Idila kratkog veka
  12.05.2003

PIŠE: Miloš Miljković
ISTOGA dna, 29. maja, ali trideset i pet godina ranije, atentatom u Košutnjaku uklonjen je sa prestola knez Mihailo, mlađi sin knjaza Miloša, koliko veličan toliko osporavan od svojih podanika.
Mihailo je još kao 17-godišnjak, kada se knjaz svojevoljno - mada "pod moranjem" - opredelio za izgnanstvo, nasledio krunu Obernovića da bi mu je otac preuzeo da bi po drugi put zaseo za presto posle smrti kodža Miloša 26. septembra 1860. godine.
Istorija se, dakle, ponavlja, samo što tada Karađorđevići nisu uspeli u svojim planovima, a ovoga puta pretendent na krunu Petar Prvi Karađorđević je bio praktično na cilju. Ali, da se za trenutak vratimo likvidaciji kneza Mihaila.
Zreo, obrazovan, uticajan i u pratnji prelepe grofice Julije Hunjadi, 38-godišnji knez je uneo duh Evrope u zaostalu Srbiju. Mudar, ali i hrabar, krenuo je u reforme za koje njegov otac nije hteo ni da čuje. I sve bi, verovatno, bilo kao u bajci, da prelepoj Juliji srce nije bilo u carskom Beču.

JULIJA SPAKOVALA KOFERE
DA JE "samo srce", možda bi kneževa sujeta to mogla i da podnese, ali ne i pisma od kneza Karla Erenberga. Idila je bila kratka, grofica se spakovala i vratila u Beč, a knez je utehu potražio u mladoj, 18-godišnjoj bliskoj rođaci Katarini. Koliki je bio šok kada je lepa Julija spakovala kofere i otišla, još veći je bio šok kada je čaršija saznala za ovu vezu kneza.
Ali, ni vojska, ni vlast, ni crkva nisu radili o glavi knezu, to je bio posao zaverenika koji su bili bliži onoj drugoj kruni - kruni Karađorđevića. Tako je 29. maja 1868. godine atentatom u Košutnjaku, likvidiran najpopularniji Obrenović, kome će slobodarski Beograd podići spomenik koji i dan-danji krasi centralni trg ovog grada. Karađorđevićima, tada, nije uspeo plan. Obrenovići su u 14-godišnjem Milanu, unuku Miloševog brata Jovana, doduše, preko namesnika, nastavili da vladaju Srbijom koja se korak po korak izvlačila iz otomanskih kandži.
Kralj Milan se surovo razračunao sa zaverenicima, a onda je i on, deleći fatalnu sudbinu slavnih prethodnika iz dinastije, završio u egzilu, odakle nije bilo povratka, i gde je 29. januara 1901. godine odbačen od građanstva, sina Aleksandra i supruge kraljice Natalije, relativno mlad, u 46. godini sklopio oči u carskom Beču.
Dve godine i četiri meseca potom vojska će se u krvi obračunati sa njegovim jedincem Sašom i njegovom izabranicom Dragom, čiju vezu nije mogao da prizna, kao što je nije prihvatala ni kraljica Natalija, ali ni ondašnja srpska javnost.

SINOVAC, S KIM SI?
IZ niškog voza, koji je na železničku stanicu stigao sa oko četiri sata zakašnjenja, Radašin Nikolić, konjički narednik je, probijajući se, ne među putnicima, nego vojnicima, prilično nervoznim, koje začudo nije poznavao, krenuo prema Balkanskoj. Neravnom kaldrmom projurio bi pokoji fijaker, sa gospodom bez uobičajenog cilindera ili visokim štabnim oficirima. Žurba, nervoza, bez larme, nije bila samo na stanici, osećala se i u ovoj ulici koja je vodila prema centru. Zanatske radnje su bile još zamandaljene, ali su dućandžije bile tu, došaptavajući se. Šta se desilo(?) Šta je to vračara videla i prećutala(?)
Jorgandžija Janićije, rodom iz Kusadka, razgovarao je očito o nečem poverljivom, kada im se primakao mladi konjički narednik odjedared su zaćutali.
"Jesi li i ti, sinovac, sa ovima", rapavim glasom zapitao je stari jorgandžija. "Sa kojima", odgovorio sam. "Kako sa kojima, sa ovima što noćas zapališe Beograd." Kako zapališe Beograd? U tom trenutku oseti sam "miris" paljevine. "Šta je sagorelo", zapitah posle kraćeg ćutanja. "Sve, sve je sagorelo! I mi smo sagoreli, samo to novine još nisu javile."
Do Janićijeve radnje bila je pekara koja nije radila. Da možda ona nije izgorela? Nije, nema tragova vatre ni dima, ali zašto nema hleba, kad ga je uvek u ovo vreme bilo(?)
"Čuo sam da grupice pominju kralja i kraljicu. To me lecnu. Možda su pobegli, nije to Obrenovićima strano. A ja sam se zakleo tom kralju Aleksandru, Saši, a on, kao otac mu, da ode? Na terazijskom kvartu izdvoji se jedan od oficira, poručnik Atanasković, otpozdravi i zapovedi da se odmah javim u jedinicu. Konfuzija potpuna, još ne znam šta se desilo, a očigledno da se nešto krupno desilo, pa se srdim na kralja uveren u svoju konstrukciju da je izbegao."

