Сведок (сарадник)

'Тео би цваки да има живот оваки,
да буде криминалац, Порше, Кавасаки.
Ово прави је гангстерај, опусти се и певај,
одраст'о на улици, где је вазда био белај.
Поч'о сам у Швабији – селидбе, молерај,
„бауштел“ са Турцима, кунтао са Курдима.
Дош'о сам из Пичковца ког нема ни на мапи,
на Западу научио шта је живот прави.
Овде сам се шлифовао, испек'о сам занат,
рекао сам себи: Ма успећу ја гарант.
Наш'о бољу шљаку, мало радио „на кваку“,
нисам бир'о клијентелу, прим'о сваку странку.
Гилиптери ме навукли, кад сам отиш'о за Франкфурт,
да с' чарапом на глави возим их у банку.
Ту сам мало одроби'о, јебига, клинац сам био,
изнабад'о сваког ко би ме прозив'о.
То сам радио за пример, да стекао би' име,
јер рекли су ми старији да тако то иде.
Кад изаш'о сам „вани“ из Службе су ме звали,
да обавим неки послић, нови пасош су ми дали.
Ја гледам моја слика, али пише друго име.
Ништа нису рекли само где треба да идем.
Из Хамбурга сам трајектом отиш'о за Штокхолм,
Четнике и Усташе – све сам их изрок'о.
Рекли ми: Задржи све оно што си покр'о.
Ноћу дискотеке, трошио сам много.
Скупило се друштво, сви из бивше Југе,
тамо беснео је рат, а ми сви златне чуке.
Тад' се распала и Служба, али не и наша дружба,
тамо доле санкције, а нама овде журка.

Рефрен:
Сви знају ко сам ја, да сам дошао са дна,
и зато грабим све што могу, јер ми припада.
Ма знају ко сам ја, Служба, Војска, Мурија,
и зато грабим све што могу, јер ми припада.

Прешли „via Zürich“ све до Азурне обале,
„Картијеове“ златаре много нам се допале.
За око су нам запале пребогате странкиње,
све су редом хтеле да пробају мушкарчине.
Ми сви млади, спортисти, тетоваже, ожиљци,
дуге косе носили, нисмо им опростили.
После их оробили па за франке подводили,
све смо редом држали, не питај ме рођени.
И да не верујеш, тако ми у Рицу нешто клопали,
усред залогаја звоним, умало да се задавим.
Видим +381, можда мајка ме треба,
ил' неко од мојих са села, ко ме зове у сред јела?
Кад неки непознат глас каже: Знаш ти ко је овде,
ти се ту зајебаваш, док се наши овде боре,
брзо пакуј торбе, још сутра да си овде,
немој да нам врдаш, да не правимо проблем.
Знао сам ја ко је, спаков'о се брже боље,
ма има 15 година да нисам био доле.
Таман сам се понадао да видећу моје,
кад оно мало морген, ето мене у сред Босне.
Са чином и екипом, блиндираним џипом,
све по наређењу, ја ништа нисам пит'о.
Ништа нисам пип'о, сем мало беле технике,
којекаквих кураца смо трпали на шлепере.
Кад сам дош'о у Београд све сам мрко глед'о,
све те градске мангупчиће за час сам поређ'о.
Хохштаплерчиће и слине, што ту ми нешто глуме,
а може врана са земље у дупе да им кљуне.
И није било тешко да све им лепо узмем,
такав је мој живот, ја другачије не умем.

Рефрен:
И цео град ме зна, као да сам с' асфалта,
и нека мисле сви да тешка сам сељачина.
Јер цео град ме зна, певаљка, манекенка,
и свака каже да сам љаксе, ал' ми ипак да.

