Veridba mladog kralja
  02.05.2003


Sve je bilo predviđeno pod konac. Oružje oprobano, sablje naoštrene, satovi regulisani po časovniku Železničke stanice.
I tako se spustila noć 28., tiha, vedra i vrebajuća. Pun mesec osvetljavao je Beograd umoran od trzavica, nemiran od sramote, prenapet i premoren u očekivanju. U dvoru, to veče, bila je večera kojoj su prisustvovali članovi kraljevske vlade i porodica kraljičina. Posle večere koncert muzike kraljeve garde, raspoloženje obično.
A, u pola noći gosti se raziđoše i kraljevski par ode na počinak koji će se krvavo prekinuti. U 1 čas vladao je u kraljevoj kući duboki mir.
Tako je, prema svedočenju Dragiše Vasića, tadašnjeg maturanta, potonjeg advokata, književnika i intelektualca nespornog autoriteta odmicala noć čije će praskozorje biti okrvavljeno brutalnom likvidacijom mladog srpskog kralja Aleksandra i kraljice Drage, noć između 28. i 29. maja devet stotina treće, koja je promenila istoriju, a Srbima vratila balkansku odrednicu, rezervisanu za turska ili arnautska plemena, u očima zgrožene Evrope.

Zaboravljena odanost monarhu surovom

Majskom prevratu, koji je, izgleda, šokirao Evropu, ali ne i ondašnju srpsku javnost, budući da su pripreme vojske za likvidaciju mladog monarha iz dinastije Obrenovića bile javna tajna, prethodila je odlučnost kralja Aleksandra da preuzme na sebe teret i državničkih i privatnih poslova, što je, opet, protumačeno kao samovolja, naročito njegova odluka da sam sebi izabere drugaricu a narodu kraljicu.
Odluku o veridbi, kralj Aleksandar je sačinio i obelodanio u “Srpskim novinama” 18. jula 1900. godine, pod naslovom “Prava istina o veridbi kralja Aleksandra”. Evo kako glasi službeno saopštenje:
“Iznenadna veridba NJ. Veličanstva Kralja Aleksandra i Gospođe Drage Lunjevice, unuke slavnog vojvode iz ratova za oslobođenje Srbije, dala je povoda raznim protivnim ocenama, koje potiču ili iz nedovoljnih obaveštenja, ili iz zlonamernog izvrtanja fakata, o događaju, koji je izvršen najpravilnijim načinom. Sledeće saopštenje služi za potpuno obaveštenje čitalačke publike:
Pometnja u zemlji do sastava današnjeg kabineta (vlada Alekse Jovanovića, prim. M. M.), posledica je neustavnog postupanja pređašnje vlade. Ona je bezobzirno napustila svoju poziciju, zaboravljajući na najsvetiju dužnost pomaganja vladaoca u svim državnim pitanjima, i na pristojnost i poštovanje ustavnih prava vladaočevih, u koja neosporno spada i Wegovo pravo izbora supruge. Toj pometnji doprinelo je još i to, što su nekoliko đenerala i viših činovnika iz Dvora, zaboravili na svoju odanost prestolu, prešav u otvorenu opoziciju - posle svršenog čina veridbe. Oni nisu bili načisto sa sobom, da li, u ovim ozbiljnim prilikama, treba da posluže Kralju, ili da se pokoravaju željama Kraljevog oca.”

Žena retkih vrlina

Sažaljevajući što kralj Milan nije pristajao na njihov korak, Njegovo Visočanstvo Kralj Aleksandar, u jednom pitanju tako važnom, kao što je Wegova ženidba, hteo je i želeo je pre svega, da Sebi nađe druga, koji će Mu obezbediti srećan i zadovoljan život, i dati Mu mogućnosti, da od sada spokojno gleda u Svoju ličnu budućnost, i da se bolje i pouzdanije, vedrijim čelom i većom energijom posveti napretku i snaženju Otadzbine”, navodi se u “Srpskim novinama” i nastavlja:
“Ne treba zaboraviti osobenost prilika, u kojima je Kralj odrastao i u kojma se Srbija nepravilno razvijala za ovih 15 godina usled razdora u kraljevskoj kući. Zbog te su pojave i dolazile vazdašnje trzavice, kao uzrok iznenađenjima, koja je kralj često morao da čini, silom okolnosti, a vrlo često i preko Svoje volje.
Kralj je osećao potrebu, da tim iznenađenjima i nepravilnostima u vladavini učini kraj, definitivno, te da se jednom, i u Dvoru, državna politika upravlja prema državnim potrebama; da se kuća Kraljeva i Njegova porodica odvoje od politike, i ostanu izvan političke diskusije.
To je mogao Kralj da postigne samo tako, ako uzme sebi ženu, prema kojoj bi odista imao osećaje najiskrenije i najdublje ljubavi, i ženu, koja bi bila upoznata sa prilikama u Srbiji, te da se time izbegnu sve buduće teškoće i trzavice u Kraljevom Dvoru.
Kralj je poznavao Svoju verenicu još kao dvorsku gospođu Svoje majke i imao je prilike, da je uoči kao ženu retkih vrlina po inteligenciji, srcu i uzvišenim osećajima, i po njenoj prirodnoj skromnosti. Od toga doba, On je zavoleo gospođu Dragu čistom i bezgraničnom ljubavlju, i još tada se rešio, da samo njoj pokloni Svoju ruku.”
Gde su bili ministri?

Objavljivanje akta o veridbi, desetak dana posle samog čina veridbe, trebalo je da javnosti predstavi jednog odlučnog monarha, na koga ne može uticati ni otac iz egzila, da se izbiju “aduti” čaršijskih intriga, lansiranih iz viđenijih beogradskih kuća, u kojima se potajno gledalo na “lepu priliku” iz Dvora, ali i da se vojsci, kao važnom faktoru ondašnje Srbije uputi prekor na uplitanje gde joj nije mesto. Zato je citirani članak u novinama imao i elemente koji su odudarali od duha obraćanja suverena naciji.
“U svojoj skromnosti, gospođa Draga činila je sve moguće pokušaje da odvrati vladaoca od ovog koraka, bojeći se, da ne dođe u sukob sa roditeljima i političarima, koji ovaj ne bi odobrili. Odgovor Kraljev, na sve njene molbe i najavljivanja, bio je uvek jedan te isti: ‘Ja toliko volim i toliko poštujem, da nikada ne bih poiskao Vašu ruku, da nisam rešen da uspem, makar se borio sa celim svetom, pa i sa Vama.’
U subotu, 8. jula ove godine, po podne, zvao je Kralj bivše ministre da im saopšti Svoju neostupnu nameru, u gornjem smislu. Kad je seo za sto, primeti, da nema ministara Genčića i Nešića, i posumnja, da nisu otišli, da razglase događaj po varoši. Ađutant kome je naredio da pita gde su, donese odgovor, da su otišli Krunskom ulicom u kojoj stanuje gospođa Draga.

Draga primi ruku

Kralj je ranije bio zakleo sve ministre da ne preduzimaju ništa protiv Njegove namere, niti da ikom išta kažu o njoj; i nekim je tada poverio tu Svoju nameru; a kad su se vratila pomenuta dva ministra, Kralj ih zakle da kažu gde su bili.”
“Sa pozivom na raniju zakletvu, koju su pogazili, oni su priznali, da su išli kod gospođe Drage da je sklone na odlazak iz zemlje. Čuvši ovo, Kralj je obukao uniformu, naredio kola, dao ministrima proklamaciju o veridbi, sa naredbom da je pošalju u štampu, a ministru policije zapovedio, da se stara, da sve u varoši i zemlji bude mirno i u dobrom poretku. Polazeći, rekao je ministrima: ‘Gospodo, vi se niste pošteno prema meni ponašali. Ja cepam vaše ostavke i naređujem vam, da radite onako, kako ja budem kazao.’
Zatim je Njegovo Veličanstvo Kralj, otišao u stan gospođe Drage, ali je tamo nije našao. Poslušavši ministre, ona se bila sklonila kod jedne svoje rođake, sa namerom, da otputuje isto veče. Kralj zamoli njenog brata narednika, pitomca Vojne akademije, da mu kaže gde je gospođa, izjavljujući, da to očekuje kao budući zet.
On smerno odgovori da ga je sestra zaklela da ne kaže gde je; a na to mu Kralj, kao Vrhovni Komandant Vojske, zapovedi, da odmah ode po nju i doveze je, dodavši, da joj kaže, da on neće otići iz njenog stana, dok se ona ne vrati, ma koliko dugo trajalo. Na takav kategorički poziv i videvši kolika je ljubav i odlučnost Kraljeva, gospođa se Draga vrati i sa blagodarnošću primi Kraljevu ponuđenu ruku, pristavši, da bude Wegova verna i poslušna saputnica života.”

U pokoj kralja Milana
  03.05.2003

Piše: Miloš Miljković
JA sam glava Doma Obrenovića i ja prvi imam pravo i dužnost da vodim brigu o sudbini i budućnosti Dinastije. Prema tome, mišljenje moga oca u delu ženidbe stvar je sporedna i od malog značaja. Moj otac nije odgovorio mojim željama i ja sam ga, kao vrhovni komandant, stoga po pravu i razrešio od dužnosti komandanta aktivne vojske, kazao je, u svojoj besedi, viđenijim predstavnicima naroda kralj Aleksandar 17. jula 1900. godine.
Daleko od Beograda, kralj Milan u Beču nije bio bez uticaja od kojeg je zazirao njegov sin kralj Aleksandar. Jer, kralj Milan, u zvanju komandanta vojske, nije formalno shvatao ovu dužnost: on je bio u izuzetnim odnosima sa oficirskim kadrom, pa se generalštabni potpukovnik Miloš Vasić prilično dvoumio kada mu je ponuđeno mesto ministra vojnog.
- Moliću za uputstva kako da postupim u slučaju pokušaja Vašeg oca, kralja Milana, da nasilno uđe u zemlju - obratio se potpukovnik Vasić mladom monarhu pre nego što će prihvatiti ministarski položaj.

SILU ODBITI SILOM
KRALJ odgovori da je u tom slučaju dužnost straže da ga zadrži, a njega izveste, pa će on narediti da ga interniraju u jedno od mesta u kome je kralj Milan, po njegovom mišljenju, najviše omražen.
- Silu treba odbiti silom, i ako on tom prilikom padne, sam je kriv - završi kralj.
Iz Beograda se budnim okom pratio svaki oblik aktivnosti kralja Milana u Vijeni, njegova putovanja po Evropi, a kada se jednog dana, nenadano, pojavio u Bukureštu, kralj Aleksandar je na sednici vlade doneo odluku da se upotrebe najenergičnije mere, ako se pojavi na našoj granici. Evo, uostalom, šta piše u šifrovanoj depeši koju je ministar unutrašnjih dela uputio okružnim načelstvima 15. septembra, te, 1900. godine:
"Bivši kralj Milan došao je sinoć u Bukurešt, ne zna se kakvim poslom i kojim namerama. Ako bi hteo da pređe u Srbiju, javno ili tajno, naređuje vam se da smesta čim izađe na obalu ili se inače gde nađe u Srbiji, odvede od strane vlasti u načelstvo ili u sresku kancelariju, i tu čuva pod najjačom i najstrožijom stražom. Tom prilikom objasnićete mu da se tako postupa po naređenju vlade, zato što je došao u Srbiju bez odobrenja njegovog Veličanstva Kralja, a u interesu njegove lične bezbednosti, da ne bi od naroda bio napadnut. Na slučaj da on ne bi hteo sam da se povinuje pozivu, upotrebite silu. Međutim, odmah ćete izvestiti mene i nadležnog komandanta divizije o onome što bi se tim povodom dogodilo. Za izvršenje ove naredbe, upotrebićete najpouzdanije svoje činovnike i žandarme, a od strane vojnog ministra sledovaće nužna naredba, da vam za slučaj potrebe i vojska bude data u pomoć".

