Страх од везивања је често реакција на неку доживљену трауму престанка љубави, односно одбачености, на бол који је био велики да особа не жели да ризикује да се то понови у неком новом везивању

Ако погледамо како живе савремене генерације младих и млађих одраслих, можемо закључити како се наставља тренд „бекства од везивања”. Све је више оних који покушавају тако да организују живот и задовољавају своје потребе, а да при томе нису везани за друго људско биће. Чини се да су мушкарци ти који мање верују да емоционално везивање јесте висока животна вредност. Некада је ово бекство од везивања отворено и директно, а некада је несвесно и скривено у псеудовезивању, као у случају особе која је у средини пете деценије а није успела да остане ни са једним партнером дуже од две, три године.

Често је корен овог отпора према везивању у једној врсти страха од везивања, али не од везивања као таквог, већ од одбацивања од стране особе за коју је неко везан. Овај страх од везивања је често реакција на неку доживљену трауму престанка љубави, односно одбачености, на бол који је био велики да особа не жели да ризикује да се то понови у неком новом везивању. Некада особа одбацује везивање на основу тога што је као дете гледала односе својих родитеља и закључила да је везивање увод у међусобно мучење и да се зато не треба никада везати. Некада је то нека врста презира према везивању изражена у малој идеологији хедонизма и невезаности: зашто бих био само са једном женом, када могу имати њих пуно? На везивање се гледа као на негацију личне слободе.

У свом бекству од везивања многи не виде проблем. Мушка замена за везивање је секс, а женска је заљубљивање. Било да играју игру секса, било игру заљубљивања, мушкарци и жене беже од везивања. А шта је у ствари то везивање?

Управо је она важна емоција коју зовемо љубав могућа зато што је у њеној основи психолошки механизам који називамо емоционално везивање. Зато и постоји реч љубавна веза. Када се за некога емоционално вежемо, та особа нам постаје веома важна, желимо да будемо што више са њом, важно нам је како она мисли, како се осећа, осећамо неку врсту повезаности или припадности са њом. Другим речима, осећамо љубав. А када нас та особа напусти било својом вољом или смрћу, тада смо тужни. Туговање је друго лице љубави јер је у психолошком смислу емоционално развезивање од вољене особе. И због тога свега је бекство од везивања у ствари бекство од љубави. А љубав нема алтернативу јер онај који није везан, ко не воли, битише у свету који за њега нема емоционалну вредност. И зато треба бити слободан да се изабере љубав, везаност, а не да се слобода тражи у бежању од љубави.

Izvor Politika

Da,lepo receno ali ne i izvodljivo .Sta da radimo mi barabe sto nam sve dosadi za 3 meseca ?

ili mi sto nekako ne umemo ili ne mozemo da se vezemo

Pa Vi sto Eto ne mozete da se vezete  . . . .  Vi ce te  na kraju ostai sami , sa gomilom upropastenih ljubavi i veza iza sebe ! A verujte mi niste ni svesni koliko brzo zivot prodje , i shvatite da svi vasi prijatelji imaju nekog a vi samo flasu , macku ili nesto slicno . . .  Jadan je onaj ko ne zna da voli ! Ljubav se neguje da bi trajala !

slazem se, evo ne okrenuh se i prodjose 27 godina ko dlanom o dlan ja nesto ne volim ni flase ni macke, moracu da nadjem neki drugi hobi salu na stranu, nadam se da necu tako zavrsiti, valjda 

Od tebe zavisi, ni od koga/cega drugog.

Zasto ljubav povezuju sa vezanoscu ?Cim pomislim na bilo kakvu vrstu vezanosti -odmah me obuzme nemir 

ako nesto ne treba povezivati s vezanoscu to je upravo ljubav
u suprotnom postaje teret

Za mene je ljubav sloboda .
Sloboda da budes to sto jesi ,da te niko ne menja i ne namece svoje .

Da odrastete?
Mislim... to je izraz koji se najcesce koristi...
Verovatno zbog toga sto se podrazumeva da je odrasla osoba stalozena, razlozna i da sve eventualne postupke prvo dobro izvaga na "dobro-lose" ...
To doduse bas i nije tako... al ajd...
U svakom slucaju... potreba za vezivanjem, ili narodski receno "skrasavanjem" uz neku osobu, dolazi s godinama i minulim radom