Овај град и земљу ја никад нисам волео,
овде сам живео само зато што сам морао.
Овде све је на продају, е видиш то ми се допало,
за баш мале паре купиш све оно што је пропало.
И фирме и људе, стек'о сам и углед,
пријеми, параде, коктели, амбасаде.
Плаћао сам странке, и овакве и онакве,
билборде, рекламе, турнеје, кампање.
Певале ми разне, оне естрадне и градске,
што мисле да сам љаксе, ал' за кинту све раде.
Сазидао пар цркава да мало смирим савест,
после свега што сам прошао ноћу тешко заспим.
А преко дана наспем, ту и тамо и повучем,
само мало да се средим, нисам ја навучен.
Него свашта чујем, и шта треба и шта не треба,
криминал и политика, е у томе ти је невоља.
Ове што сам издржав'о, сад им постало мало,
а много их је плашило што о њима све сам знао.
Покренула се истрага о моме пословању,
тражили ме, ал' ме нису нашли на имању.
Ја их нисам чек'о, ал' нисам отиш'о далеко,
већ доле на приморје, где рука руку милује.
Ту нема екстрадиције, ил' како се то каже,
овде сам слободан к'о галеб, могу до сутра да ме траже.
И тако, ја и моји јатаци седели на обали,
смејали се, причали, неке јастоге клопали,
и да не верујеш рођени, поново звони ми мобилни,
стари добри глас што ме годинама прогони.
Каже: Опет смо те пронашли, од нас нећеш побећи,
бирај шта ти драже, сарадник ил' покојник?
Пресече ме живог, ово нисам очекив'о,
није било лако да направим избор.
Ал' јебига шта ћу, сваком своје дупе мило,
спаков'о се, клисно, на суду све сам призн'о.
И старе другаре све сам редом изд'о,
очекив'о најгоре, да овај пут сам рикн'о.
Али поново ме живот, на срећу изненадио,
десило се оно чему нисам се ни надао.
Чиста прошлост, чиста савест, немам зашто да се кајем,
добро је да овде људи стварно слабо памте.
Имам нови уговор и неким другима сад дајем,
и кол'ко видим рођени – још дуго ћу да трајем.

Рефрен:
И свако дете зна, цео свет под ногама,
а ти се питаш како, шта си душо мислила?
И свако дете зна, цео свет под ногама,
а ја се питам само – кол'ко кошта Србија?

Welcome to Србија

Welcome to Србија, где мурија убија,
где нема правде ни за лек и само Бог је судија.
Где све има своју цену, ал' нема ништа у поштењу,
уместо да се играју – клинци се „иглају“ у вену.
Где узори су лопови, дилери, певачице,
клинке не порасту, а већ су постале јебачице.
Док млечни још се климају, на мобилни се снимају,
ортацима из школе у WC-у како шипују.
После се питате зашто немамо децу,
а ја питам Бога да ли памти нашу адресу.
Цео живот на чекићу, слушам исту песму,
33 године кад се окренем, где су?
Неки кажу мени: Сачекај још мало па да крене,
промене су процес за које потребно је време,
иди кући пиши риме, не разумеш ти те теме,
пусти да нас воде, паметнији од тебе.
А ја им кажем: Издајници палите од мене,
слушајте добро сада ово саопштење,
оформили смо фракције, екипе су спремне,
као „Бадер Мајнхоф“ има све да вас сјебем.
Спреман као „Хамас“ репетирам калаш,
к'о „Новембар“ ја те вребам док не постанеш мој талац.
Као Апис, „Црна рука“, за преврате сам зналац,
к'о Београдски синдикат држим чврсто правац.

Рефрен:
Ово је питање живота и смрти,
и ове реке крви пустили сте први.
Сатеран у ћошак ја немам избор други,
свестан сам да губим, али биће ваших жртви.