SCENA ISPRED "BULEVARA"
A DRAGIŠA Vasić, tada maturant, koga je ujutru čekao ozbiljan ispit iz matematike, u svojim uspomenama naslovljenim "Devetstotreća", pišući o toj opštoj konfuziji kaže: "Pred 'Bulevarom', gde se uglavnom okupljao oficirski kadar, ali i otmenija gospoda, nastala je gužva zbog povrede jednog kočijaša.
Kasirka mlada, puna, okruglih kukova, stajala je u ulazu i pozivala prisutne da zadrže krivca koji se žurno udaljavao. Onda se okrete, pojuri natrag u kafanu, pa se otud vrati sa belim čaršavom u ruci, sa kojim priđe da zaveže razbijenu lobanju kočijaša.
Jedan čovek spusti ruku na njen kuk.
- Diko - reče joj on - je l’ to zbog tebe ginu ljudi?
- Odlazi - odgovori ona gurajući njegovu ruku. - Svi ste vi kukavice. Niko ne brani čoveka.
A ranjenik tek tada i kad ugleda žandarma progovori:
- Platićeš mi! Žaliću se samom kralju!"
Kad se ta scena završila, maturant Vasić je sa drugovima krenuo prema dvoru. Od Hilandarske ulice put je vodio Kondinom. U jednoj kući, oniskoj, u ovoj ulici, stanovao je njihov drug iz razreda. U tom zagrme snažna eksplozija.
"Naslonjeni uz jednu kuću mi ostasmo neko vreme u napregnutom očekivanju, kada začusmo ponovo i drugi i treći tresak, sličan lomljavi od eksplozije... Odjedared nad našim glavama zafijukaše meci. Pravac odakle su oni dolazili bio je kvart terazijski u kome su stanovali žandarmi. Mi u trku pređosmo ulicu pa brže-bolje polegasmo za baštenskim zidom jedne kuće u Ulici Kosovskoj."

ŠTA SE TO DOGODILO?
"I TU, priljubljeni uz zemlju, srcima koja su lupala da iskoče, ostasmo ćuteći sve do paljbe, koja je bila brza ali vrlo kratka, nije umukla. Onda se podigosmo i ponovo krenusmo dvoru, kad kod Druge beogradske gimnazije ugledasmo vojnike koji u trku opkoljavaju kuću. Mi, ipak, produžismo sve dok neko grmnu:
- Nazad! Nazad!
Tada se okretosmo, pa istim putem kojim smo došli krenusmo natrag.
Kad smo ponovo stupili u Kondinu ulicu, jedan žandarm zadihano stade ispred nas. On je bio u košulji, bez čakšira, samo ogrnut šinjelom. U desnoj ruci držao je veliki naganov revolver.
Malo zatim još dvojica, brzo dišući, sustigoše ga.
Onaj prvi, zaustavljajući nas, dreknu:
- Stoj! Ko? Gde puca? Govori!
Mi premresmo.
- Gori - promuca Hronjak.
- Ko gori? Šta gori?
- Apoteka.
- Apoteka gori!
- Gde?
- Ne znamo! Tamo!
- Ko ste vi?
- Đaci!
- Đaci, prolazi!"
Zatim žandarmi srdito odjuriše na tu stranu, a maturanti prema Obilićevom vencu. Ni tamo, međutim, kao ni Vasinom, sve do Kalemegdana, nije bilo mirno. Vojska sa uspravljenim bajonetima bila je još jedna potvrda da se nešto dogodilo. Šta?

GENČIĆ MOZAK ZAVERE
AKO je Dragutin Dimitrijević Apis udarna pesnica, Đorđe Genčić je mozak zavere protiv poslednjeg iz dinastije Obrenovića.
Bez njega, bez njegovih kontakata sa Austrougarskom i Rusijom te konsultacija sa Petrom Karađorđevićem, zaverenici se ne bi usudili da bilo šta preduzmu na svrgavanju Aleksandra i Drage.
Genčić je, dakle, osigurao podršku Moskve i Beča za ono što će se desiti u noći između 28. i 29. maja 1903. godine.

GDE JE ARHIVA?
U STAROM dvoru, posle zločina nad kraljevskim parom Obrenović, pokupljena je kompletna arhivska građa i predata na staranje pukovniku Aleksandru Mašinu.
Ključevi kase sa poverljivim materijalima promenili su nekoliko ruku, da bi, naposletku, došli do radikala. Otada se toj građi gube tragovi.
Prema nekim procenama, arhiva je postepeno uništavana jer je zadržala veoma kompromitujuće materijale za ovu tada već vodeću političku stranku u Srbiji.
Ubijen u Košutnjaku, najpopularniji Obrenović, knez Mihailo

U metežu pala krv
  13.05.2003

Piše Miloš Miljković
POSPANE, zbunjene i uznemirene prilike, uglavnom žena i dece, pratile su sa prozora svet koji se okuplja po ulicama i skverovima, vojne formacije i nervozne oficire koji su čas izdavali, čas opozivali komande. LJudi u grupama, gotovo šapatom, prepričavali su obazrivo, šta se noćas dešavalo u Dvoru.
- Ubiše kralja - grmeo je jedan artiljerijski oficir pred restoracijom “Pariz”, očigledno pod uticajem alkohola. Bio je to kapetan Vidoje Jerotijević, kome je samo nekoliko dana ranije bio skinut majorski čin. Zašto? Zato što je ovaj sjajni oficir bio sklon piću, ajncu i ženama. Sklonost se vremenom pretvarala u strast, a neobuzdana strast u porok.
A ako ovaj stasit oficir, dvometraš, sin Janićija Jerotijevića, kazandžije sa Bulbudera, nije bio odan ženama, kralju jeste. Lično je poznavao Sašinog oca, kralja Milana, njemu je položio zakletvu i ostao veran i njemu i njegovom sinu. Znajući ga, zaverenici nisu ni pokušavali da ga privole na svoju stranu.

GDE VAM JE ČAST?
- UBIŠE kralja kao arnautskog zlikovca - govorio je on, dok se masa okupljala upijajući svaku reč. Utišali su se povici. - Kao čerkeskog konjokradicu, kao šumskog odmetnika ubiše kralja... Ej, Srbijo!
Dvojica žandarma priđoše bliže, u nameri da privedu govornika, ali se ne usudiše ni da pozdrave ovog dvometraša. “Sada je”, zapisao je narednik Radašin Nikolić, kasnije kapetan srpske vojske, “bilo sasvim jasno da kralj nije abdicirao!”
Ne postoja puno, a opet se, pojačani brojčano, pojaviše žandarmi. Sa njima i jedan mladi potporučnik. On priđe ražalovanom majoru, ne sa naređenjem, nego s molbom da preda oružje i pođe s njim.
- Apise, gde ti je vojnička čast - kaza kapetan Vidoje Jerotijević, skide sa opasača veliki “nagan” i predade ga sa sve futrolom mladom potporučniku, zadržavajući sablju. - Gde vam je čast, kad se sekirama razračunavate sa svojim kraljem?!
Apis je, međutim, sa tri teške rane bio u komi. Vođa zaverenika će preživeti samo zahvaljujući izuzetnoj fizičkoj konstituciji. A kapetan Jerotijević, odstranjen iz vojske, ponovo će desetak godina docnije obući uniformu u činu majora Drinske divizije. Ali, vratimo se događajima tog jutra 29. maja 1903. godine.
Jednom kelneru, gologlavom, neočešljanom, sa ispalim belim plastronom iz prsluka, obratio se tu, pred samim “Parizom”, jedan oficir sa majorskim epoletama, priseća se D. Vasić.