KRALJ TRAŽI REVOLVER
SVE mere predostrožnosti, uključujući i navedenu depešu ministarstva unutrašnjih dela, te odlučnost da najmlađi nosilac Obrenovićke krune nema nameru da bilo s kim deli vlast, makar to bio i njegov otac, eks-kralj, pokazale su se suvišnim 29. januara 1901, kada je kralj Milan, iznenada, sklopio oči u 47. godini, ostajući za života dosledan obećanju sinu - da je on suviše dobar vojnik da bi se bunio protiv kralja, suviše dobar otac da bi ustao protiv sina, suviše dobar Srbin da bi zapalio vatru građanskog rata u svojoj otadzbini.
Istinu o smrti kralja Milana, detaljno je opisana iz pera njegovog prijatelja, mađarskog grofa Ergenija Zičija, koji je bio uz "starog" kralja do sudnjega časa. Evo delova Zičijevog svedočenja o tome:
"Bolnu, tešku, smrtnu borbu imao je Milan. Za mene, koji se čitave dane nisam micao od njega, zaista beše mučenje da gledam poslednju borbu tog veselog, snažnog čoveka. Često su ga spopadali takvi bolovi, da je u očajanju tražio revolver, da ih hicem prekrati. Ja sam sakrio od njega oružje i dao sam ga sluzi Antonu. Kad mu se malo bolovi stišaju, zagrlio bi me i govorio bi mi:
- Prijatelju, zar nije strašno da tako mlad umrem?
Tešio sam ga da će prezdraveti i da će opet uživati život. U takvim trenucima mislio je na lov. Jedared me upita:

- Šta je sa vucima?

Znatno pre nego što sam pošao njemu u Beč da ga negujem u njegovim poslednjim danima, rešili smo bili da idemo u lov na vukove. Ali toga smo se brzo morali okaniti. Sigurno da je i sam osećao da je kraj blizu, neprestano je ponavljao - meni nema pomoći.
Posle jednog užasnog bolnog nastupa kašlja, obrgli me
govoreći: - Ziči, ne samo u Srbiju."

BILTEN BEZ ODGOVORA
"KAD sam video da se vladarev život ne može spasti, morao sam se postarati, da kogod od njegove porodice bude kod njega", pisao je Ziči u "Mađarorsagu", a prenosili prestonički glasnici docnije. "Telegrafisao sam Nataliji, ali Aleksandru nisam hteo da telegrafišem, jer bi možda mislio da sam se dogovorio s Milanom da iznudimo sastanak."
U Beču je, u to vreme, boravio i dr Vladan Đorđević, bivši srpski ministar-predsednik, prisni prijatelj kralja Milana, koga je Evgenije Ziči izvestio o Milanovom zdravstvenom stanju i zatražio savet za "svaku eventualnost". Ni Đorđević, međutim, nije našao za potrebno da izvesti mladog kralja.
"Onda sam rešio, piše Ziči, da bez ikakvog komentara telegrafski pošaljem u Beograd bilten lekara, koji su lečili Milana. Bilten je, isključujući svaku sumnju, objasnio beogradskom dvoru da je bolest ozbiljna. Potpisali su ga doktori Tirnauer, Najser, Tenfer i Cerner. njihov telegram poslao sam Nataliji, od koje odgovor tek onda stiže, kad sam već sklopio oči sirotom Milanu.
Ali iz Beograda nije stigao telegram. Umesto njega dođe u Milanov stan srpski poslanik u Beču Kosta Hristić. njemu su telegrafisali iz Beograda, da se uveri, kako je. Kad sam video Hristića, nisam hteo da ga pustim, jer sam se bojao da će još više razdražiti Milana, čije srce ionakao beše bolesno. Uđem Milanu i javih mu da je došao Hristić s porukom iz Beograda.
- Neka uđe - reče Milan bez dvoumljenja."
MOJ MILI SAŠA...
"ZA postelju prikovan kralj Milan i srpski poslanik Hristić razgovarali su dugo, veoma dugo, tiho, gotovo šapućući na srpskom, razume se. Kad je poslanik ustao, bolesni Milan ga je držeći za ruku govorio: 'Saša ga je poslao. Saša, moj mili sin...'
Neću da govorim o onoj borbi, koja je sada bila oko mrtvog tela. Samo toliko velim da je naš kralj (Franjo Josif) i tu pokazao da od njega korektnijeg dzentlmena nema na svetu. Kada se kralj Aleksandar oženio, Milan je poslao našem kralju pismo, u kojem moli njegovo Veličanstvo da mu posle njegove (Milanove) smrti dade u svojoj velikoj državi parčence zemlje, gde će boraviti večni sanak. njegovo Veličanstvo je tu želju strogo ispunilo. Ma koliko da su navaljivali na njega, da izda mrtvo telo Milanovo Srbiji, nije popuštao. Srpskom poslaniku je rekao:

- Ako mi pokažete ma samo jedan red, u kom on drugo veli nego što je ono, što je od mene molio, rado ću pristati da promenim svoje naredbe.

Ali, to nisu pokazali.

Kad sam izvršio zapovest njegovog Veličanstva i kad sam nj. V. podneo izveštaj kako je pogreb izvršen, ujedno sam blagodario našem kralju na dobroti koju je on pokazao prema kralju Milanu.

- Vi nemate na čemu da blagodarite. Ja treba da blagodarim, što ste se toliko trudili za moga prijatelja."



PISMO FRANJI JOSIFU
CAR Franjo Josif, austrougarski suveren, pokazao se kao pouzdan prijatelj kralja Milana Obrenovića, koga je prihvatio u egzilu u carskom gradu, a posle njegove smrti naložio da se zemni ostaci srpskog monarha sahrane u manastiru Krušedol na Fruškoj gori.

Tako je, uostalom, kralj Milan i želeo, sudeći po pismu koje je uputio austrijskom vladaru.


PARASTOS U KRUŠEDOLU
KRALJ Aleksandar i kraljica Draga prisustvovali su 29. januara 1903. godine dvogodišnjem parastosu pokojnom kralju Milanu u manastiru Krušedolu. To je moglo dati povoda kombinaciji o usmeravanju političkog kursa prema Austrougarskoj. međutim, pokazalo se da nije bilo nikakvih promena u odnosu Srbija - Austrougarska.
Srpski vladar je nastavio da šalje emisare u Beč, ne bi li privoleo Austriju na nove tonove prema Beogradu, ali Šenbrun je ostao nem.

Dvor je, potom, pokušavao da uspostavi što bolje odnose sa Romanovima u Moskvi, ali je i Moskva bila daleko Beogradu.

Prvi plan zavere
  04.05.2003

Piše: Miloš Miljković

"ZAČUDO je kako je Milan ljubio svog sina. Uvek je mislio na njega i mnogo je razmišljao o tome, kakve će biti prilike posle rođenja budućeg prestolonaslednika. Ako je u poslednjem trenutku razočaran, to je razočaranje bilo što ga sin nije posetio u bolesničkoj postelji. Tome se uvek nadao."
Tim rečima grof Evgenije Ziči završava uspomene na poslednje trenutke svog prijatelja Milana Obrenovića, srpskog kralja koji je od abdikacije 6. marta 1889. do sudnjega časa 29. januara 1901. godine živeo u prestonici Austrougarske.
Sahranjen je u manastiru Krušedol.
Pola godine ranije, veridba, a potom ženidba, kralja Aleksandra Dragom Mašin, dvorskom damom kraljice Natalije, ubrzala je tok političkih zbivanja u Srbiji, koja se sve više okretala Rusiji. Kraljevski brak je bio dvojako primljen u političkoj javnosti. Patrijarhalni Beograd nije bio spreman da prihvati za kraljicu ženu dvanaest godina stariju od kralja, uz to udovicu o čijem se životu u maloj građanskoj sredini svašta govorkalo.

KOME SLEDI KRUNA?
NOVA vlada koju je s mukom sastavio Aleksa Jovanović, dotadašnji predsednik Apelacionog suda, dobila je u čaršiji podrugljiv naziv "svadbeno ministarstvo".
Da bi smirio negativnu atmosferu izazvanu objavljivanjem veridbe, odnosno ženidbom, kralj Aleksandar, uz blagoslov ministra-predsednika ubrzo odluči, u svom duhu, da obelodani "blagosloveno stanje" kraljice Drage, pa je, navodno, iz tih razloga otkazano planirano putovnje NJegovih veličanstava po Srbiji.
U proleće te 1901. donesen je Ustav sa dvema značajnim odredbama - uvođenje senata u parlamentarni život Srbije i rešenjem po pitanju nasledstva prestola. Po šestoj odredbi, u slučaju odsustva muškog potomstva u domu Obrenovića "nasledstvo prestola imalo je preći na njegovo neposredno žensko potomstvo iz zakonitog braka".
Ova odredba bila je logična očekivanjima porođaja kraljice Drage, ali kako se prvorođenče nije pojavljivao do 23. aprila, koji je varirao kao pouzdani rok, krljevski dom i vlada, sada već nova na čelu sa radikalom Mihailom Vujićem, nisu se oglašavali sve do 5. maja. Usledila je poluslužbena obznana da je "po pregledu i datom mišljenju naročito pozvanih stručnih lekara pogrešna bila dijagnoza lekara g. Kolea na osnovu koje se porođaj NJenog Veličanstva očekivao".
Šok u javnosti zamenjen je sve glasnijim kombinacijama vezanim za nasledstvo prestola. Najozbiljniji kandidat za krunu, bar prema onome što se zborilo u građanstvu, bio je mlađi kraljičin brat. Badava je kralj nastojao da relativizuje pitanje nasledstva, čaršija je i u tome nalazila argumente za svoje procene.

APIS NA ČELU ZAVERE
ŠTA se dešavalo u dvoru i kako je kralj primio obmanu životne saputnice kojoj je bezuslovno verovao, ostalo je čaršijskim verzijama, ali upravo taj nepromišljeni potez kraljice raspalio je pritajeno nezadovoljstvvo među oficirskim korom. Sada se, među grupom mladih oficira, započela kovati zavera kako bi se nasilnim putem uklonio kralj Aleksandar. Grupa je nameravala da likvidira monarha na dvorskom balu. Plan, tada, nije ni pokušavan da se izvede, ali je zato rasla zavera. U vrhu zaverenika sve više se isticao pešadijski poručnik Dragutin Dimitrijević Apis, čovek veoma odlučan, sa zavidnim uticajem, posebno među mlađim oficirskim kadrom.
"Apis je bio oličenje oficira: energičan, hrabar, pravičan, oštar i gord. Onako stasit, sazdan je samo od vrlina koje su krasile oficira i jednom, jedinom manom: smataro je, Dragutin Dimitrijević Apis, da se sva pitanja - bilo da je reč o državotvornim ili diplomatskim - mogu rešavati na vojnički način", pisao je Radašin Nikolić, tadašnji narednik Kraljevske konjičke garde, čije ćemo fragmente iz rukopisa po prvi put objaviti u ovom feljtonu.
Osipanje poverenja prema kralju započelo je, međutim, još onda kada je mladi monarh, manirom apsolutiste, zapretio, i tu pretnju potvrdio pismenom naredbom, da će ubiti oca, kralja Milana, ako samo i pokuša, da uđe u zemlju. Kralj koji je svoju majku, kraljicu Nataliju, nazvao bludnicom, a oca nečistom krpom i vladaocem koga nije mogla vezati nikakva zakletva, nije više, po mišljenju oficira, mogao da računa na njihovu vernost.