Ово је питање живота и смрти,
и ове реке крви пустили сте први.
Одговор је терор не би ли ме чули,
преживети нећу, али биће ваших жртви.
Све сте нам узели и част и достојанство,
па шта није јасно када сутра неко с' маском,
до зуба у оружју, неки очајник у градском,
да чује се гласно, дигне све у ваздух.
Газите по нама, газите и мртве,
не гледате назад, само паре да се врте.
Док угледни грађани секу кила гудре,
радници у судници секу себи прсте.
Некад је значило кад неко има школу,
сад хиљаде таквих виси на бироу,
гледају у шољу кад ће шљаку да забоду,
док ви гледате у понуде да забодете бољу.
Распродајете државу, шибицарите лову,
пуштате стоку да једни друге кољу,
не прљате руке, то није за господу,
убијате Србију без отиска на пиштољу.
Док ви окрећете главу од муке и беде,
држите медије који могу све да среде,
народ штрајкује глађу, јер нема шта да једе,
пре ће умрети гласно, него тихо да избледе.
Од метроа у Токију, до воза у Бомбају,
по сваку цену да за нашу борбу знају,
живот је јефтин када избор ти не дају,
зато наплатићемо кожу да поруке трају!

Рефрен

Опет је засрала банда, ви и ваша страховлада,
опет је знак Синдиката на небу изнад града.
Столица на врата, заглављена квака,
преко уста трака, да те питам нешто сада:
Је л' ово напредак врсте, ново дељење правде,
једни губе, други грабе, јачи једу слабе?

Гледам барабе ове наше како играју на карте,
тероризам, вирус, криза, плаше да заташкају срање.
У фацу нам се смеју, ложе к'о дилеју.
Решење или грешка? Немам више ни дилему.
Јутрос изљубио сам жену, у школу одвео сам децу,
да живе у бољем систему, ја ћу да умрем за идеју.
Од малих ногу сам у ћошку, од зида даље не могу,
у животу к'о у рову, на улицу изнео сам борбу.
У скупштинском холу држим зољу и бомбу,
одајте последњу пошту дискретном хероју.
Зној капље по папиру, последњу пишем жељу,
Остајте ми здрави, верни нашем хтењу.
И кад умрем за истину, испуните моју вољу,
пољубите за мене неку Србију бољу!

Рефрен

Оловни војници

Говор браниоцима Београда мајора Драгутина Гавриловића:
Тачно у три часа непријатељ се има разбити вашим силним јуришом, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао.
Војници! Јунаци!
Врховна Команда избрисала је наш пук из свог бројног стања, наш пук је жртвован за част Отаџбине и Београда. Ви немате више да бринете за ваше животе, који више не постоје. Зато напред у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!

Не знам где сам, лежим у глувој мрачној соби,
али знам да нисам мртав, јер сувише ме боли.
Као кртица у рупи се ослањам на додир,
хладне чипке кревета, на болест смрди фротир.
Цевчица из руке се завршава у боци,
у паници схватам, завој прекрива ми очи.
Скорела крв под газом несносно ме сврби,
ваљда сам у болници, најгоре слутим.
Дозивам у помоћ, надам се да ће ме чути,
ваздух напушта груди, ал' изостају звуци.
Да схватим шта се догађа узалуд се мучим,
у сећањима тражим делић слагалице кључни.

Рефрен:
Извучен нам је број, ми више нисмо битни,
јуришамо у бој само народ да преживи.
Сложили смо корак, усмерили мисли,
потребан је сваки борац као бедем офанзиви.

Предах од крви, тишина гробна,
дужином хоризонта тежак барута облак,
и километри жице, сат каже да је зора,
живот тече негде, ја изгубио сам корак.
Дуго падала је киша, у костима хладноћа,
каљава вода спира зидове рова.
Нови запис у дневник и опет ме копка,
да ли су то можда моја последња слова.
Прича једног вода, људи сваког соја,
у униформе иста све их обукла је борба,
кроз безумље фронта, један другом одан,
неодлучност једног за све би била кобна.
Наредба иста сваког јутра се чека,
ослобађамо места којим не памтим имена.
После погибељног јуриша до последњег метка,
судбина је крвава на врху бајонета.
Долазим себи, покрет истог часа,
гледам лица око себе, добро позната гримаса.
Оружје на готовс, на место дневник стављам,
артиљеријска ватра, нашем јуришу је пратња.