ŠTA SMO SADA?
- ZNAŠ li ti gde stanuje LJuba Živković - reče on ovom kelneru.
- Znam, odgovori kelner - ovde blizu.
- Onda uzmi ovo pismo, evo ti podnarednika, pa kad potpiše vrati.
On uze pismo, pođe, pa se okrete i ne gledajući majora zapita:
- Jeste li ubili kralja?
- Jesmo.
- A onu drolju?
- I nju. Ajde žuri!
- Hoću, hoću - reče on. - A sad šta smo, republika ili opet po starom?
- More odlazi kad ti kažem!
Od rane zore LJubomir Živković je politički bio najangažovanija ličnost. Iako nije bio među zaverenicima, držao je vatreni govor protiv Obrenovića. U proklamaciji koju će objaviti vlada, toga dana, LJubi Živkoviću pripao je resor pravde.
A ispred Narodnog pozorišta svet je čekao da mu se neko obrati. Narodno pozorište, inače, osnovao je Milan Obrenović, kao što je, uostalom, po ugledu na evropske centre, osnovao Narodnu banku, Narodni muzej, Narodnu biblioteku, Kraljevsku akademiju nauka... Za vreme njegove vladavine završena je železnička pruga Beograd - Niš, donesen Ustav 1888. godine, po modelu evropskih država zavidne demokratske tradicije, koji će njegov sin Aleksandar staviti van snage.
Srbija se za vreme kralja Milana ekonomski zahuktavala, ali je počelo da škripi njegovim odlaskom u egzil i dolaskom mlađanog Aleksandra.

POMOĆ DVA PUKA
OKUPLJENIM pred Narodnim pozorištem obratio se upravo LJubomir Živković:
“Braćo!
Noćas po ponoći kralj Aleksandar je hteo da otera svoju ženu Dragu i pozvao u pomoć dva puka vojske, i kad se kraljica stala opirati naredbi kraljevoj, onda je nastao metež da je i krv pala. U tom momentu poginuli su i kralj i kraljica, koje, uopšte, srpski narod nikad nije ni voleo.”
Narod je aplaudirao govorniku, republici, slobodi... Rojalisti su klicali Karađorđevićima, anatemišući Obrenoviće.
A Živković je, obraćajući se prisutnima pred Pozorištem, praktično interpretirao verziju događaja koja je bila odštampana u prestoničkim izdanjima novina. Ta izdanja su, međutim, povučena iz distribucije i smeštena u magacin pod stražom, a novine se do osam sati izjutra nisu pojavljivale.
“Vojska, koja je stajala pred tim činom, shvatila je potpuno svoj zadatak da joj dužnost nalaže, da uzme vladu u svoje ruke, jer je dojučerašnja vlada, koja je cedila srpski narod bila nepopularna, da ne bi mogla održati situaciju”, govorio je novoimenovani ministar pravde.

RED, RAD I ČAST
LJudi svih političkih stranaka, bez razlike, našli su se tu, da olakšaju položaj u kome je zemlja, s uverenjem da nema nijednog građanina u Srbiji koji neće pomagati pravim patriotama, pravim rodoljubima srpskog naroda, koji će učiniti sve što mogu, da sačuvaju ugled Srbije i da je povedu kroz velike unutrašnje teškoće.
Živković je bio prva ličnost koja javno saopštava da kralja i kraljice više nema.
“Braćo, nemojte misliti da je ovo militarna vojnička revolucija. Vojska je ovo izvršila u tome uverenju, da će i srpski narod pomoći tu stvar, i zato neće bez srpskog naroda ništa ni učiniti, ništa mimo njega i ništa protiv njega. Ali i vi, koliko vas god ima, bez razlike, doba i starosti, bez razlike vašeg imovnog stanja, jer je to neophodan uslov da se sačuva ugled Srbije, da se Srbija izvuče iz ovog mračnog provizirijuma, u kome se nalazi.”
Govor koji će se sutradan naći na stupcima prestoničke štampe, LJuba Živković je privodio kraju, spreman da sve to ponovi na nekom novom mestu gde se građanstvo tog jutra masovno okupljalo.
“U ovoj zemlji decenijama se govorilo da je srpski narod element nereda, dakle svi vi najsiromašniji i najbogatiji, dokažite da ste ljudi od reda i časti i da hoćete da živite u srećnoj zemlji.
Prenesite ovaj glas obaveštenima i neobaveštenima, a znam i sam, da se niko neće naći i činiti zulume ni prema kome, jer smo mi ljudi slobodoumni, mi nećemo zulume, za nas je najveća sila zakon i pravda.”
Građanstvo koje je klicalo Petru Karađorđeviću ostalo je uskraćeno za informaciju da se upravo on, unuk vožda Karađorđa, nalazio na putu za Beograd iz Švajcarske, gde je živeo skromno, ne razmišljajući o povratku na presto, sve dok mu zaverenici nisu ponudili krunu.
To je, valjda, trebalo da učini vlada, ali ni zaverenička vlada, u proglasu, ne pominje smenu dinastija, od kojih će jedna biti zbrisana zasvagda, dok građanstvo kliče republici i slobodi.

POKUŠAJ PRAVDANJA
PREMA nekim kasnijim verzijama, zaverenici nisu planirali likvidaciju kraljice Drage. Do toga je, navodno, došlo kada je ona skočila da svojim telom zaštiti kralja Aleksandra koji je bio zasut vatrom.
Ova verzija je trebalo da opravda pučiste u očima svoje ali isto tako i inostrane javnosti.
Istoričari, međutim, nisu ozbiljno uzeli navedeno objašnjenje, jer je u svim opcijama za prevrat bilo fizičko uklanjanje kraljevskog para Obrenović.