RAPORT DRAGINOJ BRAĆI
ŽENIDBOM kralja stanje u vojsci se pogoršavalo. Uhođenje i potkazivanje postao je odomaćeni manir, gde su najaktivniji bili upravo oni kojima sposobnost i čast nisu bili jača strana. Novo poniženje stiglo je u formi naredbe po kojoj su komandanti bili dužni da kraljičinoj braći, kao pravim članovima kraljevske porodice, izlaze na raport. Kada je uz sve to, na predlog ministar vojnog, pokrenuta inicijativa za prikupljanje priloga za poklon budućem prestolonasledniku, a onda se ispostavilo da je trudnoća bila lažna, o kralju se u kasarnama i domovima vojske govorilo rabadžijskim vokabularom, u vojsci se sve glasnije govorilo o likvidaciji kralja, a ta odlučnost u građanstvu je primana sa prećutnim odobravanjem.
Poručnik Dragutin Dimitrijević, piše Dragiša Vasić u knjizi "Devetsto treća", bio je u to vreme komandir u pešadijskoj podoficirskoj školi, i sa četom, kad je na njega red dozalio, davao je dvorsku stražu. Na ovoj dvorskoj službi njemu se plan o ubistvu kraljevskog para činio odveć lak i zato je, predviđajući smenu s ove dužnosti, i sam neumorno traži drugove da mu pristupe. A smeo i obdaren onom moći da zadobije, imao je on sve oko sebe najveći uticaj.
Pripremajući zaveru, na skupu sedmorice oficira, usvojen je plan poručnika Dimitrijevića. Ubistvo kralja trebalo je da se izvrši u sali "Kolarac" na balu povodom kraljičinog rođendana i to kamama i cijankalijem. Po tom detaljno razrađenom planu dvojica zaverenika zauzela su električnu centralu na Dunavu, a jedan centralu "Kolarac". Teklo je sve po planu, bez ikakvih poteškoća. Trebalo je samo da se u 11 sati isključi struja, a dvojica izvršilaca u mraku znala su šta im je dalje činiti.

KOME PONUDITI TRON
OTROV je bio nabavljen, kame su bile otrovne, proba izvršena na mečki, samo što se kraljevski par nije pojavio na balu produžavajući sebi tako vek, ali ne zadugo. Urotnicima je bilo jedino važno da uklone omraženog kralja i kraljicu, ne razmišljajući preterano o posledicama i ne pomišljajući da po izvršenju zadatka može i da se prežvi. Tek potkraj te devetstotina i druge pala je odluka da se konsultuju sa ljudima iz politike, pa je o tome ubrzo upoznat Đorđe Genčić, ministar, koji ih nedugo zatim izveštava da je u određenim krugovima s pohvalom prihvaćena ovakva patriotska gotovost oficira, a govorilo se, dakako, i o novom monarhu ukoliko akcija uspe.
Na skupu kojem su prisustvovali Đorđe Genčić, Aleksa Novaković, Jovan Avakumović, Jovan Atanacković, Nikola Hadži Toma i Antonije Antić usvojena je želja da taj kandidat bude knez Petar Karađorđević. Kandidatura jednog velikog ruskog kneza, te razmišljanje da se kruna ponudi nekom austrijskom ili nemačkom princu, otpala je uz saglasnost urotnika da će kandidatura kneza Karađorđevića biti podjednako dobro primljena i kod velikih sila i kod naroda širom Srbije.
Krajem novembra, Nikola Hadži Toma, knežev školski drug, otputovaće u Švajcarsku da se sretne sa Petrom Karađorđevićem i da mu prenese ponudu zaverenika. Knez i ne saslušavši Hadži Tomu, u prvi mah odbije ponudu, ali kad sasluša da su u ovaj "patriotski čin" uključeni i mladi oficiri, knez se predomisli.
Tako su stvoreni uslovi da se pretendent dinastije Karađorđević, iako izvan zavereničkog kruga, prihavti rezultata zavere.


DELAOCI I POSMATRAČI
INTELIGENCIJA se, kako to u vreme brutalnih režima biva, delila u tri grupe: prvu, najmanju koja se protiv apsolutistike i diktatora borila, drugu koja mu je povlađivala, i treću, najveću, koja se ponašala kao da je se to sve ništa ne tiče.
U tom duhu se ponašala i ondašnja beogradska štampa, sa izuzetkom "Dnevnog lista", "Srpske zastave" i "Odjeka" koji nisu skrivali antidinastijsko opredeljenje, prozivajući iz dana u dan kralja Aleksandra i kraljicu Dragu, ali i kamarilu iz dvora.

BEZ UNIFORME
U POSMRTNIM papirima pokojnog kralja Milana, nađeno je pismo generala Vasilija Mostića iz Niša. U njemu, general poziva kralja na povratak u zemlju, uveravajući ga da je vojska spremna da mu pomogne.
Kada je obelodanjeno ovo pismo, penzionisanom generalu je uskraćeno pravo nošenja vojne uniforme.

Vladaru nema pomilovanja
  05.05.2003

Piše Miloš Miljković

ZAVERENICI, i oficiri i političari ili bolje rečeno građani zaverenici, sastali su se 23. decembra u stanu Antonija Antića u Birčaninovoj ulici. U dužem govoru Đorđe Genčić je i ovom prilikom pohvalio nameru oficira prelazeći zatim na pitanja vezana za položaj zemlje i, na posletku uze da govori o ličnosti kneza Petra Karađorđevića. Dok su ostali pažljivo slušali, jedan od oficira, potporučnik Nikodije Popović skoči i prekidajući Genčića kaza:

Gospodine ministre, od ovog časa razrešavam se zakletve položene NJegovom Veličanstvu kralju Aleksandru Prvom i zaklinjem se da ću odsad samo vaše zapovesti izvršavati. Tako mi bog pomogao!

Uzrujan, usplahiren i dajući tome svečani karakter, Nikodije Popović pruži ruku Gančiću. Kao po komandi, za njim to učiniše i ostali oficiri, izuzev jednog - Milana Miljkovića koji vidno uzbuđen reče da ne može pristati na ubistvo kralja, već samo na njegovo proterivanje. Nastalu mučnu atmosferu, otklonio je sam Genčić odajući priznanje poručniku Miljkoviću na poštenoj otvorenosti i izražavajući veru da će on, kao častan oficir, znati da sačuva tajnu razgovora.
- Ne treba u to da sumnjate, odgovori ovaj i napusti sastanak.

-KAKO UKLONITI KRALJA
PRECIZNO su na ovom skupu podeljene uloge Genčića i njegovih drugova, s jedne, i oficira, s druge strane. Preuzimajući na sebe izvršenje dela, oficiri su zahtevali da se po tom činu obrazuje koaliciona vlada u koju bi ušle relevantne političke stranke i da se učini sve kako bi sprečile komplikacije spolja.
To je, u stvari, bilo najpreče pitanje, pa su Genčić i njegova grupa obazrivo pratili mišljenje tzv. spoljnjeg faktora, naročito dveju evropskih sila - Rusije i Austrougarske.
I Rusija, koja nikada nije marila za dinastiju Obrenovića, i Austrija, koja nije prestajala da sanja o mandatu Evrope radi zavođenja reda u zemlji večitih nemira i trzavica, očekivale promene su svakoga časa i radovale se takvom razvoju događaja. Na redu su bili konspirativni sastanci sa poslanicima ovih dveju zemalja, a istovremeno i razgovori sa partijskim vođama o koalicionoj vladi, što kada je vlast u pitanju, i nije bio teretan posao.
Oficiri su bili okupirani svojim, najtežim, delom posla: kako, na koji način, gde i sa što manje žrtava ukloniti kralja (?). Stariji, među kojima đeneral Jovan Atanacković zalagali su se da se mladi monarh primora na abdikadiju, u korist Karađorđevića, a potom protera. Mladi oficiri imali su ozbiljnu rezervu i još ozbiljnije argumente protiv ovog "modela". Prognani vladar po njihovoj proceni, mogao bi da zatraži azil, i ne samo azil nego i potporu, zatraži i dobije u Austriji i odatle zagorčava život i novom monarhu i vladi i građanstvu.

GENČIĆ OZBILJNO SUMNJA
TROJICA oficira - Dragutin Dimitrijević, Antonije Antić i Radomir Aranđelović, nekako neočekivano, ali odlučno zatraže da se kraljevski par ukloni ubistvom! Saglasnost je pala, ali pisana zakletva oficira, kao visoki oblik obaveze, ovoga puta nije prošla, nego nešto docnije. U tekstu zakletve zapisano je da su se zaverenici zarekli da će kralja ubiti i na srpski presto dovesti Petra Karađorđevića, uslovno, ako ih političari sa kojima su u vezi, uvere "da neće usled samog događaja, nikakve opasnosti spolja nastupiti i našem narodu položaj otežati".
Mastilom ispisanu zakletvu parafirali su: kapetani Milan Petrović, Dragutin Dimitrijević, Radomir Aranđelović i Ilija Radivojević i poručnici Milovan Gavrilović, Antonije Antić, Dragutin Dulić, Milan Marinković i Nikodije Popović. "Prošlo je bilo pola noći", piše Dragiša Vasić u "Devetsto trećoj", "kad trojica oficira odnesoše zakletvu Genčiću koji se nalazio u svom stanu na Topčiderskom brdu."
"Sigurno, kao uvek, ničeg stvarnog, ničeg opipljivog, reče im on i nastaviti: I tako će nas jednoga dana i pohvatati, pohapsiti, pa, možda i pobiti, a bar da šta učinismo. Ja počinjem, prijatelji moji, da sumnjam u dobar svršetak stvari."

MONARH BIO UPOZOREN
STVARI se, međutim, nisu pomerale, pa su se oficiri još jedared latili pera i zakletve. Ovoga puta, tekst je koji je sročio Dragutin Dimitrijević glasio je: "Uviđajući sigurno propast otadžbine ako se današnje stanje produži za najkraće vreme, i oglašujući kao najglavnije vinovnike za sve kralja Aleksandra i njegovu milosnicu Dragu Mašin, zaklinjemo se i potpisima svojim obavezujemo da ćemo ih pobiti. Na presto srpski, opran krvlju ovih beščasnika, dovešćemo Petra Karađorđevića, unuka Voždovog i sina zakonitog kneza pok. Aleksandra Karađorđevića."
Po tom obrascu, počele su da se prikupljaju zakletve po garnizonima, a oko tajne o planovima za likvidaciju krunisane glave nije bilo među vojnicima, nije je moglo biti ni među građanstvom. Mladi monarh je, svakako upozoren, opasnošću kojoj je izložen, zatrašio potporu kod oficira kojih se ranije oslobodio, ali i u tome se nije moglo računati na neki uspeh.

I dok je kralj delio obećanja za vernost penzionisanim generalima, zaverenicima je ostao delikatan zadatak da za svoju misiju pridobiju gardijske oficire. Ne bez napora, pridobijen je pešadijski kapetan LJuba Kostić, komandir
pešačke čete Kraljeve garde, oficir od naročitog poverenja kraljevog.

Kad je broj pridobijenih oficira porastao na sto dvadeset, i kad je, konačno, pobedilo mišljenje mladih zaverenika da se delo izvrši u Beogradu, u dvoru, pristupljeno je vrlo oprezno traženju bar jedne pogodne ličnosti među ađutantima i ordonans-oficirima kralja Aleksandra. To je bio tantalov posao.
Posle silnih pokušaja i neuspeha, pao je predlog da se oproba sa kraljevim ađutantom đeneralštabnim potpukovnikom Naumovićem. Računajući da je ovaj oficir, unuk Naumov, koji je pogubljen zajedno sa voždom Karađorđem, po povratku iz Rusije u selu Radovanju, ne može biti protivnik dinastije Karađorđevića za koju su se urotnici već bili opredelili.

KONAČAN PLAN EGZEKUCIJE

I NISU se prevarili. Potpukovnik Naumović pridružio se zaverenicima, samo uz jedan mali uslov - da ga izveste ko je od starijih oficira i političara, naravno, uključen u likvidaciju monarha koji je predstavljao ozbiljan teret za slabašnu Srbiju, vladar koji je uspeo da proćerda sve poverenje Obrenovića ženidbom Dragom Mašin, i skandalom sa lažnom trudnoćom.

Događaji koji su se rađali u proleće te dramatične devetsto treće samo su išli na ruku zaverenicima, uverenim da uklanjanjem omraženog kraljevskog para predstavlja u suštini patriotski čin i građansku obavezu.

Ogorčenje protiv kralja Aleksandra i Drage dolazi do krajnosti u martovskim demonstracijama, te državnim udarom 24. marta. Hapšenje oficira samo je jačalo poziciju i odlučnost zaverenika, ne baš spokojnih zbog spiska zakletih protivnika poslednjeg Obrenovića.

