i ponovi još tiše: »sladost
pravoslavlja«.

Jer blagorodni major i predvoditelj Slavonsko-podunavskog polka, Vuk
Isakovic, završio je dan u Pecuju, pred polazak na bojište, teško i zlo, što
ostali nisu znali. Stegnut medu ogromne cinije od fajansa i stakla mletacka
pecujskoga biskupa, koje je valjalo cuvati da se ne razbiju, i izmedu
Komesara, vec prilicno umornog i napitog, nadodoljenog još više no on,
ešarpama i svilenim trakama i perjem, koje je valjalo cuvati da se na njega
ne sedne, morao je da diskutuje o stvarima raja i pakla, o andelima i
arhandelima, jer su bili, prosto, uvrteli u glavu da ga pokatolice.

Komesar je imao maniju pismenih uspeha. Uvrteo je bio u glavu da, po
odlasku biranog odreda Slavonsko-podunavskog puka na bojište, javi,
svojim tankim, oštrim slovima, da se predvoditelj puka Vuk Isakovic, jedan
od najboljih oficira sa njegovog podrucja, prosvecen divnim recima biskupa
pecujskog, priklonio da poljubi papucu Svetog Oca, i da tako pode kao
veran tj. još verniji heroj, sa »njegovog vojnog podrucja« u rat, na Rajnu.

Ne spomenuvši ništa o proizvodstvu za potpolkovnika, on je, od sinoc,
ponavljao sve iste reci o Carici, o Dvoru, o Becu, što su trebale Isakovicu
da posvedoce ono što beše i tako jasno kao dan, a to je: da treba da bude
katolik.

Pred žutim zidom sobe, izmedu dva ciraka, u kojima je gorelo šest sveca,
pod slikom Sv. Katarine Sijenske, stigmatizovane i zagledane u nebo,
Komesar je najposle prestao da vice. Vikao je dosta ceo dan i mislio je da
je vreme da to prepusti biskupu. Umoran od vina i teške perike, bio je
opustio donju usnu, izbledeo, kao neka beba kojoj se smucilo. U sebi, on je
vec sastavljao izveštaj o svom neuspehu, istim oštrim, cistim slovima. Hteo
je, naširoko, da pri tom opiše pravoslavlje u »svom vojnom okrugu«. Našao
je, mutan u glavi, i prvu recenicu: »Srbi biraju najradije posao vojnicki, pa
zato« ... Bilo mu je dosadno da misli, i Isakovic, sav pomodreo, polako
postade za njega kao neka slika.

Komesar je postao skoro nepomican. Pod perikom, žmirkao je na oba oka.
Kod kuce je sad vece. Spavaju obe macke. Milujuci kažiprstom svoj kukasti
nos, ocekivao je da vidi šta ce moci biskup. Dva akta imala su sutra da se
pišu deneralu, grafu Serbeloni. Veceras dobija cistu spavacu košulju. To je
vrlo prijatno.

Soba je bila tapetirana žuto. Osim Katarine Sijenske, na zidu je bila i Sveta
Tereza. U jednom cošku pak, Marija, sa golom, lepom nogom, stavši na
zmiju i na Mesec.

Kolike žile ima na rukama. Rdavo vino. — Zinuo je da vikne adutanta:
»Auersperg«, ali adutanta nije bilo. — Iz trpezarije je dopirala svirka. Kroz
otvorena vrata, miris jorgovana. Veceras dobija cistu spavacu košulju.
Poceo je da broji svece. Doterao je do jedanaest, dalje nije išlo.
Biskup medutim blag i nasmešen, uzdao se u volju Božiju.

Bio je naredio da se za njih troje postavi u sobi, iznad kapele, na južnom
uglu dvorca, gde je inace smeštao, da spava, svoju sestru i neku tetku, kad
su mu dolazile u goste.

Ta soba je bila uvuklo, u sebe neki narociti miris i u njoj je bilo narocito
mnogo andela, na tavanici. Sa njenih prozora bio je divan izgled na okolna
brda, u prolece.

Daleko od trpezarije, doveo je Isakovica da vecera tu, zalivajuci sve, obilno,
vanrednim vinom, koje je imalo skoro toliko godina koliko i decaci njegovog
dvorskog hora.
On je pustio da se zamore prepirkom što je beše zametnuo još sinoc, pa je
cekao da se istutnje oko crkvenih obreda, patrijarha, pricešca, krštenja,
vaskrsenja, o cemu obojica, zajedno, nisu rekli ni jedne pametne reci.
Kakve sve gluposti nisu govorili na racun latinskog klira!
Otvoriše širom vrata, koja su dozvolila da udu medu njih, iz vrta, i bokori
jorgovana, i bagremovi, i kestenovi, a da se približe plava brda i trepcuce
zvezde, biskup je, slušajuci svirku, malo nalevo nagnutom glavom,
dokazivao, pre svega: da je katolicka crkva blaga, nežna i uvidavna. Ne
spominjuci jasno šta bi time dobili, on ga je nagovarao da razmisli, sa
svojim oficirima, o tome, kakve sve neprijatnosti ocekuju decu njinu od zlih
ljudi, koji mrze pravoslavne šizmatike, a on je nalazio te zle ljude i na
Dvoru. S vremena na vreme, spuštao je svoju belu, meku ruku, na kojoj je
blistao prsten sa velikim crnim kamenom, na ruku Isakovica, koji je bio vec
prilicno napit.