Pokop pod stražom
  14.05.2003

Piše Miloš Miljković
NARODU srpskom. Noćas su poginuli kralj Aleksandar i kraljica Draga.
U ovom ozbiljnom i sudbonosnom trenutku prijatelji zemlje i naroda sporazumeli su se i obrazovali vladu. Objavljujući ovo srpskom narodu vlada je uverena da će se narod iskupiti oko nje i pomoći joj da se svuda u zemlji održi red i bezbednost. Vlada proglašava da od danas stupa u važnost Ustav od 6. aprila 1901. godine, sa zakonima koji su važili do 25. marta ove godine.
Narodno Predstavništvo raspušteno Proklamacijom od 24. marta o. g. saziva se u Beograd za 2. juni ove godine.”
Tako je glasio tekst proklamacije kojom se nova, zaverenička vlada obratila građanstvu Srbije u zoru 29. maja 1903. godine. Vladu su, osim četvorice zaverenika - Atanackovića, Mašina, Genčića i Avakumovića - činili lideri političkih stranaka: Stojan Protić, ispred radikala, V. Veljković, liberal, LJubomir Stojanović i LJubomir Živković, prvaci Samostalne stranke, i LJubomir Kaljević, naprednjak i zakleti Karađorđević.

BEZ POTRESA I NEREDA
BILO je predviđeno da u vladu uđu prve ličnosti tri vodeće političke partije - Nikola Pašić, Stojan Ribarac i Jovan Žujović, ali se nijedan od njih trojice, slučajno ili “slučajno”, nije zatekao tog jutra u prestonici. Ribarac je bio u svom domu u Požarevcu, Nikola Pašić u jednoj banji na lečenju, jedni kažu od sipnje, drugi od reume, a Žujović, inače profesor univerziteta, bio je sa svojim studentima na višednevnoj ekskurziji po Srbiji.
Osim proglasa upućenog naciji, vlada je istog jutra sa olakšanjem primila informaciju da je “noćašnji događaj na Dvoru” primljen mirno, bez potresa i nereda, te da oficirski deo zavereničkog tima može da se angažuje u vojsci i otkloni “ono malo konfuzije”, a ministri da se prihvate resora.
Sledeće noći, glasio je jednodušan dogovor u vladi, trebalo je, u tajnosti, obaviti poslove sahrane kraljevskog bračnog para i žrtava prevrata. Taj posao pao je u zadatak Ministarstvu unutrašnjih dela. Sve je, kažu hroničari, bilo u redu, ali kada je bio vakat da se kovčeg sa telom kralja Aleksandra smesti u mrtvačka kola nastali su problemi. Ni u jedno od vozila kovčeg nije mogao da se smesti, pa su angažovana kola požarne čete.
“Kroz dvorište Dvora, mesečinom obasjano i u potpunoj tišini, prekidanoj, po iskazima prisutnih, samo jezivim vrištanjem omiljenih kraljevih vranaca, sprovod je potom i nečujno krenuo, potpuno pustom ulicom imena kraljevog, ka starom beogradskom groblju. A u jedan i četvrt stigoše crkvi Sv. Marka, opkoljenoj žandarmerijom, i u njoj zatekoše dvojicu zaverenika određenih da sahrani prisustvuju”, citiramo D. Vasića iz “Devetsto treće”.

ČETIRI DRŽAVNA UDARA
TADA, a pri svetlosti dva mala poleleja, trojica određenih protojereja, sa jednim sveštenikom i jednim protođakonom, izvršiše opelo. I zato što su grobari mrzovoljno odugovlačili posao kopanja, ono trajaše vrlo dugo. A kad je najstariji sveštenik prota Nikola Božić, izgovorio i poslednju reč opela: ‘pridite poslednje cjelovanije’, niko se od prisutnih ne usudi da učini ovaj poslednji pristup jezivog rastanka. Bilo je tačno tri časa kad su kovčezi, jedan pored drugog, spušteni u grobnicu babe kraljeve Ane Jovana Obrenović, koja, zajedno sa Mihailom, pogibe u Košutnjaku 29. maja 1968.”
Time je stavljena tačka na dinastiju Obrenovića i spuštena zavesa na jedan period Srbije koja se, oslobođena vekovne osmanlijske stege, okretala Evropi. O poslednjoj, tragičnoj ličnosti te dinastije Slobodan Jovanović će u svom delu “Vlada Aleksandra Obrenovića” kazati da je Aleksandar za deset godina vladavine sproveo četiri državna udara, promenio tri ustava, imenovao i razrešio 12 vlada upravljajući čas kao apsolutista, a čas kao suveren veran ustavnim ovlašćenjima, vladalac koji je proizvodio samo protivnike. Kralj bez pristalica.
Zajedno sa novom dinastijom u liku Petra Prvog Karađorđevića pristizali su i visoki računi koje je iscrpljena Srbija morala da plaća.

ŠTA KAŽE RISTIĆ
DOK se strana štampa zgražavala nad divljaštvom u Beogradu, prestonički žurnali i magazini bili su tribina za veličanje prevrata, ali i za pranje i pravdanje pred građanstvom. Tako Mihailo Ristić, poručnik koji je predvodio zaverenike u Dvoru te noći 29. maja, objašnjavajući zašto je bračni par Obrenovića masakriran kada je na kraljevom telu izbrojano 30, a na kraljičinom 18 rana od kuršuma, navodi:
“Tamo u dvorištu su stajali vojnici koji su došli po zapovesti svojih oficira, a zapravo nisu znali zašto su tu. U toku pucnjave i jurnjave, te noći, koja je trajala od dva do četiri sata tog jutra, oni su mogli da naslute šta se dešava. Vojnici su do tog jutra znali samo za vernost kralju i ko zna šta im je sve moglo pasti na pamet. Osim toga, ni mi učesnici prevrata nismo znali može li i sa koje strane doći i kontranapad, a bilo je i kolebljivaca. I da bi za sve bila jasna izvesnost da tog kralja, zajedno sa kraljicom, više nema, ja sam naredio da se njihova tela izbace kroz prozor.”
Ako je Ristićevo objašnjenje, docnije publikovano i u knjizi “Ugašenje dinastije Obrenović” Živana Živkovića, imalo logičkog uporišta u domaćoj čaršiji, napolju - nikako.
Londonski “Tajms” u redakcijskom uvodniku, između ostalog, piše: “Slivnički ‘junaci’ našli su da traže revanš i peru sram sa svog oružja nad ljudima i ženama koji spavaju u svojim krevetima.”
Nimalo viteški.