Први корак кроз блато, под унакрсном ватром,
отежано дисање, под заштитном маском.
Освајање ничије земље, метар по метар,
мирис барута и крви, који носи ветар.
Лешеви и рањеници, не чују се крици,
к'о страшила масакрирани, грче се на жици.
Топовско месо, оловни војници,
ово поље је табла, ми фигуре у игри.
Немам времена да мислим док пролећу хици,
ни не види се положај до којег треба стићи.
Док живота је у мени, руке нећу дићи,
за виши циљ, ми уопште нисмо битни.

Крвљу плаћамо цену слободе.
Опрости нам Господе.

скидам маску, успевам да дођем до даха.
Пеку ме очи од крви што се слива,
сви и даље јуре, није стала офанзива.
Устајем полако, нога ми се грчи,
осећај се враћа и почињем да трчим.
Зуји ми у ушима, ал' не видим шта се догађа,
почињем да пуцам, не знам да ли погађам.
Пробили смо линију, непријатељ се повлачи,
улетели у ров, више него одлучни.
Да идемо до краја, дуго чекао се помак.
Очи у очи, бајонет у стомак.
Рефрен

Нема повлачења, нема предаје

Поздрављам живот, јер сам схватио суштину,
да нису битне ствари, већ шта остављаш за друге.
Да само здраве главе можеш остати још дуже,
искрен према себи, бесмртан заувек.
Јер кад нико неће, роди се идеја –
од темеља све је труло, мора да се мења.
И то је моја жеља, да сва нова поколења,
плове правим путем, лакша за тону понижења.
Нисам Доситеј, ја трибун сам из гета,
нисам чит'о много, али јесам кол'ко треба.
И сад неком смета што нисам прљав и бедан,
умем ударце да вратим и додам им још један.
Па назад на почетак, јер овде све је стало,
овде лажи су реалност, окружење срамно.
Док не променимо свест, ја цимаћу се стално,
нема предаје, повлачења, за мене то је страно.
И пре свега, после свега, једино што свима треба – БС, БС!
И пре свега, после свега, једино што треба то је – БС, БС!

Рефрен:
Још увек сањам мрачне облаке да пролазе,
још увек мислим како једна реч промениће свет!
И оног дана када мене више не буде,
ни тада нема повлачења, нема предаје!

Сутра на свет ако падне врео камен,
кад у пепео нас све буде млео пламен,
тад ћу те питати шта ти значе паре,
титуле и зграде, све је то за џабе.
Нећеш стећи поштовање за кеш варајући гладне,
љубави има само онај ко је даје.
Све за родитеље, браћу, жену и другаре,
соколе у јату, верне синдикалце.
Што крче своје трасе кроз муње барикаде,
не пратећи људе него своје идеале.
Цео свет је на ивици, сви само себе пазе,
а ми пазимо и младе који пуне наше сале.
Јер музика кад замре живот тече даље,
Београдски синдикат зато поруку им шаље,
Напред пуна срца, бистрог ока, здраве главе!
Нема предаје, повлачења, к'о хоће да га памте!

Рефрен

Још увек будан сањам,
још увек имам исте оне снове да једном биће боље.
Још увек идем напред, право кроз ветар,
још увек колена у блату, спреман на један.
Још увек је реч оштра као првог дана,
к'о катана извучена из корице - не треба оштрење.
Још увек смо породица, пустили смо корење.
Још увек смо на фронту, још увек одбијамо ордење.
Још увек вучемо потезе без обзира на последице,
још увек верујемо да можемо да променимо свет.
Још увек смо герила,
још увек смо улична армија београдских чаршија.
Још увек држимо одступницу, држимо редове,
још увек нема повлачења, нема предаје.
Још увек држе се фаланге, а и када нас не буде,
ни тада нема повлачења, нема предаје.