Preostalo je da se još utanači dan izvršenja već donesene odluke. U dogovoru sa potpukovnikom Naumovićem, u njegovom vinogradu na Topčiderskom brdu, pala je odluka da se "presuda" izvede na prvom njegovom sledećem dežurstvu, a to je bila noć 28/29. maja. Ugovoreni znak utvrdiše da bude pelerina po koju će Naumović oko pola noći, ili kad on nađe da je čas, uputiti jednog od gardista svojoj kući, a sa nalogom da mu je donese. To će značiti da zaverenici mogu krenuti.

Plan izvršenja razmotren je nekoliko puta, uz saglasnost da se u dvor prodre u dva sata posle ponoći, sa do detalja razrađenim rasporedom.

Kralju kruna pristaje
  06.05.2003

Piše: Miloš MiLjković

I KAKO su zaverenici razrađivali planove o likvidaciji kraLja, vojska iščekivala da se nešto desi, kako bi pokazala snagu, značaj i odlučnost, građanstvo se bavilo poverLjivim informacijama, kraLj je u svom domu bivao sve više izlovan.
Kasnije, znatno kasnije, kad je sve bilo gotovo, prestoničke novine su se bavile ličnošću kraLja Aleksandra Obrenovića. "Večernje novosti" iz pera LJubomira KaLjevića, ministra spoLjnih poslova u zavereničkoj vladi, pobornika Karađorđevića krune, piše:
"Varaju se oni koji identifikuju pok. kraLja Milana sa njegovim sinom. KraLj Aleksandar nije plahovit kao njegov otac. On ima suviše strpLjenja da svačije mišLjenje sasluša, da druge ubeđuje i zadobija za svoje poslove, da ulazi u detaLje krupnih pitanja i da svoja ustavna prava surevnjivo brani i čuva, načinom i putevima sasvim drugačijim, i manje nepravilnim no njegov otac."

BEZ POROKA I STRASTI
U PRIVATNOM životu, pišu tadašnje novine, mladi monarh je uzdržLjiv, uredan, vrlo čuvaran, bez poroka i strasti, a otkako se po svojoj voLji i izboru oženio, on ne mari za uživanja i provode van kuće. NJemu nije dosadno primati po ceo dan posete, razgovarati sa političkim Ljudima, objašnjavati se sa njima, ulaziti čak i u detaLje dnevnih pitanja, nastojavati da za svoje mnjenje zadobije poslanike i senatore, zauzimati se kod ministra da njegova obećanja ne ostanu samo obećanja.
Sve izolovaniji kraLj, posle smrti oca, a potom lažne bremenitosti njegove izabranice, izbegavao je i protokolarne ceremonije, pa je tako ostao u domu i za planirani bal povodom rođendana kraLjice Drage. Mladi vladar, međutim, nije bio nimalo gord, niti zanesen zaslugama svojih predaka, nego se trudio da ličnim angažovanjem državnu upravu drži u vlastitim rukama.
- KraLj je vrlo Ljubazan, prirodan i simpatičan, tako da ga oni, koji ga često viđaju, ne mogu mrzeti, pa makar se i ne slagali s njim. On ne traži, kao njegov pok. otac, kraLj Milan, da ga se Ljudi boje, već da ga poštuju, a odanost je bila spoLjni oblik ubeđenja. Svoju životnu saputnicu, koja nikako nije bila po meri i ukusu građanstva, ne samo zbog razlike u godinama i dvorskim intrigama, Aleksandar Obrenović je na jedan romantičan način voleo i štitio. čudi se što se mnogo Ljudi buni protiv njegove druge, kad je on prvi vladalac iz loze Obrenovića koji živi u slozi i iskrenoj Ljubavi sa svojom ženom, i koji svojoj sreći ima da zahvali što u takvom emotivnom skladu svu pažnju može da posveti državničkim poslovima.

DVOR PUN - INTRIGA
IAKO u vladalačkom domu vladaju sloga, Ljubav i sreća, zašto se među našim Ljudima redovno pronađe kakav razlog za neslaganje, osudu, klevetu... Može li se i kako ugoditi takvom svetu(?).
"Naš narod je, doista, čudan", pišu "Večernje novosti" citirajući LJubomira KaLjevića, koji kao ortodoksni karađorđevićevac staje u odbranu mlađanog Obrenovića. "Ako je bio ubeđen da kraLjev izbor nije dobar, zašto mu to nije izjavio odmah posle veridbe, a kad je proševina prošla i došlo do venčanja, zašto tad nije imao kuraži da kaže kraLju svoje mišLjenje, nego po budžacima ogovara i napada, a ovamo šaLje deputacije koje se nadmeću u izjavama hvale i odanosti, oduševLjeno dočekuju i ispraćaju kraLjevski par po Srbiji... Taj fakt je vrlo karakterističan za ocenu morala i građanskih vrlina sadašnje generacije."
Slaviti kraLjicu javno, a iza leđa agitovati protiv prve dame nije samo licemerje, kome su značajan udeo davale dame bliske dvoru. One ne mogu da oproste jednoj građanki što je postala kraLjica, zavide njenoj sreći i utiču na svoje muževe i prijateLje u duhu njihovog strasnog rivaliteta i mržnje. Te iste žene, međutim, trče u dvor i tamo se udvaraju kraLjici, a već van dvorskih basamaka ispiraju usta kritikujući njene otmene toalete, njen ponos, njeno kraLjevsko držanje... i sve ono što bode njihove oči.
Prilozi za biografiju kraLja, štampani u prestoničkim žurnalima, izazivali su znatižeLju čitalačke publike, kada je sudbina kraLjevskog para fatalno bila izvesna, ali to je bleda satisfakcija.
KraLj Aleksandar svojom neumornom aktivnošću iznenađuje svet i Ljude oko sebe. To uviđa i kraLjica, i vrlo često iskazuje svoju brigu za kraLja zbog njegove naporne celodnevne delatnosti. Draga će se često požaliti prijateLjicama: "Saša mnogo radi, a malo se kreće i uživa čist vazduh. Od jutra do mraka prima, savetuje se sa ministrima, obaveštava poslanike, čita i piše i to sve sa takvom voLjom, strpLjenjem i revnošću da se njegova okolina čudi kako ga zdravLje još dobro drži."

SKICA ZA PORTRET KRALJA
GOVORKALO se da mladi Obrenović ima svoje prisne savetnike i da je skloniji njihovom nego mišLjenju ministara i drugih političara. "Znajući dobro kraLja", navodi KaLjević, "ja držim da to ne može biti tačno. KraLj po svakom pitanju ima veoma jasan stav i uporan je u odbrani tog svog stava. Hoće da čuje svakoga, hoće strpLjivo da diskutuje i pretresa stvar do dna, ali na kraju krajeva opet ostaje pri svome mišLjenju, sem ako mu se ne iznesu veoma jaki protivargumenti. To samo potvrđuje da on o svakom pitanju dobro razmisli i svestrano ga prouči, pre nego što saopšti mišLjenje o tome".
Poznato je mišLjenje dr Vladana Đorđevića o neobičnoj razvijenosti kraLjevoj za njegove godine, kao i H. Kristića u članku objavLjenom u ondašnjim novinama: "KraLj Aleksandar je, po Hristiću, veoma izražene intilegencije, dobar govornik. Na sednicama on vodi glavnu reč i nema odviše strpLjenja da sluša periferna naklapanja."
Mlađani Obrenović je, moguće, pokazivao osobine neurestenije, ali u tolerantnim granicama. On je vanredno inteligentan čovek koji državničke i dvorske časnike iznenađuje promišLjenim i logičkim zakLjučcima, glasi još jedna crta za kraLjev portret.
Ali, da se vratimo zaverenicima.

Stigao je 28. maj. Primicala se noć.
Sve je bilo predviđeno pod konac. Oružje oprobano, sabLje naoštrene, satovi regulisani po časovniku železničke stanice.

TIHA, VREBAJUĆA NOĆ
I TAKO se spustila noć 28-og, tiha, vedra i vrebajuća, piše svedok sudbonosnih zbivanja, tada 18-godišnjak maturant Dragiša Vasić, potom ugledni pravnik, advokat i književnik koga će životni put od najbližeg sardnika Draže Mihajlovića dovesti do jasenovačkog stratišta, gde će podeliti surovu sudbinu stotine hiLjada sunarodnika pod zverskom ustaškom kamom.
Pun mesec osvetLjavo je Beograd umoran od trzavica, nemiran od sramote, prenapet i premoren u očekivanju. U Dvoru, to veče, bila je večera kojoj su prisustvovali članovi kraLjevske vlade i porodica kraLjičina. Posle večere koncert muzike kraLjeve garde, raspoloženje obično. A u pola noći gosti se raziđoše i kraLjevski par ode na počinak koji će se krvavo prekinuti. U 1 čas vladao je u kraLjevoj kući dubok mir.
Za to vreme zaverenici su se raspoređivali na dogovorena mesta.
Bezbrižnim, nemarnim držanjem oficiri su "cedili" vino u "Takovu" i "Bulevaru", nedaleko od skupština, ne izazivajući naročitu pažnju od kolega i klasića koji nisu bili ukLjučeni u urotu. U kafani "Bulevar", gde su se uglavnom okupLjali oficiri u utegnutim uniformama, pažnju osobLja privukao je jedan oficir koji nikom nije dozvoLjavao da mu se približi tvrdeći kako je grozničav, te se leči kuvanim vinom. Bio je to inženjerijski poručnik Milutin Lazarević čiji su džepovi bili puni dinamita.


PREDLOG IZ NIŠA
JEDNA od opcija za uklanjanje poslednjeg Obrenovića bila je vezivana za Dan proglasa KraLjevine 22. februara 1903. godine. Toga dana kraLjevski par je trebalo da boravi u Nišu, i to je, po proceni zaverenika iz ovog grada, bila dobra prilika da se "odradi dogovoreno".
Taj plan je otpao, jer je odbor zaverenika u Beogradu, a naročito Apis, bio na stanovištu da egzekucija mora da se izvrši u Dvoru, u Beogradu, gde je sedište centralne vlasti.
Dogovoreno je, tom prilikom, da se pripreme za atentat ažuriraju.

KRALJ PLAčE
POSLE detaLjnog pregleda kraLjice Drage, ruski lekar Snjegirev, naročito angažovan od Dvora, nastojao je da zaobilazno saopšti mladom kraLju da se "kraLjica neće tako brzo poroditi".
Snjegirev je preporučio kraLjici adekvatan režim ishrane, čist vazduh i jahanje!
Trudnica, pa jahanje, čudio se on. Ko je ovde lud?
Kada je, međutim, shvatio da kraLjica Draga nije "bremenita" kraLj je briznuo u plač. Jecao je kao da je imao dete, pa mu je umrlo, beleže hroničari.

Kolo Drage Mašin
  07.05.2003

Piše Miloš Miljković

INŽINJERAC Milutin Lazarević, poručnik po činu, čiji su džepovi bili puni dinamita, bio je određen od zaverenika da "otvori" dvorska vrata. Minerski arsenal, zapakovan oko pojasa mladog inžinjerca koji je vešto glumio groznicu u prepunoj, zadimljenoj kafani "Bulevar".
Sat posle ponoći, dok je u kraljevskom domu vladao mir posle prijatne večere i koncerte, grupe zaverenika, jedna za drugom, skupljale su se u odajama Oficirskog doma. U bašti Doma, kao i u glavnoj sali, prijatna majska noć je odmicala u dobrom raspoloženju mladih oficira zakletih da svrgnu kralja, i njihovih kolega i drugova koji su noći provodili u ovom objektu ne sumnjajući šta se sve za praskozorje priprema.
Pevalo se i muzika je svirala srpska kola i sevdalinke dok se onamo strasno pretresalo o Šekspiru, a tamo pretvarali kao pijani oni koji nikad trezniji nisu bili. Usred takvog raspoloženja neko zahte "Kolo kraljice Drage", ostavlja najupečatljivije svedočenje o toj beogradskoj vartolomejskoj noći D. Vasić, mada je o pripremama i samom majskom prevratu iscrpno beležio i Slobodan Jovanović.