SRBIJI SLEDI IZOLACIJA
A budući da se radi o kraljevskom bračnom paru, oficijelni London ocenjuje zločin u Beogradu kao monstruozni napad na instituciju monarhije i monarha, te surov, besprimeran obračun sa legitimnim vladarom, iz čega, prirodno, sledi i potez koji će kraljevska vlada učiniti, a to je podrazumevalo povlačenje ambasadora Ujedinjenog Kraljevstva iz Beograda.
Prva vest o tragičnom kraju kralja Aleksandra i kraljice Drage, francuska javnost će saznati sa stubaca uglednog “Monda”, iz pera beogradskog književnika Laze Kostića.
Francuski pečat, međutim, nije štedeo ni zaverenike. Niti pretendenta na krunu Petra Prvog Karađorđevića. “Atentatom 29. maja, Srbija i njena vojska, kompromitovani su zauvek pred Evropom i celim svetom i u slučaju bilo kakve opasnosti njene egzistencije, niko neće ni pomisliti da prstom mrdne u njenu odbranu”, beležili su pariski mediji da bi poručili i sledeće:
“Delo izvršeno 29. maja 1903. godine, po njegovom načinu, bilo je i ostaje nedostojno vladaocu na vernost zakletih oficira, pa ih zato treba suditi kao proste zločine, a sa Srbijom, dok to ne bude učinjeno, prekinuti diplomatske odnose.”
Srbija je bila izolovana, politički, odnosno diplomatski, a novi monarh na velikim iskušenjima. Morao je da se, postupno, oslobađa ljudi koji su ga doveli na presto, bez obzira na to da li se radilo o oficirima ili civilima, a prilike su se komplikovale na Balkanu. Ugrožavajući sudbinu Srbije, naročito posle atentata u Sarajevu.
Ni zaverenici, međutim, nisu sedeli skrštenih ruku, pogotovu oni u uniformama. Okupljeni u okviru organizacije “Ujedinjenje ili smrt”, poznatije u narodu kao “Crna ruka”, pripremali su likvidaciju onih koji su bili nosioci otpora ujedinjenju, a to je - po njihovim ocenama i procenama - bio i kralj Petar Prvi Karađorđević.

NIJE BEZ DARA
IAKO nije imao velike političke sposobnosti svoga oca kralja Milana, kralj Aleksandar Obrenović nije bio lišen svakog političkog dara, kao što su njegovi protivnici predstavljali, piše Slobodan Jovanović.
I u ophođenju prema ljudima i strankama, kralj Aleksandar je pokazivao jednu veštinu koja se kod tako mladog čoveka ne bi očekivala, ocena je Jovanovića.

Optužbe kraljice Natalije
  15.05.2003

Piše: Miloš MILJKOVIĆ
ZGRAŽAVAJUĆI se nad brutalnim činom likvidacije kraljevskog para Obrenović, evropska glasila nisu štedela ni zaverenike ni vlast, ni vojsku niti... Egzekutori zločina u zoru 29. maja 1903. su ađutanti najureni sa Dvora, generali izgnani u čamotinju daleke provincije, oficiri kojima je čin bio preči od zakletve vladaru ili oficirske časti.
Tako su pisali žurnali i magazini u evropskim centrima moći.
"Pretorijanci rimski, pronuncijamentaši španski, strelci ruski i janičari turski nisu ništa prema beogradskim patriotama", ocenjivali su jedni. "Evropa se jako varala", beležili su na novinskim stupcima drugi, "kad je držala da je Srbija odmakla u civilizaciji od Turaka i Jevreja".
Zvanični Beograd, zadovoljan "savesnim držanjem naroda i patriotske junačke vojske, nepomućenim redom i mirom u zemlji", budno je pratio šta kaže Beč, Pariz, London, Pešta, Moskva... i bojažljivo, stidljivo, oprezno odgovarao, u svoju odbranu, dabome, podsećajući Francuze da su sto godina ranije odrubili glavu svom krunisanom vladaru, spravom zvanom giljotina, te da ni Englezi nisu bili bolećivi prema svom monarhu, prolivajući krv na prestolu, doduše 200 godina ranije.

JESTE - NIJE SRBIN
OSLOBOĐENA stega apsolutiste, prestonička štampma, međutim, nije štedela dinastiju kojoj se "seme zatire", ne libeći se publikovanja laži, poluistina i senzacija. Kao nepomirljivi protivnik Obrenovića prednjačio je Stojan Protić, jedan od prvaka radikala, odmah iza Nikole Pašića, što političkom aktivnošću u stranci i vladi, što medijski u novinama.
Između dva mandata u ministarskom savetu, sklon pisanju, Protić je, na primer, tvrdio u člancima, za koje su se otimali beogradski izdavači, da Aleksandar Obrenović nije srpskog roda.
Protić navodi da Marija Katardži nije rodila kralja Milana u bračnoj vezi sa Milošem Obrenovićem, nećakom knjeza Miloša, sina knjaževskog brata Jevrema, nego u vanbračnoj vezi sa nekim rumunskim oficirom "kome se ni imena ne znade". Pa, ako kralj Milan nije Srbin, ne može biti ni kralj Aleksandar, te im, prema tome, niti pripada presto niti ih treba oplakivati!
Ove Protićeve navode niko ozbiljno nije uzimao u obzir, ali je pisanje "oslobođene" štampe moglo ići samo na ruku dinastiji Karađorđevića, koja nije baš skrštenih ruku stajala u pripremama za krvavo uklanjanje Obrenovića.
Štaviše, kralj Petar Prvi Karađorđević je prozvan kao inicijator prevrata. U pismu koje u ime kraljice Natalije gospođa Orešković, bliska kraljičina prijateljica, piše Francuzu Albertu Maleu, Aleksandrovom profesoru iz istorije diplomatije, iz letnjikovca "Sašino" u Bijaricu 3. jula te 1903. godine, citiramo:

PODMUKLI DRAGIN ČIN
"GOSPODINE, u svirepoj nesreći u kojoj je pogođena, NJeno veličanstvo kraljica Natalija veoma je dirnuta izrazima vašeg saučešća i naložila mi je da vam prenesem njenu bolnu zahvalnost.
NJeno veličanstvo je veoma dirnuto i zahvalno vam je za člana koji se prvi pojavio da unekoliko opravda kralja, koji je, pre svega, bio žrtva svog vaspitanja, usled rastanka s majkom.
To je bilo milo dete, živo, veselo i krajnje otvoreno, pa ako se kasnije sve to izgubilo, time su ga zadužili oni koji su mu pružili tužno vaspitanje koje poznajete.
Kad se 1895. godine kraljica vratila u Beograd, on se mazio kao mače govoreći: "Da samo znaš koliko je to lepo".
Upravo njegove dobre osobine učinile su ga lakim plenom ove nesrećne žene koja se, zaboravljajući svako osećanje zahvalnosti prema kraljici, koja ju je izvukla iz najcrnje bede, dočepala njegovog duha i ubedila ga da samo ona ume da ga voli. Kralju je bilo 18 godina kad je otpočela taj podmukli čin i sve je izašlo na videlo suviše kasno, pošto je ona već dobila bitku.
No, uprkos svemu, uprkos ozbiljnim greškama ništa se od toga ne bi dogodilo da nije bilo one četvorice častoljubaca koji su hteli da svedu svoje lične račune i da pomognu spletkarošu koji je trideset godina podbadao zavere u Srbiji da bi se dočepao prestola. Komandant Šestog puka Mišić oženjen je Karađorđevićevom bliskom rođakom, a i Naumović mu je bio rod".

IZMEĐU OCA I MAJKE
SPLETKAROŠ je niko drugi nego tada već ustoličen kralj Petar Prvi Karađorđević, a komandant Šestog puka je Petar Mišić, potpukovnik koji je zauzeo dvorište kraljevskog doma one sudbonosne noći, zaposeo kapije i prilaze i omogućio oficirima zaverenicima nesmetanu potragu za kraljevskim parom. Naumović je, valja podsetiti, bio kraljev ađutant, potomak Karađorđevog vojvode Nauma. NJega, Naumovića, oficiri su likvidirali u dvoru tražeći ključeve kraljevskih odaja, a kad ih nije bilo ni u džepovima mrtvog ađutanta vrata su "otvorena" dinamitom!
O ličnosti kralja Aleksandra, posle smrti, lansirane su, ne bez pristrasnosti, protivrečne ocene. Navođene su tvrdnje o njegovoj psihičkoj i moralnoj poremećenosti, o slaboj inteligenciji, površnom obrazovanju, omalovažavanjem i onoga što su nesporno bili kvaliteti njegove neobične ličnosti.
Bračni brodolom njegovih roditelja, kralja Milana i kraljice Natalije, nije bio bez posledica za Aleksandra u tom uzrastu. O tome podseća gospođa Orešković u pismu Albertu Maleu, ali i dokumenti i studije tog tragičnog događaja.
Još kao dete, po tvrđenju njegovih vaspitača, Aleksandar je bio odličan đak. Ali, učeći korisna znanja, on se, istovremeno, iz nesloge svojih roditelja, učio neiskrenosti, intrigama, povlačeći se u sebe. Surevnjivo otimanje oca i majke oko njega ubrzo mu je postalo odvratno, a njihova besomučna mržnja smrzavala mu je dušu. U otmenom saučešću, koje je, prema njemu i zbog toga pokazivala, mlada i neobična, lepotica Mašin, intimna prijateljica njegove majke, i jedna od malo ličnosti s kojima je on bio u dodiru - u prvom susretu, na prvom koraku njegova dečaštva, ostavila je na njega neizgladivi utisak.
Naivno srce jednog tako usamljenog dečaka koji do tog poznanstva i nije poznavao radosti, počelo je da ga oslobađa zatvorenosti zbog koje je bio sputan i zakopčan do grla.

KRALJ KUPOVAO LJUDE
POSLE svoje ženidbe, žaleći se u jednoj prilici na porodični život svoga oca i majke, kao i na svoje nesrećno provedeno dečaštvo, pričao je on Aleksi Jovanoviću, svom predsedniku vlade, o prvim i neodoljivim utiscima što ih je ova žena ostavila na njega.
"Bivalo je da često zavaram svoje vaspitače kao da hoću da odem do svoje majke. I dobivši od njih dopuštenje, odlazio sam u predsoblje one odaje, u kojoj su njih dve provodile u intimnim razgovorima. I tamo, u tom predsoblju, često nezagrejanom i užasno hladnom, cvokoćući od zime i tresući se od uzbuđenja, satima sam virio kroz ključaonicu, samo da bih posmatrao njenu milu i otmenu pojavu i da bi joj se divio. A od tada, slika njena nikad me više nije ostavljala".
Ne odričući se lične sreće on vremenom samovoljno upada u zamke konfrontacija sa narodom čija je krunisana glava, sa podanicima čije je i mane i vrline veoma dobro znao i uočavao. U toj konfrontaciji Saša, kako su ga oslovljavali oni bliskiji prijatelji, je lako nalazio saradnike i sluge oslanjajući se na njihove moralne slabosti. U jednom takvom društvu, znao je nepogrešivo ko se može kupiti za jeftin miraz ćerke, zlatnu dugmad, ministarski položaj ili stipendiju sinu.
I Aleksandar Obrenović je kupovao ljude, čija cena, pokazaće prilike, nije bila visoka.