U jednom trouglu starog zdanja, tako, na dnu tamnog parka, sa velikim
osvetljenim prozorima, u kojima se crne krstovi precaga i senke na zidu,
borili su se dugo, izmedu sveca u srebrnim ciracima.

Opkoljeni sa tri žuta zida, nagnuti nad stolom, punim jela i vina, umorni i
otežali, padali su sve dublje sa svojim recima, šapatom, uzvicima, u noc,
kroz bela vrata, kroz koja se dostizalo do šuma, brda, svetlucanja iznad
varoši, beskrajnog, zvezdanog neba.

— Treba da bude katolik. Zar je moguce da to ne bude, kad je to i carica?
Lepa Carica. Carica koja je sjedinila u sebi dva divna imena, Marija i
Terezija. Ime Marija! Marija bezgrešna, Marija cista, kovceg belokosni,
zvezda jutarnja. Marija divna, Marija porodilja. Poštuje li iko i zna li, od
njegovih, svetu Tereziju? Ime Terezija! Žar, Suncan kolut što opasuje telo.
Plamen u kome se izgori, od želje za jednim daljim i lepšim i sladim žicem.

Terezija. Macem probijene, bele, rukom muškom netaknute grudi! Pa onda
sjaj. Svoj narod treba da uvedu u sjaj. A sjaj je u katolicizmu. Kad Sunce na
Zapadu zalazi, na Istoku se, u isti cas, javlja. U katolicizmu. I kakvi misle
da budu oni vojnici, kad su šizmatici u ocima cara svoga? Zar hoce da na
sebe natovare patnju, kojoj nikad kraja biti nece, seobu duša svojih, ne
samo dece svoje, promenu vecnu, koja ce kao krec u grobu do veka da im
grize meso s kostiju, dogod budu u ovoj zemlji, iz koje ih više pustiti nece?
Marija Terezija. M — prvo slovo njenog imena ima tajanstveno znacenje, jer
znaci: hiljadu. M — jer je Mati. A — jer je Andeoska. R — jer je Rasadnica. I
— jer je Izabrana. J — jer je Jedina. A — jer je Andeoska još jednom.
I Terezija je. T — jer je Teodoicka. E — jer je Evangelijska. R — jer ce i po
drugi put biti Rasadnica. E — jer je Ekstaticna. Z — jer je Zenitalna. I — jer
je i Imakulata. J — jer je i Jerusalimska. A — jer je i Apostolska...

Isakovic, koji je, posle vecere, osetio svoje uobicajene bolove u stomaku,
bio se ocajno prepao od govorljivosti biskupove. Uplašen da nece moci da
izbegne, a da ga vec ovde, u Pecuju ne pokrste, u ljutoj tuzi svojoj pozva, u
sebi, tiho, u pomoc, krsnog sveca svoga, Sv. Mratu.

I Sv. Mrata mu pomože, utoliko što ga medu tim mnogim vinom, cašama i
gorucim svecama seti brata njegovog Arandela, koji je imao obicaj da pri
sklapanju trgovackih poslova po Vlaškoj, Turskoj i Madarskoj opija ljude.
Setivši se njega, cestnjejši Isakovic se reši, po uzoru bratovljevom, da
napije sebe.

Mišljaše, ako ga i budu pokrstili silom, neka ga bar ne dobiju treznog.
Zato poce strahovito da pije, našto biskup ucuta, zacuden.
Sve više modar u potiljku, Isakovic tada prozbori, poslednjom svešcu, i
pokaza da mu nije potrebno dugo pomoc Sv. Mrate, jer ovako poce da
govori:

— Požive, moje pravoslavlje slatko, mnoga ljeta u materi mojoj, pa ce vo
vjeki živet vo vsi moji potomci. Sladost jest i naša Rusija. Bogu tvorcu
molim sja da uzrju put svoj i Rusiji pojdu. Ime Rusije! R — jer je Roždestvo.
U — jer je Uskrsenije ... S — jer je Slavjanska. I — jer je Isusova. J — jer je
Jedinosušna. A — jer je...

Ne završi, jer ma da beše otežao kao bure, od vina, promisli da govori što
ne treba govoriti. Uplašen i ražalošcen, klonu, i pokuša da zabašuri sve na
taj nacin, da je poricao sve ... jer uzaludno je sve, prah, smert, sueta
suetstva ... prazdne reci ... a kad se umire, umire se kao pas i konj. Pri tom
pokuša da ustane i da pode. Duše nema ... kao što ni Boga nema ... živimo
uzalud ... prah ... smert... prazdne reci.

Tada biskup skide sa njega svoje hladne oci i naježen pogleda u noc. Ponoc
je bila odavno prošla.

»A kad se pogleda ovako u noc? Kad se stane, evo ovde, u mrak, na
vratima? Kad se pogledaju sva polja u mesecini? Sva ona brda u daljini ...
grad, krovovi ... tamo oblaci ... sazvežda ... to nebo puno svetlosti? Kad se
pred svim tim ucuti? Je li i onda kao da prolazimo bezumno ... bez smisla ...
je li moguce da je sve to jedna bezdana praznina?«

Tada cestnjejši Isakovic poce buditi Komesara i, vec sasvim napit, blenu u
noc, punu zvezda, prešav pogledom sva mesecinom obasjana polja ... sve
šume u daljini ... brda ... i oblake ... pa, unevši se biskupu u lice,
prošaputa... »tamo az pojdu ...« i zaplaka.