MAŠIN U SVEČANOJ UNIFORMI
I to kolo, "Kolo Drage Mašin", zaigraše zaverenici sa takvom razdraganošću da bi za neupućene pitanje njihove odanosti kraljici bilo krajnje neupućeno. Sedajući iznova za astale, odakle su posmatrali detektive koji su umeli da navrate u Oficirski dom, nastavljeni su temperamentni, gotovo žučni razgovori. I kao nikad dotad, agenti su se vraćali, ostavljajući dom i oficire, u uverenju da dinastija i njen režim nemaju nijedan razlog za brigu, bar te večeri.
Na ovom skupu, koji ni po čemu nije izgledao neobičan, bilo je i onih koji o zaveri nisu ništa znali. Jedan za drugim, pred sutrašnjim obavezama koje su čekale u jedinicama, oni su napuštali dom i veselu atmosferu u njemu odlazeći kućama.
A u domu ostali su samo zaverenici, ne bi se moglo kazati apsolutnog međusobnog poverenja, što je, opet, logično budući da se nisu poznavali. Povremeno su vođama grupa, pažljivo, nenametljivo prilazila dvojica oficira. To su, dabome, bili Antonije Antić i Dragutin Dimitrijević Apis da izveste šta se u dvoru dešava, da je koncert završen, da je kraljev ađutant potpukovnik Naumović, striktno sledeći dogovor, poslao potčinjenog kući po svoju pelerinu, što je zapravo bio znak da odlaganja definitivno nema, da su zaverenici ušli u kasarne i izbudili vojsku, da je đeneralštabni pukovnik u penziji Aleksandar Mašin u svečanoj uniformi prošao pored Oficirskog doma i otišao u kasarnu Sedmog puka da tamo primi komandu nad trupama Beogradskog garnizona...

UROTNICI U PET GRUPA
APIS i Antić su bili informisani i informisali su saučesnike u uniformama da je sve spremno za zaposedanje pošte i telegrafa, Uprave grada Beograda, kuće trojice ministara i stan komandanta grada.
Još jedared su precizirane njihove obaveze: Prva grupa koju predvodi Antić dužna je da prodre u spavaću sobu kraljevskog para i izvrši ubistvo, druga grupa kojom će rukovoditi Dragutin Dimitrijević Apis zadužena je da spreči otpor dežurnog ordonansa, treća da uhvati prvog ađutanta đenerala Lazu Petrovića, četvrta da neutrališe snage žandarmerije, peta da "pokriva" prozore spavaće sobe kralja i kraljice...
"Bilo je tačno 1 čas i 45 kada se kapetan Dragutin Dimitrijević podigao sa svog mesta i zapovednički izgovorio dve reči, posle kojih svi razgovori, pesma i svirka umukoše kao gromom presečeni ovom odlučnom komandom: "Gospodo, napred!" Tada kao jedan poskočiće oni sa svojih mesta, spremni za polazak, da na mah zastanu zadržani energičnim pokretom ruke poručnika Antonija Antića. Uzimajući čašu i podižući je iznad glave, on izgovori ovo: "Drugovi, pre nego se krenemo da izvršimo ovaj sveti zadatak, zakunimo se: da u slučaju neuspeha jedan drugoga nikad izdati nećemo, a uspemo li, da za sebe nećemo tražiti nikakve nagrade!"
"Zaklinjemo se!", glasio je jednodušni odgovor zaverenika.
Onda munjevito, svedoči Dragiša Ristić, jedan mimo drugog, poleteše oni na ulicu. U tom trenutku jedan jedini zaverenik napusti drugove. To je bio kapetan Dragoljub - Ješa Jeremić, koji se izgovori slabim nervima, odvoji se i ode kući.

BAT VOJNIČOG KORAKA
TAČNO u to vreme, bataljon Šestog puka, pod komandom Petra Mišića, morao je biti ispred Oficirskog doma, odakle se imalo krenuti prema Dvoru. Osvetljena kao na dlanu, ulica se lepo videla sve do "Slavije", ali od bataljona ni traga. Mučan utisak, za trenutak, minu pojavom druge trupe, čiji se takt, jeziv u noćnoj tišini, začu od kasarne Sedmog puka.
Malo iza ovoga naiđe četa kraljevske garde pod komandom kapetana LJube Kostića, kome je, za svaki slučaj i sa naređenjem da ga ubije ako se pokoleba, pridodat jedan oficir, poznat po svojoj odlučnosti, potporučnik Josif Kostić. Kad ova četa naiđe pokraj doma, kapetan Dimitrijević doviknu njenom komandiru da je zaustavi. Ali ovaj ne posluša. I dok je trupa skretala iz Resavske ulice u Kralj-Milanovu, on trčeći zadihan priđe Dimitrijeviću: "Gde je to šesti puk?", pa se uhvati za glavu. Dok je ovaj ćutao, ponovo očajno jeknu: "Apise, Apise, što upropasti mene i moje dete?" Ne odgovarajući ni reči kapetan Dragutin Dimitrijević okrete se žustro, i brzo pristupajući onima što su nestrpljivo čekali njegovo naređenje, povika: "Gospodo, trčećim korakom napred!"
Sa priljubljenim sabljama uz telo, po propisu za trčeći korak, zaverenici pojuriše za njim i pešadijskim majorem Lukom Lazarevićem, jednim od najomiljenijih starijih oficira srpske vojske, potomkom popa Luke Lazarevića. I jureći tako obema stranama ulice, a kroz guste oblake prašine, koju su podizali gradski čistači metlama, sustigoše, pa i pretekoše, čelo gardijske čete.
Gardisti su nastavili prema tzv. žandar-kapiji, a oni zaviše prema gvozdenoj kapiji dvora.

ISPRED KAPIJE DVORA
DRAMATIČNA noć 28. na 29. maj imperativno zahteva pažnju svakog, pa naoko i bizarnog detalja koji su prethodili prolivanju krvi karljevskog para, surovom činu pred kojim će zanemeti Evropa, ne zaboravljajući ni dan-danji taj čin koji nas je u njihovim očima svrstao među turska i arnautska varvarska plemena.
Kada je Apisova grupa stigla gotovo do samog dvora, kapetan Dimitrijević dade rukom znak da stanu, a potom tiho, gotovo šapatom komandova:
"Gospoda oficiri, određeni za đenerala Lazu na svoje mesto!"
Kad se razdvojiše, grupa za njim pođe prema glavnoj kapiji kraljevskog doma. Iza zatvorenih zastakljenih vrata, u dvorištu, nazirale su se dve siluete gardijskih stražara. Snažno drmajući kvaku, kapetan Dimitrijević, preteći izdade zapovest stražarima da ih otvore, pa kad ova dvojica izvršiše naređenje, bez pogovora, Apis ostavi drugima da ih razoružaju, a on krupnim korakom, zajedno sa poručnikom Mladenom Milivojevićem, pojuri pravac sobe dežurnog ordonansa.
Dežurni te noći bio je artiljerijski kapetan Milan Miljković, zet predsednika vlade Cincar-Markovića, oficir što je, odbijajući onako odlučno da stupi u organizaciju i odgovarajući da će braniti kralja, u isto vreme održao obećanje da neće izdati poverenu mu tajnu o zaveri. Ne znajući šta se sprema ove noći, vratio se on toga dana sa puta, pa se javio na dužnost dvorske službe, iako rok odsustva još nije bio ispunjen.
Tao se prema vojničkim obavezama odnosio ovaj kapetan, artiljerac, tako se odnosio prema zadatoj reči svojim drugovima i kolegama sa kojima se nije slagao, ali je sve to imalo svoju cenu.


DVOR OBRENOVIĆA
KUĆA u kojoj je bio dvor srpskih kraljeva i kneževa, u kome je izvršen atentat na kraljevski bračni par Obrenović 29. maja 1903. godine, nalazila se između današnje Skupštine grada i zgrade Predsedništva Srbije.
Dvor je imao podrum, prizemlje i sprat i u njemu je živeo knjaz Miloš, knez Mihailo, kralj Milan, a u njemu je rođen Aleksandar Obrenović.
Zdanje u kome se nalazi Skupština grada, podignut je 1882. godine kao "novi veliki dvor" i imalo je reprezentativni karakter. Tu su održavani kraljevski prijemi, balovi, zabave...

JEDNA REČENICA
U MNOGOBROJNIM svojim delima Vuk Stefanović Karadžić je pisao o prilikama u Srbiji početkom 19. veka, pa i o ustancima.
Vuk, međutim, nije "mario" za Karađorđa, te je držao Miloševu stranu. U knjizi o Milošu Obrenoviću, štampanoj u Beču 1828. godine, Vuk je o ubistvu vožda zapisao samo jednu jedinu rečenicu:
"Ovde se može spomenuti i Kara-Đorđijin povratak u Srbiju (u mesecu juliju 1817. godine) i smrt mu!"
Nije, naravno, teško izvući zaključak zašto se Karadžić zadovoljio samo citiranom rečenicom o podmukloj likvidaciji vođe Prvog srpskog ustanka. U Beču, on je živeo od finansijske potpore knjaza Miloša i nije bilo uputno zamerati mu se.

Dinamit umesto ključa
  08.05.2003

PIŠE MILOŠ MILJKOVIć


DOK je Dragutin Dimitrijević Apis "otvarao" dvorske dveri oslobađajući put prema odajama kraljevskog para, a ostale grupe, po dogovoru, neutralisale dvorsko obezbeđenje, niški voz sa zakašnjenjem od skoro četiri sata klatio se, u to doba, negde između Velike Plane i Male Krsne.
Nervozan zbog kašnjenja, jer ga je ujutru čekala dužnost u jedinici, u tom vozu bio je 21-godišnji Radašin Nikolić, narednik Kraljevske konjičke garde, Kruševljanin koji se vraćao sa parastosa nekom rođaku. Nikolić nije bio uključen u zaveru, ali je znao oficire iz svog eskadrona koji su drugovali sa Apisom, veoma popularnim među oficirskim kadrom.
U neobjavljenim uspomenama, pisanim kaligrafskim rukopisom, dvadesetak godina docnije, po povratku iz Bizerte, gde se lečio od pegavca, mladi narednik je veoma jezgrovito okarakterisao vođu zaverenika, kapetana Dragutina Dimitrijevića Apisa, kao sjajnog oficira sa jedinom manom što je smatrao da sva pitanja, politička, državna ili diplomatska, treba rešavati na vojnički način.

JEDNA MORAVA - MUTNA
IZ Stalaća je voz trebalo da krene u pola sedam, ali prošlo je već bilo sedam, mašina miruje, a putnici se unervozili, iako niko nikud ne žuri. Pitamo šta je, zašto dreždimo u mestu (?). Kažu crk'o fenjer na mašini. Šta će lokomotivi fenjer, kada je sunce još konopac iznad Goča, čije se strane naziru u sumaglici. Trebaće mu svetlo već od Lapova, procenjuje jedan u železničkoj uniformi. Da je, misli valjda na mašinu, ne zapišu žandari, čuje se šeretski komentar...
Jedna Ciganka gleda u dlan g. Ninkoviću, trgovcu iz Kruševca. NJen glas se i ne čuje od smeha dve dame i jednog mladića koji sede s njima. "Gospodine, nešto ima da bude, ži' mi oči. Ne tebi i tvojoj familiji, ali da se ne sudare vozovi", izlete joj, na šta prasnu još jači kikot, a ona se trže i izađe iz vagona.
Morava pored Jagodine zamućena. Od čega, kad je u podne prešao skelom kod Kukljina, bila k'o suza. Kažu, bile provale oblaka u Zaplanju, Jablanici, na Svrljiškoj gori. Majka noć polako zamračuje Moravu, mašina kašlje, kad stigne pravo sa stanice u kasarnu...