PORUŠEN DVOR
DVOR u kome je ugašena loza Obrenovića, porušen je posle majskog prevrata.
Iako manji nego dva kasnije sagrađena, od kojih je u jednom danas Predsedništvo Srbije, a u drugom Skupština grada, u njemu su živeli svi vladari Srbije u 19. veku. Prvi se uselio Aleksandar Karađorđević i tu ostao do kraja svoje vladavine 1858. godine. U njemu su živeli knez Miloš i knez Mihailo, zatim kralj Milan, a u tom zdanju je rođen, tu je živeo, tu se oženio, odatle je vladao i u njemu je pogubljen njegov sin Aleksandar Obrenović, zajedno sa svojom izabranicom Dragom.

BEZ BELEGA
BILO je predviđeno da se kraljevski par Obrenović sahrani u grobnici Aleksandrovog brata Sergija, ali se pokazalo da je ta grobnica tesna. Onda je otvorena druga grobnica, u kojoj je bila sahranjena Ana Obrenović i tu su smešteni kovčezi sa telima Aleksandra i Drage.
Poslednji Obrenovići sahranjeni su, naravno, bez ikakvih spomen-obeležja, kako bi se izbeglo dolaženje privrženika, paljenje sveća i cveće.
Tako je to bilo sve do Prvog svetskog rata.

Petru kruna - uslovno
  16.05.2003

Piše: Miloš Miljković
NIJEDNU lepu reč ondašnji Beograd, kao ni vascela Srbija, uostalom, nisu našli za kraljevski par Obrenović. Princip o mrtvima sve najlepše, u slučaju kralja Aleksandra i kraljice Drage - nije važio, kao ni ćutanje u "nedostatku" bilo koje pozitivne crte pokojnika.
O zbačenom kralju sve najgore, a o novom koji još nije stigao da zasedne na presto nizani su epiteti. Koliko mržnje prema Aleksandru Obrenoviću, toliko ljubavi prema Petru Karađorđeviću, koliko đubra na bivšeg, mrtvog, toliko cveća na novog monarha.
Tako je tekla rojalistička diferencijacija u Srba posle majskog prevrata, čija je osnovna poruka i svojoj i tuđoj javnosti glasila: nikad mi nismo bili za omražene Obrenoviće, uvek smo za Karađorđeviće!
Dok iz evropskih centara moći nije poručeno, ne naročito diplomatski i ne baš nevinom unuku vožda Karađorđa, iako njegovo učešće u prevratu nikada nije potvrđeno, dakle, dok Evropa nije kazala "dosta!", zahtevajući da se prema kraljeubicama postupa kao prema ubicama, a ne herojima, pa makar se oni zvali i patriote.

BEČ DALEKO, MOSKVA - DALJE
ŠTAMPA je, najpre stidljivo, mereći puls novoj dinastiji, počela da piše o Aleksandru Obrenoviću koji je imao tu nesreću da sa samo 13 godina sedne na presto. Fatalnu sudbinu stasitom momku, obrazovanom, tihe dobroćudne naravi, ne bez trauma nastalih razvodom roditelja, odrediće susret sa dvorskom damom kraljice Natalije Dragom Mašin, udovicom 12 godina starijom od njega, žene oko čijeg imena su se plele i primale intrige, koliko u dvoru, toliko u čaršiji. Dama koju nisu prihvatali ni roditelji - kralj Milan iz egzila i kraljica Natalija - kao što, bogme, nije prihvatala ni politička javnost Srbije, ni vojska kao ozbiljan društveni faktor, pa ni građanstvo.
Tako je poslednji Obrenović ostao potpuno sam i u svojoj zemlji i u Evropi.
Skandal sa lažnom trudnoćom kraljice Drage samo će ubrzati ono što je već godinama pripremano u vojnom korpusu.
Na saveznike spolja sve se manje moglo računati. Beč daleko, a Moskva još dalje. Posle proterivanja kralja Milana, koji je kao i njegovi prethodnici sudbinu Srbije video u čvršćoj vezi sa Austrougarskom, te njegove smrti, kralj Aleksandar je slao svoje emisare u Beč, ali moćni car Franjo Josif nije za to mario.
Carski Beč u kome je utočište našao kralj otac, nije pokazivao naklonost prema kralju-sinu, pa je Aleksandar Obrenović "zaigrao" na Moskvu. Srdačne veze sa poslanstvom carske Rusije u Beogradu, kao i kumstvo ruskog imperatora Romanova na venčanju kralja Aleksandra i Drage Mašin, neće učvrstiti klimavu poziciju srpskog monarha, ali neće ni pokolebati zaverenike u njihovim planovima.

VOJSKA U DVA TABORA
ROMANOV je imao svoje brige i svoje interese, a oni, dugoročno, nisu bili na strani poslednjeg Obrenovića, tako da je Saša - bez prijatelja unutra i spolja - bio otpisan, a njegova sudbina tragično izvesna.
Prevrat izvršen 1903. učešćem oficira mogao je samo da prikaže ulogu vojske u unutrašnjem političkom životu. Činjenica da su zaverenici predali vlast građanskim političarima po svršenom činu i da nisu pokušali da obrazuju vojnu vladu nije nikako značila da su se vojnici potpuno odrekli svake uloge u daljem političkom životu zemlje.
Grupa zaverenika, posebno oni sa starijim činovima, general Atanacković, pukovnik Damjan Popović, Petar Mišić i Aleksandar Mišin, odmah je okružila novog kralja, zauzela je ključne položaje u vojsci i počela čišćenje načelnih i ličnih protivnika, većinom pristalica svrgnute dinastije. Oni su ispoljili otvorenu nameru da dejstvuju na politički život, dobrim delom iz vlastoljublja, a delom iz straha od odmazde, jer je u vojsci stvorenoj u vreme kralja Milana bilo dosta pristalica svrgnute dinastije.
Takva delatnost oficira bila je u raskoraku sa parlamentarizmom.
- Oni su pokušali da nametnu kralju svoju volju. Jednom su pocepali već potpisani ukaz, drugom prilikom zaplenili već odštampani broj "Službenih novina" u kome je bio štampan ukaz koji nije bio po njihovoj volji, što je izazvalo krizu u parlamentu.
Posle majskog prevrata oficirski kor se pocepao na dve struje: na pristalice zaverenika i njihove protivnike. Mada je ovih drugih bilo znatno manje, samo njihovo postojanje predstavljalo je ozbiljnu pretnju novoustoličenom monarhu, ali i rastrzanoj Srbiji.