Још увек трајем, још увек се борим,
и дајем од себе, к'о пре, и срце и душу и све што треба.
И даље сањам моје људе слободне к'о некад,
не знам тачно како, али тачно знам да тако треба.
Јер то је осећај: једноставан, икрен и чист,
он је потек'о из срца и увек врати се к'о бис.
И кад привид ме поведе да са пута грешком скренем,
негде осећај се јави, јасан као дан ме прене.
Моја вера у дела је то што зовем Идеал,
ње сам свестан па је пратим, она чини да сам срећан,
да сам посвећен, предан, све док се трудим да мењам,
све празне, пролазне погледе. Зато остављамо поруке,
да идеја ће опстати, пашће бетонски блокови,
и на ноге ће се подићи ослобођени робови.
Ми створићемо бољи свет, то је перспектива,
ми смо нова офанзива, наша борба је жива и даље!

Опет неправедно оптужен дижем се на оружје,
на лоше што хтедоше идеје да ми поруше.
Јер с' њима смо већ дуго, много година у борби,
по телу смо пуни рана, по лицу смо модри.
Нема лажи и преваре. Ако станем и предам се,
нек' ми живот сутра престане, нек' ме нема, нека нестанем.
Јер кад мене сви сад оставе, на мене кад забораве,
од синдикалне поставе још само папир остане,
ја ћу да се постарам, кол'ко го да кошта ме,
да напишем за клошаре, не дам више, доста је.
За неке нове мајсторе, да сутра се супротставе,
наше песме остављам, јер наше време прошло је.
Да на крају запевају кад коначно добро је,
и своје нове победе к'о ми некад прославе.
Јер једног дана када одем, једног дана када одем ја,
сетите се моје борбе, сетите се БС краљева!
Рефрен

Балада дисидента


Рефрен:
Да ли се сећаш како било нам је пре,
после свега шта сад остало је, мој Београде?
Да ли се сећаш како било нам је пре,
после свега шта сад остало је, мој Београде?

Сећам се, давно, још у „Златном бокалу“,
први пут сам видео микрофон, стајао је на асталу.
У хладу старог кестена, где је моја драга нестала,
ја урез'о сам име, бацио прве риме.
Ја сам одрастао на песмама градских боема,
и причама аласа којих данас више нема.
Калио се с' најбољима, по задимљеним биртијама,
удварао се дамама, коцкао са лихварима.
Некад кући срећан, некад све изгубио,
некад жену љубио, некад калдрму грлио.
И нисам себи судио, где год би се пробудио,
бол је био исти, с' њим сам се удружио.
Зато сећања сам скупљао, к'о ожиљке,
да подсете, да није увек било само хладно и сиво.
Да крв црвена к'о вино бојила је ноћи,
кроз одразе у чаши, то су биле твоје очи.
А ја сам морао да одем, фијакер ме је чекао,
Београде збогом, многе ти ствари нисам рекао.

Рефрен

Заборави ме драга, заборави да те волим,
настави да живиш, можда више не постојим.
Грлим сећања у мраку, док их луча свеће боји,
да не мислим на крике што чују се низ ходник.
Док борим се са ранама, сањам да,
опијам се вином, ракијом и тамбурама,
старом виолином и поцепаним гласовима,
тужном песмом Цигана, димом и поломљеним чашама.
Да с' боемима мојим се надвикујем за столом,
гађам песмама, рецитујем, отимам за слово.
Због само једног стиха мој живот сад је готов,
пустиња у срцу, док кроз прозор гледам Оток.
Сањам да миришем твој парфем док се прибијаш уз мене,
сузе ми потеку као кише у јесен.
Еј, не свани пуста зоро, пусти ме да чезнем,
никад не свани док у мени има песме!
А ја сам морао да одем, јер некоме сам сметао,
Београде збогом, ово ти још нисам рекао.