Nikolić se pribojavao da li će stići na jutarnju smotru, dok je jedan drugi oficir, artiljerijski kapetan Milan Miljković bio na dežurstvu u sobi kraljevog ordonansa, iako je te večeri 28. maja imao kraljevo odobrenje na odsustvo zbog očekivanog porođaja svoje supruge. Zla kob ili šta, tek ovaj oficir koji je odbio saradnju sa zaverenicima, smatrajući da kralj može da se primora na abdikaciju, ali da svoje drugove neće odati, bio je tamo gde nije trebalo da bude - na dužnosti.

DVA HICA U NAUMOVIćA
"DA pre svega drugog sačuva njega od pogibije i savlada ga u otporu ako ga pokuša, kapetan Dimitrijević uputi se pravo njegovoj sobi. I dobro upoznat sa rasporedom odaje, ušavši, on pojuri njegovoj postelji" svedoči o tim dramatičnim momentima D. Vasić. "On snažno obgrli Miljkovića i prigušeno umirivaše ga i proklinjaše da se ne protivi: "Milane, govorio mu je, "ja sam, Dragutin, budi pametan, budi miran, ne gini ludo". Ali se Miljković prenu, brzo shvati položaj, i otimajući se žestoko, munjevito istrže desnu ruku. Onda pokuša da je zavuče pod uzglavlje i da se dočepa revolvera. A potom da sačuva Dimitrijevića, za koga mu se učini da je u opasnosti, jedan zaverenik, potporučnik Borivoje Jovanović, ne dvoumeći se, opali i, pogodivši prvim metkom u glavu Miljkovića, ubi ga na mestu.
U istom trenutku probuđen ovim gušanjem i pucnjavom, a iz svoje postelje do samih vrata, odskoči potpukovnik Naumović i uspravljen, u spavaćoj košulji i nasred sobe, zasta unezveren. Naišavši baš utom, zaverenik Milić Simeunović, ne znajući ništa o Naumoviću, opali tada dvaput, ne obazirući se na njegov znak "ne mene", pa se Naumović, čije oči blesnuše u mraku kao dve žeravice, smrtno pogođen sruši na pod".
Potporučnik Milić Simeunović, sa službom u Pirotu, stigao je, zapravo, toga dana u Beograd, po nalogu pukovnika, takođe zaverenika, Damnjana Popovića sa zadatkom da se precizno informiše o danu izvršenja dela. Kako je kasnije izjavio, njemu, Popoviću, nije bilo jasno da li se utvrđeni datum 29. maj odnosi na noć između 28. i 29, ili sledeća noć između 29. i 30. maja i stroga je poslao potporučnika Simeunovića da otkloni svaku dilemu.

POTEZ PRISEBNOG APISA
BILO je, međutim, dockan da se pukovnik Popović izveštava, a kako bi se isključio rizik vraćanjem Simeunovića iste večeri za Pirot, pala je odluka da se i on uključi u izvršenje dela. Nikome, naravno, nije palo na pamet da mladog oficira obaveste da je i kraljev ađutant potpukovnik Naumović pristupio njima, zaverenicima. Doduše, i sam potpukovnik Naumović zathevao je da njegov pristup zaverenicima ostane u najvećoj tajnosti, za sve one koji nisu prisustvovali sastanku u njegovom vinogradu na Topčiderskom brdu.
Sudbonosne noći, ađutant Naumović trebalo je da sačeka zaverenike na ulazu u dvor i da ih odvede do spavaće sobe kraljevskog para, budući da su se ključevi nalazili upravo kod njega. Ali, ne uspevši da opije i uspava Miljkovića, kako je bilo zamišljeno, on se svukao i smestio u krevet, otklanjajući na taj način svaku sumnju. Tako je i zaspao, a iz sna ga je trgla pucnjava i gušanje u susednoj sobi.
Pogibija dvojice oficira iz najblićeg kraljevog okruženja, od kojih je jedan bio među zaverenicima, a drugi ostao veran zakletvi kralju Aleksandru, mogla je da dovede u pitanje izvršenje zakletve, ali je Apis i ovog puta potvrdio prisebnost duha svakoj, pa i ovako dramatičnoj situaciji.
Kad pretraga za ključevima po džepovima dvojice oficira, fiokama, pod uzglavljem... ne dade rezultate, kapetan Dragutin Dimitrijević pozove poručnika Lazarevića, onog što je u restoraciji "Bulevar" glumio simptome groznice, ne skidajući šinjel, da ga podseti da je vreme za dinamit. "On mu pomože da eksploziv priveže za bravu vrata arapskog salona, pred spavaćom sobom, u krajnjem delu kuće, i kad je ovo bilo gotovo, skloni se on za jedan od uglova vestibila. Tada Lazarević potpali štapin, pa uverivši se da gori, povuče se za njim".

EKSPLOZIJA TRESE DVOR
NEKOLIKO sekundi, potom, zagrme eksplozija, dvor se zaljulja iz temelja, ostajući u potpunoj pomrčini.
I ova prepreka je, dakle, bila savladana. Pred Apisom i dinamitašom Lazarevićem zjapila su masivna dvokrilna vrata, širom odvaljena. U totalnom mraku, samo su zapaljene - od eksplozije - teške zavese osvetljavale otmeni arapski salon u kome je kralj, a još češće kraljica Draga priređivala čajanke za intimnije goste.
Dok je dejstvo eksploziva drmalo temelje kraljevskog doma, jedan gardista, na stražarskom mestu u suterenu, pojurio je uz stepenice da se uveri šta se to gore dešava, pa videvši još brže krenu naniže, a za njim potrča - verujući da je to kralj Dragutin Dimitrijević Apis, saplete se i polete niz basamake, dočekan ubrzanom paljbom gardista, ali taj detalj, kaže hroničar, malo ko primeti.
"Iz arapskog salona, ne obazirući se na požar koji se širio, zaverenici pokuljaše u spavaću sobu. Ali ona, gde svi verovahu da se kraljevski par nalazi, beše prazna. Na podu, još topao, trag neposrednog bekstva, ležao je samo pokrivač svilen i ugužvan.
Iz ove sobe, sjuriše se oni u odaju do nje, pa dalje i redom, pretresajući uzalud svaki kutak oba krila zgrade, pucajući u goblene i zlatom uokvirene slike za koje posumnjaše da maskiraju tajno sklonište, silazeći u suteren i ponovo ustrčavajući da pretražuju mesta koja su, po nekoliko puta, najmarljivije ispitali. Tada oni što se povratiše natrag u spavaću sobu, nastaše da pronađu ma šta što bi im u traganju za kraljevskim supružnicima išlo naruku".


KOLIKO ŽRTAVA?

MAJSKI prevrat, koji je svakako imao uticaja na istorijska zbivanja u Srbiji izveli su dva generala, četiri pukovnika, tri potpukovnika, tri majora, 30 kapetana, 47 poručnika, 13 potporučnika i pet civila.
Niko se, međutim, nije bavio brojem žrtava te dramatične noći, a bilo je izginulih i ranjenih ne samo u dvoru, nego i po garnizonima.
Pouzdano se zna da nije bilo nereda među stanovnicima kako u Beogradu tako i u unutrašnjosti.

Spavaća soba prazna!
  09.05.2003

UPAD zaverenika u dvor Obrenovića, ubistvo dvojice nevinih oficira, ako je uopšte bilo vinih, bio je uvod u beogradsku vartolomejsku noć, noć u kojoj je eksploziv bio i ključ i kalauz urotnicima na putu do kraljevske spavaće sobe, ovoga puta sablasno prazne.
“Gde smo pogrešili”, ote se glasno razmišljanje potporučniku Lazareviću, koji brišući šapku od maltera, nemim monologom postavi sam sebi pitanje hoće li ove noći sačuvati glavu za kapu u ruci. U intimnim odajama monarha ničeg što bi moglo da bude putokaz. Na stočiću, kraljičinom, otvorena knjiga na francuskom “La trahison” na 80. strani.
Bez obzira na čaršijske spletke, Draga Mašin je važila za veoma obrazovanu, načitanu ženu. Savršeno je govorila francuski i ruski, a čitala je i na nemačkom. Ne samo da je čitala literaturu na stranim jezicima, nego je i prevodila. U prvoj mladosti Draga se oprobala i kao novinar, sarađujući u nekoliko beogradskih glasnika, pa je tako bila i član Beogradskog novinarskog udruženja.

INTRIGE PROTIV DRAGE
MlADA, 17-godišnja Draga Lunjevica snažno se opirala prosidbi za Svetozara Mašina, ali je vremenom popustila i prihvatila zaruku, iako, navodno, nikada nije gajila ona prava osećanja prema suprugu. Hroničari tvrde da joj je udaja za “nedragog” bila motiv za pripovetku “Je li moralo tako biti”.
U građi iz tog perioda, pre krvave noći i posle u Dvoru, gotovo po pravilu se navodi da je Draga Mašin krenula stranputicom i to je sve. Dvorske intrige svakako da su imale uticaja na tadašnju štampu, ali teško da bi i Slobodan Jovanović zapisao da je Draga Mašin “ako ne drugačije, a ono po tajnama svoga tela bila bludnica”.
I eto, na krevetu te bludnice, u praznoj sobi, roman “La trahison” otvoren na 80. strani, i to je bilo sve.
I upravo u tom trenutku dok je neko od oficira komentarisao naslov romana, kao pljusak prolomiše se plotuni puščanih metaka napolju. Reč “izdaja” je jedna, jedina reč koja prelete od usta do usta. U isti mah neko primeti da je, sa prozora koji gleda na ulicu, jasno začuo vapaj kraljičin ili glas kraljev sa dozivanjem u pomoć. Ali, dok jedni požuriše u zaklon, a drugi sa poručnikom dinamitašem Lazarevićem zastadoše šokirani, spremni da svi zajedno umru, puščana paljba, kao po komandi, prestade.
“To su bili stražari unutrašnje straže, što pribrani najedared, otvoriše brzu puščanu vatru. Među njima podnarednik konjičke garde Vladimir Milojević, sa uzvikom ‘napred za oficirske paletuške’, polete prvi, ali prvi i pade levo od vrata spavaće sobe, pogođen sa više revolverskih hitaca."

KOLEBANjE PUKOVNIKA MIŠIĆA
Au dvorištu komandir straže uspavan opijumom, po recepturi zaverenika, kapetan Panajotović, poluprobuđen, bunovan, pokuša napad stražom koju prikupi, da i sam padne zajedno sa zaverenikom Mladenom Milojevićem. U isto vreme, žandarmi Terazijskog kvarta pokušavali su da pruže otpor, ali i taj napor osta samo na pokušaju”, citiramo najdramatičnije momente iz “Devetsto treće”.
Ovako uzbuđenu dvorsku stražu uspela je da umiri ona ista četa Kraljeve garde koju je vodio kapetan Kostić, a kome otvoriše žandarm-kapiju tek onda kad on glasno potvrdi da je došao u pomoć kralju. A malo potom pristigao je i bataljon Šestog puka sa potpukovnikom Petrom Mišićem na čelu.
Docnije, znatno docnije, prestoničke novine su, pišući o krvavom majskom prevratu, navodile kako je potpukovnik Mišić dugo oklevao da li da izvrši zadato obećanje drugovima zaverenicima ili ne? Krenuo je tek onda, kada je jedan od njegovih potčinjenih oficira, energično predočavajući odluku da će krenuti sa svojom četom, a glasom koji nije trpeo protivljenje zatražio od kolege - komandira druge čete - da kad bude vreme krene za njim, a ako se potpukovnik i dalje bude premišljao da to reši “kratkim postupkom”.
Bilo kako bilo, pojava ovog bataljona Šestog puka sa potpukovnikom Petrom Mišićem, potpuno je umirila stražu, koja, ne protiveći se, uskoro položi oružje.
Gotovo istovremeno sa bataljonom Šestog puka, stigao je i Sedmi puk majora Milivoja Anđelkovića, sjajnog, autoritativnog oficira poznatijeg kao Kajafa, veoma bliskog Dragutinu Dimitrijeviću Apisu. Zajedno s Anđelkovićem pojavio se i pukovnik Aleksandar Mašin, nekadašnji dever Drage Mašin, glavni komandant zavereničkih snaga, a za njima i konjički puk pod komandom kapetana Grujića.
Onako kako su pristizale, beležile su hronike, trupe su zaposedale dvor sa svih strana, u nameri da se brane od žandarmerije, koja je bila ne samo brojčano jaka, nego veoma odana mladom monarhu.