PRETNJA NOVOM VLADARU
KRAJEM avgusta te 1903. godine u Nišu je otkrivena zavera protiv zaverenika, ako tako može da se kaže, koja je ekspresno ugušena.
Ni novom kralju, međutim, u izolovanoj zemlji nisu cvetale ruže, bar tih prvih godina, a onda će buknuti rat. Posle 45 leta vladavine Obrenovića, kralj Petar Prvi Karađorđević došao je u zemlju kao vremešan čovek, šezdesetogodišnjak. NJegov delikatan položaj komplikovalo je kraljeubistvo, koje je ozbiljno uzdrmalo nejaku monarhiju.
Srpske građanske političke stranke, ne baš zavidne demokratske tradicije, izabrale su u Skupštini novog kralja na način koji nije konvenirao novom vladaru. Prethodno, donošenjem ustava, parlament je limitirao ovlašćenja monarhu. Uzimajući u obzir i klimu, kralj Petar je mogao da shvati da je njegov izbor bio uslovnog karaktera.
Vraćajući se, posle pola veka, u sredinu u kojoj je bio zaboravljen, ustoličeni monarh je, u početku, računao na odanost onih koji su ga doveli na presto, dakle na oficire i prijatelje iz izbegličkih godina.
Kraljeva nomenklatura nije, međutim, bila po volji i meri deputata u Skupštini, pa ni vođa političkih stranaka. Nastali su konflikti i čika Pera, kako je bio prozvan u narodu, nije imao izbora nego da što pod pritiskom spolja, što unutra započne da se oslobađa "prvoboraca" iz redova urotnika.
Dve godine od prevrata, pojedini zaverenici, suočeni sa najavljenom smenom, javno prete Petru Prvom Karađorđeviću da će mu "smrsiti konce". U delu "Crna ruka" Vasa Kazimirović navodi primer majora LJubomira Kostića, komandanta pešadije Kraljeve garde. Kad je Kostić saznao da je kralj odlučio da penzioniše grupu oficira zaverenika, a među čijim imenima je bilo i njegovo, major je pred grupom kolega doslovce kazao: "Aleksandra smo bacili s prvog, a Petra ćemo sa trećeg sprata".

ŠETNJA POSLE SMRTI
ALI da se, za kraj feljtona, vratimo poslednjem iz loze Obrenovića. Rastrzan u detinjstvu među hirovitim roditeljima, potom sa političkim protivnicima i oponentima, osobitom vojskom koja će pogaziti zakletvu i odrubiti mu glavu, veličan od podrepaša, Aleksandar, ni pokopan, neće imati mira.
Sahranjen one noći sa ženom koju je voleo, pod stražom žandarmerije, bez belega, u tuđoj grobnici omalene crkve sv. apostola i evangeliste Marka na Tašmajdanu, ostaci kraljevskog para će posle nepunih četrdeset godina biti otkopani i sahranjeni u kripti novosagrađene crkve sv. Marka, jer je ona mala crkva uništena u šestoaprilskom bombardovanju Nemaca.
Prethodno, Nemci su se pobrinuli za beleg. Dok je srpska vojska prikupljala snagu da odlučno krene u oslobođenje okupirane zemlje, u vreme dok je tekao Solunski proces austrougarske vlasti su te, 1917. godine, postavile ploču na grob kraljevskog para na kojoj je ćiriličnim slovima zapisano:
"Ovde počivaju u miru Božjem NJegovo Kraljevsko Veličanstvo kralj Srbije Aleksandar Obrenović i NJeno Kraljevsko Veličanstvo Kraljica Draga Obrenović, koji poginuše od zlikovačke ruke 29. maja 1903. godine. Vječna im pamjat"
Ostaće istorijska činjenica, ma koliko opora, da su se Austrijanci postarali da na dostojan način sahrane i srpskog kralja Milana u manastiru Krušedol i postave jedini beleg na grob njegovog sina - kralja Aleksandra Obrenovića.

ZAPISNIK KOMISIJE
ARHIJEREJSKE vlasti Srpske pravoslavne crkve odlučile su da se posmrtni ostaci kralja Aleksandra i kraljice Drage iznesu iz razorene crkve na Tašmajdanu i pohrane u kripti velelepne crkve Sv. Marko. U tom smislu, formirana je komisija koja je 15. maja 1942. godine i obavila taj posao. Navodimo citat iz zapisnika komisije:
"U prvom sanduku nađen je ženski leš preko koga je bio pokrov od nekada svetle boje. Haljina je bila dugačka... Kosa crvene boje... Zubi prirodni i očuvani... Nikakvih dragocenosti nije nađeno. U drugom sanduku nađen je drugi leš. Bio je odeven u frak, u beloj košulji i sa crnom mašnom. Na levoj strani lobanje tragovi frakture i povrede tupim oruđem. Na gornjoj vilici nedostaju tri zuba..."

VENČANI LIST
U CRKVI Sv. Marko čuva se knjiga za prestupnu 1900. godinu. Pod datumom 23. juli te godine upisani su kao zakonski venčani Aleksandar Obrenović i Draga Mašin.
Ceremonijal venčanja obavio je arhiepiskop i mitropolit srpski Inokentije, a kum je bio imperator i gospodar cele Rusije Nikola Drugi Romanov, posredstvom izaslanika grofa Pavela Borisoviča Mansurova, carskog poslanika Moskve u Beogradu, inače oficira OHRANE, carske obaveštajne službe.

JEVREMOV UNUK
U 13. nastavku feljtona "Beogradska vartolomejska noć 1903" greškom je navedeno da je kralj Milan unuk Miloševog brata Jovana. Ukazujući na ovu grešku, gospodin Gliša Nikočev iz Zemuna, Makedonska 2a/21 precizira da je Milan Obrenović sin Jevremovog sina Miloša Obrenovića i Marije Katardži, tj. unuk Miloševog brata Jevrema.