Београд: Џип бели шамаре дели :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

Џип бели шамаре дели

Чупавац, стани! Екипа Пресса провела ноћ са екипом Интервентне јединице 92 и уверила се да то нису громаде које бију све редом

Са њима боље да се не качите: Екипа која може да вам дође и у кућну посету

Прва заиста хладна ноћ ове јесени. И то мало људи брзо замакне у мрак како прођемо крај њих. С разлогом или без, тек у народу постоји страх, поштовање или мешавина оба када џип са плавом „фирмом" на вратима прође улицом.

- Делује нервозно - констатује Бојан Кашерић, заустављајући грдосију крај црног „ситроена", у којем младић обријане главе дивља погледом по ретровизорима.

Не излазимо, тачније не излазе, пратећи реакцију младића. Довољно је оваквих ноћи и таквих „лептира" за њима да скоро без грешке процене ко је потенцијална „муштерија", и коме због њих чука ради дивљим ритмом...

- Сачекаш мало да видиш како се понаша када угледа да стајемо иза њега и да посматрамо шта ради. Довољно смо искусни да провалимо да ли се због наше појаве унервозио, временом развијеш инстикт за такве ствари, а на крају крајева, за то смо и обучавани - надовезује се грмаљ са седишта сувозача, не скидајући поглед с ретровизора. Жељко Ћеран, вођа екипе Интервентне јединице 92, чији смо вечерас гости.

„Лептирићу" из „ситроена" искрено желимо да је нервоза узрокована проблемима с бешиком, јер ако му ови искоче из џипа...

- Девојка! Како и не би био нервозан, ко зна колико је чека... - бринета с „марамицом" уместо сукње спасава ствар. Помоћ публике на којој смо нас двојица, којима се не излази из џипа на проклету београдску ветрометину, и момчић обријане главе - захвални до неба!

Чудо како живот измеша карте, некада смо петком вече висили с екипом у граду, гледајући да нам се путеви не укрсте с интервентном, а сад смо део тима од којег зазиру неки нови клинци.

Боље не знати колико их је

Додуше, постоје сви предуслови за добро „зезање": џип, нас петорица ортака, од којих тројица по два лакта међу плећкама, добра музика на радију - ди-џеј „Авала на пријему" и пун гепек ситница које ноћ могу да учине паклено врућом: панцири, пендреци, „хеклери" и „пумпарице".

Пошли смо у „зезање" с предрасудом о овим момцима - шибаџије меког срца и шака ко раткапне за „југа". Сматрани су, не без основа, сировинама са значком и овлашћењима која су сами успостављали, а оно „меког срца" односило се на емоцију коју нису крили шакетајући по личном нахођењу.

- Давно су прошла та времена када се за интервентну можда и могло рећи да је екипа сурових батинаша у униформама. Они који зазиру од нас и треба да зазиру, за њих смо најгора ноћна мора, а за обичне, нормалне људе заштитници, каквим нас све више и доживљавају - враћају се речи капетана Драгана Сретеновића, помоћника команданта Интервентне јединице 92, гостопримника из чије смо топле канцеларије у СУП-у пошли на терен са једном од, небитно колико екипа.

- Тај податак нека остане тајна! Ко би волео да зна колико нас је, не треба да зна, а осталима то ништа не значи, док год виђају наше џипове како крстаре улицама - фин човек који руши стереотипе о полицајцима као људима чији се ИQ мери дужином пендрека.

Шарамо Старим градом и Палилулом, те општине покрива ова „тојота", донација градске власти која, како чујемо, мајчински помаже јединицу, а у „тојоти" Жељко, Бојан и Драган, шерпаси кроз буџаке у којима се штекује пробрана клијентела „хостела" 92!

- Стани - Жељко показа руком на двојицу који су превише упадљиво заломили наниже, видевши брендираног „јапанца", а куд ћете препознатљивији бренд од ротације и лога предузећа које на позив долази и на кућну адресу...

Док Бојан паркира, Жељко и Драган трче за момцима којима се, канда, жури.

- Странци... - чујемо док кораком подмлатка ПУПС-а стижемо за претходницом.

Као у луна-парку

Опа, какво пријатно изненађење - интервентна парла енглески ко да нам је гос'н министар родом из Велса. Препознатљива формација: један прегледа документа, други претреса, трећи стоји по страни и држи субјекте предиката на оку. Утврђена формација како нам је капетан Драган (свака сличност са стварним ликовима је случајна) објаснио.

- Увек наступају као један, што производи одређени психолошки ефекат, а и због тога се уосталом и зову тим - теорија потврђена у пракси.

Господа туристи су се малко узврпољили. Што се наше лаичке процене тиче - хоће то од много индијске конопље, али се испоставило да су чисти ко новорођенчад и крајње збуњени дорћолским уличицама.

Захваљују једни другима, као да се растају на слави, па свако својим путем.

Ми у топли џип, а џипчић ко луна-парк - дечја радост од толиких дугмића и опреме коју поседује: лаптоп, камере које снимају сваку интервенцију, навигација...

- Претпостављам да нам не бисте дозволили да мало укључимо сирену и ротацију... - добро претпостављамо, мада није баш другарски с њихове стране.

Ми бисмо њима дозволили да у нашем службеном аутомобилу чачкају шта хоће, али... Онда за „хеклер" и да не питамо!

- На вашу жалост уболи сте „досадно" вече, нема неке спектакуларне акције... - правдају се, као домаћини који нису испунили очекивања гостију, али напротив.

Штагод желели професионално, као људи желимо управо то - досадне ноћи у Београду, за шта је интервентна умногоме заслужна.

- Онај ауто... - исече нас Жељко ко таксиста на Славији, што се оно каже.

На Карабурми смо. Знаној по добром колико и по лошем. Јесу ли ова три клинца у „пежоу" страних таблица ово друго...?

- Локални дрипчићи... - чујемо, излазећи да још једаред испратимо рутинирану процедуру.
Легитимишу их, претресају, тркељишу ауто који је, како један од тројице муштерија каза, само позајмио од друга да се довезе до куће...

Можда и јесу дрипчићи, али су сад смерни и тихи као да чекају свој ред за рецитацију у школској представи...

- Пријатно, момци... - завршена је још једна рутинска контрола, колико да Палилула и Стари град знају да на улицама има још неког осим курви, лопова и пекара који журе на посао.

Ови момци, и још (допишите сами) екипа које успављују и буде Београд. По потреби и заслузи, ко драгстор, 24 х.

Још неколико сличних интервенција, рутинираних, уиграних и крајње љубазних.

Уосталом, сви припадници јединице опремљени су „бубицама" и снимачем који бележе сваки разговор с „клијентелом" тако да више нема импровизације и оног: моја реч против твоје.

Предрасуда је чудо - више је нема! Јасно да смо због природе посла имали привилегован третман, али јасно је и да ови људи раде крајње зајебан посао, најбоље што могу. Греше, стоји! Али, зар не важи то правило за све који раде?

На страну што ће интервентна довека изазивати опречна осећања код људи - џип бели срећу дели, али има тога још на менију. У зависности од апетита госта, наравно.

Михаило Меденица

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/Revija/story/186544/D%C5%BEip+beli+%C5%A1amare+deli.html