ĐENERAL POD ZAKLETVOM
NoĆ sve bliža praskozorju, zaverenici u dvoru, a kraljevskog para nigde.
“Tako u to vreme setiše se oni prvog ađutanta, koji se još uvek nalazio u svom stanu Maršalata, u jednoj od sporednih zgrada dvorskog dvorišta, čuvan od grupe određenih zaverenika. Tada uputiše poručnika Stanoja Ristića da ga, pošto dinamitom razbije vrata, uhvati i dovede. Pronađen i priveden, đeneral pod zakletvom izjavi da ne može znati o tome gde se kraljevski par sakrio. Praćen nekolicinom zaverenika on pođe ipak iz odaje u odaju, čija masivna vrata razbijahu dinamitom, da ih traži. Ali vreme promicaše i ovo uzaludno traženje izaziva nov, očajan šapat od usta do usta, o mogućem bekstvu kraljevskog para nepoznatim lagumima koji vode u rusko poslanstvo”, piše D. Vasić i nastavlja krvavu dramu u režiji zaverenika:
"Svitalo je i sa svitanjem raslo je očajanje, kad poljska baterija kapetana Ristića, sa njim i vodnikom Dušanom Optrkićem, stiže na onaj prostor između prve i druge gvozdene kapije. Baš utom Antoniju Antiću sinu jedna odluka. On hitro poskoči na jedan od prozora spavaće sobe i ugledavši bateriju povika iz sveg glasa: 'pucaj! ruši!'
Tada jedan od zaverenika određenih da paze na prozore ove sobe, poručnik Petar Protić, kome se učini kralj u gardijskoj uniformi, nanišani. U isti čas začu se zapovest komandira baterije: 'Paljba, napred! Baterija, stoj! Kartečom puni!' I tu, svojim slučajnim prisustvom, pukovnik Mašin, u poslednjem trenutku, munjevitom prisebnošću obustavi zapovest."

ENIGMA TAJNIH VRATA
PUKOVNIK Mašin pozvao je zaverenike na dogovor što dalje činiti. Pala je odluka da se smesta dovede Đorđe Genčić kako bi se primio dužnosti ministra unutrašnjih dela, uz instrukcije da postupa u skladu sa ovlašćenjima, kao da kralja i kraljice više nema.
Budući da su pošta i telegraf već bili u rukama zaverenika, Genčiću je prilično olakšan posao preuzimanja dogovorne dužnosti, a urotnici su nastavili pretragu, ostavljajući đeneralu Petroviću, prvom kraljevom ađutantu, rok od deset minuta da otkrije kralja i njegovo skrovište ili da “sam sebi presudi”.
“Ovu zadnju odluku đeneral sasluša mirno, izjavljujući da ne poznaje nikakve odaje, pa ni tajne, pored onih koje su ispitane. On ipak pođe za njima. I prolazeći mesta koja su toliko puta pretražili, stigoše oni ponovo u spavaću sobu. Opomenut ovde na vreme koje prolazi, priseban svakim nervom, đeneral je mirno čekao poslednju sekundu roka koji se bližio, kad se iznenada, jednome od njegovih pratilaca, potporučniku Velimiru Femiću, učini: da je na tapeciranom zidu sobe primetio nešto, kao sasvim malo, udubljenje za uturanje ključa. Iznenađen on povika: “Evo pukotine, evo nekakve pukotine!”
A đeneral očito uznemiren reče:
- Tu nema ništa, možemo dalje.
Sumnje mladog potporučnika Vemića, međutim, nisu bile bez pokrića. Grupa zaverenika koja je iz minuta u minut gubila prisebnost našla se, iznenada, pred vešto zakamufliranim vratima u tajnu odaju, koja je po svoj prilici skrivala najusamljeniji kraljevski par Evrope, kralja Aleksandra i kraljicu Dragu.

NISAM TURSKI PANDUR
KNEZ Mihailo Obrenović je za svoga vladanja često bio na meti kritike pripadnika “sedme sile”. Odgovarajući na optužbe novinara jedared je kazao:
“Ja sam Srbiji donio gradove, koji su je stezali da dihati nije mogla, pa me baš zato nazivaju 'turskim pandurom'. Sad kujem srpske novce, kujem ih zato što hoću da Srbija steče svoju monetu i, ako po hatišerifima na to izričitog prava nemam, a srpske novine me napadaju i, krive: šta se to radi u Beču, a neće da pomisle koliko smetnja Srbiji pričinjavaju kapitulacije i tuđa pošta...”
Knez Mihailo je preživeo napade štampe, ali ne i atentat 29. maja 1868. godine u Košutnjaku.
Trideset i pet godina kasnije, istoga dana, zaveru neće preživeti Aleksandar i Draga Obrenović.

Plotun u svog kralja
  10.05.2003

BLEDILO đeneralovog lica, jasno i nedvosmisleno odavalo opravdanost Vemićeve sumnje. On priđe, zagleda se bolje i neprimetni zarez okvira vrata ocrta se sasvim jasan. Baš utom, dva zaverenika, kapetan Ilija Radivojević i Mihajlo Ristić stupiše u sobu. Ugledavši ih, Vemić uzviknu:
- Sekiru, evo vrata!
Ali, đeneral zamoli. "Nemojte", reče on. "Ja ću ih zvati." Zatim glasno: "Veličanstvo! Veličanstvo!" Ali niko ne odgovori.
Onda kapetan Radivojević lupi u vrata i promuklo povika: "Otvaraj!"
A đeneral ponovo: "Veličanstvo!" zatim posle male počivke; "Ja sam, vaš Laza. Otvorite vašim oficirima!"
Neuzbuđen običan glas kralja Aleksandra upita: "Mogu li računati na zakletvu mojih oficira?"
- Ne, nikako - glasio je Vemićev odgovor.
- Možete! - odgovori zaverenik Petar Marković, koji u tom trenutku stupi u sobu.
U to praskozorje 29. maja 1903. godine, vojni puč je ulazio u kritičnu fazu. A samo dva meseca ranije taj isti monarh koji je sada sa svojom drugom u očajnički bespomoćnom položaju napravio je dva puča koja su izazvala krvavi obračun na beogradskim ulicama.

BLESNUŠE SLJUBLJENE SENKE
PRVIM udarom, kralj Aleksandar Obrenović je ukinuo Ustav iz 1901. godine, raspustio Senat i Narodnu skupštinu i poništio sve ukaze o naimenovanju senatora i državnih savetnika. Iza toga su izvršena nova postavljenja kraljevih ljudi u Senatu, Državnom savetu i sudovima. Zatim je novim državnim udarom vraćen u život Ustav iz 1901. godine. To je već predstavljalo lakrdiju.
Uspostavljajući pun nadzor u svim telima državne vlasti iz kojih su isterani svi opozicionari, vlada je policijskim pritiskom sprovela izbore 18. maja u svoju korist. To je, ujedno, bila i poslednja pobeda režima koji je stajao neposredno pred izvršenje oficirske zavere, u svitanje 29. maja 1903. godine.
A u istoimenom svedočenju koje najslikovitije govori o tom istorijskom događaju, D. Vasić navodi: "Onda se tanka vrat kraljičinog budoara raskriliše i dve grčevito sljubljene, kao slivene u jedno, bele senke blesnuše u mraku aveti. U isti mah, strelovito uperene cevi zaplamteše vatrenm snopovima: prvi Ristić, onda Vemić, za njima Radivojević. Kralj, mrtav od prvog metka, pade prvi. Za njim, očajno štiteći ga telom, sruši se i kraljica. Ona, i posle desetog, još davaše znake života.
Bilo je tačno tri sata i pedeset minuta.
Kraljevom ađutantu, čim je pronađen i poveden da im po cenu života pokaže tajno skrovište kraljevskog para, zaverenici oduzeše revolver otkriven na njegovom stolu. Ali on je imao drugi, koga je uspeo da skloni u zadnji džep čakšira. Sa ovim, kad vide da je sve izgubljeno, i posle prvih hitaca ispaljenih na kralja, poteže on da ubije Ristića. Ristić oseti i odbi u stranu ruku đeneralovu. Namenjen tako njemu, metak promaši, ali onaj namenjen od njega beše smrtonosan i đeneral pade, pogođen u glavu.

NEMA VIŠE TIRANINA
OKO uzbuđene kuće trupe su, u napetoj nedoumici, očekivale rezultat ili rasplet ma kakav, kad najpre začuše burno klicanje, a za ovim nečiji glas koji je, kroz otvoreni prozor sobe na levom krilu zgrade, objavljivao razgovetno i silno: "da nema više tiranina". Zatim, a na istom onom prozoru krajnje sobe, ugledaše: dva mlađa oficira najpre jedno, pa onda drugo, izbacuju u dvorište dva krvava i gola tela kraljevskih supružnika. I tek tada shvatiše one (trupe) zašto su tu i kakvu ulogu vrše.
Sledilo je izvršavanje daljeg naređenja koje je parafirao pukovnik Aleksandar Mašin, a to naređenje bilo je kratko i jasno: da se predsednik vlade general Cincar Marković, ministar vojni general Milovan Pavlović i ministar unutrašnjih dela Velimir Todorović imaju smesta pobiti, da se komandant divizije pukovnik Dimitrije Nikolić strogo čuva u svojoj kući do daljeg naređenja i za kraljičinu braću, Nikolu i Nikodija Lunjevca, sledi ista sudbina kao i za trojicu pomenutih ministara.
U Krunskoj ulici, pred kućom u kojoj su živela braća Lunjevci, a gde je do udaje za Svetozara Mašina stanovala i Draga, postavljena je straža radi svake eventualnosti, ali je ubrzo stigao i potporučnik Dimitrije Pavlović sa naredbom da ih lično sprovede u Komandu. Kada su braća u društvu jednog rođaka, visokog oficira, krenula iz kuće, potporučnik Pavlović je zatražio da predaju oružje, što su oni bez pogovora i učinili, zatim poslušno i pokorno krenuli za njim.
Tek blizu Komande, jedan od njih priupita mladog potporučnika da li bi hteo da im kaže šta je sa kraljem i njihovom sestrom, ali on ih ne udostoji odgovora.

MINISTAR PREŽIVEO RAFAL
POSLE kraćeg zadržavanja u Komandi, i nad braćom Lunjevac izvršena je presuda zaverenika.
Likvidacije čelnih ljudi osionog režima su nastavljene. Predsednik vlade general Cincar Marković usmrćen je na basamcima svoje kuće u Resavskoj ulici, a general Pavlović, ministar vojni, ubijen je u stanu na Cvetnom trgu. Na listi za egzekuciju bio je i ministar unutrašnjih dela Velimir Todorović.
U njegov stan, u zoru te vartolomejske beogradske noć, uleteo je poručnik Milan Marinković, naširoko je pisala docnije prestonička štampa, i ispalio nekoliko revolverskih metaka u Todorovića. I ubeđen da je obavio zadatak, poručnik Marinković je otišao, ali je ministar unutrašnjih dela, jedan od najpoverljivijih ljudi kralja Aleksandra preživeo i oporavio se.
"Kod pukovnika Dimitrija Nikolića, komandanta Dunavske divizije, odredište artiljerijskog poručnika LJubu Vulovića. Pukovnik je stanovao u Kralj Milutinovoj ulici i njegov stan je imao baštu u koju se ulazilo jednim tesnim prolazom. Ne znajući za to, Vulović osiguravši prednji deo zgrade, zakuca na prozor zahtevajući da se komandant divizije pojavi na njemu".
Predosećajući opasnost, pukovnik Nikolić je obukao uniformu, pripasao revolver i neopaženo izašao u baštu, a odatle na ulicu, ostavljajući svoje ukućane da se raspravljaju sa mladim oficirom.