Рефрен

Данас ране више боле него зуце иза школе,
него звуци оне строфе кад сам морао да одем.
А сад сам опет овде, ал' све нам се изгубило,
посекли су кестен где сам некад тебе љубио.
Не миришу липе, нема старе виолине,
нема Циганина седог да за моју тугу брине.
Мој Београде, изгубио сам корене,
џабе носим ордење кад нико ме не познаје.
Па звезду Црног Ђорђа дадох сад за бокал грожђа,
шта ће мени она, кад ја немам било кога.
Само неспокој и бол, моји најбољи другови,
у кафани ломим чаше, док ми душа на искрвари.
Балада дисидента – једна тужна српска песма,
неким будућим кафанама, за боља времена.
Нека застане у грлу кад је неко други пева.
Све је исто у мом крају, само мене више нема,
јер ја сам морао да одем, такав ником нисам требао,
Београде збогом, памти добро шта сам рекао.

Рефрен     

Још ову ноћ

Рефрен:
Ма дај да пијемо сад и кидамо,
БС сви заједно сад, још ову ноћ!
И ако не видимо се поново,
Делим срећу и бол, још ову ноћ!

Да ли видиш? Да ли чујеш?
Да ли осећаш? Да л’ разумеш?
Ова музика је ту, заувек да те подсећа,
на правом путу прати, а са лошег пута одвраћа.
А ово је наше можда последње вече,
другови моји дајте алкохол да тече.
Направите се луди и ако суза ми потече,
завршићу исечен, али никад недоречен.
Још ову ноћ, само да траје,
још само ову ноћ ја све од себе дајем.
И нека пукну гласне жице, зној ми спржи лице,
зовите Хитну да ме покупи са бине.
Сакрити тугу, не могу више,
покушавам да вичем, а у ствари једва дишем.
Све више и више скупљам снагу. Тише!
Београдски синдикат, још ову ноћ да гине.

Рефрен

Другови моји, још ову ноћ сам овде,
још ову ноћ, а онда сам решио да одем,
ево овде сад се кунем, у свету овом трулом,
љигав ја да живим, ја то нећу, ја не умем.
Ову ноћ уз ове звуке, уз само моје људе,
моје добре и луде, ако треба и да умрем.
На свет покварен пун туге, одлучио да пљунем,
ма к'о јебе сутра, нека буде како буде.
Још само ову ноћ за трен нашао сам спас,
а сваку нову ноћ к'о пожар нек се шири глас.
И џабе вам сузавац, гас, џабе утоке за пас,
ноћас немате довољно лисица за нас.
Јер, све ћу да сломим, крв да тече к'о сузе,
проклет био овај живот, кад си срећан све ти узме.
К'о река носи, проклет био, можда не видим вас никад,
ал' сећање нек сија, сјајно к'о Синдикат.

Рефрен

Дај ми још ову ноћ да кажем шта имам,
дај да још једном наздравим са свима,
у очима да видим да борба је жива,
па да одем са осмехом судбини у инат.
Свет је хладан, никог није брига,
не занима их ништа ван своја четири зида,
тражио сам смисао између два стиха,
а пронашао људе који свему дају смисла.
Ове ноћи нека нас чују,
нек пробије се песма кроз ветар и олују.
Могу да нас хапсе, приводе и туку,
али немају начина да зауставе поруку.
Дискретни хероји доследни су кодексу,
праве вредности нису на продају.
Сутра када одемо песме нека остану,
да их певају к'о позив на коначну побуну.
Нашао сам вас, а пронашао себе.
Само заједно са вама, ми сећања не бледе.
Сад на крају пута, светлост са почетка сија,
кроз срећу, бол и тугу, што кроз речи се пробија.
Још ову ноћ, дај да дигнем своју чашу,
да још нас подсетим све, на вечну ватру нашу!
Што је палила и палиће, зло на које крене,
што је огњем светло бацала, да се с'пута тешко скрене!
Што је пламен истине, лаж у прах претвара.
Као сунце даје снагу, истином живот ствара!
Нека ватра вечне љубави, што је назвасмо Синдикат,
обасјава све људе и не угаси се никад!
Пријатељи, саборци и браћо, то су биле речи моје,
садa дајте чашу жучи, с' једном капи утопије!
Дајте путир из давнина, да га винем до висина!
Да попијемо чашу, за БС љубав нашу!

Рефрен