NASTAVAK KRVAVE DRAME
KOMANDANT Dunavske divizije uspeo je da se domogne nekih jedinica iz njegovog sastava, ali neke od njih su već bile na strani zaverenika. I dok je pukovnik Nikolić obilazio svoje jedinice, još ne shvatajući da je izgubio komandu nad njima, Vulović je izvestio pretpostavljene o tome da je Nikolić umakao, pa je novopostavljeni komandant Dunavske divizije pozvao Nikolića da ga izvesti o sudbini kralja i kraljice i njegovom opozivu sa molbom da to bez otpora primi k znanju. Nikolić je, međutim, odgovorio da se ne može osloniti na takvo saopštenje pa je zatražio pouzdanije garancije.
Zaverenici, svesni značaja komandnog mesta u Dunavskoj diviziji, odluče da pukovniku Nikoliću pošalju potpukovnika LJubu Milića, u koga je komandant inače imao poverenja sa zadatkom da nagovori pukovnika da se povinuje novonastaloj situaciji.
Postupajući po naređenju, ne gubeći ni časa, Milić je, zajedno sa kapetanom Milanom Petrovićem, jednim od mlađih zaverenika, krenuo prema Banjici, gde se, inače, Nikolić nalazio. Usput, pridružio im se i poručnik Milan Gagović, jedan po mnogo čemu izuzetan oficir, koji začudo nije bio uključen u zaveru.
Tako je u to svitanje 29. maja devetsto treće, najbolji drug kapetana Milana Petrovića, poručnik Milan Gagović, pristupio zaverenicima i pridružio se dvojici oficira na neodložnom zadatku čiji je cilj bio da se jutro sačeka sa što je moguće manje krvi.
Sudbina, ili šta, međutim, išla je drugim tokom. Sledio je nastavak krvave drame započet u tri sata i pedeset minuta ubistvom kraljevskog para u Dvoru.


PRIČE O RASTAVI
LAŽNA trudnoća kraljice Drage ozbiljno je poljuljala odnose kraljevskog para, pa se, u tom kontekstu, pominje da se kralj Aleksandar ozbiljno nosio mišlju da se rastane sa kraljicom.
Da bi to izgledalo što bezbolnije, razmišljao je da je pošalje u neku od evropskih banja, a potom kao ocu Milanu, zabrani povratak u zemlju.
Ovu svoju nameru kralj je poverio nekolicini ljudi, među kojima i svom ministru Živanu Živkoviću, čija je supruga bila sestra Dragutina Dimitrijevića Apisa.

MAŠINI - ŠVABE
PENZIONISANI pukovnik Aleksandar Mašin, nekadašnji dever Drage Mašin, uključio se u zaveru da bi, kako se govorkalo, osvetio brata Svetozara.
U čaršiji su se pronosile glasine da je Draga Mašin otroval svog prvog muža, prema kome nije osećala naklonost. Istina je, međutim, da se Svetozar Mašin trovao maliganima koji su izazvali fatalne srčane tegobe.
Porodica Mašin nije bila po volji Obrenovićima, pa su nazivni "švabe" zbog češkog porekla.

Apis teško ranjen
  11.05.2003

Piše: Miloš MILJKOVIĆ

RUMENILO zore je, iza Zvezdarske šume, polako potiskivalo pomrcinu nad Beogradom tog dvadeset devetog maja devetsto trece, ali se vartolomejska noc nastavljala novim žrtvama.
U komandi Dunavske divizije, na BaNjici, trojica oficira, u svitaNje, žurila su na ugovoreni sastanak sa pukovnikom Dimitrijem Nikolicem, komandantom divizije. Kada su potpukovnik Milic, kapetan Petrovic i porucnik Gagovic stigli, sva trojica sa revolverima za pojasom, pukovnik Nikolic energicnim glasom zapovedi da stanu, a onda se maši za "nagon" recima:
"Potpukovnik napred, ostali stoj!"
Petrovic i Gagovic ne poslušaše, medutim, naredeNje. Zaplamteše revolveri sa obe strane. Gagovic, mrtav, pade prvi, a onda i komandant divizije, sa pet teških rana. Sruci se, smrtno pogoden, i Petrovic.

JEDNA MORAVA - MUTNA
MILIC, koji je ostao neokrznut, preuzeo je komandu nad jedinicom, izestio o smrti kralja i kraljice, i pozvao na bezuslovnu pokornost vojnika novoimenovanom komandantu divizije deneralu Leonidu Solarevicu.
Vec se razdaNjivalo kada je niški voz ulazio na drugi kolosek Železnicke stanice, sa zakašNjeNjem od tri i frtalj sata. Prethodno je zadržan u Topciderskoj stanici, gde je bilo neobicno puno lica u vojnim uniformama. Mora da se nešto ozbiljno desilo, razmišljao je Radašin Nikolic, narednik koNjicke garde, koji je docnije te svoje uspomene na dogadaj koji je izmenio tok istorije na ovim prostorima zabeležio perom i mastilom.
"Imao sam nekakav predosecaj da se nešto krupno dešava. Razmišljao sam o onoj gatari u Stalacu, koja je nešto videla redajuci pasijans, pa lokomotiva bez feNjera, onda jedna Morava, ona Južna, mutna... ali ko je mogao pomisliti da ce se te noci obezglaviti Srbija, iako je, bar u vojsci, bila javna tajna da se priprema udar na krunu. Iz prvog vagona side Jovan Avakumovic, voda liberala, za koga se pricalo da je najžešci politicki protivnik mladog apsolutiste, kako su zvali kralja. Kad je pre postao apsolutista?"
Evo kako to opisuje komesar železnicke policije, cije ce izvode obelodaniti štampa:
- Pozdravio sam se sa Jovanom Avakumovicem i izvestio ga da se nešto dešava u Dvoru. Utom, jedan oficir me odgurnu u stranu, pride Avakumovicu i nešto mu kaza. Avakumovic me pozva, pruži mi svoje stvari, i zamoli da odmah pošaljem Njegovoj kuci i da Njegovima javim "da je sve dobro". Zatim, zajedno sa oficirom izade iz stanice.

NOVA NOVINSKA VERZIJA
- STVARI Avakumoviceve dadoh policijskom agentu, dobro poznatom Spirku, da ih odmah kuci Njegovoj odnese. On se, ubrzo, vrati, i rece mi, da je stvari predao i da je u Avakumovicevoj kuci velika pijanka i veselje.
- U isto vreme zazvoni telefon u Komesarijatu i na Njemu se javi Đorde Gencic, koji mi saopšti da je novi ministar, i da imam da slušam Njegova naredeNja. Naredi mi da odmah poskidam u Komesarijatu slike - kraljevu i kraljicinu - i da spremim dvorsku cekaonicu, jer ce danas doputovati novi kralj Petar Karadordevic. A odmah, zatim, javi mi se iz Uprave pukovnik Bogdan Damjanovic, koji mi rece da je on novi upravnik varoši, i da imam da slušam i Njegova naredeNja.
Posle toga, opet mi se javi novi ministar Gencic, koji mi naredi da na železnickoj pošti zaustavim službeni dnevnik "Srpske novine", koje su bile spremljene za ekspediciju, jer se je nova vlada predomislila, pa nece da publikuje u Njima, kao što je bila uradila: "da su kralj i kraljica poginuli u medusobnoj svadi", nego ce se prirediti drugi broj, sa drugim izveštajem. Sprecih u pošti odlazak novina, i potom se poslaše drugi egzemplari u unutrašNjost, u kojima je ubistvo drugacije opisano.
Puc se odvijao upravo onako kako je glavnokomandujuci predvidao. Pukovnik Aleksandar Mašin, veoma ceNjen i medu politickom i vojnom elitom ondašNjeg Beograda, nekada dever sada vec pogubljene kraljice Drage, vojni izaslanik Srbije u carskom Becu, poslanik na dvoru kNjaza Nikole na CetiNju, izaslanik Srbije na Haškoj konferenciji, autoritativni predavac na Vojnoj akademiji... držao je sve konce u vlastitim rukama.

FATALNI DOM OBRENOVICA
AKO je pukovnik Mašin bio mozak zavere, kapetan Dragutin Dimitrijevic Apis je bio udarna igla. Covek koji je, fakticki, okupio oko sebe mlade oficire, ležao je sa tri teške rane na prašNjavom stepeništu u suterenu dvora. Apis je potrcao za gardistom, za koga mu se ucinilo da je kralj Aleksandar, i sada je ležao u samrtnom ropcu, sa tri rane, od kojih je jedna bila tik uz srce.
A u to vreme, i dok su dvorska kola sa baNjickim raNjenicima žurila ka bolnici na Vracaru, u koju su vec druga, sa velikom pažNjom unosila teško raNjenog Dragutina Dimitrijevica, varoš je, kao po komandi, kao jedan covek, kao posle strašnog zemljotresa, sva bila na nogama, sva u jednom jedinom izrazu ove neiskazane radoznalosti da sazna: šta se to desilo nocas u fatalnoj kuci vecito fatalnih Obrenovica, piše Dragiša Vasic i nastavlja:
Pisac ovih redova zaista se nimalo nije mogao nadati da ce dve decenije docnije, i u svome delu o Majskom prevratu, imati prilike da pored drugih, sabranih od svih važnijih ucesnika, priloži i svoju svedodžbu ocevica. Cele ove noci, zajedno sa dvojicom svojih drugova, proveo je on na ulici, obavešten uoci dana o onome što ce se preko noci odigrati. A to je teklo ovako:
Nocnim vozom, koji je u Beograd stigao izjutra 28. maja, zajedno sa nekolicinom oficira iz raznih garnizona unutrašNjosti, beše doputovao i moj bliski rodak pešadijski potporucnik T. Mijuškovic, vodnik u H pešad. puku "Takovsko", koji je garnizonovao u GorNjem Milanovcu. Na sastanku našem tog jutra, a na moje pitaNje otkud u Beogradu, odgovorio mi on da je došao na svadbu jednog svog po klasi starijeg druga. I zauzet povodom toga zamoli me da naše videNje odložimo za cetiri casa posle podne na Terazijama.

"NOCAS UBIJAMO KRALJA"
U NAZNACENO vreme sastali smo se oko kafane "Pariza", pa smo se odatle uputili "Kolarcu". Kad smo bili pred kucom trgovca Jovana Jovanovica, onda jednoj od najvecih zgrada u prestonici, ugledasmo da nam u susret idu braca kraljicina Nikola i Nikodije. Nikola, stariji brat kraljicin, bio je u cinu porucnika koNjicke artiljerije, dok je Nikodije bio potporucnik, takode artiljerijski oficir. Kad naidoše pored nas, oba brata upraviše poglede na potporucnika sa kojim sam išao, ocekujuci svakako Njegov vojnicki pozdrav. Ali ovaj i na moje nemalo iznenadeNje, gledajuci pravo u Njih, prode i ne hajuci. Braca, vrlo iznenadena, produžiše, a nekoliko koraka posle toga jedan do Njih okrete se kao da bi da zastane i povrati se, ali to ne ucini.
Cim odmakosmo, ja se obratih svom rodaku:
- Šta je - rekoh - šta to ucini? Šta ceš sad?
- Ne boj se - rece on smejuci se.
- Kako ne boj se? Šta si uradio? Sad si gotov!
- Ne boj se kad ti kažem - ponovi on.
Ali sve više ljut, ja navalih:
- Šta ti je to trebalo? Kaži mi šta ti je trebalo!
- Trebalo mi je - odgovori - da im pokažem preziraNje.
U ovakvom objašNjeNju mi stigosmo do "Kolarca", gde on zastade sa ocitim izrazom da su mu moja pitaNja dosadila. "Slušaj", rece "ja cu ti nešto kazati, ako mi tvrdo obecaš da sve do sutra neceš izlaziti iz kuce". Ja mu odgovorih da sutra imam maturski ispit iz matematike, da sam samo radi videNja s Njim izašao, jer sam inace prinuden da ostanem kod kuce i radim.
- Dobro - rece on - kad je tako onda: došao sam da nocas ubijemo kralja.
- Tako, pa vi to pretite ravno dve godine.
- Veruj, ne veruj - rece on - ali idi kuci.